skaska

Najte me pitati di sam bila i di sam sad, al nis tu na domaćem kaj mi u jednu ruku dobro dojde da malo onak ko s onog kjurca kaj naplaćuju na svakoj plaži 260 kuna, a digne vas pet minuta gore, pa vas onda kaj je još gore gore spusti dole, sagledam turističku situaciju halapljive naše. Jel se od vas gdo seća kak je ondak davno ministar turizma išel od zahoda do zahoda provjeriti jel sve štima za vrijeme sezone? E pa da sve nije tak posrano svjedočim svojim očima jer me Bajs odabral da sedam dana obiđem i provjerim kak stoje stvari uz more od šekreta do tapeta i još mi je platil. Kak je sedam dana malo, za prvu sam šihtu odabrala sredinu kaj ne znači da je ispala zlatna. Čast svim iznimkama, al mislim da nam to zapišavanje mora ni na čast. Naime kaj, po meni bi sezona trebala brat bratu i sestra sestri trajati dobrih pet, šest meseci, al kak da traje kad je sistem idiotiše. Dakle, na jednoj strani smešno skupi hoteli, primjerice u mjestu koje je na 27. mestu po tom nekom turističkom bodovanju noćenje s doručkom u hotelu s četiri zvezdice bez klime, televizora, eventualnog bazena i pogleda na more dojde s taksom 120 eura, hej!Tko je tu hlebinac?! Di su te zvezdice, morti na mom kolenu koje sam nabila na štoku kreveta od iverice. Pa za te novce spavam tri dana u Šangaju i to ne sama! I to nije sve. Ti moreš platit dnevno tih pišljivih 120 eura, al di je plaža tu je i kanalizejšn. Oš li gledati kako šekret produkti isplivavaju moreš iznajmiti ležaljku za pišljivih četrdeset kuna koja zapravo ide u kompletu sa suncobranom kojeg nema jerbo je sve koje su imali skršila bura prije par godina. A onda se pokušaš izvaliti i opustiti zbrajajući glisere koji jure na manje od tristo propisanih metrov od obale i familije koje su došle iz europske unije s kompletnom spizom za deset dana uključujući i običnu vodu. Da opustiti! Svake dvije do tri minute kraj uha ti prozuji teta koja nudi maslinovo ulje za sunčanje iz valjda popijenih unučića, kuhanu kuruzu i smokve. U jedno prijepodne zborjila sam ih 17 (sedamnaest). Ono malo "mira" između njihovih uleta skrše vam cice i cicani koji nude izlete po okolnim turističkim atrakcijama koje se svedu na trandrkanje prastarim brodovima i ponudu pet i pol prženih srdelica po glavi, a sve za pišljivih 270 kuna po glavi nesretnog izletnika. Prošećete li plažom podno svoje skupocjene sobe s tapisonom iz sedamdesetih možete "uživati" u olimpijskim rekordima lokalnih žena koje kupe prazne flaše iz smeća. Kako sam se samo slatko nasmijala vidjevši na jednom blogu kak u jednom bircu naplaćuju led, tak sam se sad uvjerila kak je žednom v pustinji, jer ak naručite kavu teško da će vam se itko udostojiti s njom u kompletu dati i čašu vode, jer kaj, to nemre naplatiti. Sa svih strana kineske pizdarije uključujući i bukete plastičnog cvijeća zašpikane po kutevima nekakvih čudnovatih prodajnih štandova, a ispred drvene kornjače koje nostalgično mičeju glavama za svojim galapagosima. Detetu morete kupiti dakle kuruzu, američki sladoled (onaj rozi od šećera kaj se prodaje i na proštenjima), sladoled sumnjiva podrijetla u fluorescentnim bojama, a kolu na kojoj piše preporučena cijena od 4,99 samo za 15 kuna. Gdo bi se držal preporuke u srcu sezone. Da ne bude sumnjivo Bajs mi je rekel da odspavam jedan dan u sobi, pak ju otkažem, a onda se bacim na privatni smještaj. Tak sam imala priliku do pol jutra slušati neke čudne zabavnjake ispod prozora, ter zahvalila svim svetima kaj ipak nis dobila pogled na more, jer ovak s druge strane bura je ipak odnosila dio kreštanja. Ipak, nervoza je ostala s obzirom da je cijeli gradić bil doslovno slepljen plakatima friško u blek ofarbanog Mile Hrnića. Večernja spika je jednostavna. Turistima se nudi desetminutni obilazak užeg centra u vlakiću za 30 kuna po glavi s posebnim naglaskom na magarca. Jer kaj, guzda se dosetil i na kraju vlakića privezal kavez s pet meseci starim magarcem, zvezavši ga tak da dete ni moglo glavu pomaknuti ni za milimetar i ondak je fora da ga uspaljeni čehi s onih fotačem za kunu naslikavaju i zajebavaju s flešom. Jesu ili nisu platili trideset kuna?! Od ostale zabave drek na štapu, apsolutiše nula.
Drugi dan ošla ja na tri mjesta u privatni smještaj videti kaj se tam događa. Odlučih se za sobu s pogledom na pomidore i zemljicu di je teta tek izvadila krumpir. Zajednička kuhinja. Od sedam se kuhaju gulaši, a suđa ima još od oktobarske revolucije. Na zidovima plastične tapete s aplikacijama jorgovana, deke stigle iz ratne humanitarne pomoći, nou telkač, nou telefon, nou klimos. Brava kaj da ju je drug tito delal, parking ak uhvatiš i ak ti negdo ne popali stolicu s kojom si ga štel rezervirati, a istu si popalil ispred krame na levoj strani vrta. Gazdarica lovu prima unapred, jer veli da joj turisti beže. Da beže?! Da nemam tajni zadatak odbajs pobegla bi i ja glavom bez obzira, no idemo dalje. U kuhinji stari obodin, nisam ga vidla desetljećima, kuhinja šipad s kombinacijom nonamea, a na podu linoleum sa suncokretima. Prespavaš i moraš dat četrdeset eura. Ne zgleda strašno kaj sve ostalo, al čekaj malo: tri zvezdice?! Jebote kakve tri zvedice, za kaj? Mislim, jebeš takav turizam ala Jakuševac. Ono kaj je za zaključit da je većina takvih izletnika jednog dana odlučila dijelove svojih viksi iznajmljivat, dakle riječ je većma o bivšim turistima i onda pokupila staru kramu sa svih strana. Al tri zvezdice, pa to je protuprirodni blud. Dakle, zaključno za prvi put: nije ondak čudno da imamo većinom škvadru kaj za male pare ispiša more (ovo male pare treba uzet uvjetno, vrlo uvjetno), a država nam od toga ništ ni nema. Sve je to nekaj šuč pa proli, prijavi ne prijavi, mulja se drlja, frlja. Mislim, jedno je napravit apartmane za iznajmljivanje i opremit ih kak treba, držat se nekih uzusa, eventualno, oh Bože moj previše tražim, imati ručnike proizvedene približno u istom desetljeću, imati hotele kak se šika sa zvezdicama al i normalnim cijenama i onda dovuć škvadru kojoj nije super fora i vrhunac sezone fotkat se s kipom djevojčeta tak da joj zgrabe cice na suncu. Ovo kaj sam ja videla meni je totalni šit i zaprav me sram ovakve male zemlje za veliki odmor. A na putu doma osim čekaone pred tunelima stala sam deset puta. Od deset puta sam je na dva zahoda bilo šekret papira, al su zato bili zapišani ter zasrani i nije bilo papira za ruke ni šampona za oprat ih. Ono mislim ful je sezona i ne vidim razloga da neko ne dežura kad je frka, jer od 12 meseci sam je 15 dana praktički gužvica. Od deset puta samo je jedan od zahoda za invalide bil otključan. Kaj invalidi ne idu na more?! I zakaj su ih zaključali?! Sve je to mene jako ražalostilo i sad pišem izvještaj iz dalekog kraja u kojem se fakat trude da nam ispod staklenog zvona bude lepo i da izvan njega ne čujemo jauke onih koji su zaslužni kaj staklo još ni otišlo v pizdu materinu.