Sve za šesto..., eura

Bila sam se žicnila i skoro odlučila kako ću bojkotirat pisanje. Objavim
jučer post kad ono..., nema sritnih kockica na TOP prijestolju..., maklo me.
Opet se mislim..., bolje da su me makli, sad bi mir mogao zavladati u
dušama s kojima se ja ne bi smila uspoređivat.To smo riješili, hvala vam što
više nisam TOP, ali nastavljam "pucat" dalje. Naravno, koliko znam i umijem.

Svježe potaknuće me navelo da nabacam koju, samo radi upozorenja mojoj
"naivnoj" generaciji. Bilo je točno ovako:
ON sišao po kunpire i zove me s terase. Odma mi je proradila angina "peccatoribus"
i potrčim, dašta ću, da nije pa' niza skale pa mu triba pomoć. Prođe ON pokraj
mene a rukom dade znak da nastavim komunikaciju s vozačem koji se uredno,
bez pitanja parkira' isprid naše prve i jedine nekretnine. Crni momak, vrlo
ugodne vanjštine, s dubokim naklonom i ispruženom nježnom rukom, izgovarajući:
"ja sam Šandor iz Mađarska, ja slabo govoriti 'rvacki jezik, ja imala poklon za vas"
Oću se ja prestavit, oću ga malo isprikidat, a prvo šta mi je upalo u oči su bile
kutije na zadnjem sidalu, a auto nije Ungari nego Rvaško, ZG reg. oznaka.
Sinja je on moj pogled na reg. i odma' objasnio da je to renta u Zg.

Ne prati on moje pokrete znaka STOP, navijo se i ne staje. Inače me taj stav više
puta u životu stajao imidža, gledam, slušam i ne reagiram, čekam da sugovornik
ispali šta je mislio, vjerojatno u uvjerenju..., ili ga ne slušam ili sam manita pa ne
ulažem prosvjed. Ima i drukčijih situacija, to je ono kad se dočepam nekoga koji
je spreman slušati..., tada se znam prilično zaboraviti u broju ispaljenih "glasovnih
hitaca".
Da prijeđem na temu, momak je nudio Zepter posuđe, cili komplet za 600
eura. Sav njegov trud da me uvjeri kako on to ne smi vratit natrag u Ungari, nešto
radi granice. Fond riči mu je boli glava, nema veze šta ga pola nisan razumila, a
možda ni on sam sebe. Pod jedan, beštek mi je na prvu bio sumnjiv, nije to ni trećina
težine pravoga Zeptera. Fino je dizajniran ali nije to pravo. Dok ja snimam kvalitetu,
t.j. kopiju, on priča, priča, hvali robu, snižava cijenu i doša' je do 400 eurića. Ja ga
malo klepim po ruci ne bi li čuo šta imam za reć: "Momak, drag si, pravi si trgovac
ali moja ti mirovina ne iznosi 400 eura, kad bi' kupila posuđe onda moram postit
do kraja miseca". Snaša se on na brzinu: "može i lomljeno zlato, mogu se ja i
vratiti, samo nemojte da ovo vraćam za Ungari." Lipo ga pogledam i malo jasnije
kažem da jedino lomljeno zlato u mojoj kući sam ja, a kupac nisam, dvi teće mi dosta.
Mahao je on za mnom, ja lagano u kuću i zabravim vrata više puta, nikad se ne zna.
Ostali smo malo u sumnji odakle je ta roba, je li ukradena, falša je sigurno, ako je
sve regularno čemu šuplja priča o nemogućnosti vraćanja u matičnu zemlju (ako mu
je matična). Da je on spustio cijenu na stotku nema šanse da bi me uvjerio, a vridi i
puno više, imitacija je, ali nije loše. Inače, kad se zajunim, nema toga 'ko bi me na
nešto naveo. Lako za me, maknem ja to od sebe bez problema, ali me brine moja
generacija koja pristaje na svaku ponudu a onda poslije trči. Od direktnih do telefonskih
prodaja, o internetskim da ne pričam, zato vam je najbolje, zabarikadirat vrata i sve
aparate koji nešto nude, vi sigurno niste na dobitku, uz rijetke iznimke. Čak i u vrići
kukolja bude poneko zrno žita, nekad smo to drukčije govorili. Šta da vam kažem,
čuvajte se, čuvajte ovu novu valutu koja je nekako varljiva, sama klizi iz ruku, kad
ponestane teću nećete moć' zaminit za spizu, a ruku na srce, papat moramo, neka
spadamo u zadnju dobnu skupinu. Živite glavom, ne otvarajte vrata neznancima,
osobito ako živite sami, već sutra može biti kasno.