Strefilo me jednom..prije…kad sam zbilja bila loše, u lošim odnosima sama sa sobom..
kad sam bila samo odraz u ogledalu, a nikog s druge strane…
da me pozdravi…
da mi namigne, da se nasmije, da mi mahne…
kad mi je osobni ambis bio dubok i privlačan…a tako mračan…
a ja već neko vrijeme hodala po rubu…
i onda sam shvatila- dosta je..dosta mi je…
i napravila veliko pospremanje života…
a kad se sva prašina slegla…
razmislila..šta bi i kako bi…
i nekako… zaželjela…
kada taj tren..a moj tren, kraja, dođe…
ne želim cviliti, moliti i preklinjati..
-ostavi me još malo ovdje, jer nisam ovo ili nisam ono…
Jednostavno..
želim je primiti pod ruku…
i reći…-ok..ajde da vidimo šta ima kod tebe,tamo…
i od tada, zaista, trudim se…biti znatiželjna…da vidim..da osjetim…
da doživim..
te neke osobne radosti…bez kojih ne mogu, bez kojih bi se osjećala promašenom,
skroz neispunjenom, sasvim uzaludnom…
Post je objavljen 02.11.2010. u 12:39 sati.