skaska

Nakon tri dana isključivog ležanja danas sam ležala i gledala prvi program. Koji je to fenomenalni osjećaj elaboracije potpomognut neidentificiranim virusom koji mi je penetriro u staro izmučeno tijelo. Na trenutke sam se osjećala kao izvanzemaljka i da vam pravo velim opičila bih nakon vijesti taj takozvani prelijepi planet nekom svemirskom raketom, pa da ode sve u pičku materinu kak i zaslužuje. Još nije prošlo ni deset dana a ništ lepoga vidla nisam osim crtića kaj sam čekala a nis ga dočekala, pa prema tome ni vidla. Ostalo je sve na suvoj pretpostavci. Možda ni on ne bi bil lep. Pogledala sam i nekakvu sapunicu, a onda rvacku uživo koja me je privukla he he temom o robovskom položaju nogometaša. A kad tamo prilog za ukurac, jer o tome su pozvali pričati nekog polupismenog menadžera he he. Ja to ne razmem. Kaj ta deca nisu čula ništ o novinarstvu. I naravski, od sveg naslova ništ. Al ta me sapunica u kojoj, kolko sam mogla shvatit, os radnje čini skoro oslobađanje robova, ponukala da malo proplačem nad Lukicom Modrićem. Jadan dečec. Fakat je rob. I tu se nema kaj drugog dodat. Možemo mi pričati o bijelom roblju, o ovom i onom zlostavljanju a tu se pred nama fakat odvija prodaja robova. Jer kaj drugo reći kad gorespomenuti menadžer nogometni veli nekak ovak: mene su pitali jel taj mali na prodaji, a ja reko jest...Pa ti sad vidi.
Od ostalih stvari koje su me jako znervirale je i novi telefon za milodare za trudnice u Petrovoj. Kaj ih nije sram stalno žicat lovu raju i još se hvalit kak je taj odjel od prošlog stoljeća odnosno od dvajstprve godine neuređen. Pa jebote zakaj plaćamo porez. Kaj sam za robovlasnike nogometne. I kaj je s pužnicama?!
Eh da, i ono kaj me je nasmijalo i pridonijelo, nadam se, mom skorašnjem ozdravljenju je kviz najslabejšna karika. Pa to je fakat za usrat se od smeha. Neopisivo. To morate gledati.
Sad vas lepo pozdravljam a sve u razmišljanju u kaj bum se ovo leto maskirala.