Imam osjećaj da nikad više neću vidjeti snijeg. Ravnice nikad više neće biti sniježno bijele i čarobne u zimskoj noći. Okus kuhanog vina, nikad više neće grijati nepce niti će smrznuti prsti držati one smiješne male lončiće čije je rubove iskrzalo vrijeme.
Jutros je alarm dugo i neprekidno zvonio. Prvo što mi je palo na pamet je da nikad neću vidjeti snijeg.
Ako se ikad pitaš, kako mi nedostaješ, odgovor je poput snijega. Hladan i bijeli.. na mom licu prema nebu.
Jer uvijek nam je, onako kako vjerujemo.

Prosinac se prostire već danima, hladan ali ne dovoljno. Navečer se smrznu grane i mjesec iznad glava, ali ih sivi zagušljivi dim, mjestimice otopi. Pa gar kaplje niz zagasite krovove kao crna suza. (Djevojčice još uvijek imaju crvene okrugle obraze.) Navučemo kapu i šal, znaš onaj sa srebrnim nitima, što i kad ga omotaš oko vrata i dalje je dovoljno dugačak, da ga, kad sjediš kraj nekoga, staviš na hladna koljena, pa preko njega otvoren dlan, pa preko dlana prsti. I dovoljno je hladno da ti treba papirnata maramica iz džepa, ali ne možeš izvući prste iz tog dlana, niti dlanovi mogu napustiti to koljeno, niti se večer može ponavljati.

Nešto nedostaje.
Nešto iznad tih krovova, paperjasto, hladno i srebrno.
Ona moja stvar.

Oko 7 i 30 je. Već dva sata grčevito mislim na rečenicu skreni misli na nešto drugo. Trudim se. Uzalud. Pogled me ne smiruje. Ravnica koju nikad nisam volela. Jedino mi se sviđa nebo. Beskonačno je i plavo. I beskorisno. Pokušavam da žmurim i da se skoncentrišem na disanje. Ispred mene sede dvoje. Naslonila je glavu na njegovo rame, a meni pada na pamet da li to njega iritira, ali neće da joj kaže? Stavljam još jedan sloj sjaja za usne i dišem plitko. - Ej, ugušićeš se tako - govorim sama sebi. Kucam poruku i silazim. Taj jedan trenutak, memorisan je u mojoj svesti, osećam usne na svojoj ruci. Sećam se pez bombone. Kasnije smo ustanovili da je to moj sjaj za usne. Kasnije dok sam sedela uz njega i dok je sat neumorno pokazivao 18 h. Osećam samo usne na ruci. Sedimo u kafiću na stanici. Da li je glupo da zapalim odmah cigaretu? Znam da bih zapalila dve i da mi to ne bi pomoglo puno. U jednom trenutku uhvatila sam sebe kako vrtim kosu prstima. Brzo sam je ispustila. - Kad vrtiš tako kosu, znam da ti treba ljubav. - Sećam se rečenice. Hodam pored njega. Hoda uz mene. Ili iza mene. Hodamo jedno uz drugo.

313. Treći sprat. Teške plave zavese. Želim mrak. Upalimo zvezde. Pomišljam kako Mesec već imam. Ne govorim ništa od ovoga. Misli su neumorne, nezaustavljive. Trojka pre broja trinaest. Dobar znak. Isti onaj sat koji ne radi. -Zaustavi mi vreme. - Sasvim ozbiljno rečeno kao da verujem da može. - Lift bih ti mogao zaustaviti, ako želiš. Vreme neće da sluša. Jedino je koje prolazi.

Leži na meni, iznad mene. Ruke na mojima. Ruke široko raširene. Ako me još minut bude ovako držao, ugušiće me ono što osećam i neću preživeti ostatak. - Treba mi predah govorim. Mislim da razume na šta mislim. Kupatilo kao spas. Treba spasiti nekad sebe od sebe .Crne pločice. Tečni sapun. Šampon. Namestiti ručnik jedan pored drugog.
Ne znam kako uopšte mogu misliti sada na to? Hm, to je ista ona tehnika, skreni misli na nešto drugo.

- Dvesta puta pomiriši mi kosu. Omiljena rečenica. Dvesta puta poljubi mi oko, nos, usne, vrat, potiljak, prst, dlan, nadlakticu, rame, dvesta puta, koleno, rupice na obrazima, prst, stopalo, svaku kost, mene iznutra, celu.

Više od dvesta puta.

Ne želim da spavam. Ne mogu odoleti. Tonem u neki polu san. Usne na prvom, pršljenu vrata šapću, šapću... Spavam, a svesna sam da je budan. Da me gleda. Svesna sam ruke koja me ne pušta. Otvaram oči. - Spavala sam? Malo. - Zapalićemo? Predah koji mi ponovo treba. Da se sakupim malo. Ne mogu se odvojiti od njega. Cigareta koja izgara u pepeljari. Trenuci koji traju.

Nikad ne želim da se razdvojim od njega, niti želim da bude svestan toga. Ne znam da li je to moguće uopšte? Ne znam koliko se vidi. - Otkad se nisam ljubila na stanici govorim. Zatvaram oči. Sledeći put kad ih budem otvorila, ista ravnica koja me gleda kroz prozor. Jedino je Nebo koje volim, u toj pustoši. Beskorisno. Sada je tamnoplavo. Mesec. Zatvaram oči.

Dvesta, dvesta puta... Puta dvesta. Zauvek.

"Da Ti kažem
milion puta
Volim Te
nije mi dovoljno
jer ne znam,
znaš li
koliko Te volim?"

Ostala nam je priča nedovršena... Jednom smo izašli zajedno na stanici, mislim dve pre nego što je trebalo. Sećam se tvog lica. Autobus je prebrzo vozio, proćelavi vozač mora da je bio pijan.

I očiju. Ili jednostavno, sećam se očiju. Ili samo tog odraza u staklu autobusa. Prislonjeno čelo o isti. A on je vozio prebrzo, po lošim cestama.

Dobila sam za rođendan 50 e i iste odlučila potrošiti. Ti si moj poklon za rođendan. Glupa rečenica se obistinila. Potrošili smo je tako brzo. Bolje da sam kupila šminku. Šminka se lepo nosi i posle ne boli. Ne ostavlja uspomene. Skineš je u mlakoj vodi sa malo bjutiful sapunice.

Ili dala prosjacima. Ili pila. Dobro, ne pijem ja puno. Dve tri čaše vina i to je to. Nikad ne povraćam. Ili retko. Jer meni je muka i kad neko pljuje, a kamoli povraća. Ali volim kada ležim i kada mi se sve vrti u glavi. Soba i plafon. Krevet i ja na njemu. Volim vertigo. Leči se prekomernim spavanjem na mrtvo. Ujutru je sve to samo jedna beskrajna pustoš. Jebena Sahara. Sa vrelim peskom.

*
Ti ležiš u mraku, pogašena svetla i samo odsjaj displeja, a ja tamo negde nameštam najbolje modne koreografije. I nijedna mi nije dovoljno dobra. Ali tebi jeste. I plašim se što ne vidimo istim očima. Onda žmurim. To ti je druga verzija sakrivanja - preko glave. Mrak i samo glas. Preblizu smo jedno drugom. Ali neko uvek o tome vodi računa.

Znam da još neko vreme ležiš budan. Ja palim cigaretu.

Čudno, ali eto, pravi me osjećaj recipliranja na svaku moju misao, uglavnom izrečenu, a ponekad čak i onu neizrečenu. Hm. to bi značilo da ti je vraški stalo, ako baš i ne do mene, a onda do toga da (me) nadmudriš, a svi mi koji me znamo, znamo koliko gotivim inteligenciju kod muškarca.
Sigurna sam da imate i ponešto lijepo reći.
Jedno o drugom.
A ne o nekom drugom.

Ako me moj osjećaj vara a to je tako rijetkost, mogu da osjetim skoro pa sve, lažne i licemjerne odmah na prvu, nešto mi se oko srca odmah grči i otima i ne da mi se takvim ljudima.

Volim da šutim. šutnja je zlato.

Dobro jutro je kad ustaneš samo da nekog drugog probudiš, pa se vratiš nazad među bijele perjane jastuke. Svih četiri komada; dva velika i dva manja. Umotaš se u cijeli, još topao jorgan i ponovo zatvoriš oči. Dobro jutro je kad znaš da kavu možeš popiti i kasnije, osjetiš njen miris i aromu, čuješ neke bose noge, vidiš papuče koje su ostale negdje izvan dosega nogu, ali te čak ni to ne može izvući iz kreveta, kave uvijek ima, jutra uvijek sviću, ali jorgan samo ponekad ima topao trag dragoga tijela. Dobar dan je kad pustiš omiljenu pjesmu Bruce Springsteena i zaboraviš na veliki svijet iza svojih zaključanih vrata. Jer tvoji svijetovi su drugačiji.
Ne nužno bolji, ali drugačiji.

Moja mama i moja najstarija sestra, negdje sedamdesetih u Bolu.

U petak navečer se išlo na Čolin koncert, pa sam ja probala neki nikad viđeni liker koji sam onako posle noćne popila umesto kafe. Sad me pritisak u potiljku blago podseća kako sam se odučila od alkohola rano ujutru ali mi se nekako svidelo, pa tražim razlog da nastavim produženo dejstvo tog legitimnog opijata čula i tela. Interesentno, neki dan V i ja konstatujemo kako nam nešto ne ide sa pićem, mislim ko u današnje vreme sebi može dati onaj dan posle, koji ti treba za mamurluk, ležanje u krevetu, za prespavati dan, prespavati vek? Zato uzimam rapten-k, kafu i cigarete, koje u ovakvim situacijama baš i ne pomažu, ali, ali. Pravim palačinke, nutella krem, pojedem jednu, ispeglam zelene jastučnice i sve ostalo gurnem nazad u ormar. Sutra. Nameće mi se misao da sam breg koji je krenuo muhamedu, ali i te misli ne uzimam zdravo za gotovo, treba mi čas, dva da dođem sebi, neću da cepidlačim, mislim neću ali misli nisu nešto na šta stavljaš zabranu, niti imaju samilosti prema tebi, ali mogu da ih utopim u alkoholu, zagrljaju, nečemu. U međvremenu bila sam da izbacim nelegitimnog stanara napolje, mala crna maca uglavila mi se na kauč, a kauč ne sme niko da mi dira, ta dva jastuka što se pomeraju kada legneš na njih i nikako nisu udobni osim ako na njemu gledaš film sa njim.. e, nije to za tebe maco. Orah iz nekog od nekih prošlih postova, naglo je ogoleo, debele grane meni još liče na diva, samo tako ogoljen izgleda mi puno strašnije, mislim moj je taj div, na njemu još uvek plavičaste magle rano ujutru dočekuju dane sa zubatim suncem, kišom ili sivim oblacima. Oni najniži preteški oblaci me nekad skoro uguše, ali imam jako srce, pod čarolijom.

Od nastupajućih praznika deli me samo ono veliko i teško izdržljivo jedvačekanje. Meni je praznik svaki dan kada ležim kraj tebe.

Noć je propala bespovratno.

Sedeo si na milimetar od mene. Htela sam da kažeš onu dosadnu reč - opušteno. Da razbiješ budalu, što je u prolazu zakačila za neka vrata, što su u zamahu dok su se vraćala na mesto, udarila o moju nogu, pa sam sela na beton ispred te ustanove što je ličila na neku ruševinu iz lošeg filma. Dok sam gledala kako se od udarca pravi neka crvena mrlja, seo si do mene. Budala je otišla uz bučno - Što ne pazite! - a ja sam znala da je upozorenje došlo prekasno. Imao si braon majicu, farmerke, sećam se da si me predhodno upozorio na boju, ja sam htela zeleno, jer sam stalno tako imala neku opsesiju prema maslinasto zelenoj boji.

Izbrisala sam sve poruke od U, nasmejavao me je njima. Ti si me retko kada nasmejao, ali sam zbog tebe imala onu užasnu tremu.

Kada sam ti rekla da pucaš slobodno, možda si to preozbiljno shvatio. Pogodio si me negde tačno ispod rebra. Meni su modrice dobijale nove oblike i boje. I dalje si sedeo do mene. Rekla sam ti da ne razumem tvoju novu sliku. - Čaša sa viskijem. - Ne vidi se? - Meni je bila draža ona sa dlanom, zbog nje sam uvek mislila, baš mene zoveš. U crnu sam sve htela utopiti. Bio je to naivan pokušaj.

Modrica se širila, iz mraka istrčava neka životinja, ukočila sam se na tren. Spuštaš ruke sa svojih kolena. Znam gde će završiti. Pitam za ostale delove, neke smo čini mi se preskočili, oči su ti kao pre, u onoj sobi, telo ti je kao pre, ista ona soba, sve je isto. Samo što me režanje iza leđa, iz mraka užasno plaši. Ispala sam neka strašno plašljiva, a mislila sam, ne može to meni da se desi. Sujeta. Došli smo i do nje. Ipak, to me ne sprečava da potvrdim da razumem reč kao što je strast, svakako mislim da je to reč za koju bih se mogla vezati. Pitam te za snove, šta je sa njima, osećam životinju iz mraka, mislim da će uskoro da ugrize i da će modrica ponovo postati rana. Imaš moć, držiš me za ruke, dižeš sa betona, grliš, tresem se.

Progutam sve te zajebancije, suze, ponos, nikada nisam pisala koliko si toga uradio za mene, šta sam ti sve značila, svaka moja reč je samo frustracija, sve kad iskopam iz sebe, poređam i pogledam, nekad sam udarala gde nije trebalo, a ti si sve to podnosio za mene.

I dolazim opet do maltera, cigle, do čarobnjaka i dečaka.