Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da se zadržao u školi.
– Kaj je bilo, dobri čovječe?
– Imao sam podjelu svjedodžbi pa su mi roditelji priredili malo iznenađenje.
– Fora. Malu zakusku? Piće? Kolače? Vucine pjesme u obradi za mali komorni sastav?
– Iznenadili su me svojim napadom, prijetnjom Ministarstvom, svađanjem i pravljenjem problema. Ljut sam ko pas. Znaš li što im je palo na pamet?
– Oprosti, gubim signal… Krc… Šršrrr… Ajde dođi u VVB.
Sreća da munjevito mislim pa se izvučem iz svake neprilike.
Kad je Nenad došao u VVB prišao je našem stolu.
– Što radite, dangube?
– Prepiremo se tko radi najbolji roštilj.
– Pa zašto jednostavno ne izroštiljate svaki nešto pa da probamo?
– Došli su oni na tu ideju, ali sam im rekao da, ako zapale roštilj u VVB-u, nabavit ću sudsku zabranu pristupa za svakoga od njih ponaosob.
Mi se jednodušno, puni ljutnje okrenusmo prema Matku.
– De, Matko, začepi i ne miješaj se u razgovor.
– I što ste zaključili? Tko radi najbolji roštilj.
– Bivši policajac Branko je zaključio da on najbolje radi. Cvrčak da on. Đorđević tvrdi da on radi najbolji roštilj.
– A ti?
– Mene su diskvalificirali.
– Zašto?
– Vele da ja ne znam raditi roštilj. Da ja samo pečem na gradele. Ne znaju oni što to znači. Ne znaju oni vele gradele.
– L. A. je doista velegrad.
Mi se jednodušno, puni čuđenja okrenusmo prema Matku.
– De, Matko, začepi i ne miješaj se u razgovor.
– Što ti, Nenade, misliš tko radi najbolji roštilj?
– Definitivno Pijani Roman.
– On???
Nenad je zadigao majicu.
– Vidite li ovu ranu na prsima?
– Ovu ovdje?
– Ma ne tu. Ta, onda ova, ova i ova ovdje su mi od Sezama.
– Od jednogodišnje biljke uljarice kritosjemenjače?
– Ma ne, nego od Srbina koji nas je za vrijeme rata tukao i ispitivao u logoru. Zvali smo ga Sezam jer se svatko pred njim otvarao. A najradije bi nas mučio tako da nas je pekao užarenim željezom. Ako bi izdržao sve drugo, propjevao bi kad bi ti užareno željezo krenuo gurati u šupak.
– I ti si se otvorio?
– Nisam. Prije nego je moj šupak došao na red Sezam je jednostavno nestao.
– Neko ga je ubio?
– Ma ne. Po jednima je imenovan veleposlanikom Srbije u nekoj europskoj zemlji, a po drugima je postao pomoćnik ministra kulture. I Branko se spasio. On isto ima samo rane po prsima.
Branko je zadigao majicu i pokazao svoje strašne ožiljke.
– Ako još netko zadigne majicu sve ću vas izbaciti i zatvoriti VVB.
– Šteta. Baš sam vam mislila pokazati ožiljak od operacije na dojci – reče prekrasna žena za susjednim stolom.
Mi se jednodušno, puni bijesa okrenusmo prema Matku.
– Debilu, Matko, začepi i ne miješaj se u razgovor.
Malo smo zašutjeli dok smo se pribrali.
– Kakve veze, Nenade, ima tvoj ožiljak, roštilj i Pijani Roman?
– Jednom mi je u školi tajnica dala pismo koje je odlučila poslati u Agenciju o mom radu. Kad sam vidio što je napisala pozlilo mi je i lijevom rukom sam se prihvatio za dovratnik vrata njenog ureda iz kojega sam upravo izašao. Ona je u tom trenu svom snagom zalupila vrata za mnom. Uhvatila mi je vratima prste i polomila ih. Pa sam završio u gipsu. Lijeva ruka mi je bila skroz izvan funkcije mjesecima.
– Kakve to veze ima?
– U to vrijeme mi je Valentina…
– Tko je Valentina?
– Valentina je, Branko, jedna djevojka koja stalno ima peh. Pričaj dalje, Nenade!
– Valentinu je baš u to vrijeme ostavio dečko. A imala je dvije ulaznice za neko alternativno kazalište. Ne samo da ju je dečko ostavio, nego veli da ju je odbio i neki debil kojega je pozvala da ide s njom.
– Matko, Matko… Ccccc…
– Nije zvala Matka, nego ovoga ovdje.
Svi pogledaše u mene. Morao sam munjevito razmišljati.
– Ulaznice su bile na kraju reda. A ja u kazalištu iz principa ne sjedim na kraju reda.
– Zato smo Valentina i ja otišli na tu predstavu. Valentina je sjedila na rubu, a ja pokraj nje. S njene desne strane.
– Curu si stavio na rub? Pa ti nisi normalan.
– Ona je tako htjela. Da izbjegne nekog bezveznjaka pokraj kojega sam ja sjeo.
– Kakve to veze ima s roštiljem?
– Čekaj! Predstava je bila čisto sranje. Neka alternativa. Bože sačuvaj!
– Sve te pederčine treba pretući!
– Smiri se, Cvrčak. Pričaj dalje, Nenade!
– U jednom trenutku su nas glumci zamolili da malo raširimo noge. A onda su rekli da svoje ruke stavimo među noge osobe do nas. Jadna Valentina je opet izvisila.
– Kako misliš?
– Ja sam svoju desnu ruku stavio onom tipu među noge. On je meni stavio svoju lijevu ruku među noge. Valentina isto. A ja njoj nisam mogao staviti svoju lijevu ruku jer je bila u gipsu. Ruka. Ne Valentina. Budući da je bila na rubu, ostala je jedina u dvorani koju nitko nije primio među noge.
– Jadna Valentinica.
– Koji bolesnici. To sve treba razbit.
– De, Cvrčak, smiri se.
– A zašto ste se hvatali?
– Mogu reći ono što su nam objasnili. Malo mi je neugodno jer je nepristojno.
– Reci.
– Rekli su da kad imaš dojam da je sve otišlo u kurac ili u pizdu materinu, odjednom osjetiš ruku čovjeka do tebe i shvatiš da je dovoljna tek ljudska blizina.
– Šarmantno. Igra li još ta predstava?
– Pusti sad to, Đorđeviću. Pričaj dalje, Nenade!
– Budući da je Valentina bila utučena jer nije osjetila ruku čovjeka do sebe, odlučio sam je sutradan pozvati na roštilj kod Nives i Pijanog Romana.
– I? Kad ćeš doći do dokaza da Pijani Roman radi najbolji roštilj?
– Pijani Roman je roštiljao. U jednom trenutku je netko trebao nož. Nož je bio kod Pijanog Romana. Znajući da ja spretno hvatam noževe u letu, Pijani Roman je bacio nož prema meni i viknuo da ga uhvatim. Budući da ga nisam uhvatio, nož mi se zabio u prsa.
– Zašto nisi uhvatio nož? Pa ti si barem poznat kao spretni hvatač noževa u letu.
– Čime da ga uhvatim? Lijeva ruka mi je bila slomljena, a u desnoj sam držao komad mesa što je Pijani Roman ispekao. Radije dobiti nož u prsa, nego pustiti Romanovo meso.
Oznake: Nenad, pivo, roštilj
