SMS DRAMOLET



ČETVRTA SCENA


Kralj i Sava istim se liftom spuštaju u hol hotela.

SAVA (kao da nadopunjuje kraljevsko-znanstveni razgovor): Ako dopustite Veličanstvo…
KRALJ: Izvolite gospodine Sava. Šta Vas muči?
SAVA: Moj ujo se nije htio pohvaliti…Pošto sam po službi prisustvovao Vašem znamenitom razgovoru, hteo sam….., hteo sam…
KRALJ: Pa, recite, ambasadore!
SAVA: Hteo sam Vas obavestiti kako su mnogi, nekada davno, mom ujaku preporučivali idealne partnerke. U tu grupu dušebrižnika spada i jedan naš veliki pesnik; Laza Kostić također je našao ženu za mog strica.
KRALJ: Moj pokojni otac svaku veče čitao je Kostićeve pesme. Kažete Kostić je bio ženidbeni posrednik. Kako znate?
SAVA: Jeste li videli trezor u Teslinoj sobi?
KRALJ: Veliki, metalni, kraj kreveta…?
SAVA (kima glavom).
KRALJ: Jesam.
SAVA: Stric ove godine sređuje svoj arhiv. Zamolio me da u jednu banku deponiram privatne hartije iz trezora. Među starim hartijama našao sam Lazina pisma upućena iz manastira Krušedola u koji se bio povukao, jer je i sam bio ne malo pritisnut da se oženi, pošto je punih dvanaest godina bio verenik jedne devojke.
KRALJ: Što piše Laza?
SAVA: Više se ne sećam detalja. Ali znam da moj ujak nije prihvatio ponudu. Njegova nesuđena žena, u koju je Laza bio zaljubljen, ali nije mogao da je ženi zbog velike (trideset godina!) razlike u godinama, umrla je vrlo mlada. Bila je jako lepa, iz ugledne i bogate bačke zemljoposedničke porodice. Zvala se, ako se ne varam, Lenka.
KRALJ: Tako bih hteo pročitati ta pisma.
SAVA (ponizno): Vaše Veličanstvo, da Vam pošaljem kopije poštom?
KRALJ: Učinili biste to za mene?
SAVA: Drage volje. Tesla ne mora doznati.



Vaše Veličanstvo,
Kada ste onomad posetili moga strica u hotelu New Yorker obećao sam Vam pisma našeg velikog pesnika Laze Kostića mome ujaku.

Izvinjavam se na kašnjenju od dva meseca. Svaka isprika je suvišna.

Vama i celoj slavnoj kraljevskoj porodici Karađorđević želim puno zdravlja i godina vladanja našom Jugoslavijom.

Vaš

Sava Kosanović

New York, 11. septembra 1942.

*

Pismo od 12. juna 1895. godine:

Dragi prijatelju,
danas je, od prilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan.

Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem:

Hoću da Vas oženim!

... Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Zbilja:

Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.

- Koji je to svetitelj? Zapitao sam kaluđera do sebe.

- To nije svetitelj.

- Nego?

- To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.

- A? Sad razumem.

Kaluđer me pogleda kao da me je razumio, a znam da ni ne sluti moje misli.

Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj 24 godine - al ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: NJen je ideal Nikola Tesla.

Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je navijek bilo na umu, kako ste vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula...

Toliko o devojci. A sad - (...) o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti od prilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba.

Promislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite, na šta ste smislili. Ako pristajete, poslažu Vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj

Laza Kostić


*


Pismo od 4. septembra 1895. godine :


Dragi Prijatelju, ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije.

Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takove detiće. Ali prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece, ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku.


Drugo: Ko zna kakva bi bila deca? Znam da su najgenijalniji ljudi rađali nedonoščad, ili bar sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je - sasvim prirodno: NJihov mozak je toliko radio, da ništa nije ostalo za njihova m... - Pomislite samo, kad bi iza vas ostala dva tri sina tupoglava, kako bi ti uludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine...

Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda... Jer napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom...

Napokon vam javljam da ću se ja, ako Bog da, u nedelju posle Male Gospođe (22/10. septembra) venčati sa mojom verenicom Julijom Palanačkom u Somboru. Sad je dvanaesta godina kako sam je bio isprosio... Ako niste verovali u sudbinu, to je prilika da poverujete..."

Navjek Vaš prijatelj

Laza Kostić

*

Pismom od 19. decembra 1895. godine javlja da je umrla Lenka.

Dragi prijatelju, eto, to je Vaša nesuđenica,

Vidite, koliko sam se skanjevao i lomio, dok nijesam prekinuo, da vam ipak pošaljem onaj crni list. Meni je bila kao sestra. Kao što vidite, neće ni vaša biografija ostati bez romantike, najlepše ali i najžalosnije.

A ja sam ostavio ženu - još prije Lenkine smrti - upravo utekao sam od punica; imam ih dvije. Sad sam opet u manastiru Krušedolu. Žena me zove kući. Sad se pogađamo. I to je romantika, je li?

Sretan vam Božić i da Bog da, da u novoj godini postignete sve što ste naumili.

Navjek vaš prijatelj

Laza Kostić


Zavjesa.