Iznenadno bogatstvo jednog frenda me hitilo na razmišljanje. Tip je svjetski ljakse, al ono, stvarno. I nije sad on tu puno kriv. Takav se rodil, takvi su mu starci, tak je odgajan. Jedan od onih samozadovoljnih tipova koji utrčava komadima sa forama tipa "jel ti tata bio lopov?" Znate ono sa zvijezdama u očima. Znam ga pun kurac godina. U životu je pročital dve knjige za lektiru i priručnik za mobitel. Nije on tak loš al... Fakat mi ide na kurac. Ono kaj mi još više ide na kurac je kaj sam mu to par put dal do znanja, al on nije skužio. Il nije htio. No, da nastavim. Nije on nikad bil sirotinja, daleko od toga. Imali su njegovi dobru lovu, relativno bogata familija. I umre mu baka prije par godina i ostavi neku zemlju. Mislila je, jadna, da bu on tu nekaj radil na toj zemlji. Moš mislit. Od kad je naslijedil tu zemlju, samo ju je pokušaval prodat. Al nije to bilo na nekoj dobroj lokaciji pa niko nije htel uzet. Onda je odlučeno da bu baš tuda prolazila nova cesta prema moru. I dobil je kompa takvu lovu da ti pamet stane. I kaj je čovjek napravil? Kupil kuću, što i nije tak loše. Uredil kuću, što je jako loše.
Pitam se ponekad, da li kad dobiješ lovu, dobiješ i inekciju protiv dobrog ukusa? Vjerojatno. Više kiča sam vidio samo u američkim filmovima iz pedesetih. Strašno. Zlatne Versaceove pločice u kupaonici. Halo?
Da skratim, cijela kuća zgleda ko birtija iz devedesetih, zlatnog doba stakla, mramora i mesinga.I krene čovjek trošit tu lovu ko sumanut. Znate ono, auto za 100000 € i slične kerefeke. Tulumi na kojima se šmrče, guta, zoba, ufurava, strgan je po cijele dane. Pitam ga "Koj ti je kurac? Ak nastaviš ovak ubil buš se prije nego kaj potrošiš lovu."
Veli on "Čuj buraz, imam tolko love da nemam pojma kak da je potrošim. Sve kaj sam htel sam si već kupil. I sad delam sve ono kaj mi paše, od čeg mi je dobro. Ševim glupače koje padaju na lovu, ločem i drogiram se. Znam da to nije pametno, al boli me kurac. Samo jednom se živi. Si za joint?"
I tak mi spržimo jednu. Idem doma i kontam da je tip u kurcu. Mislim, čovjek uživa. Ok. Al ja sigurno ne bi užival na taj način, a kak sam već rekel, dečko je ko planinski potok. Ne tolko bistar kolko plitak. A i ne da mi se natezat s njim i pokušat mu objasnit da mu je brija u kurcu. I tak ne bi skužil. U principu sam ljubomoran na čovjeka kaj tak ulupava lovu u nepovrat.
Šećem s noge na nogu i mislim si kaj bi ja napravil da imam love. Ispunil bi si san. Otvoril bi jednu malu, slatku knjižaru i antikvarijat, punu stolova za kojima bi ljudi mogli čitat. Ja za malim šankićem u kutu na kojem se može dobit samo kava i čaj. Školarcima i umirovljenicima 50 % popusta. Može se knjigu i posudit. I ne vratit. Bitno bi mi bilo da znam da je pročitana. Vidim već sad tu sliku, znam gdje kaj stoji, vidim ljude koji sjede za stolovima i upijaju Homera, Seneku, Hessea, Preverta, Hemingwaya, Ujevića, Krležu i naravno Bukowskog. Lagano potežu svoj cappucino u prostoriji gdje vrijeme stoji. Koji prizor.
Ja nemam zemlju u naslijeđu, starci nisu potkoženi, a s ovom plaćom bum ja do toga došel ko zna kad.
Kurac. Kad - tad. Ostvaril bum svoj san.
A kaj se tiče svih tih bogatih, sretno im bilo. Možda sam i malo ljubomoran na njihov novac, ali sigurno nisam na njihov način života. Stvar je, ipak, u ovom. Imaju love, aute, kuće, vikendice, dizajnersku odjeću i nakit.
Ali, da li su sretni?
Naravno da su sretni. Smijali buju se još godinu dana nakon kaj umru.
Post je objavljen 01.06.2004. u 11:29 sati.