03.06.2004., četvrtak

O pivi, ženi i knjizi

Skroz tiho sam si pustil mjuzu, zapalil šiljak, srknul kavicu i zavalil se u fotelju. Noge sam lepo podignul na stol, ko John Wayne. Sam kaj na nogama nemam kaubojke neg karirane šlapice. Gušt. Razmišljam si o poslu. Kak bi bilo dobro da ne moram svako jutro ustajat i delat. Kaj je najbolje, posel mi opće nije neki bed. Kuckam po kompu cijeli dan, telefoniram i surfam po netu. Neš ti posla. I još dobim lovu svakog prvog. Al ona vječna želja za spavat do 12 mi stalno prolazi kroz tikvu. Tak mi nekak izgledaju dani dok ne delam. Ustajanje u 11 ili 12. Pa do kvartovskog ćumeza na userušu i novine. U pol dva dolazi prvi frend. "Kaj ima?" "Niš, sad sam se zbudil, bil sam jučer na koncertu, pa smo se zarakijali posle. Došel sam doma u pol sedam. Mislim da nas je murija nekaj zapisala, al jebeš mi mater ak znam di i zakaj. Slatka, daj mi skuhaj jednu z mlekom." Zabijemo kljunove u novine. Ne komuniciramo jedno pol vure dok ne prožvačemo sve gluposti, koje se ne mijenjaju već tjednima. Sezona kiseliša, nema se pravih vijesti pa se iste teme žvaču po tjedan dana. Baš smo završili s cajtungima dolaze još dva frenda. "Óla ekipa kaj ima?" "Ma kurčepalčenje, sad me zvala lošija polovica. Pazi spiku. Da kaj ja mislim da bu ona sedila doma dok se ja s frendovima okolo igram nogomet? Velim ja da ju ja ne držim. Nek ide van s curama. Pa nemrem zajebat nogač, jučer smo igrali protiv Voltinog. A ja da ne dođem. Moš mislit. Zato kaj je njoj palo na pamet da idemo u kino gledat neku dramu s Michelle Pfeiffer. Zaboli me kurac za to." "Pa kak si to riješil?" "Steral sam je u kurac. Pa nismo oženjeni. Jebote kak ti baba može dić živac pa to nije normalno. Nina daj mi Ožujanu. I daj dečkima kaj buju." I tak to krene. Oko 6 popodne, dok se radni narod još vraća s posla, mi u dimu i magli. Psujemo žene i ko ih izmislil, psujemo starce, psujemo državu, muriju, vojsku, Ćiru, Štimca, Polovanca, nogometni savez ... I ode ta priča negdje u bananu. Obično se sjetimo kakvi kreteni uspjevaju u ovoj državi, a nemaju veze sa životom, ne znaju padeže, potpisuju se s palcem. Kak u ovoj zemlji čim si u većem kurcu, to bolje prolaziš. I kak Mladen Burnać može imat svoj fan klub? Pa ko to sluša? Dodjem doma u sitne sate, kad me poteraju iz birtije. Pjevam si nekaj u bradu. Ni ne kužim da smo tolko pljuvali po Burnaću da sad pjevušim "ne zovi mala policajce... rum dum dum". Ujutro, mamuran i lud od glavobolje, skužim da bi tak bilo svaki dan da ne radim. Uostalom imam dva-tri frenda koji su u tom filmu. I pijani svaki dan. Pa popodne uzmem curicu za rukicu i na Jarun u šetnju. Friški zrak mi razbistri glavu, malička me ljubi i smije se kak sam glup, ja joj neuvjerljivo objašnjavam da su to muške spike i da ona to nemre skužit. Dodjem doma, puno se bolje osjećam, skuham si kavu, pustim tiho mjuzu, zapalim šiljak i dignem noge na stol. Ko John Wayne. Samo kaj na nogama nemam kaubojke neg karirane šlapice. Srknem kavu, potegnem dim i otvorim knjigu. Michael Palin: Hemingwayev stolac. Dobra knjiga.

- 10:15 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.