NEMANJA: SMIRENOUMLJE

BORIS BUDEN: Postjugoslovensko stanje

Opšte mesto postmodernog diskursa jeste čuvena priča o mnoštvu naracija, odnosno o tobožnjem odsustvu velike istorijske naracije, takozvane master narrative. Zanimljivo je da se postkomunistički diskurs ponaša kao da za to nikada nije čuo. U svojoj hegemonijskoj verziji, on odista funkcioniše kao neki istorijski master narrative: sve su to poznate priče o slomu komunizma 1989. godine i o konačnoj pobedi kapitalizma i liberalne demokratije. Shodno ovoj naraciji, društva negdašnje Istočne Evrope nakon pada totalitarnih režima ne ulaze direktno u svet razvijenog kapitalizma i zapadne demokratije, već moraju prvo da prođu tranzicioni proces ka tom konačnom stanju koje se izdaje za normalno, to jest predstavlja univerzalnu normu istorijskog razvitka uopšte. Tranzicioni proces se, shodno tome, poima kao proces normalizacije. To uključuje i logiku prema kojoj stvari, pre nego što postanu bolje prvo moraju postati gore u poređenju sa prethodnom situacijom, što se u konkretnom slučaju odnosi na savremeni socijalizam. No, problem je u tome što se proces tranzicije može pretvoriti u pravu katastrofu. Upravo to se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji: slom države, građanski ratovi, žrtve, razaranja, etničko čišćenje, ekonomski slom, politički haos, itd.

Iako je ovaj slučaj u očiglednoj protivrečnosti sa hegemonijskom naracijom o konačnoj pobedi demokratije i blagostanja, nikome još uvek nije pošlo za rukom da tu opštu naraciju dovede u pitanje. U nju se, štaviše, nikada nije ni posumnjalo. Ideologija postkomunističke tranzicije uspela je simbolički da inkorporira sve protivrečnosti: čak i one najgore, poput opsade Sarajeva ili masakra u Srebrenici.

Ti se događaji u načelu objašnjavaju kao privremena regresija u prirodno stanje, što odgovara i dalje važećem Hobsovom mitu o preddruštvenom stanju, takozvanom bellum omnium contra omnes; ukratko, oni su još uvek u skladu s hobsovskom teorijom društvenog ugovora, ili, da se u našem kontekstu jasnije izrazimo, s logikom suvereniteta: ukida se društveni ugovor utemeljen na komunističkoj vlasti, s komunističkom partijom kao suverenom. Rušenje tog poretka prouzrokovalo je građanski rat koji je trajao sve dok nije sklopljen novi društveni ugovor, a novi suveren - nacija u liku svojih demokratski izabranih predstavnika - tada preuzima odgovornost i iznova uspostavlja poredak koji donosi sigurnost.

POSTJUGOSLOVENSKO STANJE

Sve nove razlike koje su zamenile staru, ideološku razliku između kapitalizma i komunizma, koja se istorijski ispoljavala kao „hladnoratovska podela“, najbolje su izražene kao razlika između Istoka i Zapada, koja nenadano preživljava pad Berlinskog zida. Činjenica da ona i dalje postoji, predstavlja najvažnije obeležje onog što se danas gotovo jednodušno shvata kao postjugoslovensko stanje.

Ovo stanje, na koje je presudno uticala ideološka reprodukcija kulturne razlike između Istoka i Zapada, u najvećoj meri definiše ono što se u bivšoj Jugoslaviji danas sprovodi kao kritika institucija. Institucije se kritikuju u svetlu njihove zaostalosti u razvoju. One su tobože nedovoljno razvijene, još nezrele za tržište, korumpirane, pasivne, nisu samoodržive, previše su tradicionalne i patrijarhalne... Ukratko, problem s institucijama nekadašnje Jugoslavije jeste u tome što još nisu zapadne. Kritika se usredsređuje na manjak, jaz između domaće realnosti i već ostvarene norme na Zapadu.

Najsnažniji i najaktivniji kritičar institucija postjugoslovenskog prostora je sâma Evropska unija, odnosno njene institucije, koje predvode takozvani proces proširenja. Ovdašnja liberalna,
prosvećena i progresivna javnost - u meri u kojoj je postala subjekt kritike institucija - u osnovi predstavlja lokalnu personifikaciju zahteva EU, budući da se u potpunosti identifikuje sa zadatkom da se dostigne Zapad.

U tom pogledu, svaka liberalna kritika institucija u državi je neka vrsta kompradorske kritike. To automatski implicira nužnost da se izričito ustanovi glavni subjekt/institucija kritike, u ovom slučaju sama EU.

Setimo li se poznate Altiserove tvrdnje da ideologija uvek postoji u materijalnom obliku koji je oličen u institucijama, odatle možemo zaključiti da se Evropa pojavljuje kao ideologija, upravo stoga što i sama predstavlja kritiku institucija. U tom pogledu, pojam Istoka nije ništa drugo do učinak Evrope kao ideologije, to jest proizvod Evrope kao institucije hegemonijske kritike. Ista konstelacija - ideološka hegemonija Evrope, odnosno uloga u kojoj se Evropa javlja kao glavni subjekt/institucija kritike - objašnjava konzervativnu ili desničarsku kritiku institucija u postjugoslovenskom stanju. To je neka vrsta sekundarnog učinka Evrope kao ideologije, naličje liberalne kompradorske kritike: to je antievropska, antizapadna kritika institucija, čak i kada je potpuno ambivalentna, kada, primera radi, tvrdi da je zapadnija i od samog Zapada, na šta veoma često nailazimo u Hrvatskoj ili današnjoj Poljskoj.

LIBERALNA I KONZERVATIVNA KRITIKA

Liberalna kritika koja se javlja kao pandan konzervativnoj kritici postojećih institucija u bivšoj Jugoslaviji, nju obično označava kao nacionalističku, antimodernu, devetnaestovekovnu, ukratko, kao zaostalu. I, doista, ona se zalaže za zaštitu tobožnjeg izvornog kulturnog identiteta, za vernost idealu narodnog suvereniteta, za stare, konzervativne vrednosti koje su deo takozvanog evropskog identiteta. Ona se istodobno suprotstavlja vrednostima liberalne modernizacije. S druge strane, konzervativna kritika se sve više poistovećuje s pojedinim elementima savremene kritike neoliberalne globalizacije. Njen protekcionizam preuzima obrazac stare antikolonijalne borbe, čime ona ponavlja pojedine elemente nekada univerzalne emancipatorske naracije.

Upravo tim stapanjem s levičarskom kritikom globalizacije, odnosno brisanjem jasne granice između levog i desnog, konzervativna kritika institucija izvrsno podupire ideološku hegemoniju liberalizma. Ona pomaže zagovornicima liberalne ideologije da nastupe kao da su jednako suprotstavljeni i udaljeni kako od levičarske tako i desničarske kritike postojeće stvarnosti. Tako se iz liberalnog ugla sada obe pojavljuju kao jednaka pretnja modernim vrednostima. Liberalizam, u tom kontekstu, nudi sebe kao treći put, tačnije, kao jedino rešenje za sukob između levice i desnice, potvrđujući svoj autentični, antitotalitarni karakter ne samo danas, već i retroaktivno, jer se, kao posttotalitarni fenomen, postavlja jednako nevino kako u pogledu komunističke tako i u pogledu fašističke prošlosti. Upravo iz tog liberalnog ugla, komunizam i fašizam se javljaju kao jednaki krivci za sve što je u prošlosti pošlo naopako, uključujući i pomenuto istorijsko zaostajanje.

SLOM VESTFALSKOG PORETKA

Postoje, međutim, i drugačija čitanja postkomunističkog stanja koja radikalno odstupaju od hegemonijskog. Po njima je, recimo, važno ukazati na nasilni karakter raspada bivše Jugoslavije ili, uopštenije, na haotično razdruživanje istočnoevropskih sistema koje je usledilo nakon sloma komunizma, na šta upućuje Đorđo Agamben u Homo Saceru. On se otvoreno suprotstavlja hegemonijskoj naraciji koja u suštini počiva na priči o privremenom raskidanju društvenog ugovora, koji inače - recimo na Zapadu - normalno funkcioniše. Agamben iznosi argument o tome da ove događaje ne bi trebalo shvatati kao neku vrstu privremenog povratka u prirodno stanje koje će se pre ili kasnije vratiti u normalu, što znači da će uslediti ponovno uspostavljanje društvenog ugovora - što podrazumeva ideja tranzicije - već kao nekakvog krvavog glasnika jednog novog nomosa sveta, koji se širi po celoj zemaljskoj kugli.

Kriza na koju Agamben ukazuje ima globalne dimenzije. Stoga se događaji u poslednjih petnaest godina u bivšoj Jugoslaviji mogu opisati kao puki simptom jedne daleko dublje istorijske promene; kao simptom rastakanja poretka starog više od tri stotine godina (takozvanog vestfalskog poretka), kao nestanak slike sveta podeljenog na suverene nacionalne države, koje se nedvosmisleno mogu smestiti na određenoj teritoriji i za koje se pretpostavlja da politički reprezentuju svoje različito stanovništvo. Slomom tog poretka nestaje čitava normativna dimenzija međunarodne politike. Na njeno mesto danas stupa haotični pragmatizam čija racionalnost niukoliko ne polaže pravo na univerzalno važenje. Nacionalne države će i ubuduće postojati, ali značaj i razmera njihove suverenosti će strogo zavisiti od njihove osobene pozicije moći i uloge koju imaju u procesu neoliberalne globalizacije. Jedan drugi simptom sloma vestfalskog poretka vidimo u širenju vanrednog stanja diljem sveta: sve je više ljudi koji skončavaju u nišama gde je bezakonje moguće, a postojeći režimi ih isključuju iz sistema predstavljanja i domena pravne sigurnosti.

Slične simptome nije teško prepoznati u procesu nasilnog razdruživanja bivše Jugoslavije i njegovim neposrednim posledicama. To moramo imati u vidu kada ocenjujemo postjugoslovenske uslove za kritiku institucija. Umesto da se uspostave u stabilnom režimu suverenosti što im obećava tranziciona teleologija, ovdašnje institucije su suočene s haosom nekontrolisane globalizacije iz kojeg više ne mogu pobeći.

Tvrdim da ne možemo misliti o specifično postjugoslovenskom stanju, ako ne uzmemo u obzir ove i slične simptome koji su u manjoj ili većoj meri učinci neoliberalnog obrta u svetskoj ekonomiji i politici. Drugim rečima, ono što opisujemo kao postjugoslovensko stanje (kritike institucija), mora se na radikalno nov način promišljati u svetlu ove neoliberalne promene.

SEĆANJE I KULTURNI ZABORAV

Slovenački filozof Rastko Močnik, nedavno je izneo tezu po kojoj institucionalne prakse u postjugoslovenskom stanju uistinu imaju neoliberalni karakter. Povrh toga, on tvrdi da klasični liberalizam zaista predstavlja ideologiju te neoliberalne prakse. To, svakako, implicira da se mora kritično odnositi prema ideološkom karakteru političkih institucija predstavničke demokratije i institucija civilnog društva koje gotovo isključivo počivaju na liberalnim idejama - a danas su takve sve one institucije u bivšoj Jugoslaviji, ukoliko su prošle postkomunističku transformaciju.

Postavimo sada središnje pitanje: da li u opisanim okolnostima postoji mogućnost kritike institucija koja bi nadišla kompradorsku kritiku s liberalnih pozicija, ali i konzervativnu protekcionističku kritiku?

Već smo predložili da pojam Istoka treba razumeti kao proizvod Evrope kao ideologije. Kao takav, on ima i ideološku upotrebnu vrednost. Prema Rastku Močniku, pojam „Istoka“ dovodi do istorijske amnezije. On „iz istorije Istoka poništava političku dimenziju, i postiže slične učinke u sadašnjosti“.

U istom kontekstu, Močnik govori o novom kulturno iskovanom orijentalizmu, odnosno o kulturalizaciji koja „sprovodi u delo rad političke amnezije, brišući iz sećanja prethodne političke bitke, koje su, konfrontirajući se s krizom svetskog kapitalizma, artikulisale alternativni potencijal“.

Očito je da kulturalizacija političkog, ideološki zgusnuta u bauku Istoka, blokira sećanje na minule bitke i, shodno tome, prikriva osnov iz kojeg bi se mogla začeti nova kritika institucija koja bi nadišla i liberalnu i konzervativnu kritiku. Ta kritika ostaje bez tla pod nogama, te izgleda kao da se mora stvoriti ex nihilo. Međutim, problem se ne tiče naše nesposobnosti da dostignemo Zapad - kao što tvrdi liberalna kritika; mi u sadašnjosti nismo sposobni da dostignemo sopstvenu prošlost, ukoliko se ona odnosi na iskustvo koje je zajedničko podeli na Zapad i Istok. Mi jednostavno nismo u stanju da pamtimo prošlost zajedničkih političkih bitaka o kojima govori Močnik, kao da one nisu ostavile nikakvog traga na naše društveno iskustvo.

No, kako da ih pamtimo? Kako da sećanje na minule političke bitke povratimo iz kulturnog zaborava? U tome vidim izazov jedne nove kritike institucija.
Na prvi pogled izgleda da se do rešenja problema stiže lako. Trebalo bi na nov način artikulisati naše društveno iskustvo koje mora da je nekako zadržalo sećanje na prošlost, odnosno zgusnulo njegovo političko značenje.

Međutim, to što se ovde predstavlja kao rešenje, zapravo je drugi i još veći problem: kako danas razumeti naše društveno iskustvo, na koji način o njemu promišljati i kako ga reartikulisati? Da li bi valjalo pokušati da se uporište za njega nađe u onom što se obično naziva javnom sferom?

U Javnosti i iskustvu, Oskar Negt i Aleksandar Kluge pokazuju da se marginalizovane grupe, isključene manjine ili potlačeni politički subjekti (upravo je to ljudski supstrat mogućeg subjekta jedne nove, antihegemonijske kritike institucija) uvek suočavaju s izvesnom blokadom iskustva, nekom vrstom atomizacije i fragmentiranja koje baca u zasenak, iskrivljuje, ili čak poništava socijalni karakter njihovih sećanja. Problem je u tome što „to što se danas blokira, nije jednostavno artikulacija društvenog iskustva, već mogućnost samog tog iskustva“.

Već smo naznačili da je kulturalizacija najveća šteta koja se nanosi društvenom iskustvu. Ono što se manifestuje kao kulturna sublimacija društvenog iskustva, zapravo je njeno iskrivljenje, ili, još gore, njeno nestajanje. Današnja pomama oko problema kulturnog pamćenja govori nam o grozničavim pokušajima da se ponovo uspostavi zajedničko društveno iskustvo i da se oživi izvorni smisao minulih društvenih i političkih borbi. Nažalost, ne

postoji put kojim bismo original mogli da rekonstruišemo iz prevoda. Jedino društveno iskustvo za kojim danas možemo posegnuti, nalazi se u različitim oblicima njegove kulturne artikulacije ili upravo u njegovim kulturnim prevodima. Drugim rečima, ne postoji nikakvo prvobitno iskustvo društva kao društva, mimo onog koje nastaje u njegovim kulturnim prevodima. Jedino što, shodno tome, možemo da učinimo, jeste da nastavimo s prevođenjem, usmeravajući kritičku pažnju na slučajeve u kojima smo se ponovno pronašli, slučajeve kulturalizacije koji imaju suštinski ideološki učinak depolitizacije.

KONTRAKULTURNO PREVOĐENJE

Ukoliko je, dakle, u ovim uslovima - koji nipošto nisu samo postjugoslovenski uslovi - i dalje moguće predlagati neku strategiju kritike (institucija), to bih nazvao zadatkom kontrakulturnog prevođenja. Time se otvoreno upućuje na stari pojam kontrakulture, pošto naš projekt nasleđuje njen antagonistički karakter, subverzivnu motivaciju i ogorčeno neprijateljstvo prema glavnom toku, iako je lišen iluzije o tome da je moguće automatski generisati neko političko dejstvo. Kontrakulturno prevođenje se suprotstavlja ideji same kulture - uključujući tu i ideju kontrakulture - ukoliko ona polaže pravo na izravno politički smisao. Ono se doista suprotstavlja kulturalizaciji onog što je nekada bio nepatvoreni društveni život. Tako želi da postane politično, u prvom redu kao kulturna kritika kulturalizacije. Da li je to moguć zadatak? Zar ne predlažemo neku vrstu minhauzenskog lukavstva: pošto smo se zaglibili u kulturu kao u nekakvo blato, sad bi trebalo da se iz nje izvučemo hvatajući se za sopstvenu kiku. No, umesto da odgovaram na ova retorička pitanja, dozvolite mi da parafraziram jednu od Altiserovih definicija ideologije tako što ću ideologiju zameniti kulturom: kultura po sebi ne poseduje spoljašnjost, premda istodobno (za kritiku kulturalizacije) ona i nije ništa drugo do spoljašnjost. Ukratko, ono što je nekad bila kritika ideologije, danas se može iznova formulisati samo kao kulturna kritika kulturalizacije. Ali kakve to veze ima sa institucionalnom praksom? Još jednom altiserovski odgovor, parafraziran na isti način - stavljanjem kulture na mesto ideologije: svaka praksa moguća je samo posredstvom kulture i unutar nje.


S nemačkog prevela Hana Ćopić