skaska

Otpelala sam jučer dete na velesajam. Jesenski. Reko ajmo se vozit s busom, da mama pusti malo mozak na pašu. Dijete pristalo. Celim putem frajer u sredini busa navinul radio "Zdravo Mariju" i tak smo svi slušali pjesmice o Isuseku. Ajde, ajde, bolje neg da šofer lupi Narodni radio. Ne smijem imat prevelke prohtjeve. Ionako kad odlučiš uć u javni gradski prijevoz u kojem se većina vozi gratis moraš pristat na sve, uključujući da te neko i zašlata s leđa zahvatom "kaktigužvaje".
A na velesajmu, kolko se god ja trudila zaboraviti one sjajne daleke jeseni, kad smo pelješili po indijskim štandovima i kupovali haljinice i tunike za siću, jad i žalost. Mali je malo zujal oko tenka, gledal je neki velki bus na kojem je pisalo: prodano i smijal se kak dela robot usisivač. U paviljonu stranih izlagača dva tamnoputa gospodina prodaju stiroporske avione. Jedan za šezdeset, a dva za sto kuna. Pitam zakaj dva, kaj jedan odmah rikne. Ne razmeju dobro, al vide da mi dete ne puši te fore i okreću se drugom potencijalnom kupcu kojeg još nema na vidiku, jer velesajam je poluakneiprazan. Bez obzira kaj je ulaz gratis.
Izlazimo kroz štand na kojem se more degustirati neka indonezijska juha s rezancima nalik na dlaku kraljevskog pudla. Proizvođači sira narezaše isti na mikroskopski sitne kockice, te s obzirom da nisam ponijela očale nisam htjela uprazno ubadat. Jedina svetla točka bil je Vincek koji je iskreso na pladanj svoje uspješnice i tu smo se malo dulje zadržali, jer morala sam usporediti jel su mu svi koljači na velesajmu isti ko i v slastičarnici. Na izlazu smo isprobali aparat za bljuvanje sokova ter kupili neki novi od Vindije kakti zdrav, ak nekaj more biti zdravo u plastiki.
Sve u svemu tak žalosno i otužno da smo se mali i ja morali nekak utješiti, pa smo prešli zebru i skočili u avenue mulj i kupili wii. evo, upravo igram s detetom golf, a posle bumo se boksali.