|
Strefilo me jednom..prije…kad sam zbilja bila loše, u lošim odnosima sama sa sobom.. kad sam bila samo odraz u ogledalu, a nikog s druge strane… da me pozdravi… da mi namigne, da se nasmije, da mi mahne… kad mi je osobni ambis bio dubok i privlačan…a tako mračan… a ja već neko vrijeme hodala po rubu… i onda sam shvatila- dosta je..dosta mi je… i napravila veliko pospremanje života… a kad se sva prašina slegla… razmislila..šta bi i kako bi… i nekako… zaželjela… kada taj tren..a moj tren, kraja, dođe… ne želim cviliti, moliti i preklinjati.. -ostavi me još malo ovdje, jer nisam ovo ili nisam ono… Jednostavno.. želim je primiti pod ruku… i reći…-ok..ajde da vidimo šta ima kod tebe,tamo… i od tada, zaista, trudim se…biti znatiželjna…da vidim..da osjetim… da doživim.. te neke osobne radosti…bez kojih ne mogu, bez kojih bi se osjećala promašenom, skroz neispunjenom, sasvim uzaludnom… |