|
Da, kuhao je…u mojoj kuhinji…meni… zato kaj mi kao duguje jednu večeru… i sav si je bio važan… a donio je sve..i čokoladu i cvijet.. i slikala sam ga, jesam, kako rezucka, dinsta, miješa..i ok… nije goli kuhar, ali je sasvim u redu, jer je moj kuhar koji sasvim fino kuha… |
|
valjda… i tako očito, jer kad sve prođe, ja se opet pitam .. pa kako sam si to mogla dozvoliti…ali eto, jesam.. ja.. opet u misiji…sredi nečije propuste… a dozvolim si…prečesto.. da mislim tuđu brigu… i da me nazove i počne cendrati..da je ovo, ono..i sve je problem i opet je jadan i sam ko pas.. btw. sa psom, ali nema veze…on tu ne vidi nelogičnost, a ja vidim vic… ali voli dramu, očito… i jako, ali jako obožava ulogu žrtvovanog… iako sam masu puta ja bila dramatičarka , glavna, po njegovom mišljenju, a on tako jednostavan da … ne poštuje rokove…pa ni one nužne…recimo zakonske.. pa se svaki puta začudi kad ga zakon sa kamatama dohvati… a onda slijedom zakona, prenese se na mene… i kako on nikada ne nauči da se ipak treba posložiti i da život i obaveze ipak imaju neke prioritete, pogotovo zakonske, ali ne… jednostavnije je ovako…dramiti.. a ja ću onda riješiti.. uz dramu ili bez nje…ko me pita… p.s. kad će već to proljeće i sunce, pa da mogu opet žmiriti..i la-la biti… |
|
Odgađana su..i sa djelatnim vremenom… a kako?..paa eto…recimo…potonem… onak, sama u sebe, u turobne misli, u laganu depru… ali ne stalno i ne svaki dan..ali periodično..svakako..i rascjepkam ih… ta svoja potonuća… na… ne-pričanje, ne-viđanje, ne-raspoloženje, ne-da-mi-se-ništa stanje… jer da im dam da me jako obuhvate…i da me sva odjednom uhvate… bilo bi… uhhh… ili kako jedna moja frenda kaže…- „čuj, ja si sad jednostavno ne mogu dozvoliti slom živaca i potpuno iskapčanje…previše toga moram i trebam…“ i tak, eto…dođem u stanje da mi se baš s nikim ne razgovara, pa ne pričam, a sve obećane telefonske pozive…odgađam… isto kao i kave…do nekih boljih osobnih stanja… one koji me ipak nazovu…nekako odslušam na pola uha… i ubrzam ritam razgovora sve do završetka…iako je mnogo toga još za ispričati..ali ne sada, ne danas, ni sutra…možda tek idući tjedan…možda… susrete eskiviram koliko je god to moguće…do daljnjega…a to daljnje.. je jako nedefinirano..daleko… isto tako… ne mogu si ih dozvoliti, ta potonuća, recimo… u periodu od 7h ujutro..pa do21h navečer… jer ne mogu, jer previše toga moram i trebam…jer me trebaju, jer sam potrebna...tu, sada, odmah….pa ne mogu… ali od 21h, vrijeme je napokon samo moje…i tada.. tek tada.. potonem… gotovo da se zaogrnem tim sivilom i mislima i tugom.. koje strpljivo čekaju svoje vrijeme… i dogovoreni termin moje raspoloživosti…od 21h - 7h… |