07.06.2004., ponedjeljak

Daj, Grdi, ne sviraj 16. dio

- Ja sam na godišnjem ovaj tjedan i danas dobim poziv da dođem u firmu. - Pak si nekaj zasral. - Nisam niš zasral stara, daj me pusti da pričam. Dakle, moral sam doć u firmu jer smo dobili lovu tj. božićnicu. Onda mi je Ana rekla da se javim Franji jer me nekaj treba. Stari se tak grčevito držal za fotelju da sam mislil da bu je potrgal. Znal sam da se nada da nisam niš zajebal, jer on takvu sramotu ne bi preživil. Pa on je Franji dal časnu riječ da sam ja dečko na mjestu. Nastavim priču najlakše što sam mogel. Namjerno sam ga pustil da se malo znoji. Ispričal sam sve kak je bilo, a starci su počeli dobivat onaj stretni izraz na licu ko malo dijete kad dobije autić. Stari je skočil s fotelje i zagrlil me, a stara je brisala suze s lica. Ja nisam videl ni da su joj potekle, al moja stara je sklona izražavanju osjećaja onak kak to rade u melodramama. - Uvijek sam ja govoril da bu čovjek od tebe. Jesam, bome jesam. Al ni ti ni tvoja mama niste vjerovali u to. Stara daj viskač, ovo se mora zalit. Stari je uvijek govoril da bum završil u nekom ćumezu ko konobar il u zatvoru, al nisam imal srca sad mu to nabijat na nos. Već dugo ga nisam videl tak sretnog. - Od kud mi whiskey kad ste ti i Karlo zadnji put sve ispraznili? Da ga zmislim? - Niš se nemoj brinut mama, samo donesi čaše i leda. Evo stari ovo sam ti zel za Božić, al možemo ga i sad otvorit. Izvučem iz ruksaka bocu i cigare za starog. Stari zadovoljno protrlja ruke, otvori bocu i zapali cigaru. - Dobra. - A kad ti zapališ onda je to u redu? - Mali ne zafrkavaj. Jedna cigara mjesečno mi ne bu niš naškodila. Ti cicaš dve kutije na dan. Klara daj natoči, no kaj čekaš. Dok je stara točila ja posegnem u ruksak i izvučem čarape, vestu i čokoladu. - Kad sam već starom dal božićni poklon prerano, evo onda i za mamu. - Jooj Boris fala ti, viš kak on misli na svoju mamu. Još da se oženi i... Prekinem je na brzinu i nazdravim pa svi potegnemo iz čaša. Viski mi je baš pasal. Stari cmokne od užitka. - Dobar. - Dobar. - Pazi sad Boris, nemoj zajebat. Čovjek ti je poklonil svoje povjerenje. To se ne smije prokockat. Onda je krenulo uobičajeno predavanje o važnosti života i međuljudskih odnosa, odgovornosti prema sebi i drugima i bla, bla, bla. Do pol jedanaest. I pol boce Turkeya. Stari mi je ponovil još nekoliko puta kak se radi u životu, onda sam rekel da moram ić. Pozdravili smo se pa me stara ispratila do vrata. Čul sam još samo kak stari toči novu čašu i priča sam sa sobom. - Rekel sam ja da bu čovjek od njega. Četvrtak Crni me zbudil u pol devet. Nakon što je prešutil moju bujicu psovki na račun bliže mu i dalje rodbine, svečano me obavijestil da je prekjučer ševil, da je mala bombon, da di sam bil jučer cijeli dan i da ko mi kriv kaj si ne gasim telefon navečer. Nakon još jednog seta psovki dogovorili smo se za kavu. Objasnil sam mu sve kaj se desilo jučer, posebno sve o Meliti. Crni je izjavil da mi onda oprašta kaj se nisam javil jučer, za pokoru bum moral izmolit pet Slava Ožujskoj. Bil sam nervozan ko pas, jer sam mislil danas ostat u krevetu cijelo prijepodne, spremit stan, skuhat si neku tjesteninu za ručak, malo gledat telku i otić se nać sa Melitom. Mrzim kad mi se planovi poremete. Vani opet šljiva. Celo nebo puno oblaka, al je mirisalo prije na kišu nego na snijeg. Odlučim se do dućana po neku buhtlu kaj bu se pokazalo ko jedna od lošijih odluka. Dok sam izlazil iz dućana predamnom se nacrta Bubi, lokalni žicar i luđak koji završi u ludari bar triput godišnje. Tam ga nakljukaju tabletama, dobije par kutija za doma i onda je miran. Može se s njim lijepo popričat. Sranje nastane kad ostane bez lijekova. Nikad nije odlazil kod doktora po recept za nove tablete i onda ga počne prat. Nisam ga dugo videl, valjda je bil unutra. Problem je bil kaj nisam znal ni kolko je dugo vani. - Grdi imaš kaj sitnog? Znal sam da nemam jer sam sad za zadnji sitniš kupil buhtlu, a dvajst kuna mu bome nedam. - Nemam Bubi, suh sam. - Ne jebi, Grdi nego, ovaj, daj koju kunu. - Bubi odjebi, rekel sam ti da nemam. Nisam ni videl šaku, časna riječ. Samo sam vidil neki fleš i osjetil kak je sve ispod mene mekano i crno. Kad sam se zbudil, oko mene je bila hrpa zabrinutih lica, a ja sam bil mokar. Valjda su me zaljevali vodom da me osvijeste. Polako su me podignuli. Nisam baš puno vidil na lijevo oko. A nisam vidil ni Bubija. Poslije mi je Mijo, pijanac koji stalno visi pred dućanom rekel da je zbrisal čim me potvrdil. Nije zakaj imal ni ostat. Meni se mantalo u glavi i jedva sam stajal na nogama. Ljudi su vikali da zovemo muriju, al se meni nije dalo zajebavat još i s njima. I tak mogu samo nać Bubija, otfurat ga u Vrapče i za dva mjeseca pustit. Kaj ja imam od toga? Lijepo sam se zahvalil ljudima i odbauljal do Lule. Na Ljubljanici natrčim na Damira. Samo je zinul i buljil u mene ko da sam čovjek-slon.

- 17:01 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.