Sveta moja Katice

Već ranije sam se osvrtala na blagdan sv. Katarine aleksandrijske
i ne želim se ponavljat, to zna bit dosadno, a ja ne želim biti dosadna.
Sve ono napisano o njoj možete naći po bespućima interneta i svetim
knjigama, t.j. životopisima svetaca, naravno, komu je to napeto.

Ima nekoliko svetaca za koje sam sentimentalno vezana, jer su se u
mojoj kući obilježavali u vrijeme djetinjstva. Klizanjem života sve više
se vraćam na to razdoblje bezbrižnosti, rijetkih darova, a baš darovi
iz tog vremena i sada izazovu suzu radosti.

Jedne davne godine moj ćaća mi je na nekom sajmu, Cista, Zadvarje,
kupio sliku sv. Katarine i dao mi je uputivši samo par riječi: "Znaš kakva
je ona bila, ne želim da završiš k'o ona ali budi joj slična, eto, barem budi
pravo čeljade, da te se ne stidim i da se jednog dana sama sebe ne stidiš.
Nikada tu sliku nisam uzela iz svoje djevojačke sobe, stoji uporno na zidu
i ne da se vremenu, a uz nju je i slika petnaestgodišnjakinje, t.j. mene.
Nas dvije, zavjerenice čuvamo kuću u kojoj su možda samo miševi nastanjeni,
kažem možda..., jer ni jadni miševi nemaju tu što raditi, crkli bi od gladi.

Život prođe, ide se prema zalasku, koliko je u meni ostalo od onoga na što
me ćaća upozorio u startu, ne znam, trudila sam se. Znam da neću biti
svetica, budimo iskreni, tko to od nas ima te osobine..., ja ne. Neka ostanem
zapamćena po onomu što jesam, kažu da sa mnom nikada nije dosadno.

Na današnji dan upućujem čestitke svim svojim imenjakinjama bez obzira koju
inačicu imena Katarina nose, ja sam nekad jako voljela da me zovu Katarina.

Danas prvi put ove sezone kuham sarmu, moji nešto rade pa će im dobro doći,
usput ćemo skromno proslaviti moju dragu Katicu:))))