30.06.2004., srijeda

Njemu

Kaj sam ja? Dvolično ljudsko biće, spremno na vjerovanje samo kad mu treba, samo kad mu odgovara? Ili su godine pogleda na sluge Božje samo učvrstile vjerovanje da ga nema? Zbunjem sam i nekak osjećam da me nešto prati, ali iz raznih razloga odbijam povjerovati u to jedno biće koje upravlja svime. A odbijam i povjerovati da me jednog dana neće biti. Tu sam koliko jesam i zbogom. Nešto mora biti iza smrti. Nisam postojao samo zato da bih nestao. A opet, ako postoji nešto poslije smrti, onda postoji i Bog, u kojem god obliku. Zašto me lupaju u zadnje vrijeme takva pitanja? Možda jednostavno osjećam neku tjeskobu jer gledam oko sebe. I vidim oko sebe. To nisu dvije iste stvari. I ono što vidim mi se sve manje sviđa. Sve više želim udariti nepravdu oko sebe, naplatiti onima onima koji su dužni, dočekati neke na izlazu iz crkve u koju se sakriju nedjeljom, pokaju se više onako, reda radi, pa ponedjeljkom kreću ispočetka. A ja imam bijesa u sebi prema njima, koji se smiju, ruku zavučenih u tuđe džepove, žlica umočenih u sirotinjske tanjure, i prema Njemu koji sve to dopušta. Ne razumijem Te. Trudim se shvatiti. Jer objašnjenje da je to Tvoja volje i da Ti znaš zašto je tako, me ne zadovoljava. Želim i ja znati kuda to ide. Zašto dopuštaš patnju? Ponekad se ne čudim, jer si svog sina poslao da nam pomogne svojom smrću, da spere naše grijehove. A što smo mi učinili? U ponedjeljak smo krenuli ispočetka. A opet nekad, kad se najmanje nadam, čin milosti koji napraviš me razveseli, ali i vrati u ove nedoumice koje me žderu. Ne bojim se vatre, dvoglavog zmaja, mača, ljudi, ove planete. Vragu bih u ždrijelo skočio. Od mene me spasi Bože moj. Sebe se jedino bojim.

- 10:08 - Komentari (7) - Isprintaj - #

29.06.2004., utorak

Postkomunistička paranoja

Idem si danas provjerit mail koji inače ostavljam po webu kad trebam negdje ostavit mail. To je, u stvari, žrtveno janje među mailovima, spremno za druge podnijeti ogromne količine spama. I ne buni se, a ja ga povremeno počistim i svi sretni. I tak ja čitam subjecte. Povećajte svoj penis, smanjite trbuh, kupite autiće, eve viagra u nas jeftina, trebate lijekove, trebate lovu, kupite kuću, džepna vagina, igračka stoljeća.... I onda ga ugledam. Šlogiralo me, neka hladnoća mi se spustila u kičmu. Javlja se Drug Rehab. Ja odma povezal. Dok sam još bil klinac, dobil sam neku knjigu kao nagradu za najbolji sastavak na temu "Što to huči Sutjeska" i naravno za širenje bratstva i jedinstva. Na priredbi povodom Dana JNA, pred svim pionirima i omladincima, pročitano moje ime i dodijeljeno mi priznanje i knjiga Branka Čopića "Doživljaji Nikoletine Bursaća". Vjerojatno su me još u to vrijeme zaveli u neke arhive Komiteta, kao velikog talenta za promicanje ideja socijalizma i NOB-e, pa sad žele povratak na staro i vrbuju okolo. Samo od kuda im moj mail? OZNA sto posto. Šatro više ne postoji. Te komunjare još uvijek čuče negdje u zemunicama, punim raznih arhiva i prekopavaju, traže, prate. Ko ih ne zna skupo bi ih platio. Stare partizančine, koji su u penziji još od 1950. žele da za njih držim govore i vrbujem mlade i neiskusne u neki novi SKOJ i KPJ. Majku im. e nećemo tako. Drug Rehab iz Komiteta će dobiti takvu odbijenicu da će mu čuka otkazat. Onda otvorim mail i skužim da se radi o nekakvom odvikavanju (rehabilitaciji) od droge ( eng. drug rehab ). Znači bez obzira kaj je spam, radi se o nečem dobrom. A ja skoro napal čovjeka. Paranoja ko u Balkanskom špijunu. Garant.

- 13:49 - Komentari (3) - Isprintaj - #

28.06.2004., ponedjeljak

Kad skontaš da si glup

Desile su mi se neke stvari koje su me natjerale na razmišljanje. Nema gore stvari nego kad ne kužiš kaj se dešava oko tebe. Imal sam filing neko vrijeme da fakat ne kontam koj kurac ja radim na ovom svijetu. Ma znate ono sranje koje vas okine periodično. "Zakaj se trudit, sve je i tak u kurcu, na kraju buš i tak riknul?" Zato sam odlučil da ne bum više sam sebi (a bome ni drugima) postavljal egzistencijalna pitanja. Na njih i tak niko nema odgovor, pa koj kurac se opće zamarat? Kad prolupam od vlastite gluposti, uzmem si par dana samo za sebe, zamolim ljude da me ostave na miru. Pa se uvaljam u neku dobru knjigu. Obično mi te knjige otvore oči. I one kaj se sretno završavaju, i one druge. Uglavnom skužim neke stvari za koje sam sad odlučil da bum ih se i držal. Al ono, fakat držal. 1. Ne bum se žifciral kad skužim da sam dobil plaću, a već sam 500 kuna u minusu na računu. Jedan moj frend veli da «Jebeš muškarca koji nije dužan 10 hiljki.» Da, da znam da je takvo razmišljanje u banani i ne slažem se baš s tom izjavom 100 posto, al boli me kurac. Kad jednog dana riknem, mogu mi sve banke kojima sam dužan puhnut ispod repa. Ja i tak imam filing da provodim svoj život pušući njima. 2. Ne bum osjećal grižnju savjesti kad si priuštim nekaj kaj si dugo želim. Jer uvijek si svi brijemo «Ma to je preskupo, nemam sad love za to, možda slijedeći mjesec...» A možda su u bunaru. S takvim stavom bum si nikad kupil niš. Ak si nemrem priuštit da kupim neku stvar odjemput, ispunil bum čekove, speglal kartice, pa par mjeseci jel prežganu juhu ak treba. Al sam si kupil ono kaj sam htel. 3. Prestal bum kupovat jeftilen stvari. Nije baš da bum dal 1000 kunjerosa za majicu, al ih nebum više ni kupoval po 50. Hoću se dobro osjećat u onom kaj nosim i želim tu stvar nosit čim duže. A to se nemre sa jeftinom robom. Znate i sami kad si kupite kvalitetan komad robe, kak ste nekak samouvjereniji. I kak se dobro osjećate sami sa sobom. Ovo je direktno povezano sa točkom 2. 4. Svaki put kad bum u kurcu, jer mi je jedan od onih dana kad se zbudim loše volje, lijepo bum si skuhal kavu, zapalil pljugu, pustil si dobru mjuzu, nazval šefa i rekel mu da kasnim na posel. Onda ću u miru popit kavu i pustit si skeč s papigom od Pythona i ponovit ga par puta. Jebate kak meni taj skeč digne raspoloženje. I onda bum krenul u ostatak dana. 5. Više pažnje bum obraćal na ljude koji su u većoj banani od mene. Prije godinu i pol smo Ona i ja poklonili klincima u Nazorovoj stotinjak starih dječjih knjiga i slikovnica. I makar mi je bilo teško odvojit se od nekih dragih naslova., sve sam lijepo spakiral i osjećal se fantastično. Neke od tih knjiga sam si opet kupil nakon nekog vremena. Bile su mi preveč drage. Al ja si ih mogu kupit, oni ne mogu. Nakon toga se nisam baš uključival u takve akcije. Onda sam nekoj baki na cesti dal dvajs kuna i filing se vratil. Treba pomoć ljudima. I to bum i radil. Dajte i vi. 6. Zajebaval bum se do iznemoglosti i što manje stvari bum shvaćal ozbiljno. Hoću se smijat svakodnevno. Hoću da se ljudi oko mene smiju. To bu već malo teže, al ne dam se ja. Već bum nekaj smislil. 7. Više pažnje bum daval svojim roditeljima. Skužil sam da sam se nekak otuđil od njih. Mislim, sve funkcionira ok, al mi to nekak nije dosta. Prije neki dan smo bili buraz i ja s komadima na ručku sa starcima i videl sam im u očima kolko su sretni. Onda sam nakon nekog vremena, kad je starog nekaj pokopčalo u leđima, skužil kako moji roditelji stare. Nisu više mladi i poletni. Neke stvari su sve teže. Postal sam svjestan da ih jednom ne bu bilo. I skužil sam kolko volim to dvoje staraca i kak im to ne govorim skoro nikad. Posebno starom. Jer mi smo muški i takve stvari se ne izgovaraju. One se kuže, al se ne izgovaraju. Pa sam onda starom jednu večer kad je došepal u moju sobu, popušit pljugu prije spavanja, dok smo se dobro raspričali, rekel da ga volim. A stari je pustil suzu. Bio je to jedan od najljepših trenutaka u mom životu. Recite svojim roditeljima da ih volite. Recite im dok ne bu prekasno. 8. O Njoj sam već napisal puno redaka, i oni koji redovno čitaju moje zgužvane misli, znaju sve moje osjećaje. Jedino kaj si još želim je dijete. Čitaš li stara? Hoću tvoju bebu. 9. Preselil bum se. Već mi je pun kufer živit sa starcima. Sad buju krenuli pametni komentari: „da papak, koj si kurac čekal do sad, pa kaj još živiš sa starcima...?“ A jebi ga, živim još uvijek, čovjek se nakon nekog vremena opusti, uvalja u kolotečinu, svaki dan skuhano, oprano, speglano. Lako se navikmeš. Al dođe ljudima u tikvu (nekom prije, nekom kasnije) pa skuži da je u kurcu. Pa tak ja idem. Krajnje je vreme. 10. Završil bum knjigu i razmislil kaj bum sa sobom. Posel na kojem sam sad je fakat super, nije ga bad radit, lova je ok, ekipa s kojom radim zakon. I nevjerovali ili da, meni nekaj fali. Zadovoljan sam, ali nisam sretan. A želim bit sretan. Ma mogel bi sad napisat još miljon stvari koje bi trebal radit ili promijenit, mogel bi se dotaknut i frendova, nogometa, politike i još pun kurac tog, al ak malo bolje pročitate ovo kaj sam nakuckal skužili bute da se sve to može primjeniti i u drugim dijelovima života. Toga bum se počel držal i živil bum život kak ja hoću. Ne bu mene niko jebal. Bez da ja velim da može. I amen.

- 15:13 - Komentari (9) - Isprintaj - #

24.06.2004., četvrtak

Kad prednji režanj odbije poslušnost

Krenem na posel nekak dobre volje, jer me čeka produženi vikend. Uhvatim i stolac u trajvanu i sav sretan i smiren gledam kroz prozor. Kod Parka stara Trešnjevka ulazi starija gospođa. Trajvan kreće, a kreće i ona. "Oni su prodali našu zemlju Bushu i kraljici za funte i dolare. Dok naša zemlja krvari od tisućljetnog rata, od kojeg nas je Bog spasio, dok su ljudi gladni i krvare, oni se igraju i prodaju našu svetu zemlju Hrvatsku!!" Okrenem se, gleda s kim priča, al u nikog ona ne gleda. Sjedi na svom sjedalu i gleda ispred sebe. Nastavlja još glasnije. "Mene su oni ubili i moju sestru. To je zato jer su prevarili Ala Gora i ukrali mu izbore, a on se predao i tako je započelo uništenje svijeta i treći svjetski rat. A Bush ima bolest zvanu padavica i zato su Židovi preuzeli svijet. Mi moramo se svi skupiti i reči dosta, jer je tako rekao gospod Bog." I tak ona ne prestaje pričat. Pita je vozač trajvana "Gospođo idete vi samnom skroz do Dubrave?" Valjda da si odma zabije vatu u uši. Al ona ga ne čuje nego nastavlja sa teorijama zavjere iz svoje glave, a ekipa u tramvaju piša od smijeha. Totalno se zgubila negdje kod Kontija, kad ih je optužila da su nam ubili kralja??? Izađem iz trama kod HNK-a i snimim tipa koji priča s banderom i uvjerava ju da ju on drži i da ne bu opala. Pa si mislim, ma valjda me ne bu nikad tak opralo da pričam sam sa sobom ili sa svojim imaginarnim frendovima. Ili ak jednog dana fakat prošvikam, bilo bi baš dobro da si ubrijem nekaj veselo. Recimo, da sam mali zeko koji veselo skakuće po livadi i priča s Bambijem. Kaj bi falilo? Kad opiči vrućina, kad zakuha mozak, teško je ostat normalan. Zato se moram zahvalit Zrinki na blogu kojim me podsjetila kak se (bar ja) u stvari bori protiv vrućine, gužve, buke, stresa i posla. Rashlađena sobica. Pivica. Cigareta. Krevet. Kutija. Stripovi (namjerno pisano fonetski, jer se tak nekad pisalo). Zagor, Veliki Blek, Kapetan Miki, Kit Teler, Komandant Mark, Teks Viler, Gart, Rip Kirbi, Fantom, Modesti Blejz, Mandrak, Alan Ford, Mister No, Dilan Dog, Marti Misterija, Korto Malteze, Jeremiah, Tornjevi Boa Morija, Ken Parker, Poručnik Bluberi, Torpedo, Asteriks, Talični Tom, Betmen, Spajdermen, Supermen, Derdevil, Garfild, Snupi, Hogar, Umpah Pah, Miki Maus i ekipa, Calvin and Hobbes... Mozak na pašu, avantura počinje.

- 11:34 - Komentari (7) - Isprintaj - #

23.06.2004., srijeda

Hvala...

- 09:18 - Komentari (16) - Isprintaj - #

21.06.2004., ponedjeljak

Čemu naslov, pročitajte

Ja sam tip koji je prošel svašta u životu i moram priznat da mi x puta nije bilo lako. I nije me lako iznenadit, šokirat i bacit u bad. Iako jesam emotivac, nekak pazim di će moje emocije. Kome ću ih poklonit. I nemam pojma zakaj sam sad krenul o tome mislit. Da li vas je nekad nekaj u životu puklo, promijenilo vam gledanje na stvari, opalilo vas u ludaru? Mene je. Pogledal sam prije par dana na račun u banci. Big mistake. Dobra volja je splasnula u sekundi, upeko minus i ne znam kak bum se ščupal. Ma nisam niš drugačiji od hrpe hrvatskih građana. Tak se živi. Jebi ga, bilo bu bolje. Zbrajajući s čim raspolažemo, Ona i ja u subotu krenuli prošetat na Jarun. Jebote koja je to parada. I gledam te ogromne aute, skupe do boli, ekipu koja se prepucava rundama Jeger-Fanti, Sex on the beach-eva i sličnih dozlaboga skupih kerefeka. Znam da sad ispada da sam ljubomoran na lovu i da bi i ja tak. Al nije u tome stvar. Mislim, ljudi imaju pa nek troše, boli me kurac. Ono kaj me u stvari ošoralo je to kaj sam vidil tatu i sina u šetnji. Mali u invalidskim kolicima, oboje obučeni na placu, nemreš fulat. Vidi se da nemaju. Košta kad si bolestan. Košta i previše. A imamo državu u kojoj je zdravstvo u totalnom kurcu. Ak misliš obavit neku bitnu pretragu, čekaj mjesec, dva, šest da bi došel na red. Ili plati par somova kunjerosa i sve buš odradil u danu. Ko te jebe ak si sirotinja. Lijekova nema, aparata nema, medicinske sestre rade za siću. Najgore mi je gledat bolesnu djecu. Zadnji put sam pustil suzu kad sam gledal Lupinove slike one jadne djece osuđene na polagano i bolno umiranje. Ma jel vi to ljudi kužite? A treba im love za lijekove, za aparate, za igračke koje će im uljepšati zadnje tjedne, dane, sate života. Vidil sam onda plakat koji me dugo proganjal. Jel se sjećate? Bil je objavljen broj telefona preko kojeg donirate nešto kuna svakim pozivom. Na slici bolesno dijete kojem viri cijevčica iz nosa. Danima sam na putu do posla prolazil kraj tog plakata. I nikad nisam okrenul broj. Gledal sam u to dijete koje umire. I nisam okrenul broj. Ne znam kaj mi je sad. Ošoralo me ko nikad prije. Kaj je sa djecom iz Nazorove, napuštenom od svojih roditelja, ostavljenom pred pragovima bolnica, ili u kontejnerima, parkovima, smetlištima? Nemam povjerenja u sve te akcije u kojima se prikuplja novac, a da ja ne znam kam ta lova odlazi, ne želim zvati brojeve na kojima 50% cijene poziva ostaje HT-u, a ne mogu samo tako zaboravit te klince i njihove obitelji. A to uvijek napravimo. Jer sve se to dešava negdje daleko od naših očiju i ušiju, pa brijemo da je to, ko rat u Iraku, nekaj kaj na nas nema preveč utjecaja. Zato vas sad pozivam, ako vas ima koji bi mi se pridružili, da napravimo nekaj. Nećemo promijeniti svijet, ali bi mogli promijeniti sebe i pomoći onima kojima to treba. Nemre mi niko reč da mu je puno dat mjesečno 50 ili 100 kuna. Možemo zamolit i ekipu iz Monitora da za ekipu s Bloga otvore neki humanitarni žirac, ili da se jednostavno mi nalazimo i međusobno skupljamo lovu. Nisam baš o sistemu puno razmišljal, znam samo da ne bismo nikome davali lovu u ruke, nego ih pitali kaj im treba, pa im to donijeli. Za početak bih prosil ako vas ima zainteresiranih da mi se sa prijedlozima javite na e-mail daywalker01@net.hr . Hoću ih vidit kak se smiju. p.s. Slika je od Lupina, iz akcije "Moji Anđeli".

- 11:16 - Komentari (5) - Isprintaj - #

18.06.2004., petak

Remiza u Portugalu

Tek toliko da vas upoznam sa dijelom ekipe. Zapalilo u Portugal, pa naletilo na neku svjetsku sirotinju, pa se slikalo (volim ovaj srednji rod). S lijeva na desno: Bara, Roman Abramovič, Vlado, Seno. Chelsea, Chelsea!!

- 13:19 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Sjeverojužno

Nogometni rat na Remizi traje od kad ja znam za sebe, a vjerojatno i još puno duže. Remka je uvijek bila utočište BBB. Al ono kaj je žalosno je da današnji klinci mrze, al baš mrze sve koji ne navijaju za Dinamo. Nekad su bile rijetke šore, u kvartu je prepucavanje uglavnom bilo verbalno. Danas se klinci šoraju međusobno, ak nemaju s nekim drugim. Ma katastrofa. Na sreću, postoje neke starije struje koje su došle davno pameti, pa navijaju za svoj klub i to je to. Zakaj bi ja imal nekaj protiv Torcide? Da sam se rodil u Splitu, navijal bi za Hajduk. Tak normalno. Rodil sam se u Zagrebu, pa navijam za Dinamo. Na Remizi postoji dost ljudi koji navijaju za Hajduk i nema bolje zeke nego kad se nađemo kod frenda u podrumu, razvučemo projektor i pogledamo si tekmu. Uz gomilu pive navijamo za Hajduk i za Dinamo kupu UEFA, jebemo jedni drugima mater i dobro se zabavljamo. Pljujemo po Štimcu i Mamiću, urlamo na Carevića i Mujčina. Nikad se pošorali nismo. I nema potrebe. Svi smo u periodu odrastanja hodali sa komadima iz "suprotnog tabora", imali frendove iz istog i fakat nam je bilo super. Najvećem Torcidašu iz kvarta sam vjenčani kum. Čovjek kojeg ne bi mijenjal za niš na svijetu. A sve je počelo sa političarima i dobivanjem bodova preko "zavadi pa vladaj" šeme. Nabijem ih na kurac. Kao, u Zagrebu cvjetaju ruže, svi žive super, a u Dalmaciji se zatvaraju tvornice, ljudi ostaju bez posla. Ma nije baš tako, gadovi lažljivi. I ovdje nema posla, sve je skupo, dvije godine sam bio bez posla i živio od donacija cure i staraca uz poneku kintu od jadnog privremenog fizičkog joba. Mrzim te usrane priče. Jer mi bi trebali mislit kak je u Dalmaciji sve super, turistička sezona par mjeseci, pa onda noge u zrak. A nije uopće tako i ljudi se dole gadno muče za svoju koricu kruha. Zato ću glasat samo za onog koji će javno reći da je neprijateljstvo sjevera i juga laž, koji će poslat u kurac sve one kretene koji pričaju bilo kaj drugo, koji je odrasel na mjestu sličnom Remizi i kojeg boli kurac odakle su ljudi s kojima živi i radi, dokle god su dobri ljudi. A znamo se ispremješat tijekom godine. Mi ćemo rado na more, oni će rado u Zagreb na faks. I onda slušamo kaj nam pričaju kreteni. Kretena uvijek ima na bilo kojoj strani. Kad kreteni postanu vođe, onda je vrijeme da oni koji inače šute napokon progovore. Jer previše šutimo. Pa nas dijele kak im paše. A ja volim otić na more. Volim sjest na rivu u rano juro, naručit svoju kavu s mlijekom (koja je, za one koji se prave glupi,, isti kurac ko i kava s mlikon) promatrat barke koje kreću prema moru i pročitat novine. Volim poslušat klapu, pojest dobru ribu, popit vina. Volim zapalit španjulet sa nekim barbom na rivi i pustit ga da zaneseno priča o svom malom gradiću, o moru i ribama, o vinu i Splitskim curama. Volin lipu Dalmaciju. I ko mi kaj može?

- 11:20 - Komentari (7) - Isprintaj - #

17.06.2004., četvrtak

Kome ja to pjevam

Počel sam u zadnje vrijeme kužit da me ljudi baš ne kuže. Ne znam zakaj je to, pa sam se malo i zabrinul da sam otišel u mahunu. Možda sam u stvari ja taj koji je u kurcu, dok su ljudi oko mene normalni. Da li moj mozak još uvijek radi kak spada? Promatram si frendove s kojima sam odrasel. Počeli su se pretvarat u sve one napuhane managere iz američkih filmova. Firma iznad svega, uprava i nadzorni odbor imaju zadnju riječ. U firmi se ostaje debelo nakon radnog vremena, radi se subotom i nedjeljom. Primjećujem na tim ljudima sve više nezadovoljstva. Točno je, imaju love ko nikad u životu (ili se tek penju prema tome), ali su sve svjesniji da gube sebe. Da se pretvaraju u jednolične glasnogovornike firme, da su sve češće umorni, nervozni. Počeli su pričat nekim čudnim jezikom, u kojem ne postoji da ili ne, nego uglavnom odgovori da se "zbog racionalnije raspodjele snage i koncentracije za sutrašnji teški dan" ne mogu danas zaletit do Pere na tulum. Isti oni ljudi koji su nekad, skup sa mnom završavali večer ujutro, budeći se na nekoj klupici na Jarunu, smrznuti do kosti. Zakaj nas tolko otuđuje nešto što nam služi za preživljavanje? Da, mislim na posel. Nekad su ljudi delali da bi zaradili neko perje i dobro se proveli u slobodno vrijeme. Danas se posel pretvoril u cjelodnevni boravak, u trku za većim stanom, boljim autom, skupljim cipelama. Stanovi su se pretvorili u spavaonice bez topline, u usputne stanice između dva sastanka. Obitelji je nekaj kaj se ima "jer je to tak", djeca su predmet hvale u društvu. I to ne djeca, nego njihove skupe privatne škole, novi mobiteli i kompjuteri, dizajnerska odjeća. I to je sve. Vlastita djeca se ne poznaju. Mene je nafčila čitat moja stara, daleko prije škole. Stari me gural na biciklu dok nisam dobil sigurnost da se prepustim dvokolici. Na onu staru foru, držal me za sic od bajka i gural, pa dok nisam gledal, pustil me da odem dalje. Nisam ni znal da znam vozit bicikl. A znal sam. To se više ne dela. Zakaj nas taj posel guta, pretvara u Borgovske radilice ovisne o zajedničkoj svijesti? Zakaj se gubimo u krivim stvarima? Pojelo nas potrošačko društvo. "Radi, radi, zaradi, troši, množi se, proizvedi još radilica." Svako jutro, kad dođem na job, napravim si kavicu, zapalim pljugu i popričam s ekipom. Uglavnom pjevam i zekam se. Oni imaju namrštene face, jer posel čeka. Treba sklopit velke ugovore i zaradit puno nofcih. Bili su online cijelu noć, gledajući u treperavo svijetlo laptop ekrana, pripremajući se za big deal. A meni je sve to upravo to. "Big deal" Moš mislit. To nije moja spika. To nije moja brija. To nije moja stvar. Tu sam privremeno i svima to dajem do znanja. Ne dam da me zaguše sa ispraznim korporativnim frazama koje ne znače apsolutno ništa i primjenjive su na apsolutno sve. Želim na drugi način ostavit svoj trag na ovom šugavom svijetu. Želim da se jednog dana, u nekom bircu, na nedjeljnoj kavi, neki ljudi koje nikad u životu nisam vidil sjete neke moje knjige i mojih riječi. Želim ih dotaknuti na drukčiji način. Ne kroz poslovnu rubriku u dnevnom listu. "DayWalker imenovan predsjednikom nadzornog odbora." Big deal. Sutra je u novinama već neko drugi. I pokušavam taknuti ljude. Za sad me gledaju ko da sam pal s Marsa i nisam baš skroz svoj. A možda i misle da sam ja onakav kakvi bi oni htjeli biti ili kakvi su možda bili, a nemaju muda biti takvi. Možda ih već, takav kakav jesam, dotičem a da nisam tog ni svjestan? Arsen je to sročio bolje od mene: Kome ja to pjevam Možda ipak onima što stoje ovako zaglušeni i nijemi pred pustinjom i ponosni kao kraljevi, i ne usuđujući se pokrenuti svoje srce pred zagonetkom života, želeći dobro i ne želeći terete tog dobra. Onima, napokon, koji to ne znaju, koji bi me ponizili, koji bi me usmrtili ili ranili samo, onima do kojih ne dopire moja pjesma i koji umiru smiješeći se, misleći da su drugi za njih pjevali, a ja sam to činio.

- 14:46 - Komentari (6) - Isprintaj - #

16.06.2004., srijeda

Pitanje

- 16:55 - Komentari (2) - Isprintaj - #

...a mekan ko duša!!

Prkno. Opet sam prehladil mjehur. Nikad nebum nafčil da ne sjedim na betonu pa čak ni kad je vruće. Jebiga, kad su klupice u parku potrgane pa se treba snać. Nebum valda celo vreme stajal na nogama. Da dobim proširene vene. Negdi se treba spustit presvetla barutana. No dakle, prehladil sam mjehur pa svako malo na cijeđenje salame. Sreća da me ne peče dok šoram inače bi se opako zamislil. A jesmo mi muški kreteni, pa to je nevjerojatno. Sve može. Može mi kosa otpast, nemoram imat dva zuba u glavi, škemba slonovska, noge mi smrde, nokte ne režem, al nemoj da se nekaj desi safaladi. To me podsjetilo na jednu večer dok sam imal dvajsdve-tri. Scenario. Frend je došel po mene i čuči u autu pred zgradom. Nema se vremena za tuširanje. Podignem ruku i pomirišim se ispod pazuha. Majko božja!!!!! Pa kae ovo? Nabrzinu se podaperem nad lavaboom i sjetim se da kak mi tek smrdi među nogama nakon cijelog dana znojenja. Pod rukom sam se opral ofrlje, ali kitu treba temeljito oprat. Jer kaj ak osvojim nekakvo pušenje, malička se spusti dole i padne u komu? Pranje pitona traje tak dugo da sam se mogel komotno istuširat. Ma sve je oprano, kita miriši ko bonbonček, al mi vrag neda mira, pa se počešem ispod jaja i pomirišim prste. Zbljuv. Ponovim radnju na visuljcima. Frend je zgasil auto i zvoni na vrata. "Pa dobro koj kurac delaš?" "Ne njajke, moram se malo podaprat, možda ulovimo kaj večeras." "Ti i ja nemremo ulovit ni upalu pluća, daj završi s tim, ekipa čeka." "Kam se opće ide?" "Nekam na biljar, pa posle kam nam se bude išlo. Aj majmune požuri." Krasno, biljar, pa onda "nekam". Opet pederbal koji bu završil u nekoj birtiji na beli. No kaj sad. Kaje tu je. Odlazimo van, sve se razvija onak kak sam predvidil, al Pero bi u neki birc u Novom Zagrebu po bratića. Mi tam, a ono neki privatni party, rođendan, sve puno malih curica već dobro pod gasom. Kak smo i mi već fino nacicani i napušeni krećemo u osvajanje, željni nekih cica u rukama. Žrtve su izabrane, strateško razmještanje, priprema terena i napad. Sve se prekrasno odvija, malička mi je dopustila speleološko istraživanje. Jezici rade, oboje bazdimo po alkoholu i pljugama, al boli nas briga. Držim je za cice, mjesim ja i uživam. To mlado, to čvrsto. Povlačimo se prema smrdljivom wc-u i nalazimo praznu kabinu. Mala sjedne na školjku i krene mi pušit. A meni neugodno. Em sam pijan i napušen, em je atmosfera šatro puna romantike. I ćuna se ne diže. Jao sramote. Iznevjerio me najbolji prijatelj. Nemušto se ispričavam mladoj dami koja me gleda i još drži moju žlundru u ustima. Njen pijani pogled i moja ispuhana kita me hite na histeričan smijeh, tak da sam još i šamar zaradil. Jebi ga. Sorry malička. Drugo jutro zovem kućnog liječnika da si dogovorim pregled. Malo sam razmislil. Nekaj tu ne valja. Već mi se to dvaput desilo. Počinjem brinut. Sigurno neka opasna boleština. Naravno, ispadne da nije baš najbolja stvar na svijetu pokušat karat pijan, a nije baš zdravo lokat općenito. Smanjit pljuge i više se bavit sportom, jest voće... Baš sam se bil zabrinul. Al mali je ipak u dobrom stanju, to je bitno. Da je sve u redu s ćunom. Nisam kužil u to doba da je sa kurcem sve u redu. Ali sa muškim mozgom uglavnom nije.

- 16:21 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Hiljadu mu bubnjeva Darkwooda

Da je rastezanje po krevetu olimpijska disciplina, ja bi bil olimpijski pobjednik i rekorder. Volim kad je toplo, nisam lud da ga ne volim, sve te oskudno odjevene curice oko mene, ali fakat mi dodje da se opće ne dižem iz rashlađene sobice. Jebe me samo kaj nema nikakvih filmova na telki, a ne da mi se do knjižnice po nove knjižurine. Al snađem se nekak. Pronašel sam punu škatulu Strip Artova iz tisućudevetstoosamdesetineke i prisjetio se kak je to bilo dok sam bil klinac. Nakon cjelojutarnjeg nogača pred zgradom, taman kad upeče sunce, užicaš staru za slaju, pa dok se Šarenko cijedi po prstima, legneš na krevetac u rashlađenoj sobi i dohvatiš novog Velikog Bleka. Danas kad pročitam neki od tih starih stripova vrištim od smeha. Koje su to gluposti, pa to je prekrasno. Ali i dalje uživam, jer svaki put kad naiđem na staru epizodu Rip Kirbya, kroz glavu me počnu pucat fleševi. Sjetim se odrastanja na Remizi. Sjetim se šamara od taksijanera Iveka kad smo mu krali trešnje u dvorištu, sjetim se Crnog Petra, slički Fudbaleri i timovi, Sandokana, Partizanske Eskadrile, kauboja i indijanaca, jedinice iz prirode i društva, ukora. Zamiriši mi roštilj kod tete u Vukomercu. Dok dečki kure vatru i zaljevaju osušena grla pivom, žene u kuhinji spremaju juhu, a sa radija piče Novi Fosili, Srebrna Krila, Jasna Zlokić, Grupa 777... Bratići uvijek puni stripova, pa poslije obilnog ručka, zavaljeni u ligeštule čitamo novog Alana Forda, uz hladnu limunadu. Gušt. Stripovi su mi, uz onaj miris u zraku kad se mjenjaju godišnja doba, najveći okidači sjećanja. Oni me bacaju u prošlost, tjeraju me da ponovo proživim satove biologije i matematike, da ponovo sa frendovima zaigram Lopova i pandura, da skup s burazom krenem u istraživanje prašume prek puta zgrade, da ponovo radim snježne utvrde i vodim rat sa ekipom iz prvog nebodera. Nostalgičan sam često. Djetinjstvo me ponovo zove. Sretnemo se tu i tamo. Djeca iz tisućudevetstoosamdesetineke bore se sa odraslima iz novog milenija oko par trenutaka ničim izazvanog smijeha. Ti odrasli imaju djecu, ozbiljni su i mrki, trče na posao i s posla, plaćaju račune... A onda dohvate starog Zagora pa im se smiješak navuče na lice. Ima nekaj u tome...

- 16:11 - Komentari (3) - Isprintaj - #

15.06.2004., utorak

Pomozi mi

- 11:54 - Komentari (2) - Isprintaj - #

14.06.2004., ponedjeljak

Portugalsko Labuđe jezero

Iako nemam namjeru ovdje objavljivati kolumne koje izlaze na Iskonovom webcafeu, preveč sam umoran od gluposti da bih pisao nešto novo o jučerašnjoj sramoti. Pa evo i vama na uvid. Kaj ste mislili da se ja ne bum dotaknul tekme? Ma znam da vam je pun kurac svega, posebno vama koji opće ne pratite nogomet. Danas buju pune novine i net analiza ljudi kojima je to posel. A ja moram nekaj našarat, čisto ko neko ko može reć kaj hoće, a da ga urednik ne bu pet put slal natrag da malo „ublaži“. Jer sam ljut kaj ris. Nakon početne euforije, rezignacija (sorry na izrazima, čital sam opet Klaića na WC-u, pa moram negdje upotrebit kaj sam nafčil). Dakle 0 : 0. Sa Švicarcima. Sa igračem više 40 minuta. Majmuni. Zakaj sam ja ljut? I puno ljudi se s pravom pita, koj se kurac sad ja živciram? Al takav sam, živac, preveč impulzivan, volim nogomet, volim bome i Hrvatsku. I onda, nabrijan ko luđak, sjednem pred telku s hrpom frendova. Javljanje ekipe iz Portugala, ludi su k'o puške, pjevaju, niš ih ne kužim od buke, a tak bi bil tam s njima. I krene tekma, skužim od početka da smo nekak stisnuti, ne ide lopta tečno, preskače se srednji red. Veli frend: „Polako, sad buju oni, viš da je vruće, a i prva je tekma, malo dok popusti trema.“ Iz zla u gore, hvatanje za glavu, niš nejde, cuclam pivu ko mleko i najrađe bi da me neko teleportira tam, da im bubnem par vritnjaka. Šimunić i Olić zapucavaju čistu šansu. Grizem nokte na nogama od nervoze. Poluvrijeme. Zove ekipa sa lica mjesta. „Biće bolje drugo poluvrijeme, imamo ih, sad bu stavil Rapajića. Hrvatskaaaaaaaaaaaaaaaaaa...“ Tu se prekine veza, jer je počela pjesma na stadionu. Krene drugo poluvrijeme, nakon 5 minuta Vogel dobija drugi žuti, skačemo po stanu ko luđaci, jer kaj se sad tu ima pričat? To je to, malo bumo ih prebrojili ko u rukometu, Pršo se ubacuje u prazan prostor i goooooool. Kurac gol. Od kad su ostali s igračem više, naši usporili. Pa normalno, imaju igrača više, sad ne moraju trčat ni tak bijedno kak su trčali do sad. Ma sve skup katastrofa. Dodjem doma od frenda, stari sjedi pred telkom, pepeljara puna do vrha i gleda me. Onda se digne i ode sa starom gledat Milijunaša u drugu sobu. „Kreteni, hrpa kretena.“ Tu je započel i završil svaki razgovor na temu. Barić se ukazal na teveju i uvjeraval nas da smo igrali dobro, da je bilo jako vruće, da smo imali par šansi i da je povukel dobre poteze sa izmjenama. I onda skužim da Barić i ja živimo u raznim dimenzijama. Zato se i dešava da svi u Hrvatskoj gledaju jednu utakmicu, a Herr Otto gleda nekaj sasvim drugo. Jer u njegovoj „Sretnoj La-La zemlji“ svi igraju fantastično, on je nepogrešiv, a nama je, u stvari, samo trebalo malo sportske sreće. I tak stalno. I samo on vidi da je Niko Kranjčar apsolutno nepotreban ovoj repki. Žal mi je svih onih dečki koji su otišli Portugal, dizali kredite i potrošili kompletne godišnje odmore da bi bili uz repku. I kaj dobiju zauzvrat? Dobiju 11 baletana kojima preteški bankovni računi ne dozvoljavaju da brzo trče, da se bore. Zaboravili su kak su ko klinci počinjali igrat i sanjali zaigrat za repku na nekom prvenstvu. Sad je to samo još jednan mali dodatni poslić koji se mora odradit, a nema tu neke love. A moš se i ozljedit, pa kak buš se onda prodal? Kak ih nije sram zbog ekipe koja je krenula iz cijelog svijeta, kak ih nije sram pogledat na te kockaste dijelove tribine? Ma ne srdim se ja tolko kaj ih nismo dobili, svaka repka i igrač ima nekad loše dane, kad ni jedan pas ne prolazi, kad lopta neće u gol. Srdim se kaj nismo ni igrali. Dost mi je tih šetača, koji nikad nisu na svom mjestu u formaciji neg se rastrče ko rakova deca po terenu. A striček Barić veli da je sve u redu. Sve bi ja to poslal u krasan kurac, i pozval dečke iz malih klubova, koji nisu zvijezde, koji, možda, nisu ni neki igrači, ali kojima je san obleći kockastu majicu i istrčat na teren, trčat i borit se dok ti slezena ne pukne. I dobit 5 komada od Francuza i Engleza, a vratit se doma uzdignutog čela, jel si dal od sebe najbolje kaj si imal. Za takvu repku bi vredilo potegnut, di god igrala.

- 15:06 - Komentari (3) - Isprintaj - #

11.06.2004., petak

Savjet na odlasku

- 12:06 - Komentari (3) - Isprintaj - #

Izlazak

Niste bili vani dva mjeseca. Mogući scenario. Žene Dogovor sa besticom (najboljom frendicom) barem dva dana prije. 17 kava na kojima se razrađuje plan. Kad, kuda, kaj obuć, kak se namazat, da li zvat i Tamaru? Shopping jer želi obuć baš ovu kombinaciju za koju shvaća da nema cipele. Kupovina nove haljine koja je bila baš hercig, a ima i cipele koje idu uz to. Kupovina novog sjenila i ruža za usne. Razgovor sa besticom. Da li će i On biti? Valjda hoće, svaki petak je tam. Petak. Trčanje doma s posla. Duga kupka i depilacija. Lažu govna da to ne boli. Au, au, au. Premazivanje svakog dijela tijela sa raznim kremicama. Oblačenje haljine. UŽAS!!! Pa to izgleda ko vreća. Kopanje po ormaru. Nema kaj za obuć. Zvanje svih frendica koje još razgovaraju s njom. Posuđivanje Fendijevog kompleta. Isplatilo se plakat prek telefona. Frizura nepostojana. Pranje kose. Sušenje. Namještanje frizure. Odabir parfema. Danas se osjeća tako Miyake. Frendica dolazi. Dive se jedna drugoj. Piju čašu crnog vina za zagrijavanje. Polazak. Dolazak pred pomodni lokal. Izbacivanje sisa u facu redara. Frajer se nasmiješi neandertalski i pušta ih unutra. Gužva do jaja. Nalaze mjesto uz šank i naručuju koktel. Lagano mjerkaju frajere. Ima zgodnih komada večeras. Dva tipa u tenisicama i majicama na kojima piše "Volim pivo i streljivo" stoje sa druge strane šanka. Gledaju ih s nevjericom. Jedan namiguje. Koja seljačina. Nee. Dolaze do njih. Tipovi su u banani. Loša obleka i pivske škembe. Provaljuju par fora. Zabavni su. Njih dvije se smiju. Tipovi im plaćaju koktele. Nisu ni tak loši. Slatki su. Taman se zahukta priča, kad prilazi On. Njih dvije se prave da nisu s ovim "tipovima". On plaća rundu za cijeli šank i pokazuje zlatan sat. Namiguje im. Njih dvije hihoću. Kako je sladak. On frajerski namigne i ode se družit. One odlučuju da će otkantat ove papke. Odlaze na wc i ne vraćaju se za šank. Stanu uz DJ-evu kabinu. Traže ga pogledom. On izlazi iz lokala sa nekom odvratnom plavušom ogromnih sisa. Kurva. Raspoloženje splašnjava i one odlučuju otići doma. Neće tak skoro van. Nemreš upoznat normalnog frajera. Ostaju kod jedne uz načeto crno vino i razgovor da koj je kurac sa današnjim muškarcima. Muški Petak. Peru po Playstationu i pivama. Jedan gubi već šestu partiju za redom. Jebu jedan drugom mater. Zvono na vratima. Stižu ćevapi. Razvuku mastan papir po podu i lagano zobaju ćevape s lukom i onda masnim rukama po controleru. Na najnapetijem dijelu tekme playstation zablokira. Mater u pičku. Svi pokušaji nisu urodili plodom. Lupanje po televizoru, iako on nije niš kriv. Kaj sad. Do kvarta na pivu. U lokalnoj birtiji se niš ne dešava. Treba ić negdje van. Nisu bili nigdje već dva mjeseca. Aj može. Dolazak pred pomodni lokal. Kompa radi na ulazu ko redar. Ulaze nutra. Gužva do jaja. Nalaze mjesto uz šank i naručuju pive. Dvije male - 36 kuna. Pa kaj smo nekaj jeli??? Snime komade prek puta. Jebote, gle koje ova balkone ima. Komadi ih vide. Namignu. Brzi dogovor. Odlazak do njih. Provaljuju par fora. Trebe se smiju. Naručuju im cugu sa zadnjom lovom koju imaju. Zeka je skroz ok. Dolazi neki nalicjkani majmum i ljubi komadima ruke. Skoro su ga potegnuli, kad tip naručuje cugu za cijeli šank. Bravo buraz, to se traži. Tip odlazi, komadi odlaze na klonju. Čekaju ih dok nisu popili pive. Ne vraćaju se. Ko ih jebe. Kompa s ulaza im naručuje još jednu rundu. Izlaze debelo poslije fajrunta, pijani ko guzice. Odlaze na spavanje. Ujutro se bude, skuhaju kavu i upale Playstation. Nije bilo loše vani. Nisu niš jebali, al su se bar natočili ko zvijeri.

- 09:52 - Komentari (10) - Isprintaj - #

09.06.2004., srijeda

KAJ SVE HOČEM BIT KAD BUM VELKI! (dijareja iz 1976)

1. Kabač - zato kaj oni nosiju biždolje i jahaju na konjovima. Onda tjeraju kravice prek potoka i vičeju. Odna vrtiju štrika i loviju male krave. Kad ih vgrizne zmija oni ne vičeju neg se zrežu z nožom. Piju viski, a kad si naruče mljeko onda se svi v birtiji potučeju. 2. Indač - zato kaj oni nosiju perjanice i luk i srijele. Onda loviju jelene, al ne male neg sam velke. Spavaju u šatorima di gori vatra. Ja ne smijem palit vatru u svom šatoru doma. Jako vičeju kad napadaju zločeste kabače. Možeju pričat sa vukima i znaju di je ko prošel. 3. Vatrogasac - zato kaj se oni svaki put kad negde gori vatra, spuštaju po štangi, al se po njoj ne penjeju neg po lojtrama. Voziju se u velkom kamijonu koji ima sirenu i zavija kad se vozi. Ja bi imal kacigu kakvu ima moj sused Jura kad dojde kod mame gasiti dok se peć zapali. 4. Dotkor - zato kaj on uvek drugima daje pikice, a njemu niko ne. Dotkor je uvek nasmijan i dijeli šprice ak si dobar. I više nemaš temperuturu. Ak si zločesti, onda ti dotkoru moraš dat plavu kuvertu. Svi dotkori skupljaju plave kuverte ko kaj ja skupljm sličke od Otpisanih. Onda se oni đoraju za kuverte. Dotkor radi u bolnici. Tam jako smrdi. 5. Pilot - zato kaj oni letiju u avijonima i helićima. Onda se ti sedneš u avijona i odeš kod bake. A pilot te pusti kod sebe da i ti malo šofiraš s avijonom. Piloti su super i zato kaj im sve sve zgodne tete smješkaju. Meni se smješka samo Maja iz c razreda al ona nije zgodna jer je ružna. Ona mi uvjek nosi bonkase, al ja ih sve dam Ivani. 6. Kamijonac - oni voziju kamijone svud po cestama. Imaju jako velke kamijone i onda jako trubiju kad su veseli. Oni voziju jajca i pajceke i krevete i sve. Stalno se smijeju. Kamijonci uvijek jedeju luka i mesa i pijeju rakiju. I moj tata pije rakiju, al on nije kamijonac. 7. Vojnik - zato kaj oni nosiju pušku i pucaju iz topova. Oni braniju našu zemlju od neprijatelja. Vojsku je napravil drug Tito. On je bil ranjen. Skoro je poginul al ga je spasil pes. Ja isto imam pesa ko drug Tito, al mene moj sam grize i jako laje. Tata kaže da mu trebamo kupit curu. Zakaj bi neko htel imat curu? One su tak dosadne. 8. Kuhar - zato kaj oni puno jedeju i stalno imaju pune ruke mesa i paradajza. Ja najvolim paradajz. Kuhari su svi črleni v licu. Zato kaj puno papaju i pijeju pivu jer im je vruče. Oni znaju i speči kolače pa ne moraju tražiti mamu da im speče. Ja jako volim kolače, al ne volim one s kokosom. Kuhari imaju veliku kapu. Meni je ta kapa super. 9. Glumac - zato kaj se oni puno kreveljiju i ljudi im se smiju. Mogu se nabeljit, a ne dobiju šamar. Ja kad se nabeljim teti Zdenki dobim od mame flisku. Glumaci se oblačiju u sve i svaki put zgledaju drukče. Mogu se obuč i ko kabači i indači i vatrogasci i dotkori i piloti i kamijonci i vojniki i kuhari. 10. Patuljak - zato kaj bi živil u panju i mogel bi pričat sa zečekima i Bambijom. Onda bi oni došli kod mene na čaj i kolače. U šumi bi bilo super jer tamo navek sija sunce. A ak pada kiša zemeš si nekakav list i to ti je umjesto kišobrana. Moj tata kaže da bi ja mogel biti patuljak sto posto. Jer sam već sad takav ko da sam se najel nekih čudnih gljiva.

- 11:07 - Komentari (2) - Isprintaj - #

Šetnja kišnom noći

- 11:03 - Komentari (4) - Isprintaj - #

08.06.2004., utorak

Naravno da nije kraj...

Mislim da je ovo sasvim dovoljno za pokazat. Kolko sam skužil, ekipi je to skroz ok, pa bum onda i dotjeral to do nekog objavljivanja. Kad sam počel pisat Grdog, nisam uopće mislil od toga napravit knjigu. Bil sam doma, cuclal petu pivu, nisam mogel spat, na telki niš. Rekel sam sam sebi: "Idem nekaj zapisat o svom stanu i sobici sa kompom". I tak je počelo sa rečenicom "Stan je bil rupa, al je bil moj." Mislil sam naškrabat nekaj kratko, onak više ko neku stilsku vježbu, al kad sam počel pisat nisam mogel stat. Napisal sam tu noć hrpu toga. Tak je krenulo. Posla ima još pun kurac, al nije bed. Nikam se ne žurim, a odlučil sam da bum to izdal jednog dana. Uostalom, možda bum zvučal neskromno, al kad videm ko sve u Hrvatskoj piše i izdaje knjige, onda sam ziher da mogu i ja. Možda nisam puno bolji od njih, al nisam ni preveč lošiji. Osim toga, objavil bum to u vlastitoj nakladi, ak niko drugi ne bu htel. Osim toga, od kad je još jedan Remižanin, Dalibor Šimpraga, objavil knjigu Kavice Andreja Puplina, rekel sam: "E ne buš jedini." Javim kad bude tiskano.

- 17:05 - Komentari (6) - Isprintaj - #

Daj, Grdi, ne sviraj 17. dio

- U pičku materinu. Di ti je oko? - Kaj je tak grdo? - Jebeno. Kaj je bilo? Pričaj, jebote. - Ma natrčal sam na Bubija. - Kaj je opet ostal bez tableta? - Izgleda da je. Tak mi je muka, da to nije normalno. Kaj ti ne delaš? - Išel sam sredit neke papire na muriju, pa sam zel slobodan dan. Fakat gadno zgledaš. - Jebi ga sad, kaj je tu je. Ajmo nekaj popit. Uđemo u Lulu. Kreto je bil bolestan i jutarnju je radil Marko, gazda lokala. Mjuza se jedva čula i to mi je sad užasno pasalo. Crni me skužil još s vrata. Kak je njemu i slično, počel je odma histerizirat. - Jebotipasmaterupičku!!!!!!!!!!! Grdi si dobro? Koji je ovo kurac? Ko te zveknul, mamu mu jebem? Di je? DI JE????????? Jebaću mu mamicu kad ga uhvatim. - Smiri se Crni, daj ne budali. Sve je ok. - Kak je ok? Kak je ok? Jesi se videl kak zgledaš? - Kak? - Nikak. Ne zgledaš. Katastrofa. Daj reci kaj je bilo. Ispričam im svima priču, a onda je krenula takva salva smijeha da mi je opet pozlilo. Crni je brisal suze. Nije više bil histeričan. Ak se ne računa to kaj se sad smijal ko lud. - Ha ha ha ha ha. Jebote, ti ko da se nisi rodil na Remki. Pa kaj mu nisi dal neku bibu i bok. Mir i tišina. - Pa imal sam najmanju novčanicu od dvajst ćuna, to mu nisam htel dat. Nisam mislil da je lud. - A kad on stoji pred dućanom dok ima pilseva? Krene žicat kad je suh. Ti si veći idiot od Bubija. Marko daj mu neku medicinu, viš kak loše zgleda. Ha ha ha ha ha ha ha ha . - Crni začepi, inače buš zube na podu pral. Suknem gorki pa odem do wc-a. Pogledam se u ogledalo. Ne samo da se nije vidlo oko, neg mi se nisu vidle ni trepavice. Imao sam najveću šljivu u povijesti velikih šljiva. Namočim hrpu papirnatih ručnika pa si stavim na oko. Pasal mi je onaj lijepi, hladni osjećaj. Svejedno mi je bilo muka. Za nekih vuru vremena već sam se osjećal puno bolje. Marko mi je dal hrpu leda u nekoj krpi pa sam to držal na oku. U čast toga kaj sam dobil po pički, krenulo je opako rundanje. Više ni sam nisam znal koliko sam gorkih trznul. Onda je Damir rekel da bi mogli bacit koju partiju bele. Jebalo me to kaj sam mogel gledat samo na jedno oko, al nisam se dal. Partija je krenula dobro, već sam bil 100 DEM u plusu, a cuga je stalno stizala. Zanimljivo je kak vrijeme prolazi kad se zakartaš. Nisam ni skužil da je debelo popodne. Bil sam pijan ko guzica, ljut na sebe kaj sam dobil u vugla, a i karta me počela jebat. Glava mi je pucala. Onda me nekaj ošinulo bolje nego Bubijeva lopata. Melita. Trebal sam se nać s njom u pet, a sad je sedam i deset. Proglasim pauzu, uhvatim se za mobitel i okrenem broj. Nije se javljala. Nazovem ponovo. Pustio sam da odzvoni. Niš. Onda je krenulo iz pijane budale. - Ko je jebe. - Kaj je buraz, problemi s komadom? Kaj si sad zasral? - Trebal sam se nać s njom u pet. Sad se ne javlja na telefon. Ko da ja samo čekam da ju nazovem. Nemam drugog posla. Zakaj se ja ne bi smel napit i z dečkima bacit belu. Kaj te kurve misle da se samo njih čeka da dođu i onda bumo se mi skroz promjenili i postali dobri muževi? - Tak se priča buraz, ko im jebe mater. - Nisam se našel s njom u pet, pa kaj? Moglo mi se ko zna kaj desit, a ona sad glumi uvređenu personu. - Pa nekaj ti se i desilo. - To ti i govorim. Al trebal sam valjda z ovakvim okom brzo trčat se nać s njom. Nemaju ni malo milosti. To vam je, dečki moji sve u kurcu. Dobro da sam skužil čim prije. Zamisli da sam fakat zagrizel, a ona se pokaže ovakva. Najebal bi ko žuti. Ko je jebe. Crni me više nije gledal, al mi je pokazival s rukom da prestanem. Nisam kužil kaj hoće pa sam popizdil. - Kaj mašeš koj kurac, mogu valjda reć kaj mislim. Onda sam se sledil. - Možeš, i dobro kaj jesi. Melita je stajala ispred separea. Nisam točno znal kaj je čula, ali po izrazu lica sam vidjel da je čula previše. Gledao sam u nju i nisam imal pojma kaj sad. Znao sam odma da sam zasral, ali sad je bilo gotovo. Ovdje isprike više ne pale. - Stvarno si smrad. Čekala sam te pol sata, pa kad nisi došel zabrinula sam se. Zvala sam te valjda pet puta. - Di si me zvala? - Na mobitel, kretenu pijani. Pogledam na mob i skužim hrpu propuštenih poziva. Nisam ih videl kad sam ju išel zvat, časna riječ. - Onda sam išla kod Crnog doma, al ni tam te nema. Ostala mi je još samo Lula od mjesta za koje znam. I sad mi je žao kaj sam te uopće upoznala. Nisi ništa drugo nego pijana pederčina, koja nije niš bolja od hrpe drugih pijanih pederčina. Kak sam mogla mislit da si drukčiji? Di mi je bila pamet? Ko tebe jebe majmune pijani, mogu ja puno bolje od tebe. Ustao sam želeći joj nekaj reć, a onda mi je njena šaka zatvorila čvalje. - Ne ljutim se kaj nisi došel i kaj nisi nazval, nego na sve ovo kaj si sad izgovoril. - Ali... - I ne zanima me kak si dobil šljivu. Nemoj me više zvat. Odšetala je iz birca dostojanstveno. Ja sam bil bad guy. Svi ljudi u bircu su buljili u mene. Čak si i tipovima mogel pročitat u očima optužbu. Stvarno sam kretenčina. Damir je gledal u mene i ceril se. Bil je dovoljno pijan da mu sve ovo bude zabavno. - Ma ko je jebe Grdi, ima još mufova. Potegnul sam ga odozgora. Glava mu je udarila u stol i odbila se, a onda se skotrljal ispod njega. Crni me primil ispod ruke. - Ajmo, buraz, doma. Dost je za danas.

- 16:41 - Komentari (3) - Isprintaj - #

Pozdrav

Pozdrav svekolikoj populaciji ove male virtualne zajednice lijepih, ružnih (ak vas neko pita, takvi ne postoje), sretnih, nesretnih, vjernih, preljubnika(ccc), visokih, niskih, srednjih, sigurnih, nesigurnih, presigurnih, siromašnih, bogatih, srednjeg staleža, prištavih, čiste puti, mladih, mladih duhom, potištenih, veselih, euforičnih, trijeznih, pijanih, napušenih, urokanih (o Bože, daj da Vas je što manje), slijepih, savršenog vida, slijepih kod zdravih očiju, pristojnih, bezobraznih, vjernika, ateista, slobodnih, oženjenih, rastavljenih, zaljubljenih, tragača, voajera, zbunjenih, frajera, frajerica, povučenih, crnih, plavih (volim plavo, pa makar ispod oka), crvenih, smeđih, velikih noseva, malih nosića, ikserica, okserica, smrtdljivih nogu (kaj ima i mirišljavih? :-), velikih guzica, malih guzica, dobrih namjera, loših namjera (crko vam modem, dabogda), pisaca, pjesnika, slikara, akademski obrazovanih, srednjoškolski obrazovanih, srednjoškolaca i srednjoškolki, profesora, doktora, inženjera, informatičara, trgovaca, pravnika, ekonomista, fizičkih radnika (ko bauštelu nije probo taj ne zna što je rad), nezaposlenih, prezaposlenih (to je samo posao, uživajte vikendom, nemojte ga provesti u tvrtki), nesretno zaposlenih, glumaca, lažljivih, ovakvih i onakvih. Ponekad imam osjećaj kad se probudim, da sam cijelu noć gutao neku opaku kemiju. Ko da mi je neko nagurao joint u čube pa sam se napljugo ko prasac. A nisam. Euforičan, kakav znam biti tada, izađem iz stana, duboko udahnem, pa mi se pomješaju mirisi djetinjstva i odrastanja sa mirisima ženskog tijela od noćas i cigarete i kave od jutros. I pomislim, kao po pravilu, uvijek istu stvar. Ljudi moji, koji prekrasan dan.

- 10:02 - Komentari (3) - Isprintaj - #

07.06.2004., ponedjeljak

Daj, Grdi, ne sviraj 16. dio

- Ja sam na godišnjem ovaj tjedan i danas dobim poziv da dođem u firmu. - Pak si nekaj zasral. - Nisam niš zasral stara, daj me pusti da pričam. Dakle, moral sam doć u firmu jer smo dobili lovu tj. božićnicu. Onda mi je Ana rekla da se javim Franji jer me nekaj treba. Stari se tak grčevito držal za fotelju da sam mislil da bu je potrgal. Znal sam da se nada da nisam niš zajebal, jer on takvu sramotu ne bi preživil. Pa on je Franji dal časnu riječ da sam ja dečko na mjestu. Nastavim priču najlakše što sam mogel. Namjerno sam ga pustil da se malo znoji. Ispričal sam sve kak je bilo, a starci su počeli dobivat onaj stretni izraz na licu ko malo dijete kad dobije autić. Stari je skočil s fotelje i zagrlil me, a stara je brisala suze s lica. Ja nisam videl ni da su joj potekle, al moja stara je sklona izražavanju osjećaja onak kak to rade u melodramama. - Uvijek sam ja govoril da bu čovjek od tebe. Jesam, bome jesam. Al ni ti ni tvoja mama niste vjerovali u to. Stara daj viskač, ovo se mora zalit. Stari je uvijek govoril da bum završil u nekom ćumezu ko konobar il u zatvoru, al nisam imal srca sad mu to nabijat na nos. Već dugo ga nisam videl tak sretnog. - Od kud mi whiskey kad ste ti i Karlo zadnji put sve ispraznili? Da ga zmislim? - Niš se nemoj brinut mama, samo donesi čaše i leda. Evo stari ovo sam ti zel za Božić, al možemo ga i sad otvorit. Izvučem iz ruksaka bocu i cigare za starog. Stari zadovoljno protrlja ruke, otvori bocu i zapali cigaru. - Dobra. - A kad ti zapališ onda je to u redu? - Mali ne zafrkavaj. Jedna cigara mjesečno mi ne bu niš naškodila. Ti cicaš dve kutije na dan. Klara daj natoči, no kaj čekaš. Dok je stara točila ja posegnem u ruksak i izvučem čarape, vestu i čokoladu. - Kad sam već starom dal božićni poklon prerano, evo onda i za mamu. - Jooj Boris fala ti, viš kak on misli na svoju mamu. Još da se oženi i... Prekinem je na brzinu i nazdravim pa svi potegnemo iz čaša. Viski mi je baš pasal. Stari cmokne od užitka. - Dobar. - Dobar. - Pazi sad Boris, nemoj zajebat. Čovjek ti je poklonil svoje povjerenje. To se ne smije prokockat. Onda je krenulo uobičajeno predavanje o važnosti života i međuljudskih odnosa, odgovornosti prema sebi i drugima i bla, bla, bla. Do pol jedanaest. I pol boce Turkeya. Stari mi je ponovil još nekoliko puta kak se radi u životu, onda sam rekel da moram ić. Pozdravili smo se pa me stara ispratila do vrata. Čul sam još samo kak stari toči novu čašu i priča sam sa sobom. - Rekel sam ja da bu čovjek od njega. Četvrtak Crni me zbudil u pol devet. Nakon što je prešutil moju bujicu psovki na račun bliže mu i dalje rodbine, svečano me obavijestil da je prekjučer ševil, da je mala bombon, da di sam bil jučer cijeli dan i da ko mi kriv kaj si ne gasim telefon navečer. Nakon još jednog seta psovki dogovorili smo se za kavu. Objasnil sam mu sve kaj se desilo jučer, posebno sve o Meliti. Crni je izjavil da mi onda oprašta kaj se nisam javil jučer, za pokoru bum moral izmolit pet Slava Ožujskoj. Bil sam nervozan ko pas, jer sam mislil danas ostat u krevetu cijelo prijepodne, spremit stan, skuhat si neku tjesteninu za ručak, malo gledat telku i otić se nać sa Melitom. Mrzim kad mi se planovi poremete. Vani opet šljiva. Celo nebo puno oblaka, al je mirisalo prije na kišu nego na snijeg. Odlučim se do dućana po neku buhtlu kaj bu se pokazalo ko jedna od lošijih odluka. Dok sam izlazil iz dućana predamnom se nacrta Bubi, lokalni žicar i luđak koji završi u ludari bar triput godišnje. Tam ga nakljukaju tabletama, dobije par kutija za doma i onda je miran. Može se s njim lijepo popričat. Sranje nastane kad ostane bez lijekova. Nikad nije odlazil kod doktora po recept za nove tablete i onda ga počne prat. Nisam ga dugo videl, valjda je bil unutra. Problem je bil kaj nisam znal ni kolko je dugo vani. - Grdi imaš kaj sitnog? Znal sam da nemam jer sam sad za zadnji sitniš kupil buhtlu, a dvajst kuna mu bome nedam. - Nemam Bubi, suh sam. - Ne jebi, Grdi nego, ovaj, daj koju kunu. - Bubi odjebi, rekel sam ti da nemam. Nisam ni videl šaku, časna riječ. Samo sam vidil neki fleš i osjetil kak je sve ispod mene mekano i crno. Kad sam se zbudil, oko mene je bila hrpa zabrinutih lica, a ja sam bil mokar. Valjda su me zaljevali vodom da me osvijeste. Polako su me podignuli. Nisam baš puno vidil na lijevo oko. A nisam vidil ni Bubija. Poslije mi je Mijo, pijanac koji stalno visi pred dućanom rekel da je zbrisal čim me potvrdil. Nije zakaj imal ni ostat. Meni se mantalo u glavi i jedva sam stajal na nogama. Ljudi su vikali da zovemo muriju, al se meni nije dalo zajebavat još i s njima. I tak mogu samo nać Bubija, otfurat ga u Vrapče i za dva mjeseca pustit. Kaj ja imam od toga? Lijepo sam se zahvalil ljudima i odbauljal do Lule. Na Ljubljanici natrčim na Damira. Samo je zinul i buljil u mene ko da sam čovjek-slon.

- 17:01 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Daj, Grdi, ne sviraj 15. dio

Izašli smo iz birca nakon pol vure i odlučili se na šetnju. Grad mi je odjednom izgledal nekak lijepo, romantično. Sva ona svjetla i ukrasi su u meni probudili isti onaj osjećaj koji sam imal nakon prvog poljupca. Vraćal sam se s Mirjanom iz kina i poljubili smo se na Cvjetnjaku, nakon što sam joj, ko pravi kavalir, kupil ružu (jedan od boljih savjeta mog oca). Taj osjećaj sam već zaboravil, a poslije sam ljubil ko bedast. Jednostavno je isparilo. Melita me držala ispod ruke i tak smo šetali. Pričali smo cijelim putem i zavirivali u izloge. Kakav dan. Kod bivšeg kina Triglav (sada već i bivša Patria) smo se rastali. Ona je sjela na trajvan do Remize, pa na bus za Jarun, a ja sam odlučil otić do staraca. Dugo smo se grlili i ljubili, dogovorili za cugu sutra popodne, a onda je došel trajvan. Moji roditelji su stari zagrepčanci, puni priča kak je to nekad bilo. Stari je nekad davno konobaril u Ritzu u Petrinjskoj i tak si platil školovanje. Postal je gospon inženjer. Stara je bila iz bogate obitelji. Završila je fakultet i cijeli radni vijek predavala u osnovnjaku. Nisu bili jako sretni kad sam ja odlučil da nebum išel na faks. Kasnije su se pomirili s tim. Kuća je bila u Okićkoj, stara jednokatnica koju su starci kupili kad su odlučili meni ostavit stan na Remizi. Nisam baš često dolazil tamo. Buraz i ja smo se znali tu i tamo zaletit na nedjeljni ručak, al smo se uglavnom izmotavali. Nije da ne volimo svoje starce, samo nismo bili uvijek raspoloženi za savjete našeg oca koje je stalno djelil šakom i kapom, i mamino zanovjetanje da kad bumo se više oženili. Prozor od dnevne sobe je bil u mraku, samo se vidjelo titranje od telke. Kuhinja osvjetljena ko Betlehem. Stara je, od kad je u penziji, užasno puno vremena provodila u kuhinji. Stalno je nekaj čistila i lickala. Štednjak je zgledal ko da je sad došel iz dućana. Nije mi bilo jasno kaj je u toj kuhinji tak zmazano, pa kuha samo za sebe i starog. Pozvonim. Unutra se niš nije čulo. Mir i tišina. Pozvonim još jednom. - Klara, daj otpri ta vrata, kaj ne vidiš da gledam dnevnik. - Kaj uvijek ja moram otvarat vrata? Ko da nemam muško pri hiži. - Daj ne jamraj, ne čujem ovo o brodogradilištu. Stara je došla do vrata i čul sam kak nekaj mrmlja sama sebi. - Ko je? - Ja sam, mama. Daj otpri, smrznul bum se. - Booooris. Ivo, Boris je. - Pa daj ga pusti nutra. Bu se dečec smrznul. I kad bum imal četri banke, stari bu me zval dečec. Meni to nije tak smetalo, al buraz je pizdil. Nakon otključavanja tri brave, što je potrajalo malo, stara je otvorila vrata i odmah me izljubila. Uvijek su joj se pojavile neke suze u očima kad bi došel kod njih, ko da živim u Argentini pa me nije vidjela dvajst let. Nekak se uspijem otrgnut iz zagrljaja, kad se na vratima dnevne sobe pojavi stari. On je uvijek zadržaval onu pravu, mušku facu, ko kad ti dođe vodoinstalater. - No, da si se i ti setil doći kod svojih roditelja. - Daj stari ne pričaj gluposti, pa bil sam prije dva tjedna. - Je da, al ko da nisi ni bil. Došel, popil kavu i zbrisal. Tak se dolazi kod prijatela, onak u prolazu, a ne kod ljudi koji su te odgojili. Nas ko da nema. Pa živiš na Remizi, a ne u Karlovcu. - Evo sad sam došel i nebute me se tak lako riješili. Daj mama skuhaj neku kavicu, imam vam nekaj za reć. - Isuse bože, pa nije valjda da se ženiš? Pa bilo je i vreme, godine idu, imam dva sina, a unuka ne... - Mama, daj se smiri. Ne ženim se. Odi skuhat kavu. Stara je krenula u kuhinju još uvijek pričajući onak ispod glasa. - Nedaj bože da bi se oženil. Ne bi svojoj mami donesel malo radosti.... Stari i ja smo otišli u dnevnu i sjeli u fotelje. Vidil sam mu na faci da mu nije baš drago kaj sam došel u vrijeme dnevnika. Buljil je u telku s izrazom lica koje sam dobro znal još od kad sam bil klinac. "Sad gledam dnevnik, sve kaj me trebaš može pričekat." Već 25 godina moj stari ne postoji između pol osam i osam. Zato sam se fino zavalil u fotelju i zapalil pljugu. Stari je prozboril ne mičući pogled s telke. - Kaj se još nisi ostavil tog dreka? - To me pitaš svaki put kad dođem. Nisam i nebum. - Vidiš kak je Mislav pametan. Samo neki sport. Niš cuganje, niš cigareta. Stari me par put videl pijanog. Zapalil sam pred njim prvi put kad me izživciral s nekim spikama o tome kak moram na faks jer on nebu imal propalitet za sina. Ja sam bil malo pod parom pa sam mu odlučil priuštit hercenšlus i na sve još i zapalit pljugu. Posle te moje intervencije mi više nikad nije spomenul faks, al je zato uporno spominjal kak se trebam ugledat na buraza. Buraz je skužil spiku i nije nikad pred starim zapalil, ni bil pijan, pa se je poštedil razgovora na tu temu. - Kolko put ti moram reč da ja nisam Mislav? Daj me ne pili danas. Baš sam dobre volje. - No da. Kaj ti se dobroga desilo? Vremenska prognoza je završila i ja sam opet imal oca. Stara je ušla u sobu noseći kavu i neke kekse. Bar nebum moral dvaput pričat istu stvar.

- 09:16 - Komentari (5) - Isprintaj - #

04.06.2004., petak

Daj, Grdi, ne sviraj 14. dio

- Bok, pingvin. Kaje? Šljiva? - Ma nije. Čini ti se. - Dugo čekaš? - Stal sam se tu prije pet minuta. Niš strašno. - Onda dobro. Di ćemo? Ja bi si tak popila nekaj toplo i da ne moram dugo hodat. - Idemo do Milčeca u Jurišićevu? To je dost blizu. - Prodano. Bitno je da imaju čaja i ruma. K&K (Knjiga i kava) je mali birc koji na svu sreću nikad ne bu planetarno popularan. Vlasnik je Zvonimir Milčec, poznati pisac i kroničar Zagreba. Uvijek ugodna atmosfera, nikad pijanci kaj galame, nikad preveč gužve. Volil sam tam otić sa svojim komadima i u miru popit piće i razgovarat. Sjeli smo, naručili cugu i malo se gledali. Kužili smo oboje da se sviđamo jedno drugom, ali trebalo je to odradit kak se šika. Pomalo se upoznavat i vidit da li si pašemo i u nekim drugim stvarima. Odlučim počet s nekakvim normalim razbijačem leda. - Kak je bilo na poslu? - Mogu ti reć da nije bilo loše. Pol klinaca je bolesno pa je bilo dost lako radit s ostalima. Radili smo čestitke za Božić i pričali o darovima. Tak bu cijeli ovaj mjesec. Djeca su luda za svim praznicima kad nekaj mogu dobit. Kaj si ti radil cijeli dan? Ispričam joj polako i u detalje cijelu priču od jutra do sad. Naravno da sam se malo hvalil kak me na poslu poštivaju i kak nemreju bez mene, al nisam previše kenjal. Izostavil sam dio sa božićnicom, idiotski je da se hvalim s novcima. Naravno, i dio sa štipanjem Ane za cicu. Tak glup ipak nisam. - Trebal bi prihvatit posel, ak mene pitaš. Nemoj bit blesav. Možeš ti to. Pa provel si skroz dobar dan. - Nije bilo loše, još sam obavil i šoping. Da nisam moral tebe čekat, otišel bi doma i opet bi ko svake godine trčal okolo na Badnjak. Ovak još moram kupit par stvari, al sam najbitnije obavil. Krene opet ona odvratna tišina. E nećeš, mamicu ti jebem. Sad ću je pitat neke stvari koje me kopkaju. - Pitanje - Reci - Kak to da si došla do mene na tulumu? - Pa bil si sam i izgledal si ko da umireš od dosade. Meni je bilo malo bedasto sa svom tom decom. Ti si mi izgledal dost staro za neku normalnu komunikaciju. - Baš sam pokazal svoje komunikacijske vještine. - Malo si bil smotan, istina, al meni je to bilo baš slatko. Osim toga vidjela sam te ja i prije. - Ma da? Di? - U onoj vašoj birtiji na Remizi. Kak se zove? - Srebrna lula. - E da, tam. Bila sam par puta s jednom frendicom, kaj dela na Remizi u osnovnjaku. - Kak to da te ja nisam nikad skužil? Nisi baš tip žene koji se lako fulava. - Hvala ti na komplimentu. Ili si mislil tak grda da me se nemre fulat? - Ma ne grda, zgodna. - Sad bum se zacrvenila. Nisi me skužil jer smo se obično zabile u separe, a ti si svaki put bil pijan ko rit, il si igral pikado, il si se svađal s onim nadrkanim konobarom, il te nije bilo. - Znači ostavil sam strašan utisak na tebe. U birtiji sam se uvijek ponašal ko kreten, jučer nisam znal složit dve smislene rečenice. Zakaj si mi ostavila poruku? Mislim, da se hoćeš opet vidit sa mnom? Ja sam sebe ne bi htel više vidit. - Zato kaj si mi se jako svidil kad si pričal s Crnim o djeci. - Ne sjećam se. - Nekaj ste urlali, misleći da razgovarate, o tome koliko ko hoće djece imat, jel bolje imat sina ili kćer i slično. Crni je rekel da on ziher ne bu imal klince, jer se nema namjeru ni ženit. Ak napravi dete, ostavil bu ga curi i plaćal alimentaciju. Tad mi je u stvari i postal onak ljigav.Ti si se zderal na njega da je kreten, i da si ti od sveg blaga u životu iskreno želiš samo djecu. Da te ne jebe ni lova, ni auti, ni kuće. Samo da ti je imat decu i bil buš sretan. - Ja stvarno tak mislim. - Osim toga, baš si vesel pijanac. Uvijek se nekaj zajebavaš. - To radim i kad sam trijezan. Razgovor je onda krenul puno opuštenije. Razgovarali smo par sati, onih kaj prolete u sekundi. O svemu i svačemu. Razmijenili smo podatke o sebi, koje nismo stigli jučer. Živi na Jarunu, sa cimericom, u dvosobnom stanu. Obožava Irsku glazbu, dugo ležanje u kadi, pivu, Jacobsov capuccino, tjesteninu, knjige. Solo je već šest mjeseci. Zadnji dečko je bil dobar ko kruh, al je njoj tu nekaj falilo. Rekla mi je da ima hrpu robe koju uopće ne nosi, rekla mi je da ima hrpe raznih krema za ovo i ono, rekla mi je da ima hrpe šampona i gelova za tuširanje, rekla mi je da ima hrpe cipela, rekla mi je da joj se već dugo sviđam iako do jučer nismo nikad razgovarali, rekla mi je da hoću je više poljubit, il bum sjedil tu ko drvena Marija... Poljubac me ošinul od vrha tjemena do trbuha i onda se vratil natrag. Nije bil sličan ni jednom poljupcu koji sam prije doživil. Čista nirvana. Kad smo se odvojili pogledal sam joj u oči, al su još uvijek bile zatvorene. Progovorila je samo jednu riječ. - Lijepo. Nakon tog poljupca smo još dugo šutili, al to nije bila neugodna tišina. Jednostavno smo uživali u trenutku. Sjedili smo i gledali se. To je bilo to.

- 10:57 - Komentari (7) - Isprintaj - #

03.06.2004., četvrtak

O pivi, ženi i knjizi

Skroz tiho sam si pustil mjuzu, zapalil šiljak, srknul kavicu i zavalil se u fotelju. Noge sam lepo podignul na stol, ko John Wayne. Sam kaj na nogama nemam kaubojke neg karirane šlapice. Gušt. Razmišljam si o poslu. Kak bi bilo dobro da ne moram svako jutro ustajat i delat. Kaj je najbolje, posel mi opće nije neki bed. Kuckam po kompu cijeli dan, telefoniram i surfam po netu. Neš ti posla. I još dobim lovu svakog prvog. Al ona vječna želja za spavat do 12 mi stalno prolazi kroz tikvu. Tak mi nekak izgledaju dani dok ne delam. Ustajanje u 11 ili 12. Pa do kvartovskog ćumeza na userušu i novine. U pol dva dolazi prvi frend. "Kaj ima?" "Niš, sad sam se zbudil, bil sam jučer na koncertu, pa smo se zarakijali posle. Došel sam doma u pol sedam. Mislim da nas je murija nekaj zapisala, al jebeš mi mater ak znam di i zakaj. Slatka, daj mi skuhaj jednu z mlekom." Zabijemo kljunove u novine. Ne komuniciramo jedno pol vure dok ne prožvačemo sve gluposti, koje se ne mijenjaju već tjednima. Sezona kiseliša, nema se pravih vijesti pa se iste teme žvaču po tjedan dana. Baš smo završili s cajtungima dolaze još dva frenda. "Óla ekipa kaj ima?" "Ma kurčepalčenje, sad me zvala lošija polovica. Pazi spiku. Da kaj ja mislim da bu ona sedila doma dok se ja s frendovima okolo igram nogomet? Velim ja da ju ja ne držim. Nek ide van s curama. Pa nemrem zajebat nogač, jučer smo igrali protiv Voltinog. A ja da ne dođem. Moš mislit. Zato kaj je njoj palo na pamet da idemo u kino gledat neku dramu s Michelle Pfeiffer. Zaboli me kurac za to." "Pa kak si to riješil?" "Steral sam je u kurac. Pa nismo oženjeni. Jebote kak ti baba može dić živac pa to nije normalno. Nina daj mi Ožujanu. I daj dečkima kaj buju." I tak to krene. Oko 6 popodne, dok se radni narod još vraća s posla, mi u dimu i magli. Psujemo žene i ko ih izmislil, psujemo starce, psujemo državu, muriju, vojsku, Ćiru, Štimca, Polovanca, nogometni savez ... I ode ta priča negdje u bananu. Obično se sjetimo kakvi kreteni uspjevaju u ovoj državi, a nemaju veze sa životom, ne znaju padeže, potpisuju se s palcem. Kak u ovoj zemlji čim si u većem kurcu, to bolje prolaziš. I kak Mladen Burnać može imat svoj fan klub? Pa ko to sluša? Dodjem doma u sitne sate, kad me poteraju iz birtije. Pjevam si nekaj u bradu. Ni ne kužim da smo tolko pljuvali po Burnaću da sad pjevušim "ne zovi mala policajce... rum dum dum". Ujutro, mamuran i lud od glavobolje, skužim da bi tak bilo svaki dan da ne radim. Uostalom imam dva-tri frenda koji su u tom filmu. I pijani svaki dan. Pa popodne uzmem curicu za rukicu i na Jarun u šetnju. Friški zrak mi razbistri glavu, malička me ljubi i smije se kak sam glup, ja joj neuvjerljivo objašnjavam da su to muške spike i da ona to nemre skužit. Dodjem doma, puno se bolje osjećam, skuham si kavu, pustim tiho mjuzu, zapalim šiljak i dignem noge na stol. Ko John Wayne. Samo kaj na nogama nemam kaubojke neg karirane šlapice. Srknem kavu, potegnem dim i otvorim knjigu. Michael Palin: Hemingwayev stolac. Dobra knjiga.

- 10:15 - Komentari (1) - Isprintaj - #

02.06.2004., srijeda

Jazz

Jel vas nekad fura da bi najrađe sve poslali u kurac, pokupili kufere i zapalili negdje solo? Di vas niko ne zna, niko vas ne gleda po ulici, konobari vam se obraćaju sa "vi". Zabrijal sam totalno na New Orleans. Tak bi rado zapalil tam, zel nekakvu jefta sobu, hranil se junk foodom, a navečer... Eh, navečer zapalit na Burbon Street, uć u nekakav bar koji ok izgleda izvana, sjest za šank, naručit si Glenfiddich whiskey i Sam Adams pivu, zapalit čik i poslušat izvorni New Orleans jazz. Sve zadimljeno, a crni orkestar piči po nekoj stvari široko se osmjehujući. Na drugom kraju šanka, lokalna prostituka odmjerava potencijalne mušterije. Napadno namazana i obučena, nagovara proćelavog tipa da joj plati cugu. Konobar sa čikom u ustima i tetoviranom nadlakticom na kojoj piše "Kill'em all" preko američke zastave, podsjeća te da je vrijeme da naručiš novu rundu. Plaćaš i njemu piće. I sjediš tako, ločeš, slušaš mjuzu i boli te kitomir. Do fajrunta promijeniš još par lokala i par bendova. A svi znaju svoj posao. To bi ja. Kod nas izađeš u neki od "staklo i mesing" lokala, zabavljaju te Eminem i Magazin iz zvučnika, plaćaš preskupu pivu, o whiskeyu ni ne razmišljaš, sa šanka te snimaju lokalni ćelavci sa kilom bižuterije oko vrata, kraj tebe prolaze klonirane curice. Sve isto obučene, sa onim odurnim cvikerima koji im prekrivaju pol lica. Vrlo brzo ti dosadi dovikivanje "E razbu ideš trasu na tekmu?" i slični razgovori u kojoj je svaka druga riječ šatra, jer tak ispadaš veća faca. Dva - tri lokala u Zagrebu imaju neku normalnu mjuzu i moving, ali u njima nać mjesto je ravno mogućnosti da buš dobil na lotu. I kaj onda? Zabiješ se u lokalnu birtiju koja bar ima dušu i u kojoj ti je krezubi Pero zidar sedam puta veća faca od svih tih gradskih šerifa. Skupi se par ljudi, konobarica pusti stare stvari od Novih Fosila, malo se prisjetimo kak je bilo prije i ponavljamo neke priče po neznamnijakojiput. I nije to tak loše, al ja bi tak zapalil negdje di me niko ne zna. Negdje gdje me zovu gospodinom i kad sam pijan ko guzica. A crnci sviraju "The piano has been drinkin'".

- 17:07 - Komentari (4) - Isprintaj - #

01.06.2004., utorak

U ranu zoru

Nikad ne trči za curama i trajvanima. Životna istina na koju sam na trenutak zaboravil jučer. Zapel na bankomatu za jebenih 50 ćuna. Bez kune u džepu, a treba kupit pljuge i kartu za trajvan. Naravno da je delal samo jedan bankomat na Remizi i da su se svi sjetili da bi baš sad digli neke peneze. I tak ja skužim da kasnim, pa potrčim za dvanajsticom i sjebem si zglob. Krivo sam stal. Celi dan na poslu u sjedećem položaju i mislim si: "Super kak me noga ne boli." Naravno, kad sam došel doma i opustil se noga je počela jebeno bolit. Oko pol pet vjutro sam već bil tak nervozan da sam se moral dić i otić van razgibat zglob. Vani šljiva, al tata se dobro obukel pa me boli kurac. Zapalim pljugu i duboko udahnem. Pomiješali mi se mirisi. I ne znam zakaj sam se sjetil kruha s putrom i pekmezom i bijele kave. Valjda su me probila ona hladna jutra kad sam nakon takvog doručka išel u osnovnjak odradit jutarnju smjenu. Čudno je kakvi sve okidači sjećanja postoje na ovom svijetu. Čudno mi mozak radi. Spustim se prek mostića na slabo osvjetljenu Ljubljanicu. Volim tu ulicu. Upoznao sam je kad sam bil klinac i prolazil njom svaki dan na putu do škole. Puno kasnije ću provesti ovdje šest godina svog života konobareći za život. Na ulici nigdje nikog, tek pokoji zetovac koji se vraća iz noćne. Slastičarna, dućan, pivnica lijevo, birc, videoteka, mjenjačnica, zlatarna, papirnica desno. A tek sam prošel dvajst metara i došel do Psunjske. Nakon toga mesnica, foto studio, birc, kladionica, pizzerija, pa malo praznog hoda. Onda kladionica, dućan s cipelama, dućan, prek puta frizeraj, kiosk i dućan sa donjim rubljem. Na križanju sa Dinarskom opet birtija. Zakoračim na križanje ne gledajući ni levo ni desno i skoro me pokupi poznata Golf dvojka. Miro. - Koj kurac radiš majmune, mogel si poginut. - Koj kurac ti radiš na Remki u ovo doba? - Ma nisam mogel spat. Aj ulazi, idemo do benzinske po neku pivu. Sjednem u kariolu, pa na pumpi ubodemo par preskupih Žuja i vrnemo se na Remizu. Sjednemo se kod dućkasa na okretištu i otvorimo pive. Žućkasta rasvjeta je još upaljena, čuje se samo škripa trajvana. - Kaj je s tobom? Kak to da ti ne krmiš? Kaj si noćni? - Ma ne, sjebal sam nogu, pa me jebe celu noć. Unervozil sam se, pa sam odlučil prošetat. A ti? - Dobil sam unapređenje, veću lovu i sve mi je super. Zapil sam se sa ekipom s posla. Jebiga, onda se vratil u prazan stan. Setil sam se klinaca, pa sam se rasplakal. Mislil sam da bu mi bolje ak izađem van. I viš, dobro da jesam. Miro se rastal od žene prije godinu dana i klinci, dva sina, su ostali kod nje. Stalno su se svadili oko love, nisu baš puno imali. Zakaj se u zadnje vreme ljudi sam rastaju? I to mojih godina. A ja se još nisam ni oženil. Moral bum čim prije, da stignem u hrvatske statistike. Potegnemo dobar gutljaj. - Ne kužim zakaj nismo imali strpljenja, da smo još samo malo pričekali, sve bi bilo ok. Ona je isto dobila dobar posel. Zakaj nismo čekali? - Jebi ga buraz, ak ste se razišli zbog love, kaj je najgluplji mogući razlog, razišli bi se i kasnije zbog bilo čeg drugog. Kak su moji starci godinama živjeli na samo jednoj i to jadnoj plaći? Nema ti to veze s lovom. Niste si pasali i to ti je to. - Ma to sam si i ja mislil. Samo mi je žao kaj ne živim s decom. Da vidiš kak rastu. - Daj se nemoj oko toga bedirat. Sad je gotovo. - Znam. Daj pljugu. Sjedili smo na zidiću u rano jutro, cijevčili pivkanu i šutili. Nije mi jasno zakaj se to dešava sve više i više. Ekipa se rano oženi, a ne poznaju se dobro. Ne znaju kak bu to funkcioniralo kad buju živeli u ista četiri zida. I često ispadne da to ne funkcionira nikak. Pa si sjebu život. Dvoje ljudi, preveč različitih, misle da mogu skup. Miro se pokupi starcima na doručak, a ja ostanem na zidiću dovršit pivu. Ne znam zakaj mi baš sad tak paše, valjda mi smiruje živce. Sused Lončar, penzioner, naviknut na vremena kad se u rano jutro kupoval crni kruh, lagano kreće prema dućanu. Pozdravim ga. - Bok sused. - Bog daj. Kvart se užurbal, dostavni kamioni, otvaraju se dućani i kiosci, ekipa dolazi po cajtunge i jutarnji šoping. Pogledam iza sebe. S druge strane potoka, u staroj crvenoj zgradi moja sreća još spava. Skužim po ne znam koji put koliko je volim. I da nam se nebu desilo, kaj se desilo Miri. Jednostavno znam da ne bu. Krenem na Ljubljanicu u birtiju, trznut jednu kavicu. Kod Štefa kupim pljuge, pa se spustim prek mostića. - Bok Pero. - Bog daj. Remiza se budi.

- 16:35 - Komentari (5) - Isprintaj - #

Pare, lova, cash, money

Iznenadno bogatstvo jednog frenda me hitilo na razmišljanje. Tip je svjetski ljakse, al ono, stvarno. I nije sad on tu puno kriv. Takav se rodil, takvi su mu starci, tak je odgajan. Jedan od onih samozadovoljnih tipova koji utrčava komadima sa forama tipa "jel ti tata bio lopov?" Znate ono sa zvijezdama u očima. Znam ga pun kurac godina. U životu je pročital dve knjige za lektiru i priručnik za mobitel. Nije on tak loš al... Fakat mi ide na kurac. Ono kaj mi još više ide na kurac je kaj sam mu to par put dal do znanja, al on nije skužio. Il nije htio. No, da nastavim. Nije on nikad bil sirotinja, daleko od toga. Imali su njegovi dobru lovu, relativno bogata familija. I umre mu baka prije par godina i ostavi neku zemlju. Mislila je, jadna, da bu on tu nekaj radil na toj zemlji. Moš mislit. Od kad je naslijedil tu zemlju, samo ju je pokušaval prodat. Al nije to bilo na nekoj dobroj lokaciji pa niko nije htel uzet. Onda je odlučeno da bu baš tuda prolazila nova cesta prema moru. I dobil je kompa takvu lovu da ti pamet stane. I kaj je čovjek napravil? Kupil kuću, što i nije tak loše. Uredil kuću, što je jako loše. Pitam se ponekad, da li kad dobiješ lovu, dobiješ i inekciju protiv dobrog ukusa? Vjerojatno. Više kiča sam vidio samo u američkim filmovima iz pedesetih. Strašno. Zlatne Versaceove pločice u kupaonici. Halo? Da skratim, cijela kuća zgleda ko birtija iz devedesetih, zlatnog doba stakla, mramora i mesinga.I krene čovjek trošit tu lovu ko sumanut. Znate ono, auto za 100000 € i slične kerefeke. Tulumi na kojima se šmrče, guta, zoba, ufurava, strgan je po cijele dane. Pitam ga "Koj ti je kurac? Ak nastaviš ovak ubil buš se prije nego kaj potrošiš lovu." Veli on "Čuj buraz, imam tolko love da nemam pojma kak da je potrošim. Sve kaj sam htel sam si već kupil. I sad delam sve ono kaj mi paše, od čeg mi je dobro. Ševim glupače koje padaju na lovu, ločem i drogiram se. Znam da to nije pametno, al boli me kurac. Samo jednom se živi. Si za joint?" I tak mi spržimo jednu. Idem doma i kontam da je tip u kurcu. Mislim, čovjek uživa. Ok. Al ja sigurno ne bi užival na taj način, a kak sam već rekel, dečko je ko planinski potok. Ne tolko bistar kolko plitak. A i ne da mi se natezat s njim i pokušat mu objasnit da mu je brija u kurcu. I tak ne bi skužil. U principu sam ljubomoran na čovjeka kaj tak ulupava lovu u nepovrat. Šećem s noge na nogu i mislim si kaj bi ja napravil da imam love. Ispunil bi si san. Otvoril bi jednu malu, slatku knjižaru i antikvarijat, punu stolova za kojima bi ljudi mogli čitat. Ja za malim šankićem u kutu na kojem se može dobit samo kava i čaj. Školarcima i umirovljenicima 50 % popusta. Može se knjigu i posudit. I ne vratit. Bitno bi mi bilo da znam da je pročitana. Vidim već sad tu sliku, znam gdje kaj stoji, vidim ljude koji sjede za stolovima i upijaju Homera, Seneku, Hessea, Preverta, Hemingwaya, Ujevića, Krležu i naravno Bukowskog. Lagano potežu svoj cappucino u prostoriji gdje vrijeme stoji. Koji prizor. Ja nemam zemlju u naslijeđu, starci nisu potkoženi, a s ovom plaćom bum ja do toga došel ko zna kad. Kurac. Kad - tad. Ostvaril bum svoj san. A kaj se tiče svih tih bogatih, sretno im bilo. Možda sam i malo ljubomoran na njihov novac, ali sigurno nisam na njihov način života. Stvar je, ipak, u ovom. Imaju love, aute, kuće, vikendice, dizajnersku odjeću i nakit. Ali, da li su sretni? Naravno da su sretni. Smijali buju se još godinu dana nakon kaj umru.

- 11:29 - Komentari (4) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.