Jednom sam je pitao koji nam je ovo put a ona nije znala. Više je nikad nisam pitao. Nije se izvlačila na ništa, jednostavno nije ni pokušavala da upamti. Bio sam siguran da je nešto osjećala, bilo je trenutaka kada je sklopljenih očiju zarivala nokte u moju kožu i znao sam da će zapamtiti. Nikad to nije izgovarala. Na početku sam joj govorio o ljepoti očiju, kože i mekoći, a ona je sve to preskakala, prekidala me na pola stavljaući mi ruke na usta.
- Šuti.

Nikada nisam sreo nekoga tko je toliko malo koristio riječi.

Onda se izvlačila iz kreveta i govorila da ide napisati priču. Riječima.

Sjećam se ovoga jutra. Vraćali smo se od I. s Kelebije i čekali "keca". Sive kape, sivo jutro i tvoje gunđanje da ne voliš da se fotkaš rano ujutru i moje insistiranje da tako skupljam uspomene. Ovu sam izabrala za zaslon mobitela.
I sinoć kada se ekran pretvorio u paukovu mrežu, prilikom pada na beton, nisam uopće razmišljala o telefonu.
Naša fotografija je izrezbarena linijama, ali sivo jutro i kec su stigli, tvoje mrmljanje i moje skupljanje uspomena, sve je i dalje tu. Kao što si juče rekao -
mi trajemo.

Ujutru se kroz moj prozor vidi zeleno.

Držiš oči zatvorene i govoriš sebi da je zeleno podjednako dobro kao i plavo. Ako ne i bolje.
Kao oni mirišljavi listovi nane u Mohito koktelima. Ne voliš nanu, ali voliš rum Havana Club, sve do trenutka kad te od svega zaboli glava.
Život je samo kompromis.
Gle, tko bi rekao da ćeš praviti kompromise. Ne znaš se prilagoditi, ne znaš ne pokazati da ti zeleno ne može značiti kao plavo, ali želiš.

(post nije završen. ali, očigledno, ti više ne završavaš stvari, samo kompromisno pokušavaš da na nešto liči)

Evo još malo mora i Bola, da već podijelim kad imam

sir grožđe, sir masline, ko pita


Kao kuhanje je teško, moš' misliti


Ne znam da li postoji neka žena u Bolu koja nije pogledala "Mamma Mia 2", gužva svaku večer za ulaznice


I kakvo bi to ljeto bilo bez omiljenih sandala?

Uvijek isti, uvijek lijep, uvijek moj: