Sve mi je potaman

Ovo potaman vam dođe kao, baš mi je sve dobro, skoro pa
savršeno. Dok ćoram po ovoj tipkovnici pade mi na pamet jedan
mladi čovik kojega su pitali tek onako..., kako je, kako život?
Sad k'o da gledam u nj, češka se po bradici i samozadovoljno
odgovara: "Sve sam u životu postiga šta sam zamislio (tada je
ima' tridesetak); oženijo se, dobijo dicu, ukopa ćaću i mater, a
evo će se i ona zaposlit..., u svojoj san kući i šta mi još triba.

To se često ponavlja kad su životna postignuća pojedinaca u
pitanju. Eto, on je sa svojih tridesetak godina shvatio da nema
šta dalje, zadovoljan, ne zanima ga ništa osim života od danas
do sutra. To je u neku ruku i ispravno, jer nitko od nas ne zna
da li će ujutro osvanit živ i zdrav. S druge strane, kad bismo na taj
način svi razmišljali ne bi baš bilo napretka.

Opet se moram vratiti na jednu "biserku", mlada, zgodna žena,
udala se i ono šta kažu..., dobra partija. Nedugo nakon udaje,
mislim da je imala dite, stalno doma, muž dobro stojeći, dobar
posa', njeno je bilo čuvat dite, obavit kućne poslove i dočekat
muža s posla. Onaj nekadašnji način života koji mnogi ne mogu
shvatiti. Malo pomalo muž i familja primijećuju kako se mlada skroz
zapustila. Čupava, neuredna, uflekana, a svekrva neka šminkerica,
povremeno joj diskretno da do znanja da malo povede računa o
izgledu. Kad nije bilo rezultata direktno joj kaže kako je lipo šta je
ona dobra majka i domaćica, a njen sin kad dođe s posla volio bi
više od sterilne kuće naći urednu i nasmiješenu ženu. Malo povedi
brigu o svom izgledu, izađi prošetat i još šta dobronamjerna žena
zna i hoće reći. Ona je odmjeri s čuđenjem i k'o s nokta odbrusi:
Hahaha, da šta ću se sada i sređivat, prošlo je to, udala sam se.
Mislim da je pametna svekrva malo pomalo djelovala na nju i ne
znam kako je završila priča, ali evo mene u mislima di sam bila, šta
sam radila i odradila, šta sam postigla, koliko jesam a koliko sam
mogla? Da li sam poput mog prvog junaka zaključila svoje dosege
upućivanjem starijih, rađanjem mladih, i useljenjem u vlastite trude?
Da li udajom prestaju svi naši interesi za nas same ili je to novi
početak ali udvoje? Kad dobijemo radno mjesto, je li to zadnja
stepenica ili svaki dan treba stremiti ka boljem, učiti, usavršavati se?

Šta se u životu smatra uspjehom, šta nas usrećuje, od čega i koga
nam se diže kosa na glavi? Je li baš sve onako kako se čini ili je
svaki život jedna drukčija priča, a često suprotna onoj koja se zrcali
na površini?

Ne mogu razmišljati glavom mlađe generacije ali rado ih slušam i radim
usporedbe sa životima, prije, sada, a sada razlike od jednih do drugih.
Interesi nam se, što je razumljivo ne podudaruju, ali primijećujem da u
jednom nema razlike. Svi žele dobar život, dicu muža ili ženu koja ih
voli. Neki vole putovanja, neki markiranu odjeću, dobro auto, vole da su
viđeni. U osnovi bi se reklo da i nema razlike, a različiti su svi, apetiti,
razlozi za zadovoljstvo i okidači za burne prekide dosadašnjih života i
novih početaka.

Di sam u svemu tomu, da li mi je još misto tu, ili imam još puno posla
za obavit, imam li razloga reći da mi je baš sve potaman? Šta još mogu
ponuditi, koliko podučiti, biti od pomoći ili se prepustiti i čekati zvonce?