|
Sjediš u stanu..koji nije tvoj, samo ga čuvaš, jer tvoj stan je previše izložen i već oštećen… sjediš u tom jednom gradu koji si zavolio i počeo smatrati svojim, pa ga tvrdoglavo ne napuštaš…koji je ..dovoljno blizu… tom gradu heroju, koji je bio simbol otpora... i spavaš obučen, a na podu, jer ne znaš kad će avioni da ideš u sklonište… na ostale uzbune ne reagiraš, jer ih jednostavno ima previše,danima već, mjesecima… ruksak je spreman u predsoblju pored vrata..a u njemu nešto malo rezervnog donjeg veša, neki prevažni dokumenti i nešto malo slika.. kao jedina spojka što te povezuje da si imao život prije ovoga.. u ruksaku je i kutija „čokolino“ dječje hrane, flaširana voda, rezervna bočica, duda varalica i nekoliko pelena… sjediš u tom stanu, slušaš tutnjavu…granata..brojiš VBR rakete i ne možeš ništa i.. štrikaš…neku vestu, a pletivo se sastoji od tri boje, čini ga tanki crveni konac, malo deblje klupko neke plave boje, i napokon crna, nešto kao vuna..no sve je suviše tanko, a štrikaće igle malkoc predebele, pogotovo za početnicu kao ja.. jer ne znam štrikati, ali učim... preko obrazovnog programa beogradske televizije.. i dok gledaš one užasne slike, njihove pobjede…štrikaš po naputku.. i učiš…pravo- krivo, učiš kako nanizati očicu, kako previše ne zategnuti niti na prstu i ne olabaviti na štrikaćoj igli..i pleteš tu vestu i ne zamaraš se detaljima… i odbrojavanjem..očica… za mjesto gdje će doći rukav..gdje dođe otvor za glavu… bit će ionako ravna..i nikada je nećeš obući… jer je početnička, ispletena sa tri niti... i tugom, strahom, suzama i očajem… |
|
i kao odgovor... pošaljem porukicu…u're my main man… i on ponovno nauči svirati- „telegram sam“.. od t- rex-a… |
|
I nije zdržal da ne veli…-eto, sad vidiš kolko moj rad vrijedi… pa sam pitala…-a kad sam ja rekla da ne cijenim… al sam si pomislila.. gle, kako je jedva dočekao..opet, da podsjeti… da je uvijek on radio, on privređivao, on zarađivao.. a ja ne, jer naravno, ja sam izigravala ovo zrnce prašine koje se lijeno baškari smješteno na staklenom stolu okupano suncem, okruženo sa još takve prašine..kao što je ova koju sada gledam…po kojoj mogu pisati… i koju moram ja obrisati…i to mi nije problem, nikad nije ni bio… a on je bil vredan… jer ja nisam radila…ne,nikada…pa čak ni onda kada jesam… ni niš, po doma,ni niš, po kuhinji, ni niš oko djece, oko „naših“obaveza…oko..ah… ne želim se uzbuđivati… više ne, više nije bitno… a nekada je boljelo..itekako, ali očito sada takva primjedba prolazi.. skoro bezbolno… sad još samo podsjeti i iziritira… I vidim, nije promijenio priču… ali sad sam pametnija…i prešutim…jer je tako jednostavnije, jer je tako „kulturnije“ komunicirati…nekomunikacijom i jer ću ga možda ipak trebati… još koji put… da se još malo pokaže „žrtvom“, pravim paćenikom… i mudro odšutjeti i reći mu- da, svakako…cijenim… uostalom kao i onda, prije…kad nisam bila mudra i nisam prešućivala… jer mi je onda bilo važno…pa sam nabrajala…podsjećala… ali sada, za razliku od onda, u meni će ostati onaj veliki neizgovoreni, ali vrlo znakoviti odgovor…-ma odi vrit i sjaši više sa tom pričom žrtve… |
|
Jel da sad učim turski?...pošast nekako stigla i do mene…nedodirljive… po tom pitanju sapuničarenja… jer kaj… dobivam sms-e..a na turskom, i znam da su ljubavne teme..i znam da su prepisane..iz jednog časopisa, koji smo zajedno čitali…naslonjeni…jedno na drugo… i nerazumljive mi skroz, ali svejedno…nasmiju me i razgale srce… |
|
Opet ja..i moja komunikacija…a vjerujte mi… razložna sam…jasna sam...razumljiva...argumentirana…poprilično se oboružam informacijama, pogotovo ako nekaj nekome trebam objasniti.. i napokon, govorila sam već u životu…jel..i pred auditorijem i razumjeli su me potpuno i jasno… onako kako sam i očekivala da me se razumije..i uspjela sam prenijeti poruku, izreći željeno.. i nije bilo zabune..i nije bilo…aggghhh… ali ne, ne sa muškim majstorima raznih fela…oš građevinca, oš šljakera, oš mehaničara… sa njima nikako, ali nikako… komunikacija ne ide… jer kaj..opet mi se potrgal auto..cjevčica…bakrena…spiralna.. odmah do zadnje desne kugle.. dakle hidraulika curi…Lhm- to malo zeleno uljno bogatstvo..doslovce lije.. i bez toga auto ne ide…jer…bla, bla i imam sve…nabavila…rezervnu cijev spiralnu i rezervnu cijev tu spiralnu i spojenu odmah sa kuglom, da se sad tamo ne muče i ne dvoje..i rezervno ulje nekoliko litara.. dakle, imam sve…ostavim auto..i velim…čujte to i to je..imate sve rezervno, ak vam treba samo ta spiralna bakrena cjevčica imate nju, a imate i komplet, treba samo zamijeniti…sve vam je u vrećici na suvozačevu sjedalu… -je, da dobro, bumo…nemate se kaj brinuti… zovem ja nakon 5 dana..da kaj je..jel bude, di je zapelo… -e pa znate kaj, vama nije otišla samo ta spiralna cijev, moj dečko je pogledal i rekal da se kod vas mora zmenjati sve komplet…a to treba naručiti..to bu vas koštalo… Ok…nazovem ex-a, objasnim mu kaj je..i velim..u čem je problem…i čudim se.. pa ih On nazove, i veli.. je, da..skužili su…sve im je tamo..objasnio sam im, pitao ih jel to to..rekli su da je sve u redu i da bu to začas napravili… eto tak… a ja i dalje ostajem..očito…izgubljena u prijevodu… |
|
Strefilo me jednom..prije…kad sam zbilja bila loše, u lošim odnosima sama sa sobom.. kad sam bila samo odraz u ogledalu, a nikog s druge strane… da me pozdravi… da mi namigne, da se nasmije, da mi mahne… kad mi je osobni ambis bio dubok i privlačan…a tako mračan… a ja već neko vrijeme hodala po rubu… i onda sam shvatila- dosta je..dosta mi je… i napravila veliko pospremanje života… a kad se sva prašina slegla… razmislila..šta bi i kako bi… i nekako… zaželjela… kada taj tren..a moj tren, kraja, dođe… ne želim cviliti, moliti i preklinjati.. -ostavi me još malo ovdje, jer nisam ovo ili nisam ono… Jednostavno.. želim je primiti pod ruku… i reći…-ok..ajde da vidimo šta ima kod tebe,tamo… i od tada, zaista, trudim se…biti znatiželjna…da vidim..da osjetim… da doživim.. te neke osobne radosti…bez kojih ne mogu, bez kojih bi se osjećala promašenom, skroz neispunjenom, sasvim uzaludnom… |