NEMANJA: SMIRENOUMLJE

JASMINA MIHAJLOVIĆ

PRIČA O DUŠI I TELU

Slojevitost pripovedačke proze Milorada Pavića



Uvod

Između mnogih književnih poslova kojima se Milorad Pavić bavi: romansijer, istoričar književnosti, pesnik, esejist, pripovedač, moramo se zapitati - šta je on zapravo? Kome dati primat? S obzirom na temu - pripovedaču. Međutim, sve ove sfere interesovanja i rada međusobno su, na neki način, isprepletene i povezane. Taj prepletaj moguće je videti ako hronološkim redom pratimo izlaženje njegovih knjiga, ali i ako bismo pravili dubinsku analizu uticaja rada u oblasti istorije književnosti, na književni rad i obrnuto. Na ovim našim kulturnim prostorima prava je retkost da se jedan čovek, sa istim kvalitetom i uspehom, bavi stvarima koje su (bar u našoj svesti) oštro podeljene.

Ušavši u književnost kao pesnik, zbirkom Palimpsesti, Pavić se opredelio da svoj lirski iskaz iskaže koristeći se iskustvom i unutrašnjim odlikama takozvane intelektualno-racionalne struje poezije. Svakovrsnom slojevitošću, koju je već sam naslov potencirao, ova zbirka je za dominantne osobine imala jezičko-motivske dodire s baroknom i klasicističkom tradicijom. Mesečev kamen, zbirka pesama slične misaone i stilske orijentacije kao i prethodna, sadržavala je osim poezije i nekoliko proznih celina, uključenih kasnije u Pavićeve zbirke pripovedaka. Interesantno je napomenuti da su i neke pesme iz Mesečevog kamena, prerađene na poseban način, prerasle u pripovetke i nastavile svoj književni život kao proza. Vrativši se poeziji mnogo kasnije, već kao osvedočeni prozaista, zbirkom Duše se kupuju poslednji put, Pavić će nastaviti svoj manir mešanja ova dva književna roda, pokazujući na taj način izvestan ironijski stav prema podelama takve vrste. Iako pretežno sastavljena od pripovedaka, ova zbirka sadrži pesme modernijeg jezičkog izraza bliskog nadrealizmu.

Zajednička odlika sve tri zbirke poezije jeste specifičan jezički izraz nastao korišćenjem brojnih tradicijskih pesničkih idioma, starih motiva i simbola starog književnog jezika, metrike i rime, a nadgrađen savremenim pesničkim sredstvima. Njegova novina i svežina jeste baš u tom spoju starog i modernog, dakle, ne u obnavljanju, već u obogaćivanju tradicije. Opsednutost vremenom, u njegovom najširem značenju, i težnja da se ono prevlada, tematska je okosnica ovih zbirki.

Književna je kritika sva ta pesnička ostvarenja dočekala blagonaklono, ističući i njihovu zrelost i originalnost, pa ipak, Pavić se okrenuo prozi. Šta je dovelo do preokreta? Verovatno ono što i sam autor kazuje u jednom od svojih specifičnih pogovora pripovetkama: nemogućnost kontakta sa širom čitalačkom publikom. Nešto zbog hermetičnosti ove poezije, a nešto i zbog duha modernog čitateljstva koje je više naklonjeno i naviknuto na prozno stvaralaštvo.

Poezija je odvela Pavića do pripovetke, a ova opet do romana. U zbirku Nove beogradske priče uključen je, kao zaseban deo, "Mali noćni roman", delo na granici dve književne vrste, pripovetke i romana, sa temom saznavanja generacijskog identiteta. Pojava Hazarskog rečnika, romana-leksikona, dela složene strukture i značenja, predstavlja, u stvari, kulminaciju Pavićeve težnje za eksperimentom, modifikacijom, prevladavanjem i ukidanjem svega dostignutog i postignutog. Predeo slikan čajem, "roman za ljubitelje ukrštenih reči", kako pisac u podnaslovu kaže, nastavlja igru formom, preplićući na sadržinskom planu političku, ljubavnu i ekološku tematiku. Predeo je nastavak potrage Atanasija Svilara (Razina), iz "Malog noćnog romana", za sopstvenim i generacijskim identitetom. Unutrašnja strana vetra ili Roman o Heri i Leandru na planu strukture takođe donosi novinu, jer je reč o knjizi-klepsidri koja se može čitati s obe strane. Dakle, postoje dva početka i kraj koji je u sredini, i od čitaoca zavisi odakle će krenuti u avanturu sklapanja celine i pronicanja u višeslojna značenja koja ova ljubavna povest pruža.

Od početka provokativan, Pavićev književni rad predstavlja jednu uzlaznu liniju i želju da se bude klasičan i antiklasičan u isti mah.

Ovaj rad će se ograničiti na proučavanje tri zbirke pripovedaka: Gvozdena zavesa, Konji svetoga Marka i Ruski hrt, jer Nove beogradske priče, i pored nekoliko novih pripovedaka, predstavljaju izbor iz ove tri originalne zbirke, dok su Atlas vetrova i Srpske priče u potpunosti izbori. Izvrnuta rukavica, četvrta po redu zbirka pripovedaka, biće analizirana nekom drugom prilikom.1

Cilj razmatranja biće, da se sa što više strana osvetli pripovedačko delo ovog autora. Istraživanje osnovnih formalno sadržinskih odlika, kako celokupnih zbirki tako i pojedinačnih pripovedaka, predstavljaće osnovu za utvrđivanje postojanja svakovrsnih slojeva i značenja. Još jedan od zadataka biće određivanje položaja pisca i čitaoca u ovoj prozi i ukazivanje na neke inovacijske postupke.

Pavićevoj pripoveci dali bismo atribute: nova, polifona i fantastična. Pre svega, treba odrediti zašto baš termin pripovetka, a ne priča (kako ih sam autor zove), odnosno kratka priča. Bez sumnje, svaka ovakva diferencijacija svodi se na tanane razlike gde su dokazi za i protiv dosta relativni. Čini se, ipak, da suštinski Pavićeva pripovetka počiva na razvijenijoj fabuli i strogoj kompoziciji i da je u svom korenu vezana za tradicionalno pripovedanje, čak za prasituaciju pripovedanja (pod ovim pojmom podrazumevamo skoro opsesivnu potrebu da se nešto ispripoveda slušaocu i da to ima magijsku snagu). Sve ovo joj ne oduzima pravo da bude i nova, jer ne zaboravimo, Pavić je pisac koji stalno ujedinjuje tradicionalno i moderno. Pod značenjem novo podrazumevamo eksperimentisanje formom, mešanje pripovedačkih postupaka, izuzetno posvećivanje pažnje strukturi, asocijativnost, ironičnost, metaliterarnost itd., i naravno fantastiku. Polifonom bismo je nazvali zbog izrazite višeslojnosti i višeznačnosti.

Svet u kome danas živimo obnovio je interesovanje za fantastiku i fantastično. Ona je prisutna u raznim medijima: filmu, stripu, muzičkom spotu, čak i u rok-tekstovima, i normalno u literaturi.

Milorada Pavića smatraju rodonačelnikom moderne srpske fantastike. Šta bi bila moderna fantastika?2 U čemu je osnovna razlika između nekadašnje i ove fantastike koju zovemo modernom? Navešćemo nekoliko stavova:

- " ... problem odnosa između mašte i stvarnosti sada [se] rešava njihovim sjedinjavanjem, postepenim pretapanjem i usklađivanjem, dok je taj odnos ranije rešavan sudarom, distorzijom i raskidom... Fantastični realizam predstavlja mešavinu mašte i stvarnosti, sudar između stvarnog i imaginarnog."3
- " ... u literaturi prava fantastika [je] ona koja sebe predstavlja kao suštu stvarnost, koja u potpunosti preuzima ulogu realnosti."4
- "Logičko i irealno metafizičko uskladiti tako da nam ne smeta to je zadatak fantastike."5

Evo i bitne razlike između fantastičnog i realnog: "Fantastika se služi realnim svetom da bi ga dovela u pitanje. Mimetička književnost se služi realnim svetom ne dovodeći u pitanje njegove osnovne pretpostavke." (Cvetan Todorov)

Moderna fantastika bi, dakle, bila rušenje jednog prepoznatljivog sveta i poretka kauzalnosti njegovim sopstvenim sredstvima, i stvaranje novog. Taj obrt, kontrast, jeste fantastika. Još jedna njena bitnost bila bi ta što se namesto jednog stvara mnoštvo. Pluralizam svetova, saznanja, stvarnosti, ta sloboda opredeljenja, jeste takođe fantastika.

Napomene:
1 Izvrnuta rukavica jeste originalna zbirka, mada je većina pripovedaka već objavljena u raznim časopisima i listovima.
2 U literaturi o ovom problemu susrećemo se i sa terminima: "fantastični realizam", "magijski realizam", "kritička fantastika".
3 Dalibor Soldatić: Antologija hispanoameričke pripovetke, predgovor, SKZ, Beograd 1984, str. XXIV.
4 Zoran Mišić: Antologija francuske fantastike, predgovor, Nolit, Beograd 1968, str. X.
5 Milorad Pavić: Istorija, stalež i stil, Matica srpska, Novi Sad 1985, str. 270.

"U dubini od šest lakata otprilike mogli su se videti, kao geološke naslage, sve jedan iznad drugog tragovi ranijih puteva koji su tom istom dolinom prolazili. Na dnu su bile teške ploče, ostaci rimske ceste, tri lakata iznad njih ostaci kaldrme srednjovekovnog druma i, najposle, šljunak i nasip sadašnjeg turskog puta koji mi gazimo. Tako su mi se u slučajnom preseku ukazale dve hiljade godina ljudske istorije i u njima tri epohe koje su pokopale jedna drugu."

Ivo Andrić - Travnička hronika

Gvozdena zavesa

U uvodu ovog poglavlja daćemo strukturalnu analizu pripovetke "Čuvar vetrova" koja se nalazi u zbirci Gvozdena zavesa. Cilj analize je određenje kompozicionih i značenjskih slojeva u pripoveci i pokušaj traženja modela za analizu ostalih pripovedaka i zbirke kao celine.

Na samom početku pripovetke nalazi se iskaz koji kaže: "Na potpuno isti način jedna se ista stvar može sačuvati i izgubiti." Pretpostavljamo da pripovetka koja sledi želi na neki način da ilustruje ovaj sud. Pratimo, dakle, tekst. (Radi lakšeg razumevanja i praćenja radnje, a i zbog kasnije analize, podelićemo pripovetku na slojeve, a narativne celine na delove.)

Prvi sloj - manifestno značenje

Prvi deo je istorijski uvod koji govori:

a) o Jeleni Anžujskoj, ženi srpskog kralja Uroša I,

b) o građenju manastira Gradca,

v) o tajnom mestu u kojem je zazidano blago.

Pretpostavljamo da je osnovni motiv ove pripovetke, pa i ovog njegovog dela - blago, jer se zbog njega i započinje pričanje. Blago je i vezivni motiv između delova, jer ono inicira nastavak radnje. Primećujemo da pisac, verovatno zbog pojačavanja verodostojnosti, ovaj deo potkrepljuje:

1) sopstvenom naracijom (kao osnovnim principom),

2) uvođenjem citata iz pesama tog vremena,

3) uvođenjem citata iz biografije Jelene Anžujske arhiepiskopa Danila.

Spomenimo još dva momenta koja će biti važna za dalju analizu teksta. To je, pre svega, lokacija na kojoj je manastir sagrađen (naime, on je podignut sa elementima francuske gotike na ruševinama stare vizantijske građevine), koja ukazuje ia arheološku slojevitost i na mešavinu stilova.

Na drugom mestu to je spominjanje arhiepiskopa Danila, kraljičinog biografa, za koga se kaže da je bio "graditelj i negovalac vrtova".

Drugi deo nastavlja priču o motivu blaga i tajni o njegovom mestu. On govori:

a) o upadu Tatara na srpsku teritoriju i njihovim poharama,

b) o eklisijarhu i anegdoti o slučajnom spasavanju blaga,

v) o knjizi i zapisu u njoj.

Treći deo donosi novu celinu, zasebno naslovljenu, dakle, neku vrstu priče u priči:1 "Ispovest čuvara vetrova". To je deo u kome saznajemo:

a) biografiju Jabučila Pribca,

b) priču o vrtovima i "prstenu što peva",

v) razrešenje tajne nastale Pribčevim traganjem.

Ovde treba napomenuti da je Pribac jedan od omiljenih Pavićevih likova, čovek sa izuzetnom nadarenošću za obavljanje svog posla.

Četvrti deo je svojevrsni epilog u stvarnosti. To je u osnovi ponavljanje anegdote događaja s Tatarima, samo su sada vreme i akteri drugi, a ishod dijametralno suprotan: blago je, naime, ukradeno, a ne sačuvano.

Pripovetka se završava istim iskazom kojim je i počela, a taj iskaz je imanentan samom događaju (fabuli), ali i samoj strukturi pripovetke: ona je specifične prstenaste strukture.

Drugi sloj - aluzivno značenje

Vratimo se opet početno-završnom iskazu: "Na potpuno isti način jedna se ista stvar može sačuvati i izgubiti." Upitajmo se sada šta je dovelo do toga da blago bude na isti način jedanput sačuvano a drugi put pokradeno. Blago je, setimo se, jednom slučajno sačuvano, drugi put slučajno otkriveno, a treći put namerno odneto. U prošlosti je ono bilo sačuvano, u sadašnjosti ukradeno. Pitamo se: nije li možda razlog u izvesnoj moralnoj razlici između dva vremena, onome koje čuva blago (tradiciju, prošlost, moralnost) i onom koje ga krade (netradicionalnost, savremenost, amoralnost), ili u čemu drugom. Ako prihvatimo ovo stanovište onda iz njega možemo izvući sledeću pouku: treba otkrivati tajne i blaga prošlosti, ali ih i sačuvati za budućnost.

Pogledajmo sada koja je razlika u načinu kako je Pribac otkrio tajnu, a kako Francuzi. Njegovo traganje je bilo dugo i postupno, pri čemu se koristio moćima i imaginacije i racionalizacije. Osim toga, njegova potraga je bila zbog duhovnog zadovoljstva a ne radi materijalne koristi. On i ne želi da stigne do cilja zato što je doći do cilja opasno u načinu razmišljanja Pribčevog vremena i u njegovom moralnom kodeksu. Opljačkati blago s jedne strane je svetogrđe, a i konačno otkrivanje tajne je povezano sa onostranim, sa demonskim. Francuzi su se, nasuprot Pribčevom metodu, koristili dostignućima nauke i informisanja, što im je omogućilo da lako dođu do blaga i odnesu ga.

Apstrahujmo problem: opasnost otkrivanja i potpunog tumačenja je u tome da kad se stvari eksplicite daju, to dovodi do konačnih istina, uništenja, kraja. Ako razmotrimo sada obrasce pisanja u ovoj pripoveci, lako uočavamo da je:

1. prvi deo obrazac naučnog stila (jezik istorije),

2. drugi deo obrazac realističkog stila (anegdota),

3. treći deo obrazac fantastičnog stila.

To nas dovodi do saznanja da "Ispovest čuvara vetrova" treba posmatrati kao globalnu metaforu umetnosti - književnosti, jer je za Pavića, očigledno, prava književnost, književnost fantastičnog obrasca. Zašto? Pa očigledno zato što ostali obrasci stila do vode do konačnih istina, a one su opasne. Pokušajmo sad da Pribca posmatramo kao autora, stvaraoca. Ponovimo: on ima moć imaginacije i racionalizacije, duhovno zadovoljstvo mu je otkrivanje tajni ali i njihovo čuvanje (njegov poziv i jeste poziv čuvara), on i ne želi da stigne do cilja, već samo da diže velove. Vratimo se sada tekstu.

Postoji:

- sedam članova Pribčeve porodice

- sedam vrtova,

- sedam vrsta drveća,

- sedam slova,

- tri svoda.

Sedam je broj Salominih velova. Veo je simbol tajnosti, prikrivenosti, zamagljenosti. Čitamo: "neuvijena i gola istina može da bude opasna, stoga veo štiti, kako istinu tako i njenog ispitivača."2 Sad nam je već mnogo jasnije zašto je "Ispovest čuvara vetrova" tako komplikovano građena i zašto treba toliko prikrivanja značenja.

Da bismo pokazali koliko Pavićev pripovedački rad ima formalno i sadržinski sličnosti sa krugom, ali i sa simbolima-arhetipovima, grafički ćemo predstaviti tlocrt3 manastira i vrtova. Ovu činjenicu potkrepićemo i razrešenjem ključnih reči u pripoveci, posmatrajući ih kao simbole. Te reči su: KRUG, BROJ SEDAM, BROJ TRI, PTICE, DRVEĆE, VRT, PRSTEN.

KRUG = "sveukupnost; celovitost; jednovremenost; beskonačno; ukida vreme i prostor ali takođe označava ponavljanje; svekoliko ciklično kretanje. Tri koncentrična kruga označavaju prošlost, sadašnjost i budućnost."4

BROJ SEDAM - "potpunost; sveukupnost; prvi je broj što sadrži i duhovno i svetovno. Sedam je: glavnih planeta, stubova mudrosti, dana u nedelji, svetskih čuda."5

BROJ TRI = "mnogostrukost; sinteza (nebo, zemlja, voda) - telo, duša, duh; rođenje, život, smrt; sveto trojstvo."6

VRT = "raj; boravište duša; vrtlar je tvorac a u središtu vrta raste životodavno drvo, voćka ili svet, nagrada onom koji pronađe središte."7

PRSTEN = "večnost; zaštita; ciklično vreme; darovati prsten znači preneti moć, združiti ličnost darodavca i onog koji prima; vezivni simbol."8

Poseban krug, prsten, čini i vrsta drveća zasađenog u ovom vrtu.

HRAST = "snaga; zaštita; trajnost."9

ZOVA - "veštičluk; magija; senovite moći."10

VRBA = "začarano drvo, posvećeno boginji meseca."11

BREZA = "štiti od veštica i isteruje zle duhove."12

SMRDLjIKA = "moć protiv vila i veštičluka."13

JASEN = "povezan sa krvlju."14

JABUKA = "znanje; mudrost; smrt; zabranjeno voće."15

Treći sloj - suštinsko značenje

Vratimo se Pribcu. On je, dakle, tvorac i čuvar umetnosti koja je svojevrstan začaran vrt. Čuvar je zato što štiti suštinu, a tvorac zato što je i razrešitelj tajni. Priča o njemu je koliko priča o umetnosti uopšte, toliko i priča o procesu stvaranja i saznanja. Pogledajmo na koji način Pribac traga, koji je njegov proces saznavanja. Da traga postupno, ali sistematski, koristeći se i iracionalnim i racionalnim saznanjem, o tome nema sumnje. Što je njegovo otkriće na kraju krajeva slučajno, nije toliko bitno, jer "pogrešnim proračunima se može otkriti novi kontinent kao što se tačnim može izgubiti drugi" (parafraza iz jedne Pavićeve pripovetke). Nešto drugo je bitno, a to je trenutak konačnog saznanja. "Ti prozori su mu ranije, gledani SPOLjA (istakla J. M.) i razbacani bez reda po licu manastirskog bedema izgledali besmisleno ... Sada, kada je IZNUTRA (istakla J. M.) bacio pogled napolje kroz njih i oslušnuo šta se u njima čuje, odmah je shvatio da je našao prsten koji peva."1 Pribac suštinu spoznaje iz centra, iz same unutrašnjosti, iz srži problema. Njegov put vodi sa periferije ka centru. "Svako pravo otkrovenje sadrži bezbroj malih tajni, koje mu služe i u njemu drže svoj ključ"17 ili, put do svakog saznanja je dug i inicira još bezbroj saznanja, a krajnji cilj nije jedno saznanje, već množina svih saznanja, svest o celini koja nije jedna već mnoga. Ključ tajne (saznanja - celine) je ključ novih svetova.

Ali gde je tu čitalac, opsesivna preokupacija Pavićeve proze? "Prema svakom od sedam prozora starog konaka nalazio se po jedan mali vizantijski vrt, svaki sa svojim posebno ukomponovanim ptičijim pevanjem, planiranim još PRE (istakla J. M.) rođenja ptica koje će pevati, i gajen tako da poraste i propeva POSLE (istakla J. M.) smrti onoga ko ga sadi."18 To je u stvari ona dosetka o dva čitaoca, iz pogovora Ruskom hrtu, prošlom i budućem. Tu su se susreli pisac i čitalac.

Iz svega rečenog možemo izvući zaključak da je Pavićeva proza višeslojna i da smo u ovoj pripoveci otkrili bar tri sloja:

1) manifestni - onaj koji klizi po površini (fabula),

2) aluzivni - onaj koji se odnosi na književnost, funkcionalne stilove, simbole,

3) suštinski - onaj koji se odnosi na proces stvaranja i saznanja (ideje).

Pokušaćemo sada da na osnovu određenja ova tri sloja izvršimo globalnu analizu ostalih pripovedaka ove zbirke, prateći njihove zajedničke osobine.

Manifestni sloj19

Svaki čitalac primetiće da u ovoj zbirci postoje, grubo podeljeno, po fabularnim odlikama, dve vrste pripovedaka. Prvoj grupi bi pripadale one duže, sa razgranatom fabulom, nelinearnom kompozicijom, mnoštvom epizoda, zasebno naslovljenim celinama koje bi mogle da predstavljaju i samostalne pripovetke. Reklo bi se, na prvi pogled, jedan haotični mozaik. Tek na nivou jedinstvenog smisla i ideje, ove pripovetke dobijaju svoju simetriju, celovitost i strogo promišljenu organizaciju delova. Takve su po strukturi na primer: "Blejzer boje mora", "Ikona koja kija", "Krčma kod sedam sisa", itd.

Druga grupa, u koju spada manji broj pripovedaka, ima samo jednu fabularnu nit; pripovedanje teče mirnije, bez izrazitijih vremensko prostornih skokova; obimom su kraće od prethodnih, što ne znači da im je smisao jednostavniji i prozirniji. Ovoj grupi bi pripadale: "Cvetna groznica", "Treći argument", "Zavesa".

Većina pripovedaka prve grupe ima takozvanu binarnu organizaciju. "Siže svake pripovetke, sastoji se u ponavljanju i neminovnom nastavljanju prošlosti u sadašnjosti."20 Posmatra se jedan događaj u prošlosti, pa se zatim u sadašnjosti daje njegova paralela poentirana kroz obrt. Između ova dva pola "pripovedanje teče postupkom analize i rekonstruisanja".21

Sve ovo ukazuje ia jednu intelektualnu konstrukciju i kombinatoriku, ali koja, začudo, ne stvara prilikom čitanja utisak hladnoće i sterilnosti, već naprotiv efekat beskrajne priče. Tako dolazimo do, naizgled, apsurdnog stava da imaginaciji nije strana kombinacija, ako se ova shvati kao specifična igra duha. Efekat beskrajnosti ne izaziva samo kombinatorika, i naravno višeznačnost, nego i poenta. "Ta poenta nije nimalo eksplicitna i nimalo ne sadrži u sebi samo onu misao ili asocijaciju koju nam obično sugeriše finale, ona sadrži u sebi još puno štošta od one višezvučnosti prethodnog pripovedanja… ,"22 Dakle, kraja nema; i kao što se u okviru tkiva same pripovetke na pitanje postavljeno u jednom njenom delu odgovara novim pričanjem, koje opet ne mora sadržavati odgovor, tako se i na njenom prividnom kraju, slično Hiljadu i jednoj noći, stvara mogućnost za novo pričanje koje se može nastaviti u svesti čitaoca, ili pak u nekoj novoj pripoveci.

Kada smo na početku ovog rada govorili o razlici između pripovetke i kratke priče, mislili smo upravo na ovu osobinu Pavićeve proze, na vraćanje korenima pripovedanja, na zadovoljstvo koje ono nudi.

Shvatanje prostora i vremena u Gvozdenoj zavesi, kao i u ostalim zbirkama, predstavlja bitnu specifičnost Pavićevog fantastičnog proznog iskaza. Prostor događanja i kretanja likova prilično je širok: Vizantija, srednjovekovna Srbija, barokni Dubrovnik i onaj u vreme drugog svetskog rata, Sveta gora, Beograd, itd. Primećujemo da svako od ovih prostornih određenja nosi kao svoju dopunu istorijsku, odnosno vremensku dimenziju. Svaki, segment pripovetke daje nam preciznu informaciju o mestu i vremenu radnje, pa ipak u ravni celine, mešanjem brojnih vremenskih planova, stvara se jedno zasebno vreme, vreme same pripovetke, koje sugeriše osećaj bezvremenosti i svevremenosti. Kritičari ga zovu "dijagonalno vreme", dok Pavić za njega ima termin "prenapregnuto vreme".

To univerzalno vreme kao da nam poručuje: sve je u saglasju, sve se vraća i ponavlja, ali - poenta tog ponavljanja nije zapravo u sličnosti već u razlici! Setimo se "Čuvara vetrova"; jeste da se mehanizam događanja ponovio, ali sa kvalitativno različitim ishodom. Slična situacija je i u "Aerodromu u Konavlju" šta u pripoveci "Raznobojne oči". Vreme je statično i dinamično u isti mah.

Nerazlučivo povezano sa pojmom vremena je i Pavićevo shvatanje istorije. Apstraktnu kategoriju kao što je vreme, najlakše je i najupečatljivije predstaviti na konkretnom planu kao istorijsko vreme. Većina pripovedaka Gvozdene zavese, ima za tematsku podlogu neki marginalni istorijski ili kvazi-istorijski događaj, osvetljen na neobičan način. Podsetimo se Andrićevih reči: "U tim ponajčešće izmišljenim pričama krije se, pod vidom neverovatnih događaja i maskom često izmišljenih imena, stvarna i nepriznavana istorija toga kraja, živih ljudi i davno pomrlih naraštaja."23 Nesumnjivo, između Andrićevog i Pavićevog shvatanja vremena i istorije ima bitnih razlika, ali i nužnih sličnosti prirodnih za ljude koji se bave istom problematikom. Jer zbilja, ispod sloja Pavićevih fantastično-ironičnih kazivanja krije se jedan sloj ideja i poruka upućenih našem vremenu, izrastao kao plod bavljenja prošlošću i istorijom. Naravno, "uvek treba uzeti u obzir i ono što je potpuno prećutano."24

Prethodna rečenica uzeta je iz pripovetke "Vedžvudov pribor za čaj" kojom se otvara Gvozdena zavesa. Ova parabola, kombinovana po principu zagonetka odgonetka, ima za tematsko jezgro mit o Balkanu i Evropi. Ako je shvatimo kao prolog zbirke (a mit kao praizvorište istorije), možemo primetiti da ostale pripovetke čine na neki način literarnu razradu istorijskih problema vezanih za tlo Balkana. Najmarkantnije u tom pogledu su "Zapis u znaku device" i "Ikona koja kija". Radača Čihorić iz "Zapisa" i otac Manuil iz "Ikone" su ljudi koji se sele. Njihovo kretanje kroz .prostor i vreme odslikava istorijski tok vezan za ovo podneblje.

Izvorište i uporište Pavićeve fantastike je upravo u jednom ovakvom poimanju prostora, vremena i istorije. Pomak koji je izvršen u odnosu na "tradicionalno" shvatanje prostorno-vremenskih relacija rađa fantastiku. Poremećen je uobičajen red stvari. Namesto linearnog (hronološkog) sleda vremena dobili smo dijagonalni. Prostor je umnožen i time defakto ukinut, a istorijsko, kao nekakva realistička baza, prevaziđeno je sopstvenim sredstvima, kumulacijom podataka i istorijskih ravni.

Razaranje realnog čudesnim i neobičnim ostvareno je postupno, bez izrazitijeg reza, ali tako da efekat sumnje, straha i iznenađenja prema onome što je rečeno, ipak ne izostaje. Rafiniranost kojom je izvedeno oneobičavanje poznatog govori u prilog činjenici da je tkivo Pavićevih pripovedaka ispleteno od niti koje za svoju osnovu imaju intelektualizam. "Fantastika, dakle, za razliku od bajke uspostavlja logičan i uverljiv, čak neosetan prelaz od realnog ka irealnom od mogućeg i svakodnevnog ka nemogućem."25

Osnovnu pokretačku snagu Pavićeve naracije čini događaj, uvek zanimljiv i nesvakidašnji, ali i lik čiji je on nosilac. Skoro svi ti likovi koji žive na različitim prostorima i u različitim vremenima imaju jednu zajedničku odliku - to su po nekim svojim osobinama izuzetne osobe. Oni su majstori svog zanata u kojem dostižu savršenstvo, ili poseduju neku neobičnu moć, darovitost, ili u dokolici savladavaju neku veštinu. Poneki od njih pozajmljeni su iz istorije kao na primer: Sava Vladisavljević ("Blejzer boje mora"), Kuvelja Grk ("Jedanaesti prst"), Gavril Stefanović Venclović ("Silazak u Limb"), dok su drugi plod piščeve imaginacije. Interesantno je napomenuti da se u pripoveci "Silazak u Limb" pored Gavrila Stefanovića Venclovića, kao osobeni lik javlja i sam autor.

Pripovetka, posmatrana kroz perspektivu lika, predstavlja njegovu celovitu ili delimičnu biografiju. Pisac se tako javlja kao biograf postojećih i nepostojećih ličnosti. Naravno, ti su životopisi građeni kao spoj istorijskog i fiktivnog (uostalom kao i većina pripovedaka ove zbirke), ali oni daju još jedan podatak o Pavićevoj fantastici i njegovom prikazivanju istorije.

Iako događaj čini temelj fantastičnog, likovi, njihove osobine i ponašanja, minuciozni opisi njihovih duhovnih kvaliteta, dograđuju ovaj model fantastike. Ne retko, oni čak poseduju moći koje su na granici okultnog (Stanislav Spud može putem sna da domaši budućnost - "Suviše dobro urađen posao") ili, opšte sa demonskim (dum Radič - "Večera u Dubrovniku"). Istovremeno, psihološke i moralne zakonitosti njihovog ponašanja daju obilje obaveštenja o istorijskim zbivanjima, a običaji, obredi, verovanja, duh i atmosferu vremena.

"Pavićeva fantastika, koja je negde na sredokraći između borhesovske fantastike filozofsko-metafizičkog tipa i satiričko-ironičke kritičke fantastike Mihaila Bulgakova, nije, dakle, čista i prava fantastika, već jedan osoben tip groteske, iz koje su svi uklonjeni elementi komičnog zamenjeni elementima apsurdnog."28 Ako je fantastika već po svojoj suštini alternativni pristup stvarnosti, može se pretpostaviti da u njoj (stvarnosti) nešto nije kako valja, čim se traže drugi modeli njenog prikazivanja i sagledavanja. Prema tome, ako fantastiku shvatimo kao pogled na svet, zašto je ne bismo posmatrali i kao kritički pogled na svet.

Ironija kroz grotesku, kod Pavića se suštinski ostvaruje spajanjem nespojivog, čime se osim fantastičkog utiska stvara izobličena predstava stvarnosti, čiji prividni smisao, a u stvari besmisao, rađa osećanje tragikomičnog.

U pripoveci "Silazak u Limb", putem obrta i drugačijeg sagledavanja činjenica (imaginarno putovanje u prošlost da bi se saznala sadašnjost, ali i sama prošlost) ostvaruje se takva relativnost svih naših spoznaja o pojmu vrednosti i saznanja, da to dovodi do osećanja straha. Apsurd koji je nastao usled poljuljanosti temeljnih predstava o vremenu u kojem živimo izazvan je u osnovi ironijom i groteskom.

Paradoksalna situacija na kraju pripovetke "Čuvar vetrova", stvorena antitezom dva naizgled slična događaja, govori alegorijom o amoralnosti i degradaciji jednog vremena. Ironija je ovde čak i na planu stila; uzvišeno je zamenjeno trivijalnim, poetski jezik šturom informacijom.

Ironično, alegorično, groteskno, paradoksalno, javlja se tako u ravni opšteg kao odnos prema svetu i stvarnosti, a u ravni pojedinačnog kao ilustracija tog sveta.

Okrenimo se sada drugom problemu ove proze - razlici između autora i naratora, a istovremeno, njihovoj vezi sa čitaocem. Pavić se služi pripovedačkim prvim i trećim licem. "Pavićev narator u prvom licu ima funkciju ne da ispoveda svoju ličnost već da svedoči o psihološkoj autentičnosti onoga što je ispričano, da i čitaocu i samom autoru pruži psihološko uporište o životnoj legitimnosti onoga što je ispričano ... Prvo lice je u ovakvim slučajevima zamena za dokument, za istorijsku, naučnu ili literarnu činjenicu, za autentični životni podatak."27 Naravno, prvo lice služi, osim kao zamena za verodostojnost, za uspostavljanje bliskosti sa čitaocem, što kod Pavića, videćemo, nije samo književni šablon, već unutrašnja potreba. Dosta je takvih pripovedaka: u "Aerodromu u Konavlju" narator u prvom licu se javlja kao saopštilac događaja koji je čuo; "Blejzer boje mora" i "Crvena groznica" odnosno jedno "lično" duhovno iskustvo; "Vino i hleb" govori o porodičnim sećanjima; "Raznobojne oči" o događaju iz detinjstva, itd.

Međutim, o prisutnosti autora ne samo kao naratora, svedoče, svaka na svoj način, pripovetke - "Suviše dobro urađen posao", "Silazak u Limb", "Zapis u znaku device", "Bahus i leopard" i naravno, pogovor. "Silazak u Limb" interesantan je utoliko što se autor javlja kao glavni lik pripovetke i što ga je moguće zbog dosta detalja i činjenica (namerno navedenih) identifikovati kao Milorada Pavića. Pripovedač "Suviše dobro urađenog posla" se u celini služi objektivnom naracijom, da bi se tek na kraju pojavio u jednom drugom liku, liku autora koji izražava bojazan da ga ne stigne sudbina junaka pripovetke. Na kraju "Zapisa u znaku device" autor potvrđuje istinitost svega prethodno rečenog. "Bahus i leopard", poslednja pripovetka u zbirci, mogla bi se shvatiti i kao kvazi-autobiografska, da na svom kraju ne postavlja pitanja vezana kako za problem autorstva, tako i za shvatanje suštine zbirke. Pogovor, između ostalog, govori o iskustvu drugog čitanja pripovetke "Vedžvudov pribor za čaj" (što se mutatis mutandis može odnositi i na ostale tekstove ove zbirke), ali se opet postavlja i pitanje autorstva. Sva ova pitanja, naznake, zapisi, imaju za cilj, osim toga što su nekakav dijalog autora sa samim sobom, pokušaj komunikacije sa čitaocem. Njihova namena je da se čitalac iznenadi i zainteresuje, pa da se takvim putem uvuče u ravan samog dela. Problem autor-čitalac-delo zaoštriće se tek u ostalim zbirkama Milorada Pavića, tako da se Gvozdena zavesa može posmatrati kao uvod u otvaranje ovog problema.

Jedna od specifičnosti Pavićevog proznog iskaza jeste korišćenje mnogobrojnih literarnih i jezičkih modela. Služeći se mitom, legendom, hagiografijom, apokrifnim spisom, predanjem, uopšte uzev, starim tekstom kao početnim impulsom, pretekstom, ne izbegavajući pri tom dostignuća moderne proze, uvodeći istorijsko i dokumentarno (međutim, i pseudoistorijsko odnosno pseudodokumentarno), Pavić gradi jednu šaroliku književnu strukturu. Uvođenjem pak metaliterarne dimenzije u delo (narušavanje fikcionalnosti uvođenjem problema autorstva i suštine stvaralaštva) on istovremeno razara sve prethodno stvoreno.

Obilje jezičkih izražajnih sredstava nužno proističe iz mnogobrojnosti korišćenih literarnih modela. Leksika narodne književnosti smenjuje se leksikom: srednjovekovlja i baroka, istorijska informacija rečnikom modernog, apstraktnog izraza. Koristeći se iskustvima sveukupne književne tradicije, Pavić tako uspostavlja kontinuitet i sintezu između starog i novog.

Iz svega rečenog moglo bi se pomisliti da je Pavić neka vrsta eklektičara nacionalnog i opšteg literarnog iskustva. Upravo suprotno tome, ova čudesna mešavina predstavlja tek građu za stvaranje samostalnog, specifičnog stila. Mogli bismo ga kvalifikovati kao manirizam, ali ne u pežorativnom smislu, već u smislu orginalnosti koja je na granici šablona. Nesumnjivo je da je on (manirizam) dograđeni temelj baroknog stila obilja - ali dograđeni. Osnovne osobine takvog Pavićevog stila jesu: iskazi koji podsećaju na narodne poslovice, izreke ili zagonetke (svojevrsni tajnopis, ali koji, u svakom slučaju, traži dešifrovanje svog zagonetnog značenja), detaljisanje u opisu koje dobija fantastične razmere i s tim u vezi stilske figure gomilanja - kumulacija i amplifikacija, čudne metafore i poređenja koje do bizarnosti i apsurda dovode izraz u kome je već poremećen uobičajeni odnos reči, alegoričnost i hiperboličnost.

Suštinski cilj ovakvog manirističkog jezičkog izraza jeste sprečavanje psihičkog automatizma u primanju poruke, težnja da se čitalac začudi i šokira pa na taj način natera na "budnost".

Uobičajeni red stvari u Gvozdenoj zavesi remeti i postojanje grafičkih priloga na kraju nekih pripovedaka: drevna mapa sa ucrtanim slovom teta u "Zapisu u znaku device"; saobraćajni znak u "Ikoni koja kija"; računska operacija na kraju "Večere u Dubrovniku"; slovni oblik krsta u sredini "Blejzera boje mora"; brojni podnaslovi, nadnaslovi i kurzivi.

U celini uzev, Gvozdena zavesa (a i cela Pavićeva proza), kao da nagoni na traženje dubljeg smisla svega izrečenog i korišćenog, na traženje ključa za odgonetanje zagonetki.

"U svakom slučaju, čitalac je sigurno primetio da već prvi među tekstovima ove knjige liči na malu zagonetku koja se razrešava tek u poslednjoj rečenici povesti. Upravo zahvaljujući tome, taj tekst - ,Vedžvudov pribor za čaj' - nije mogućno pročitati dva puta na isti način. Onoga trenutka kada se na kraju prvog čitanja doznaju imena junaka, novo čitanje više nikada neće imati onaj ukus realnog zbivanja, koji je brižljivo sugeriran za prvo čitanje."28 Dakle, iskustvo drugog čitanja, zavirivanje iza gvozdene zavese, sadrži ključ za odgonetanje.

Aluzivno-suštinski sloj

Višeslojnost Pavićevih tekstova predstavljena manifestnim nivoom kao mnoštvo fabulativnih, tematsko-motivskih i jezičko-stilskih ravni, izražava temeljnu opredeljenost za višeznačje. U "Vedžvudovom priboru za čaj", pripoveci koja daje osnovne informacije o pripovedačkoj poetici i pogledu na svet, nalazi se sloj naoko esejističkog razmatranja koje pokušava da (na tipično pavićevski način - jedan pojam objašnjava drugim, ali ne analoški već spajanjem nespojivog, i tako u nedogled) suštinu ikone, kao oznake našeg kulturnoistorijskog prostora, objasni matematičkim pojmovima, matematikom kao oznakom racionalnog, evropskog, uopšte uzev našeg današnjeg načina mišljenja. "To je prelaz sa višeglasja na jednoglasje. Matematika ikone o kojoj govori Balkan jeste ta "matematika" višeglasja nasuprot "matematike" jednoglasja ... Ideja koju čitamo u toj ikoni jeste ideja teksta kao lavirinta višeglasja.. ."29

Motiv ikone koji se pojavljuje u velikom broju pripovedaka ove zbirke predstavlja Pavićevo shvatanje suštine umetnosti. Ikona daje sliku realnosti ali na simboličan i alegoričan način kao i svaka umetnost. Stoga njena višeznačnost simbolizuje cilj umetnosti da se pomoću jednog izrazi mnoštvo.

"Bunar značenja" koji Pavićeva pripovetka nudi, saznatljiv je u zavisnosti od čitaočevog znanja, obaveštenosti, mašte, asocijativnih moći, iracionalnosti. Tako se u ovoj prozi čitalac odmah ustoličava kao ravnopravni sudionik dela, analitičar i stvaralac novih svetova koji mu se pružaju "otključavanjem" slojeva i značenja. Zanimljivost fabule i interesantnost zapleta nude se čitaocu kao provokacija i kompenzacija prilikom ulaganja napora u traganju za smislom. "Znao je da je književnost saradnja, znao je da je dobar čitalac ređi od dobrog pisca i trudio se da pridobije pažnju; znao je baš zato da dosadna književnost ne može biti dobra književnost i nije prezao od prihvatanja takozvanih trivijalnih oblika."30

Istovremeno, ovakvom artificijelnom igrom31 izmiren je pripovedačev intelektualizam sa težnjom ka pripovedanju.32

Slojevitost fabule u smislu složenosti zapleta ima za svrhu, s druge strane, da prikrije i zaštiti ideju koja je u njoj data. S tim u vezi je i jedno od značenja apstraktnog motiva nagote, datog u ovoj zbirci, naročito u pripoveci "Blejzer boje mora". U njoj autor, pomoću bizarne podele metaforičkog značenja na tri znoja odnosno tri dela jedne dolame (osnova, potka, postava) daje shemu svekolikog čovekovog iskustva koje se javlja kao zbir kolektivnih, porodičnih i ličnih iskustava. Opsesivni naratorov san o potrazi za blejzerom boje mora simbolizuje u stvari čovekovu nasušnu potrebu da se sve ono što je lično, intimno, nago, zaodene i zaštiti slojevima tkanine. Nemogućnost da se blejzer pronađe svedoči o postojanju permanentne opasnosti povređivanja. Ako sada taj šifrovani jezik motiva simbola prevedemo u ravan problematike Pavićevog književnog stvaralaštva, zaključujemo sledeće: tekst shvaćen kao tekstura, tkanina, tkanje (etimološki to i jeste koren ove reči) sastoji se od različitih prepletaja koji tvore njegove zasebne delove; Pavićevo pripovedačko stvaralaštvo globalno je moguće podeliti na pripovetke sa istorijskom, porodičnom i autobiografskom tematikom; stvaranjem zaštitnih slojeva u "istorijskim" pripovetkama nagota je delimično prikrivena, ali težnja za otkrivanjem sopstvene duše jača je nego li strah od susreta sa samim sobom u "autobiografskim" pripovetkama, gde je i opasnost najveća. Tu negde, u okviru ovih razmatranja, krije se Pavićeva poetika straha od reči, od eksplicitnog kazivanja.

Smisaona umnoženost prisutna u svakom Pavićevom kazivanju vidljiva je i u shvatanju prostorno-vremenskih dimenzija. Vreme i prostor on vidi kao celinu, kao apsolut. Ta esencija prošlosti, sadašnjosti i budućnosti - univerzalni tren nudi saznanje o totalitetu. Ali, kako doći do takve spoznaje? Predstavom o višedimenzionalnosti stvarnosti nastalom taloženjem događaja u vremenu i prostoru. "Vreme je uvek prezent i sve je istovremeno. Tako se i prošlo i buduće vreme moraju shvatiti kao delovi jednog širokog prezenta, pri čemu ni taj prezent nije neograničen iako je beskrajan."33 Onaj koji spozna sadašnjost putem prošlosti stiče iskustvo kojim može da postane gospodar budućnosti.

Za takvo saznanje totaliteta potreban je čovek čija će imaginativna moć u književnosti umeti da stvori žižu svevremenosti. Pavić kaže: "Ja moram biti onaj koji živi u svim tim vremenima, a ne onaj koji o tim vremenima piše. Jedno je pisati o tim vremenima, a drugo živeti u njima. Pisac mora da živi u svojim vremenima, bez obzira na to koliko ih ima."34 Nemogućnost pravilnog transponovanja u prošlost (da bi se osvojila sadašnjost i budućnost) skupo se plaća. U slučaju Delfe Dorijanović iz pripovetke "Aerodrom u Konavlju" - životom! Njena kobna greška je bila ta što je tražeći odgovor u prošlosti išla logikom savremenosti. Dakle, gospodar budućnosti može biti samo apsolutni znalac prošlosti.

Dodir između prošlosti i sadašnjosti ostvaren je u nivou fabule, kao što smo već rekli, ponavljanjem događaja ili stanja, ali kroz suprotnost, obrt. Ta dvostrukost prikazivanja krije u sebi ideju o relativnosti vremena. (Kontradikcija koja se javlja u svim Pavićevim shvatanjima izraz je antinomičnosti, postojanja teze i antiteze, koja za sintezu ima, kao koren, pojam relativiteta.) Svet je uvek isti, a ipak beskrajno različit u svom pojavljivanju. Vreme je ograničeno, da bi se odmah zatim izrazilo i pokazalo kao neograničeno. Linija kretanja se zamenjuje krugom, ali pošto "krug se potire krugom" (deviza na planu Beograda iz 1688. godine koja čini moto Pavićevih Novih beogradskih priča), ne ostaje drugo do spirala. Ona dozvoljava postojanje ciklizma ("uvek isto") udruženo sa postojanjem razlike, koja je, shvaćena na metafizičko filozofski način - sloboda. "Večno vraćanje" govorio bi Niče za takve varijacije u istoriji koje oživljava Pavićevo delo. Večno vraćanje u najstrožem smislu i ne znači drugo do da svaka stvar postoji po tome što se uvek vraća, svaki put sa izvesnom razlikom koja postojanje pretvara u neprekidno postajanje, koja vreme prevodi u istoriju."35

Velika kulturno-istorijska središta, Vizantija, srednjovekovna Srbija, Atos, Dubrovnik, izabrana baš posredstvom oficijelne istorije, oživljena su zbivanjima u kojim učestvuju "mali" ljudi. Univerzalna istorija nastala mešavinom istorijskih, antropoloških, psiholoških, etnografskih i fikcionalnih podataka ima za cilj da sazna suštinu nacionalnog bića, njegov nacionalni identitet. Saznanje istovremeno sadrži i poruku za očuvanje tradicije i nacionalnog. S tim u vezi je drugo značenje motiva nagote, implicitno sadržanog u mnogim pripovetkama.

Čovek je zbirna reinkarnacija ili produženo trajanje nagomilanog kolektivnog i porodičnog iskustva. U svojim "istorijskim" genima on nosi šifre i oznake prošlog, nedoživljenog a ipak prepoznatljivog. Međutim, zanemarivanjem prošlosti kao tradicije ovo se "sećanje" može zapresti. Na taj način gubi se veza sa svojim prastanjem, nit između prošlosti i sadašnjosti. To dovodi do specifične nacionalne nagote. Podsećanjem na sopstvene korene možemo se odenuti i opremiti za budućnost. U protivnom, opasnost od neprepoznavanja prošlosti u sadašnjosti i budućnosti može dovesti do potpune nacionalne dezorijentacije i kraha. Istovremeno, duhovno obilje kulturnih (pa i drugih) slojeva u čoveku pokušava da spreči gubitak ličnog identiteta, a ne samo nacionalnog.

Ova poruka-pouka, data kao vremensko upozorenje, odnosi se i na samog pisca. I on mora, slično Radači Čihoriću iz "Zapisa u znaku device", da ostavlja tragove iza sebe prilikom seoba, da gradi, doduše drugačijim materijalom, ali to jeste jedini spas od uništenja i zaborava.

Iako izrazito nacionalno obeležena, Pavićeva proza jeste kosmopolitska. Njena vrednost i savremenost, između ostalog, leži u tom spoju nacionalnog i kosmopolitskog duha. Kosmopolitsko nije samo u mešavini naroda i kultura na stranicama ovih pripovedaka, već u jedinstvu poruka, ideja, zaključaka, opštoj vizuri njihovih značenja, u "ponovnom otkrivanju izvesnih večnih stvari" (parafraza Borhesovih reči). "To je mogućno zato što je ovde u pitanju zavičajnost duhovna. A ona i jeste shvaćena kao polazište ka svetskome, kao osnovica gde se sveopšte kalemi na osobenosti kulturne, klasne, istorijske, jednog podneblja."36 Kosmopolitsko je i u fantastici shvaćenoj na način novog senzibiliteta vremena i novog izraza stvarnosti u kojoj živimo.

Istorijsko, shvaćeno u smislu vremenskog podatka ili događaja, Paviću čini konkretno utemeljeno polazište i alibi za postepen ulazak u drugu stvarnost, seobu u domenu fantastičkog. Vezivno sredstvo, pri tom, uzimaju na sebe motivi-simboli najrazličitijeg sastava. Od onih tradicionalnih, možemo ih nazvati spoljnim, površinskim, do onih koji su plod piščeve imaginacije, svojstvenih samo njegovom delu, unutrašnjih, dubinskih. Pri tome svaki od njih ide od svog konkretnog značenja do niza apstraktnih značenja, odnosno prati onu slojevitost prirođenu Pavićevoj prozi u svakom pogledu. Većina ovih motiva-simbola eksplicitno je izražena u tekstu. Moguće ih je pratiti od pripovetke do pripovetke i od zbirke do zbirke, dok su neki utkani na implicitan način, kao formalni princip, ideja poruke, uopšte uzev kao misaona nadgradnja.37 Ovde je potrebno jedno objašnjenje. Termin "motiv" shvatili smo u smislu predmetnog ili apstraktnog pojma, situacije, slike, koji ima za cilj da svojim ponavljanjem ostvari unutrašnje jedinstvo dela i omogući asocijativnost. U teoriji književnosti ovakvo shvatanje bilo bi najbliže terminu - lajtmotiv. Međutim, odrednica "simbol" dodata je upravo zbog izrazitog ponavljanja sa sličnim ili različitim slojevima značenja i asocijacija.

Većina događaja u Gvozdenoj zavesi povezana je na ovaj ili onaj način sa pojmom granice. Reč granica već sama po sebi nosi obeležje dvostrukosti, dvostranosti. U svom osnovnom značenju, linije koja razdvaja različita područja zemljišta, ona se javlja u "Blejzeru boje mora" kao državna granica između Jugoslavije i Grčke, u uvodnom delu koji simulira "savremenost" i kao granica između Rusije i Kine, ustanovljena u XVIII veku, u povesti "Đavolov znoj". U pripoveci "Vino i hleb" reč je o ratnoj granici, dakle, već relativnoj, u Galiciji 1916. godine, između kozaka i naših ljudi iz Banata. Predstavljena je u obliku rova između zaraćenih strana. Kao vremenska granica, odnosno granična godina, 1944. javlja se u "Raznobojnim očima" i "Večeri u Dubrovniku". U vidu imaginarne granice, ali još uvek jasno prepoznatljive, podzemno-nadzemno, svetlo-tamno, život-smrt u pripoveci "Aerodrom u Konavlju", a kao svojevrsna granica dva kulturna područja i načina mišljenja, Balkana i Evrope, u pripoveci "Vedžvudov pribor za čaj". Međutim, u pripoveci "Zbirka Romana Meloda" most uzima na sebe značenje granice u potpuno metafizičkom smislu kao ravni između ovostranog i onostranog. Da ne govorimo o graničnim situacijama u kojima se nalaze likovi.

Moguće je naći još mnogo sličnih primera, varijacija najrazličitijeg smisla granice u ovoj zbirci. Svrha utvrđivanja granice u ovim slučajevima je njeno prevazilaženje na bilo koji način. Sticanje slobode i prava da se istina o svakoj stvari dozna sa obe strane (ili sa svih strana). U protivnom, dodir svetova, događaja, ličnosti, kultura, vremena nije moguć. Za Pavića, fantastična književnost je jedini put i mogućnost da se zaviri s one strane. Granica predstavlja ulaz, a njeno postojanje pripremu za prelaženje iz spoljašnjeg u unutrašnje, za dizanje gvozdene zavese.

Ukazali bismo ovde na još jedno skriveno značenje povezano sa pojmom fantastike. Naime, reč je o dve specifične posvete upućene stvaraocima fantastične književnosti. U okviru pripovetke "Blejzer boje mora" nalazi se kazivanje naslovljeno kao "Groblje kod četiri vetra". Njegov cilj je da na planu značenja čitave pripovetke objasni postojanje porodičnog iskustva. Međutim, iako se radi o smrti naratorovog dede, kojoj je prethodio jedan volšebni događaj, pravi smisao kazivanja je sasvim drugi. Čudesno i fantastično u ovoj epizodi, stil i jezik kojom je pisana, asocira na staru fantastiku, takozvanu "čistu" fantastiku, čudesni realizam, koji svoje korene ima u folkloru, a čije tekovine Pavić obilato koristi u stvaranju sopstvene fantastike. S druge strane, šinjel koji igra jednu od uloga u zapletu, mogao bi aludirati na Gogolja i njegovu poznatu pripovetku. Tako se sve rečeno može posmatrati kao posveta tradiciji, korenima fantastike, ali istovremeno i kao posveta ocu moderne fantastike - Gogolju. Ne zaboravimo osim toga da je Pavićeva ironija, kao prožimanje fantastičnog i grotesknog realizma, gogoljevskog porekla.

U pripoveci "Ikona koja kija" glavni lik, otac Manuil, s pravim imenom don Jorge Rueda el Sabio (većina Pavićevih likova ima po dva ili više imena, što govori na poseban način o problemu identiteta) doživljava čudesno transponovanje kroz vreme. Izvorno ime Manuilovo, pa u neku ruku i događaji povezani sa njim, mogu da asociraju na Borhesa, bez sumnje, najvećeg Pavićevog književnog uzora. Ovom svojevrsnom igrom uvođenja Borhesa u "nacionalnu fantastiku", tajanstveni i mnogoznačni iskaz s kraja pripovetke - "Mesto onog koji se seli nikad ne ostaje prazno" - shvaćen u ovakvom kontekstu označava da se duhovno književno očinstvo prenosi na "sina" bez obzira na vreme i na prostor.

Pavićevo sažimanje različitih umetničkih iskustava, stvaranje kolaža od raznorodnih pripovednih modela i - nadgradnja svega toga, predstavlja "pokušaj da se nemoguće ostvari u svim pravcima",38 težnju za stvaranjem totalne književnosti. Istovremeno i paralelno ovom procesu stvaranja, a shodno Pavićevom shvatanju jedinstva suprotnosti, teče i jedan proces razaranja, destrukcija svega sagrađenog. Prisutan već u obliku fantastike (stvaram novi svet putem starog, uništavam ga sopstvenim sredstvima) i ironije (rugam se svemu pa i sopstvenim naporima), ovaj se proces nastavlja u metaliterarnom sloju teksta, shvaćenom u smislu pojavljivanja autora na stranicama samog dela.

"Suviše dobro urađen posao" ima na svom kraju sledeću rečenicu: "Pišući ovu knjigu autor se čuvao da ne prođe kao Stanislav Spud",39 koja je u duhovnom srodstvu sa rečenicom na kraju pripovetke "Bahus i leopard": "Ko je mogao biti čovek koji je pisao u mojem snu, čovek kojeg sam ja hteo da ubijem? Ko je bio leopard? Ova knjiga je pokušaj da se na to pitanje pruži odgovor."40 Pavić i daje odgovor u svom tekstu "Hazarski ćup i druga lažna sećanja", koji možemo shvatiti kao neku vrstu eksplicitne poetike. On kaže: " ... potrudio sam se da pisca u svojoj prozi dovedem u pitanje što je više mogućno…" 41 Reč je zapravo o vrlo ,složenom pitanju odnosa autorstva i književne fikcije. Kao što Stanislav Spud homeopatskim principom leči bolest snova, tako Pavić sličnim sredstvima pokušava da reši problem autorstva. Uvođenje sopstvenog identiteta u samo tkivo dela ne predstavlja igru sa čitaocem, dosetku, kao što na prvi pogled može da izgleda, već težnju ka samouništenju imanentnim metodom. "Književnost za autora postaje izraz skrivene, nepriznate čežnje za susretom sa sopstvenom smrću i čežnje da se taj susret preživi."42

Proces traganja za izgubljenim identitetom, koji opseda sve Pavićeve likove (uopšte, modernu prozu) i samog autora, svodi se, dakle, na proces samouništenja kao jedino sredstvo prevazilaženja ovog problema. Međutim, sumornost ovakvog stava je relativna. Na scenu stupa treće kao ujedinitelj suprotnosti. Samouništenje je nužno da bi se dogodilo ili stvorilo novo. Reinkarnacija likova, koincidencija u situacijama, fikcionalnost autora stvorena insistiranjem na autorstvu, sve su to dokazi novog, nastalog stvaranjem, razaranjem i ponovnim, kvalitativno drukčijim stvaranjem. Kretanje je, na kraju krajeva, jedino tako i moguće.

Organsko jedinstvo svih pripovedaka u Gvozdenoj zavesi ostvareno je na prvom mestu njihovim nivoima dubinskog značenja. Shvatanjem sveta gde se opštost može iskazati samo kroz zbir pojedinačnog. Posmatrana kao uvod u ostale zbirke pripovedaka ona otvara, rešava ili pokušava da reši niz pitanja koja će se nastaviti, razrešiti ili umnožiti u Konjima svetoga Marka ili Ruskom hrtu.

Konji Svetoga Marka

Ova zbirka, za razliku od prethodne, sadrži znatnim delom pripovetke u kojima je koncentracija pripovedanja veća time što se prati samo jedan događaj, vremenski i prostorno naizgled ograničen. Koherencija ostvarena linearnim povezivanjem pripovednih segmenata ne dozvoljava eksplicitno ponavljanje vremenski razuđenih događaja, karakteristično za Gvozdenu zavesu. Naravno, postoje i pripovetke sa sličnom strukturom iz prethodne zbirke (npr. "Borba petlova"), ali u malom broju.

Događaji iz davno prošlog, "istorijskog", vremena, smenjuju se onima iz bliže prošlosti ili relativne sadašnjosti. Shodno tome, naratora u trećem licu, onog čiji je cilj bio da zbivanja davnih vremena prikaže objektivno i sa distance, zamenjuje narator koji se služi prvim licem, sugerišući ili simulirajući autobiografski karakter ispričanog.

Beogradski pejzaž kao mesto događanja preovlađuje u odnosu na prethodna razuđena prostorna određenja. Slika Beograda iz prošlih vremena u "Borbi petlova" i "Konjici" dopunjuje se onom sa savremenom urbanom atmosferom, pripovetkama "Krevet za tri osobe", "Peglana kosa", ili onom iz perioda drugog svetskog rata u "Tajnoj večeri".

Fantastika sve diskretnije prekriva sugerisano ruho realnosti. Njeno uporište počinje da biva sama rečenica, a u ravni celine, smisaoni obrt na kraju pripovetke nastao kao posledica suprotnosti između prikazane situacije i njenog epiloga. Često i bizarnost događaja oscilira između realnog i fantastičnog.

Nastavljajući igru uvođenja "stvarnih" likova u delo, Pavić za glavnog junaka pripovetke "Anđeo s naočarima" uzima Dositeja Obradovića, opisujući jedan detalj iz njegovog života. Romansirajući istorijske ili književno istorijske činjenice pisac nadopunjuje i ono što je već romansirano, u ovom slučaju Dositejevu autobiografiju. Videli smo već u Gvozdenoj zavesi Pavićevu težnju da bude specifični biograf sudbina i života fiktivnih likova ili onih sa istorijskih margina. Proširujući to sa sebe samog (autobiografske pripovetke), on likom Dositeja postaje i biograf ljudi koji su već dali autobiografiju. Sve može biti potencijalna građa za pripovetku, čak i tuđe književno delo. Put nadgradnje realnog fiktivnim, nastavlja se nadgradnjom fiktivnog fiktivnim.

Stidljivo naznačavajući prisustvo Zorana Mišića u pripoveci "Konjica", Pavić u "Dvoboju" potpuno uvodi "žive junake" (na žalost, neke sada već pokojne). Praveći omiljenu paralelu sličnosti i razlika između nekad-sad, on suprotstavlja likove mitropolita Stratimirovića, dvorskog pesnika Hranislava i Lukijana Mušickog, likovima Dimitrija Vučenova, Mladena Leskovca i - Milorada Pavića,48 koji povodom ovog kaže: "Ne vidim zašto bi jedan slikar, jedan karikaturista ili jedan vajar mogao mirno da slika ili oblikuje svoje žive savremenike, ističući ponekad i crte koje ne doprinose ulepšavanju, već, naprotiv, životnoj uverljivosti, a da se to isto osporava jednom piscu."44

Uznemirujući čitaoca ovakvim realističko fantastičnim uvođenjem stvarnih ljudi, savremenika ili onih iz prošlih vremena, u književno delo, Pavić naslovnom pripovetkom zbirke - "Konji svetoga Marka", nedvosmisleno čini čitaoca učesnikom književnog zbivanja. "I tamo, gde su oči Inoroga razbistrile talase, spazio je na dnu vode tebe, što čitaš ove redove i misliš u svojoj skamiji ili naslonjači da si u bezbednosti i izvan igre."45 Pošto se ova rečenica nalazi na kraju pripovetke, posle jednog dugog "proročanskog" teksta raznih civilizacijskih zala, čitalac kao svedok pročitanog treba da izvede pouke i opomenut izađe iz pasivnosti koje mu je knjiga do sada pružala.

Dok je Gvozdena zavesa zbog korišćenja mnogobrojnih jezičkih modela donekle skrivala osobeni pavićevski stil, Konji svetoga Marka u potpunosti konstituišu izraziti manirizam u jeziku. Navešćemo sledeći citat kao primer: "U prodavnici su se mogle dobiti punjene žabe, zmije i gušteri snabdeveni muzičkim instrumentima. Njihova koža i smesa kojom su bili ispunjeni reagovali su na promenu atmosferskih prilika i njihovi noktići, repovi ili zubi, odapinjali su žice sami od sebe pri svakoj promeni pritiska, vlažnosti ili toplote vazduha. .. Uz njih, mogli su se dobiti tanjiri koji se stavljaju pod jastuk da bi se sanjao obed naslikan u njima. Tako je kupac mogao da naruči kakav ručak hoće da dobije u snu. Bilo je tu astečkih kalendara, najtačnijih na kontinentu između dve velike vode, izlivenih od mlevenog mramora, i jastuka od kože koje kupci sami naknadno prilikom svakog podšišivanja pune sopstvenom kosom, brkovima i bradama, a možda i bradama predusretljivih prijatelja."46 Primećujemo, pre svega, fantastičan opis, donekle bizaran i ironičan. Istovremeno, naglašena slikovitost prikazanog stvara iluziju realističnosti protkanu poetskim tonovima. Fantastično, realistično i poetsko, ne protivurečeći jedno drugom, čine građu ovog manirističkog stila.

Kao glavnu osobinu zbirke Konji svetoga Marka istakli bismo dvostrukost svega izrečenog, opisanog, prikazanog ili prikrivenog u njoj.

Pripovetka "Konjica" ima dva dela. U prvom, uvodnom, dat je izvrstan opis jednog, običnom posmatraču nevidljivog noćnog Beograda koji zbog rušenja sve više nestaje ustupajući mesto novom i savremenom. Naizgled realistički opis pun intimne atmosfere viđenog. Pažljivijim posmatranjem reči-znakova izdvajamo sledeće: jaruga, s jedne strane; s druge strane, kućerci spojeni leđima; srasli dimnjaci koji mešaju dimove; ulice s jedne strane slepe a sa druge pritvorene; vrata blizanci, itd. Konkretna slika grada rastače se pod uplivom reči i opisa koji sugerišu lavirint i izvesnu dvostrukost. Kulminaciju čini reč AUTOMEHANIČAR pročitana kao A U TOME HAN I ČAR. Dakle, svaka se reč, tekst, može pročitati na dva ili više načina. U tome je, čini se, i ključ za čitanje Pavića.

Jedan od radnika koji učestvuje u rušenju neke kuće počinje da priča povest iz davnih vremena o dva brata. Njihova imena, Vit i Omir, polovina su jedinstvenog imena Vitomir. Karakterne osobine ove braće i događaji vezani za njih simbolizuju najrazličitije suprotnosti: svetovno-duhovno; lutanje-ostanak; muški princip-ženski princip; eros-tanatos, itd. Mitski, snovidni grad, u kome bi trebalo da se radnjom razreše sve navedene suprotnosti, paralela je "konkretnom" gradu s početka pripovetke. Predanje o dva brata završava se potpunim rušenjem navedenog grada, trijumfom tanatosa kao destruktivnog principa. S obzirom da je kod Pavića predmetni svet uvek pandan apstraktnom svetu, zaključujemo da pripovetka govori o procesu rušenja i građenja. Pavić kao da kaže: zlo je uvek vidljivije prisutno u svetu ali njegovo postojanje nemoguće je bez protivteže dobra. Tačnije, svaka stvar ima suprotne polove čiji je opstanak nužan i jedino moguć u jedinstvu.

Radnici s početka pripovetke jesu i konjica s njenog kraja. Priča koja ih povezuje simbol je dobra, građenja, humanosti. Istovremeno, pripovedač-svedok javlja se u ulozi ujedinitelja suprotnosti, time što posredovanjem omogućuje da se ispriča jedna od brojnih varijanti opšteljudskog mita o dobru i zlu. Učesnici i svedoci podjednako su važni za budućnost.

Dvojnost data kao muško-ženski princip ili eros-tanatos vidljiva je ponajviše u pripovetkama "Krevet za tri osobe" i "Peglana kosa". Osobeni transvestizam u "Krevetu", nastao kao posledica brižljivog prikrivanja gramatičkog roda tokom cele pripovetke, da bi se tek na kraju otkrio polni identitet glavnog junaka to jest junakinje, sem što uvodi još jedan problem identiteta, govori opet i o relativnosti saznanja. Pavić, naime, razlikuje i zakonomernost i relativnost svega. Relativitet izražen ponajbolje rečenicom iz pripovetke "Anđeo s naočarima" (naočari - dvostrukost vida): "Ne znam šta sam video od onog što sam video", svoju ilustraciju doživljava u "Tajnoj večeri". Isajla Suka, glavnog junaka ove pripovetke, muče neki problemi saznanja. U nemogućnosti da sazna neposrednim putem svet oko sebe, a već profesionalno opterećen svojim zanimanjem kopiste fresaka, on se obraća slici, odrazu stvarnosti. "Vođen mimetičkom željom da jednu "boju" iz scene živog događaja uskladi sa bojom slike biblijskog zbitija i tako postigne savršenu "kopiju", savršeno ponavljanje drevnog događanja, Isajlo Suk diže prst kao kičicu i istog časa shvati da njegova uloga na pozornici istorije nije Hristova već Judina, ne mučenika i spasitelja već izdajnika."47 Relativnost identiteta (ko sam ja u odnosu na sebe i u odnosu na druge?) povezana sa motivom dvojnika, ovde se javlja kao ponavljanje određenih moralnih karakteristika likova kroz vreme i prostor. Ne praveći distinkciju između prošlosti i sadašnjosti Isajlo Suk greši. Time se vraćamo nekim pitanjima Pavićevog stvaralaštva i saznanja: "Kad god pokušava da savršeno ,kopira' umetnik izneverava sebe... Ljudi i događaji se ponavljaju na najrazličitijim ravnima, a u svakom ponavljanju deluje neka demonska razlika. Opisujući upečatljivo u svakom tekstu ,slučajeve' takvog ponavljanja, Pavić nam otkriva jedno nepoznato, fantastičko vreme književnosti."48 Pritajena polemika sa realističkom književnošću se nastavlja.

Ma koliko Pavić poistovećivao fikciju i stvarnost, on shvata da je stvarnost mnogo šira i sveobuhvatnija nego što fikcija može da izrazi. Zato stalna podvojenost na pripovetke koje teže da omoguće saznatljivost stvarnosti i one koje tu težnju ironiziraju. Osim toga, fantastična književnost, kao drugačiji motivacioni sistem, dozvoljava postojanje kontradikcija koje su, u stvari, njena nužnost.

Konji svetoga Marka, uvode jedan nov motiv u pripovedački opus - motiv smrti. U pripoveci "Partija šaha sa meksičkim figurama" kaže se: "Hijerarhija smrti u stvari je ono jedino što omogućuje sistem dodira između različitih ravni stvarnosti u jednom inače nesagledivom prostranstvu u kojem se smrti kao u crnim ogledalima ponavljaju u beskonačnost."49 Jedino smrt nije relativna, ona je konačno i potpuno saznanje.

Nastavljajući ovom zbirkom i svojevrsno prikrivenu polemiku sa savremenošću, datu u vidu metaforičkih opomena, pisac se u "Borbi petlova" obračunava sa dogmatičnošću i duhom palanke. Radnja pripovetke se dešava u Beogradu osamnaestog veka, kada je on bio granica između Austrije i Turske, katoličanstva i islama. Graditelji dveju kula koje treba da čine kapiju Beograda, Levač i Sandalj, suprotstavljeni su svojim različitim osobinama, a naročito načinom gradnje. Levač gradi na močvarnom, nestabilnom i neraskrčenom tlu, a Sandalj na stabilnom i proverenom. Po završetku gradnje ispostavlja se da je i pored mnogobrojnih čaršijskih sumnji, Levačeva kula viša i stabilnija, ali da je petao na njoj "pokazivao neko drugo, svoje vreme, vreme vezano očigledno za široke prostore njegovih vidika i za vetrove nasilnika koji ne duvaju dole pri zemlji."50 Jedan od ove dvojice graditelja prelazi neprijatelju (iako Pavić ne odaje njegovo ime, nije se teško dosetiti o kome je reč), Turcima, koji konjicom ulaze kroz kapiju i ruše grad. Simbolizujući na taj način umetničku revolucionalnost, napor da se staro zameni novim budućim, Pavić upozorava i na neke druge probleme vezane za naš mentalitet i odnos prema darovitim pojedincima.

Ova parabola o umetniku i društvu oživljava nanovo staru Pavićevu obuzetost nacionalnim identitetom. Koristeći se u ovoj pripoveci Ciceronovim rečima da postavi određena pitanja: "Gde smo na svetu? U kojem gradu živimo? Kakvu državu imamo?" Pavić odgovara na njih i u pripoveci "Krevet za tri osobe". Naslovljavajući u njoj umetnuti deo - esej - kao "Anđelarova viljuška", on na vrlo komplikovan način raspravlja o jednini, dvojini i množini. Poistovećujući dvojinu sa pojmom međuprostora (međuprostor je viši stupanj Pavićevog motiva granice), a ovaj pak sa Balkanom, pisac daje ,formulae' uz koje se na ovom terenu jedino može živeti". Međuprostor je sredina koja ne pripadajući nikome pripada svakome. U borbi između leve i desne strane, istoka i zapada svako teži da proguta, kao stari mitski Kronos, sopstveni porod, ono što mu smeta da se ostvari celovito, granicu i prepreku koja mu je postavljena. Da se ne bi i sa nama na Balkanu desila slična sudbina kao Anđelaru51, ili gramatičkoj dvojini, dakle nestanak, uništenje; stalno balansiranje između dve suprotne polovine pričinjava se kao jedini spas. Čuvanje specifičnosti međuprostora uz istovremeno prihvatanje i onog što se nalazi s jedne ili druge strane, nužan je uslov opstanka. Reklo bi se, nekakva ideja koegzistencije.

Istorijsko potkrepljenje ovakvog stava nalazimo u pripoveci "Anđeo s naočarima".52 Izabravši epizodu iz Dositejevog života koja s jedne strane ilustruje njegovu vernost sopstvenoj veri i Istoku, a s druge prihvatanjem prosvetiteljstva Zapadu, dakle, situaciju međuprostora, Pavić potvrđuje ispravnost svaje ideje - ali, u jednom vremenu. Sumnja koju Dositej izražava na kraju pripovetke u pogledu konačnosti ovakvog obrasca opstanka i Pavićeva je sumnja. Na žalost, gotovih i apsolutnih obrazaca nema, opasnost je tako stalna, a mogućnost izbora ipak neograničena.

Povezanost pripovedaka u ovoj zbirci nesumnjivo je primetnija nego u prethodnoj. Neka vrsta ciklizacije suštinski opet počiva na nivou dubinskih značenja, ali su sada i na površini vezivna sredstva lako uočljiva. Vreme i mesto događanja, videli smo, koncentrisaniji su. Naslovi pripovedaka i njihovi motivi isprepletani. Na primer: "konj", čiji naziv ilustruju naslovi "Konji svetoga Marka" i "Konjica", a sadržinom "Borba petlova" i "Bogumilska priča". Ime glavnog junaka "Kreveta za tri osobe" denotativno i konotativno je vezano za pripovetku "Anđeo s naočarima". Grad i građevina iz "Konjice" nadovezuju se na one iz "Borbe petlova". Postojanje likova koji su izraziti nosioci međusobnih suprotnosti primetno je u većini pripovedaka. Vit -Omir u "Konjici", Pariž-Jelen u "Konjima svetoga Marka", Grgur-Kosača u "Peglanoj kosi", Levač-Sandalj u "Borbi petlova", itd, Dubinska povezanost počiva pre svega na tome što je za delimično ili potpuno razumevanje jedne pripovetke potrebno pročitati i druge koje segmentarno razrađuju sličan problem.

Ruski hrt

U pogovoru ove zbirke pisac kaže: "... Ja bih upozorio na činjenicu da ova knjiga sadrži dve sasvim zasebne i celovite priče... Na pitanje postavljeno u jednoj dobija se odgovor u drugoj od tih priča, a ako se pročitaju zajedno, one čine treću priču, koja bi se mogla shvatiti i kao autobiografija pisca u ženskom licu."53 Te dve pripovetke su "Jaje" i "Varšavski ugao". Međutim, u Ruskom hrtu postoji još mnogo pripovedaka koje su međusobno povezane raznim pojedinostima.54

Ciklizacija pripovedaka je korak ka romanu. Ovakvim svojim postupkom, Pavić je naznačio da je struktura Hazarskog rečnika već tada bila osvojena. Stvorivši tip romana koji ne protivureči njegovom pripovedačkom prosedeu, on je potvrdio svoj stav da se opšte saznanje može ostvariti samo nizom pojedinačnih saznanja, te da je takav proces najprirođeniji čovekovom načinu mišljenja.

Ruski hrt među ostalim zbirkama pripovedaka predstavlja kulminacionu tačku svih dotadašnjih Pavićevih književnih postupaka, ideja, pitanja, problema.

Pogledajmo na koji je način ovde ostvaren odnos čitalac-autor. Transponovanjem biblijske legende o isterivanju Adama i Eve iz raja u naše prilike55 ("Zapis na konjskom ćebetu"), Pavić likom Pavla Grubača aludira na pisca. "Polako lutam tim spletom hodnika od peći do peći, palim vatre i šapućem iz mraka svoju priču nekome koga ne poznajem i neću nikada videti. Ne znam kakvo lice imate vi, kojima pričam kroz oganj i zid, ne znam vam ni pol ni uzrast ni namere ni razloge što plačete, svađate se ili veselite."56 Strah od "progonstva", od čitaoca, od opasnosti koje reči nose, slabiji je ipak od želje da se izolovanost pisca probije komunikacijom sa čitaocem.

Pripovetkom "Akseanosilas" čitalac zajedno sa autorom postaje saučesnik u jednom fiktivnom, književnom zločinu, što naravno, zapanjen, saznaje tek na kraju. "I suviše smo navikli čitaoca da je mašta samo u nadležnosti pisca. I da se njega, čitaoca ta stvar uopšte ne tiče."57 Ovaj naizgled agresivan odnos ima katarzičko-terapeutsko dejstvo.

Pogovor, čija je već poslovična zaduženost da kontaktira sa čitaocem, donosi u stvari najdominantniju Pavićevu ideju shvatanja književnosti, a ne samo odnosa autor-čitalac. "Bilo bi razložno poželeti takvu književnost koja bi se u svakoj rečenici borila za čitaoca. I to ne jednog, nego za dva čitaoca odjednom. U istoj rečenici za oba. Jednog, koji živi sada i drugog koji će živeti sutra. Mogli bismo poželeti književnost čije bi geslo bilo: ko pročita jednu rečenicu ne može da ne pročita sledeću."58 "Sve to govori o piscu, o artisti na trapezu nemogućeg, koji želi postati alternativa totalitetu kojem je težila klasičnim ambicajama determinirana književnost."59

O autoru, identitetu, saznanju, govori pripovetka "Atlas vetrova". Atlas vetrova fantastična je zamisao knjige koja bi predstavljala sveznanje života, univerzalnu enciklopediju, priručnik o nepogrešivosti i umeću življenja. Pandan ovoj knjizi je delo samog autora (ova pripovetka spada u one koje smo uslovno označili kao autobiografske), knjiga sveznanja o jednom vremenskom segmentu, sveobuhvatnost pojedinačnog. Fantastični događaji koji u daljem razvoju radnje prate autorove knjige, možda govore o ideji da delo počinje da živi samostalno tek kada se potpuno odvoji od autora, kad on počinje da ga doživljava kao tuđe.60 Gubitak ličnog identiteta, imena ko privremenog identiteta, ilustracija je autorskog samouništenja o kojem smo već govorili.

Varvarski vetrovi koji duvaju ovim stranicama dodir su stvaralačkog sa demonskim. Nepoznatom silom što pisca neminovno vodi u rascep ličnosti, u dvojnika.

Rušeći ustaljene racionalne predstave o saznanju, Pavić kaže: "Ali sad znam: do tajne se ne stiže drumom, nego stranputicom, ona nije na kraju pravog, nego na kraju pogrešnog puta. Trebalo je bar jednom zanemariti vetrokaze, izabrati smer koji svi smatraju pogrešnim, odlučiti se za netačan proračun i okušati mogućnost koje se većina odriče."61 Ironišući večnu muku umetnosti da izrazi totalitet koji stalno uzmiče pred tom težnjom, Pavić ironiše i sopstveno delo. Kao alternativa saznanju totaliteta, o kojoj govori Donat, javlja se slučajnost namesto određenosti.

Ironija u najrazličitijim vidovima prati pripovetke ove zbirke. Usmerena ka društvenoj kritici i udružena sa satirom, "politička" fantastika pripovetke "Akseanosilas" ironiše totalitarnu ideologiju. Izopačeni politički mesijanizam povezan sa stvaranjem lažnih veličina na udaru je u pripoveci "Lozinka". Bizarno-lascivna rečenica s kraja "Varšavskog ugla" izaziva paradoks. Mnoga razmišljanja i postupci Eustahije Zorić iz pripovetke "Jaje" predstavljaju autoironični pristup sopstvenom delu. Ne štedeći ni jednog trenutka sebe, Pavić čak parodira svoj maniristički jezički izraz. Na primer, rečenica "Kad bi sve budale belu kapu nosile, bilo bi kao da uvek pada sneg" (uzeto iz Ruskog hrta), svojevrsni je antipod iskazu dubinskog značenja "Mesto onog koji se seli nikad ne ostaje prazno" ("Ikona koja kija"). Takvih primera je bezbroj.

Ironična oštrica prati takođe slojevitost Pavićeve proze. Prisutna na različite načine u celokupnom stvaralaštvu ona se ostvaruje u rasponu od dubinskog, kritičkog značenja do trivijalnog, parodirajućeg. I sve to kao ironija i samoironija ujedno.

Brojnost pripovedaka sa "živim junacima" ("Terazije", "Večera u krčmi ,Kod znaka pitanja", "Soba Andrije Anđala"), pokazuje Pavićevu opredeljenost da nastavi ovim putem. "Istovremeno se može zapaziti da su pripovetke u kojima se koriste prava imena ličnosti nešto složenije i teže za čitanje ukoliko čitalac ne zna delo ličnosti o kojoj je reč. Pavić govori o suštini ličnosti, a čitalac samu ličnost i njeno delo zna samo površno, on oseća nedostatak obaveštenosti preko kojega je izvršeno pomeranje".62 Ovaj stav se naročito odnosi na pripovetku "Večera u krčmi ,Kod znaka pitanja'", u kojoj se kao likovi javljaju Boža Vukadinović, Vlada Urošević, Zoran Mišić i Milorad Pavić. Dakle, ljudi koji su se bavili ili bave fantastikom na bilo koji način. Pomak iz stvarnosti izveden je putem sna kao medijuma za ulazak u drugu "stvarnost", tuđe književno delo. Naime, pripovetka je komponovana iz delova pripovedaka Milorada Pavića i Vlade Uroševića. Tako se od čitaoca zahteva da poznaje stvaralaštvo obojice, ne bi li doživeo pun efekat ovakve kombinatorike. Nešto drugačiju, ali ipak sličnu ekstremnu kombinatoriku nalazimo u pripoveci "Izvrnuta rukavica".63 Ona govori opet o Dositeju Obradoviću i sastoji se iz dve skoro identične celine. U stvari, prvi deo je "normalna" pripovetka, dok je drugi sastavljen iz drugačije montiranih celina epizoda, ali besprekorno smisaono povezanih. Efekat "izvrnute rukavice" potpuno je ostvaren time što su početak i kraj sasvim izmenili mesta, a takođe i tok događaja. Ovakvo krajnje eksperimentisanje formom, koja može da donese začuđujuće mnoštvo potencijalnih značenja, ipak ima svoju konačnost baš zbog smisaonih ograničenja.

Tradicionalni motiv fantastične književnosti, san, dvojnik ogledalo, korišćeni su obilato u pripovetkama ove zbirke. "Otrovna ogledala" donose neku vrstu eseja o ogledalu dok čitava pripovetka i njeno značenje počivaju na efektu koje ono izaziva. "Kada je Lewis Carollova Alise skočila iza ogledala, onda taj skok nije bio upriličen tek tako, poradi spisateljskog hira ili zbog bezobzirne eksploatacije slobode koju pruža pjesnički govor oslobođen gravitacije socijalne i psihološke kauzalnosti - u glatkoj površini ogledala sjala je tajna dimenzija jednog neprostora i jednog nevremena što ih je mogla osvojiti riječ, ona ista riječ koja ih je i stvorila."64 Nesumnjivo da iluzija umnoženog prostora i svi ostali utisci koje ogledalo nudi odgovaraju idejama Pavićeve fantastične proze. Međutim, sastav ogledala (kojim Pavić obogaćuje ovaj motiv) dat posredstvom alhemijske tradicije, pretenduje da ovaj predmet prikaže kao jedinstvo živog i neživog sveta.65 Pavićevsko - sve je u vezi - proširuje se na taj način u svojevrsni panteizam shvaćen kao jedinstvo prirode.

Pojava dvojnika u književnosti dvadesetog veka prouzrokovana je egzistencijalnim problemima i krizom identiteta. Suštinski povezan sa njima, Pavićev motiv dvojnika pokriva i sve dvostranosti, podvojenosti i dvosmislenosti kojih u ovoj prozi ima napretek.

"Proza ovog pisca kao da je jednim svojim značajnijim tokom ostvarivana po latentnom diktatu sna. San je i tema i inspiracija njegove proze. San je osnovna inspiracija njegove fantastike ... Pavićeva fantastika je najsvežija, najneposrednija kad je onirička, kada njena motivacija proizilazi iz ona i želje za izjednačavanjem imaginativnosti sa snom.66 San kao sinonim stvaralaštva, poetike mnogoznačnosti, ali i celokupnog shvatanja sveta dobiće svoju krunsku potvrdu u Hazarskom rečniku.

Nastavljajući i ovom zbirkom da se bavi problemom vremena i identiteta, Pavić u pripoveci "Ruski hrt" proširuje taj problem smenom generacija, generacijskim identitetom, glavnom temom svog nešto kasnijeg "Malog noćnog romana". Kao što sadašnjost guta prošlost ali se na njoj i uči, tako i deca gutaju oca da bi uspostavila svoju vlast. Tačno poput priče o hrtovima i vuku. Pavićevska granica je ovde onaj trenutak kada će se smena dogoditi, kada će se po ko zna koji put obnoviti proces uništenja i građenja, revolucija koja stalno teče. Pripovetka "Crveni kalendar" ulazi u samu srž granice dva vremena. Prelomne tačke smene istorijskih doba. Govoreći o Oktobarskoj revoluciji pisac jasno pokazuje kako u graničnim situacijama vreme može da ide napred ili nazad ukidajući sadašnji trenutak, kako se u prošlosti ostvaruje budućnost.

Napomenuli smo već da su pripovetke "Varšavski ugao" i "Jaje" u međusobnoj vezi. Ne ulazeći dublje u njihove uticaje, razmotrićemo samo shvatanje prošlosti, odnosno budućnosti u njima. Traganje Staše Zorić u "Varšavskom uglu" za srušenom roditeljskom kućom simbolizuje u stvari traganje za prastanjem, arhetipom. Sećanje na naše bivše biće (kolektivno nesvesno) omogućuje prepoznavanje. U njemu je pohranjen čitav naš život kao jedinke i kolektiva. Zato je Staši moguće da na svakom mestu nađe prostor svoje kuće. Varšava u kojoj se događa rasplet, izabrana je kao neosimbol rekonstrukcije prošlosti.

"Jaje"67 likom i događajima vezanim za Eustahiju Zorić i Kaćunčicu, govori o budućnosti. Eustahija, antipodna dvojnica Staše Zorić gubi polako jezički osećaj za sadašnje i prošlo vreme služeći se samo potencijalom, da bi na kraju nestala iz ovog sveta obeleženog sadašnjim trenutkom. Slično njoj, Kaćunčica, nevidljivo dete, prisutno je tek kao mogućnost, potencijal. Izuzetno složenim i skoro neuhvatljivim mnogobrojnim značenjima ove pripovetke Pavić govori, čini nam se, o podmlatku, potencijalnim ljudima čije je vreme, buduće vreme. Naglašavajući pak da su ove dve pripovetke njegova autobiografija u ženskom licu možemo zaključiti sledeće: Staša zna prošlost i živi u njoj, a Eustahija u budućnosti - one su zametak nečega što će se smenom generacija, Kaćunčicom, ostvariti ili ne, tek bitno je da postoji mogućnost. Pošto Pavić uvek u književnosti piše i o književnosti, preneto na ovaj plan to znači zametak literature budućnosti koju će nekada neko možda ostvariti. Jer, "Mesto onog koji se seli nikad ne ostaje prazno".

Završna napomena

S Pavićevim zbirkama pripovedaka dogodilo se nešto pomalo čudno. Iako napisane pre više od jednog desetleća, one su ponovo, i možda tek sada, među nama.68 Verovatno je pojava Hazarskog rečnika, njegov uspeh kod nas i u svetu, omogućio da pređašnje knjige ovog, po sopstvenim rečima (nekada) "najnečitanijeg pisca" ponovo budu rođene, te da u novom životu ne budu vlasništvo samo "posvećenih" čitalaca.

Ali, čini se da ni Hazarski rečnik nije ona ključna karika koja je odlučila sudbinu Pavićeve pripovedačke proze (moglo bi se reći njegove proze u celini). Izgleda da je vremenski trenutak odigrao glavnu ulogu, odnosno sazrelost i ukus publike. Te knjige su u vremenu u kom su nastale bile pisane za budućnost i neke nove generacije.

"Dva stoleća književne tradicije kristalizovale su Pavića u velikog romansijera.69 Iako upotrebljene u odnosu na Hazarski rečnik, ove reči se, bez imalo preterivanja, mogu primeniti i na njegove pripovetke. Uspostavivši most izmeću književne prošlosti i sadašnjice, unevši nacionalno biće u fantastiku, Pavić je pokušao da nam da put u književnost sutrašnjice, onu koja bi bogatstvom slojeva i značenja omogućila i bogatstvo čitalačkog doživljaja.

(1990)

1 U celokupnom daljem tekstu ovog rada, pojmom "priča" koristićemo se u njegovom najširem značenju, a ne uskom, književno-teorijskom.
2 Dž. K. Kuper: Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Prosveta - Nolit, Beograd 1986, 182.
3 "Tlocrti se, međutim, ne poklapaju samo zato što je jedan nikao na ruševinama drugoga, nego zbog toga što pripadaju univerzalnom kulturnom arhetipu, praobrascu ljudskog mišljenja, svjedočanstvu o cjelovitosti i kontinuitetu civilizacije svjedočanstvu o cjelovitosti uopće". Morana Čale u pogovoru romana Umberto Eka Ime ruže, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb 1984, str. 548.
4 Dž. K. Kuper, navedeno delo, str. 79.
5 Dž. K. Kuper: Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Prosveta - Nolit, Beograd 1986, str. 24.
6 Navedeno delo, str. 21.
7 Navedeno delo, str. 188.
8 Navedeno delo, str. 138.
9 Navedeno delo, str. 51.
10 Navedeno delo, str. 200.
11 Navedeno delo, str. 188.
12 Navedeno delo, str. 20.
13 Navedeno delo, str. 152.
14 Navedeno delo, str. 56.
15 Navedeno delo, str. 53.
16 Milorad Pavić: Gvozdena zavesa, str. 53.
17 Navedeno delo, str. 55.
18 Navedeno delo, str. 53.
19 Naravno, nemoguće je jednu shemu bukvalno primeniti na svu ostalu Pavićevu prozu, ali je moguće na taj način srediti obilje podataka za analizu koje ona nudi. Manifestni sloj bi u ovom slučaju predstavljao iskustvo prvog čitanja i zapažanja površinskih, skupnih odlika Pavićevih pripovedaka.
20 Mirjana Draganova Stefanović, "Gvozdena zavesa", Polja, februar. 1974, broj 180, str. 28.
21 Ana Ćosić: "Poseban svet fantastike", Književna kritika, 1979, br. 6, str. 104.
22 Momčilo Milankov: "Konji svetoga Marka", Književnost, 1976, br. 9-10, str. 816.
23 Ivo Andrić: Priča o vezirovom slonu, Udruženi izdavači, Beograd 1981, str. 41.
24 Milorad Pavić: Gvozdena zavesa, str. 11.
25 Milorad Pavić: Istorija, stalež i stil, str. 270.
26 Predrag Palavestra: Kritička književnost, Prosveta, Beograd 1983. str. 217.
27 Marko Nedić: "Hazarski i drugi palimpsesti Milorada Pavića", Savremenik, 1986, br. 1-2, str. 83.
28 Milorad Pavić: Gvozdena zavesa, str. 221.
29 Jovica Aćin: Paukova politika, Prosveta, Beograd 1978, str. 258.
30 Milorad Pavić: "Odlazak Borhesa", Politika, 21. jun 1986, str. 9.
31 Strukturu Pavićevih pripovednika moguće je uslovno porediti sa kompjuterskom video igrom. Kod njih je prostor prividno neograničen tako da se simulira beskrajnost. Prelaskom iz nivoa u nivo, odozgo odozdo, levo desno, rešavaju se zagonetke i sakupljaju saznanja da bi se od mozaika dobila celina, a to mogu samo majstori igre.
Pavićeva pripovetka kao ulaz ima uvod dat obično stilom realističke naracije udružen sa istorijskim informacijama najrazličitije vrste. Zatim se pripovedanje grana na mnoštvo epizoda sve fantastičnijih, koje, opet sa druge strane nose različita značenja i slojeve, svoje dijagonale. U centru je smešteno jezgro, obično posebno naslovljeno ili izolovano na bilo koji drugi način, dato kao esej, antiesej, "priča u priči", filozofska rasprava. Zatim se pripovetka naglo završava, epilogom ostvarenim poentom u kojoj je sadržan obrt svega prethodno rečenog.
32 Izrazita fabularizacija moderne proze, nasuprot defabularizaciji 50-ih godina, u ime intelektualizma, pokazuje da se i sa razvijenom, interesantnom pričom može biti intelektualan.
33 Jovica Aćin: Paukova politika, str. 252.
34 Milorad Pavić u intervjuu Snežani Zarić, Start, Zagreb 1986, br. 455, str. 15.
35 Jovica Aćin: Paukova politika, str. 248.
38 Milan Komnenić: "Skaske o suprotnostima", Politika, 19. januar 1974, str. 14.
37 Na primer, motiv simbol ogledala predstavlja tradicionalni simbol. On je u vezi sa dvojnikom, tradicionalnim motivom fantastične književnosti. Oba su data kod Pavića, implicitno, u ravni teksta, sa svojim konkretnim značenjem. Apstraktna značenja izvedena iz njih: razlikovanje muško ženskog principa u svim pojavama takođe je prisutno u samom tekstu, tj. tekstovima; ali, identitet, dvostranost, relativnost nalaze se u ravni asocijativnog.
38 Milorad Pavić: "Barokni sloj u Hazarskom rečniku", delo, 1986, br. 6, str. 4.
39 Milorad Pavić: Gvozdena zavesa, str. 27.
40 Navedeno delo, str. 217.
41 Milorad Pavić: Istorija, stalež i stil, str. 275.
42 Jovica Aćin: Paukova politika, str. 260..
43 Izvesne neprilike koje su pisca pratile zbog ove pripovetke na najbukvalniji način govore o njegovom strahu zbog "nagote".
44 Dušan Veličković: "Živi junaci" (razgovor sa M. Pavićem), NIN, 1978, br. 1423, str. 41.
45 Milorad Pavić: Konji svetoga Marka, str. 114.
46 Milorad Pavić: Konji svetoga Marka, str. 81.
47 Jovica Aćin: Paukova politika, str. 242..
48 Navedeno delo, str. 242.
49 Milorad Pavić: Konji svetoga Marka, str. 85.
50 Navedeno delo, str. 155.
51 Ime junaka ove pripovetke asocira na anđela, bespolno stvorenje, niti muško niti žensko.
52 U tradicionalnoj simbolici anđeli su glasnici, čuvari i vodiči, bića izuzetne blagosti, ali istovremeno i simboli "sublimiranih ljudskih funkcija ili nezadovoljenih i neostvarenih težnji". A. Gherbrant: Rječnik simbola, Nakladni zavod, Zagreb, 1983, str. 13.
53 Milorad Pavić: Ruski hrt, str. 216.
54 O ovom problemu vrlo iscrpno i argumentovano pisala je Snežana Brajović u tekstu "Naporedni svetovi", Književnost, 1980, br. 5, str. 8
55 Pavić stalno pokazuje kako se sve opšte može predstaviti i kao nacionalno (i obrnuto).
56 Milorad Pavić: Ruski hrt, str. 213. 37 Milorad Pavić: Istorija, stalež i stil, str. 277.
58 Milorad Pavić: Ruski hrt, str. 215.
59 Branimir Donat: "Fantastika kao poetika tautologije", Književnost, 1980, br 5, str. 880.
60 "Smatrao je da dobre priče nastaju i žive nezavisno od toga da li ih njihov pisac shvata ili ne. Čak je verovao da pisac zaista dobru priču ne može da shvati i tako se našao u položaju ogledala i ikone. Jer, ikone, kažu, nije dozvoljeno i uputno hvatati u ogledalu. Tako je i Borhes smatrao da piscu - tj. ogledalu - nije dato da sagleda svoje delo - tj. ikonu." M. Pavić: "Odlazak Borhesa", Politika, 21. jun 1986, str. 9.
61 Milorad Pavić: Ruski hrt, str. 90.
62 Sava Babić: "Priča kojoj se samo slute pravila", Letopis Matice srpske, 1980, br. 2, str. 412.
63 Izvrnuta rukavica, Matica srpska, Novi Sad, 1989.
64 Branimir Donat: Približavanje beskraju, Nolit, Beograd, 1979, str. 58.
65 Skoro identično shvatanje nalazimo u pripoveci "Obed na poljski način" gde su violine (predmet) - čovek - priroda prikazani kao neraskidivo jedinstvo.
66 M. Nedić: Hazarski i drugi palimsesti Milorada Pavića, str. 89..
67 "Jaje" = "vaseljensko jaje: životni princip; nediferencirana sveukupnost; potencijalnost; vaseljensko vreme i prostor; sve što postoji u zametku; savršeno stanje sjedinjenih suprotnosti; uskrsnuće" itd. Dž. Kuper: Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, str. 54.
68 Gvozdena zavesa i Konji svetoga Marka izašle su 1976, a obnovljene 1989; Ruski hrt, iz 1979. obnovljen je 1986.
69 B. Mikasinovich: "M. Pavic: Hazarski recnik", World Literature Today, winter, 1986.

Neki istorijski izvori o Hazarima i njihova transpozicija u hazarski rečnik

Jedan deo čitalaca Hazarskog rečnika postavlja sebi pitanje šta je činjenica a šta ne u ovom delu, odnosno, kakav je istorijski predložak koji je uslovio literarno oblikovanje i u kojoj meri, s obzirom ia svekoliku specifičnost romana, on uopšte postoji. Ova nedoumica se posebno odnosi na Hazare, njihovo poreklo, postojanje i sudbinu.

Hazari su svakako postojali, ali se ne zna tačno njihovo poreklo, jezik, religija, način života, oblik državne organizacije, međusobni odnos raznolikog stanovništva koje je živelo na hazarskoj teritoriji, niti da li ima njihovih potomaka.

Sva saznanja o Hazarima su hipoteze iz jednostavnog razloga koji je ujedno i najsloženiji kad mu se priđe s naučnog stanovišta. Naime, pisani istorijski izvori o Hazarima, koji su ionako relativno oskudni, do te mere su fragmentarni, protivurečni i tendenciozni, pošto su prelomljeni kroz prizmu hrišćanskih, islamskih ili jevrejskih polazišta svojih autora, da pre zamagljuju već zamagljeno nego što pružaju jasan podatak. Istovremeno, odsustvo pisanih spomenika i arheoloških nalaza koji se sa sigurnošću mogu pripisati samim Hazarima pojačavaju zagonetnost hazarske istorije i njihovog munjevitog iščeznuća iz vremena i prostora. S druge strane, ogromna literatura o njima, interesovanje za Hazare koje oživljava u XVII veku a seže do naših dana, ne razrešava problem nego ga dodatno komplikuje mnogobrojnim tumačenjima.

Piter Golden (Peter B. Golden), profesor istorije na Radžers univerzitetu (Rutgers University), stručnjak za istoriju Hazara, navodi sledeće zapažanje: "Traganje za neumitnim činjenicama, predstavlja naporan proces prosejavanja naslaga parcijalnih 'istina', iz kojih izranja kompleksni mozaik od višebojnih i često loše uklopljenih kockica. Ovo područje je poznato proučavaocima istorije srednjovekovne Evroazije. U oblasti punoj zamki, linija između stvarnosti i fantazija... često je nejasna. Možda je ovaj neuhvatljivi kvalitet hazarskih i srodnih studija privukao Milorada Pavića. Njegov 'roman-leksikon' Hazarski rečnik bavi se 'hazarskim problemom' kao sredstvom istraživanja prastarih pitanja o objektivno-subjektivnoj percepciji istine i stvarnosti i poteškoćama do kojih dolazi kada se jezik upotrebljava da izrazi kaleidoskopski svet. U središtu ovog rašomonskog istraživanja leži pitanje hazarskog preobraćenja u judaizam, stvarnog, ali ipak veoma problematičnog događaja čiji je značaj veći od antikvarnog."1

Verovatno su, dakle, upravo ove saćaste šupljine, tačnije istorijske praznine i nedorečenosti opredelile Pavića da, između ostalog, izabere takvu temu za romaneskno uobličavanje,2 dok je mozaička forma organizacije teksta uspela da odrazi eliptičnost dokumenata o Hazarima, kao i raznolikost modernih objašnjenja.

Služeći se prilikom svog istraživanja prvenstveno literaturom koju sam autor navodi u delu (Artamonov, Danlop, Dvornik, Žitija Ćirila i Metodija) i onom do koje se moglo doći (Ibn-Fadlan, Ostrogorski, Gumiljov, Golden, Diter Ludvig, Saopštenje sa skupa Menore iz Čelareva) došla sam do zaključka da se Milorad Pavić, prilikom pisanja Hazarskog rečnika, u velikoj meri služio istorijskim izvorima i sekundarnom literaturom o Hazarima: vizantijskim hronikama, arapskim putopisima i geografskim delima, hebrejskim svedočanstvima, literarnim delima, legendama, itd kao i modernim istorijsko tekstološko-lingvističkim studijama.

Praćenje transponovanja istorijskih izvora u tkivo romana vršeno je ispitivanjem tzv. hazarskog sloja koji predstavlja autentično-metaforičko-ironijski spoj. Analiza je vršena prvenstveno u odrednicama Hazari, Hazarska polemika i Kagan u sve tri knjige, mada su uzimane u obzir i sve druge odrednice koje imaju oveze s hazarskom istorijom, kao i uvodni deo knjige - Prethodne napomene.

Treba napomenuti da se od trideset šest odrednica Hazarskog rečnika3 njih dvanaest odnose na istorijske ličnosti, događaje ili pojmove, koji imaju veze baš s Hazarima. To su, date azbučnim redom, sledeće odrednice: Al Bekri Spanjard, Daubmanus Joanes, Kagan, Liber cosri, Metodije Solunski, Sangari Isak, Tibon Jehuda Ibn, Ćirilo, Halevi Jehuda, Hazari, Hazarska polemika i Čelarevo.

Istorijski izvori o Hazarima transponovani su u roman na dva osnovna nanina: u izvornom i umetnički prerađenom obliku.4

Istorijski izvori koršićeni su kao nizovi podataka ili činjenica, ali i u vidu citata. Prerađeni podaci, koji imaju fikcionalni kvalitet, transponovani su metaforičko-ironijskim putem, mada su, pre svega, zasnovani na sintezi fakata i interpretacija kao pretekstu, tako da prerastaju u višeznačnu i globalnu "hazarsku metaforu".

Nizovi istorijskih podataka nalaze se najčešće na početku odrednice,5 ali su kao grupe informacija navođeni i u daljem tekstu, gde se mešaju s fikcijom. Sve godine, lična imena i zbivanja odgovaraju u potpunosti istorijskoj istini, tačnije istorijskim izvorima koji dolaze iz tri religijske sredine pa imaju različit i selektivni pogled na hazarsku istoriju. Upravo zbog toga, taj izbor informacija verzija može čitaocu izgledati haotičan, neverovatan i proizvoljan, jer nema sinteze, mada su, u stvari, navedene sve neophodne i važne činjenice o odnosima date sredine s Hazarima. Nešto drugačije stoje stvari u uvodnom delu naslovljenom kao Istorijat "Hazarskog rečnika". Ovde je, naizgled, dat opšti pogled na hazarsko pitanje, ali se pisac zapravo zadržao na kraju istorijskog sećanja o njima i zbunjujućoj činjenici da sem šturih razasutih zapisa iza Hazara nije ostalo ništa.

Ovakva kumulacija suvoparnih podataka predstavlja ironijski pristup istorijskom faktu koji je, čini se, nemoćan da pruži suštinsko i celovito saznanje, te se na taj način dovodi u pitanje izvor istorijske istine kao i njeni dometi.

U ovom delu istorijskog tkiva Hazarskog rečnika rečenica koja simulira obrazac naučnog stila retko je razbijena literarnom intervencijom, a kad se to i desi pre je reč o oneobičavanju nekom vrstom poetizacije negoli o upadu potpune fikcije ili pseudofakta. Utisak fantastičnog izazvan je, pre svega, samom hazarskom problematikom; zatim, gomilanjem činjenica krhotina, ili korišćenjem legendi i književnih dela kao istorijskih dokumenata, koji su u nauci merodavni kada se proučava daleka prošlost, ali tek onda kada se kritičkom analizom proseju naslage literarnog, što ovde namerno nije rađano; kao i nekim opisima hazarskog načina života, koji zbog velike vremenske distance i nepoznavanja materije današnjem čitaocu deluju neverovatno. Na primer: svedočanstva o Kaganovom haremu, njegovoj letnjoj i zimskoj rezidenciji, narodu dvojniku,6 crnim i belim Hazarima, hazarskom dvojnom kraljevstvu, nizovima, fazama, pa čak i nekim razlozima preobraćenja itd., mogu izgledati fantastično, ali odgovaraju istorijskim izvorima ili savremenim pretpostavkama.

Kad je reč o citatima7 koji su navođeni iz autentičnih izvora, mora se dotaći značajan problem Hazarskog rečnika - razlika između originala i pseudo dokumenta. Ovo vrlo složeno i zamršeno pitanje može se delimično razrešiti jedino ako čitalac razlikuje istorijske ličnosti od imaginarnih likova, jer pisac nikad neće stvarnoj ličnosti i njenom imenu pripisati fiktivni iskaz; i ako zna da je Daubmanusov Lexicon cosri - pseudo predložak. Naime, Joanes Daubmanus, poljski štampar iz XVII (veka, zbilja je postojao i jeste objavio jedan poljsko-latinski rečnik, ali ne i Lexicon cosri. Pavić daje brojne tekstualne naznake u čitavom romanu iz kojih čitalac može zaključiti da ovaj rečnik ne postoji, ali je isprepletanost stvarnog i izmaštanog toliko velika da se ovo gubi iz vida. Ime-znak Daubmanus ipak ima značajnu funkciju u razgraničavanju fakta i fikcije. Uostalom, na samom početku romana pisac kaže: "... ovaj se rečnik ne bavi Hazarima onakvim kakvim ih mi danas vidimo, nego je samo pokušaj rekonstrukcije Daubmanuosvog izgubljenog izdanja. Današnja saznanja o Hazarima su dakle, korišćena samo kao neizbežna i neophodna dopuna odlomcima nesačuvanog izvornika" (str. 18).8 Ovakvim stavom Daubmanusovo ime prerasta i u vrednosni sud o odnosu istorijsko-neistorijsko u književnosti.

Nemoguće je u ovom ipak kratkom i sumarnom osvrtu na transponovanje istorijskih izvora u Hazarski rečnik pomenuti sve citate koji su preuzeti iz različitih izvornika, ali se treba zadržati bar na dva. Jedan od njih je onaj Al Ištarkhija, arapskog geografa iz X veka, i nalazi se u odrednici Kagan u Zelenoj knjizi (str. 135), a govori o suvladarstvu kod Hazara. To svedočanstvo deluje fantazmagorično, bizarno i groteskno, ali je istinito utoliko što je doslovno preuzeto iz izvornika.9 Drugi citat, tačnije citati, odnose se na Jehudu Halevija (1075-1141), hebrejskog pisca iz Španije, i preuzeti su iz njegovog dela Kitab al Khazari ili Liber cosri, kako glasi prevod naslova na latinski, izdavača i prevodioca iz XVIII veka Džona Bukstorfa. Ujedno, ovu knjigu smatram najvažnijim predloškom Hazarskog rečnika. S obzirom da je reč o filozofsko-teološkom delu koje predstavlja odbranu rabinskog judaizma, ali se odnosi na hazarsku polemiku, pa je u tom obliku i pisano (nemački romantičari ga upoređuju s Platonovim Dijalozima), jasan je utisak koji umetnuti fragmenti ovog teksta mogu da izazovu. Od Halevija je preuzet i onaj deo koji govori o kaganovom snu, kao i čuvena i zagonetna rečenica što mu je upućuje anđeo, a koja se lajtmotivski provlači kroz ceo Hazarski rečnik: "Tvorcu su drage tvoje namere, ali tvoja dela nisu." (str. 136)10

Hazarska problematika je do te mere složena da praćenje metaforičkog transponovanja predstavlja pre asocijativnost negoli čvrsto utemeljene stavove. Pogotovu zbog već iznesenog mišljenja o sintezi saznanja o Hazarima kao pretekstu, a ne o pojedinačnim tekstovima, iako su povremeno i oni korišćeni.

Čini mi se da globalnu metaforu Hazara, ako se izuzme zračenje celog Hazarskog rečnika, ponajbolje predstavlja izraz "hazarsko lice". O pojmu "hazarsko lice", koji se povezuje s vizantijskim patrijarhom Fotijem, što odgovara istorijskoj istini, ali pre svega s princezom Ateh, izmaštanim likom, pisac kaže: "Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara, pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licem tako da imaju muke i s najbližim srodnicima da se prepoznaju. Putnici beleže, opet, da su hazarska lica sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoća i zabuna... hazarsko lice je pojam lica koje se teško pamti" (str. 30). Osim kao uopštena slika hazarske problematike, ovaj se opis-karakterizacija može shvatiti kao aluzija na etničku i versku mnogolikost stanovništva hazarske države, tako da se zapravo ne zna ko su pravi Hazari, jer nisu nađeni materijalni ostaci njihove kulture - gradovi, predmeti i grobovi koji bi pouzdano rekonstruisali antropološke i etničke osobine ove populacije, odnosno njihove običaje, obrede i način života. Istovremeno su ia teritoriji koja se smatra hazarskom (međurečje Dnjepra, Dona i Volge) pronađeni grobovi koji se prema načinu sahranjivanja sa sigurnošću vezuju za hazarski period (VII-X vek) i za brojne podanike hazarske imperije,11 koji su u okviru države sačuvali svoj jezik, veru, običaje, sudstvo, itd., sažeto integritet i identitet. Takođe, promenljivost hazarskog lica može simbolizovati problem konverzije Hazara. Prema savremenim hipotezama Hazari su na početku i kraju svog postojanja prelazili u islam, ali je to izgleda bilo kratkotrajno i površno, jer su u stvari ispovedali judaizam. Obraćenja u judaizam, pošto je, čini se, ono prolazilo kroz više faza, beleže gotovo svi izvori, mada ih različito datiraju. Međutim, sve konverzije se odnose samo na gornji sloj, plemstvo hazarskog kaganata, a ne na podanike koji su ispovedali islam, hrišćanstvo, judaizam ili bili pagani.12

Parabola o "Velikom pergamentu", odnosno hazarskoj istoriji koja je zapisana -istetovirana na kožu poslanika, što poput žive knjige luta prostorom od dvora do dvora hazarskih suseda, može se dovesti u vezu s činjenicom da nema sačuvanih pisanih spomenika samih Hazara. Svi druga narodi s kojima su Hazari dolazili u dodir (ratovi, trgovina, savezništvo, naplaćivanje danka itd.) ostavili su svedočanstvo o njima, ali oni sami - ne. Postoji doduše nekoliko dokumenata koji se u nauci zovu "Hazarska korespondencija", mada je njihova autentičnost sporna. Najznačajnije među njima je pismo iz X veka na hebrejskom jeziku kagana Josifa, sačuvano u dve verzije, koje je nastalo kao odgovor na pismo Hizdaja Ibn Šapruta, Jevrejina, visokog dostojanstvenika u muslimanskoj Španiji.13 Ono pretežno govori o hazarskom judaizmu i konverziji pod kaganom Bulanom, ali sadrži i kratak osvrt na hazarsku istoriju. Bitno je to što ovaj kagan ne poznaje dobro istoriju sopstvenog naroda,14 to jest zna je uopšteno i fragmentarno; njegovo ili kolektivno sećanje ne seže duboko u prošlost i ne pamti početke i korene. Podaci zapisani na pergamentu od krvi i mesa ironijski reprodukuju ovu činjenicu: "Početak pergamenta je izgubljen i to zato što je poslaniku bio prilikom nekog kažnjavanja odrubljen deo tela na kojem su bile ispisane prva i druga velika hazarska godina." (str. 68)

Josifovo pismo dalje spominje i to da su hazarski vladari po obraćanju promenili imena i dobili jevrejska, koristeći ih paralelno sa svojim pređašnjim. Odraz ovog podatka može se pratiti kroz ceo Hazarski rečnik koji zapravo govori o preokupaciji celokupne Pavićeve proze - problemu identiteta - ali je u ovom romanu značaj zadržavanja ili gubitka verskog identiteta dobio ogroman značaj za sudbinu i opstanak jednog naroda. Međutim, detalj o promeni imena može se prerušen naći i u odrednici Kagan u Zelenoj knjizi, dakle transponovan u islamske izvore: "Kaganu koji je primio islam sa svojim doglavnicima nije sačuvano ime... druga izvori kažu da se zvao Katib pre no što se izuo i oprao noge da bi ušao u džamiju. Svoje staro ime i obuću nije više našao kad je posle molitve izašao na sunce." (str, 137)

Istorijski izvori su protivurečni i kad je reč o hazarskoj ekonomiji. Raspon svedočanstava i tumačenja ide od toga da su Hazari bili dobri stočari, poljoprivrednici i trgovci, pa do mišljenja da su imali parazitsku ekonomiju zasnovanu na uvozu, za koji se novac obezbeđivao od naplaćivanja danka i korišćenja povoljnog geopolitičkog položaja. Možda se aluzija na ovo drugo stanovište može prepoznati u sledećim Pavićevim opaskama: "Ima jedna dolina u njihovoj zemlji gde se zimi skupi mnogo vode te od njih biva jezero. Tu gaje ribu koja se toliko ugoji da je peku bez masnoće, na njenom sopstvenom ulju" (str. 126), ili "toliko su dovitljivi da im na drveću rode ostrige. Oni savijaju grane drveća koje je na obali mora... kroz dve godine toliko se ostriga (kamenica) uhvati za grane da treće godine oslobađaju drveće, grane se podignu i iznesu iz vode silan rod školjki ..." (str. 126)

Višeznačna priča o stvaranju novog a veštačkog kagana-džina od delova tela različitih pripadnika hazarske države, koji zatim svojom snagom preti opstanku pravog kagana,15 kao i mnogobrojno spominjanje postojanja naroda dvojnika, mogu se dovesti u vezu i tumačiti na više načina. Većina istorijskih izvora vezuje poreklo Hazara za predanje o preistorijskim ljudima, džinovima Gogu i Magogu. Verovatno su uzrok tome neki opisi Hazara kao izuzetno divljeg i krvožednog naroda, ali biće da je tajanstvenost njihovog porekla osnovni uzrok. Sledeća asocijacija bi se temeljila na postojanju nedoumice oko pojma Hazar - da li je to politički ili etnički termin, plemenski savez ili pleme. Postoje pretpostavke da je Hazarija bila veštačka tvorevina, sa vladarima u svakom pogledu otuđenim od raznorodnih podanika, tako da je svako vukao na svoju stranu i komadao državu. Takođe, etničko šarenilo hazarskog kaganata u kojem je vladala potpuna verska i svaka druga tolerancija - izvesni kosmopolitizam - naveo je neke istoričare na mišljenje da je upravo to izazvalo krah državne zajednice, čija se koheziona moć zasnivala na vojsci a ne na asimilaciji mnogobrojnih plemena koja su je nastanjivala. U simbolima veštačkog kagana i naroda dvojnika može se s druge strane opet nazreti problem religijskog preobraćenja, odnosno prihvatanje judaizma kao jedne krajnje ekskluzivne vere same po sebi, a posebno u odnosu na tadašnji evroazijski prostor. Zatim, moguće je iz svega ovog "pročitati" i pretpostavku o hazarskom državnom ustrojstvu tzv. dvojnom kraljevstvu (poput drevne Sparte i Japana), gde postoje dva vladara, jedan formalni i drugi koji ima stvarnu moć, što je izgleda bio plod raznih socijalnih, verskih ili političkih potresa i prevrata.

Dakle, o celokupnoj verskoj, etničkoj, političkoj, ekonomskoj i kulturnoj problematici Hazara postoje brojni primeri u Hazarskom rečniku. Izvori su transponovani u obliku istorijskih podataka, metaforičkih prerada i ironijskih aluzija. Ironijski sloj (posebno odrednica Hazari u Žutoj knjizi - hebrejski izvori o hazarskom pitanju) kao kritička transpozicija-žaoka koja se odnosi na Srbiju i Jugoslaviju jasno se može videti iz navedenih podataka o Hazarima. Ali, identifikacija i drugih naroda s njihovom sudbinom govori o činjenici da je svet, izgleda, suočen sa strahom od globalnog gubitka identiteta.

Međutim, postavlja se sada jedno drugo, naizgled teorijsko pitanje: da li je Hazarski rečnik istorijski roman ili nije? Piter Golden kaže: "Istoričara može impresionirati njegovo [Pavićevo - prim. J. M.] poznavanje mnogih osnovnih izvora hazarske istorije. Ali, to nije istorijsko delo. To je fikcija, koja povremeno pruža veoma originalan, mada često šaljiv uvid u neka od ključnih istorijskih pitanja Evroazije devetog veka... Događaji su naduvani, stopljeni, iskrivljeni i izmišljeni. Ali, veoma često u središtu im je stvarni događaj."16 Ovo je mišljenje istoričara, a ne književnog teoretičara. Čini se, ipak, da su formalno-sadržinski razlozi za i protiv toga da li je ovo istorijski roman ili nije - podjednaki. Postoje u Hazarskom rečniku istorijske ličnosti i događaji, korišćeni su istorijski podaci, preovlađuje istorijska svest, ali koja po ovaku cenu želi da se predstavi i, shvati kao aistorijska, da se obezvredi i ukine. Zato ja ne mogu da dam odgovor na ovo pitanje. Izneću samo jedan svoj utisak. Proučavajući literaturu o Hazarima, što sam više saznavala o njima to sam manje znala, dok mi se, istovremeno, Hazarski rečnik sve više činio pravom, objektivnom istinom.17 Fikcija je preuzimala fakticitet i postajala pravi izvor saznanja.

(1990)

1 Peter B. Golden: " The Khazars of Record", The World & I, Washington, November 1988, Vol. 3, N0 11, p.368.
2 Sam pisac navodi podatak da je dugo želeo da napiše studiju iz istorije uporednih religija na temu hazarske polemike, ali da je s obzirom na malobrojnost sačuvanih podataka o Hazarima bilo obeshrabrujuće prići temi s naučnog stanovišta. "Onda mi je sinulo: minus za naučnike, plus je za romanopisce." (Iz intervjua datom Zoranu Beriću, Stav, Novi Sad, 22. 1. 1988, str. 36-37).
3 Četiri odrednice koje se ponavljaju u sve tri knjige brojane su samo jedanput.
4 Slično istraživanje, samo mnogo podrobnije, vršio je Midhad Šamić u studiji Istorijski izvori Travničke hronike Ive Andrića i njihova umetnička transpozicija ("Veselin Masleša" Sarajevo, 1964). Međutim, reč je o sasvim drugačijim istorijskim izvorima i literarnom predlošku.
5 Od ovog principa u većoj meri odstupa jedino odrednica Hazari u Žutoj knjizi gde se nalaze hebrejski izvori o hazarskom pitanju.
6 O narodu dvojniku će još biti reči, ali radi opšte ilustracije treba navesti podatak. koji daje Mala Prosvetina Opšta enciklopedija pod odrednicom Hazari: "Pod istim nazivom poznat je i narod mongolskog porekla koji živi u Avganistanu." Prosveta, Beograd, 1978, str. 550.
7 Pod pojmom citat podrazumevani su samo i isključivo znaci navoda, a ne kurzivni delovi teksta ili upravni govor.
8 Svi navodi su davani iz knjige - Milorad Pavić: Hazarski rečnik, Prosveta, Beograd, 1990.
9 Uporediti:D. M. Dunlop: The History of the Jewish Khazars, Princeton, New Jersey, 1954, r. 97. Ovom prilikom upućujem zahvalnost Jevrejskom istorijskom muzeju u Beogradu koji mi je omogućio da koristim ovu knjigu.
10 Uporediti: D. M.Dunlop: Navedeno delo, r. 117.
11 Videti: M. I. Artamonov: Očerki drevneéšeé istorii Hazar, Gosudarstvenna˙ akademi˙ istorii materi˙lnoé kulüturi imeni N. M. Marra, Leningrad, 1936, L. N. Gumilev: Otkrűtie Hazar, Akademi˙ nauk SSSR, Moskva, 1966; Menore iz Čelareva, Jevrejski istorijski muzej, Beograd, 1983.
12 O religijskim problemima opširno je pisao u svojoj disertacionoj studiji Ludwig Dieter: Struktur und Gefellschaft des Chazaren-Reiches im Licht der schriftlichen Quellen, Philosophischen Fakulat, Münster, 1928, pp. 305-333. U ovoj knjizi se nalazi i opširna bibliografija primarne i sekundarne literature o Hazarima.
13 O Pitanjima koja je Šaprut postavio hazarskom kralju videti u odrednici Hazari iz Žute knjige, str. 196. Uporediti i:D. M. Dunlop: Navedeno delo, rr. 125-128.
14 Ovaj termin se koristi vrlo uslovno.
15 Odrednica Kagan u Crvenoj knjizi, str. 77-79.
16 P. B. Golden:: Navedeno delo, r. 376.
17 Uostalom, u ovom smislu je prikazao Hazarski rečnik i francuski pisac Alen Boske (Alain Bosquet) u članku "Iščezla imperija", Le Figaro litteraire, 5. 4. 1988. (Videti i u: "Strana književna kritika o Hazarskom rečniku Milorada Pavića", Polja, Novi Sad, novembar 1988, XXXV, br. 357, str. 501).

Korišćena literatura o Hazarima

1. Artamonovü M. I: Očerki drevneéšeé istorii Hazar, Gosudarstvena˙ akademi˙ istorii materna˙ l noé kulüturi imeni N. M. Marra, Leningrad, 1936, 136 str.
2. Golden, Peter V: "The Khazars of Record", The World & I, Washington, november 1988, Vol. 3, ą 11, pp. 368-377.
3. Gumilev, L. N.: Otkrite Hazarii. (Isstoriko-geografičeskié ýtţd), Akademi˙ nauk SSSR. Institut narodov Azii, Izdatelüstvo "Nauka", Moskva, 1966, 188 str.
4. Dvornik, Francis: Byzantine Missions among the Slavs. SS. Constantine-Cyril and Methodius, Rutgers University Press, New Jersey, 1977, 484 p.
5. Dieter, Ludwig: Struktur und Gesellschaft des Chazaren-Reiches im Licht der schriftlichen
Quellen, Philosophischen Fakultat der Westfalischen Wilhelms-Universitat, Münster, 1982, S.
364 + (233).
6. Dunlop, D. M. The history of the Jewish Khazars, Princeton University Press, New Jersey, 1954, 293 p.
7. Ibn-Fadlan: "Putovanje Ibn-Fadlana, izaslanika halife Al-Muktadira u zemlje Turaka, Hazara, Rusa, Sakaliba i druge", Književnost, Beograd, 1987, knj. LXXXIV, sv. 1, str. 108-131 (prevod s arapskog: Nijaz Dizdarević).
8. Menore iz Čelareva. naučni skup, Jevrejski istorijski muzej, Beograd, 1983, 55 str.
9. Ostrogorski, Georgije: Istorija Vizantije. Sabrana dela Georgija Ostrogorskog, knj. 6, Prosveta, Beograd, 1969, 582 str.
10. Trifunović, Đorđe: Solunska braća, Beograd, 1964; Ćirilo i Metodije. Žitija, Službe, Kanoni, Pohvale, Beograd, 1964.
11. Homann, Binja: Phantastik und Realitat. Zu den schriftichen Quellen in Milorad Pavics "Hazarski recnik", Philips-Universitat Marburg, Marburg, 1992, 115 S.

Predeo slikan čajem kao ekološki roman

"Najednom sav pretrnem. Osećam, jasno osećam neko me posmatra. Nečiji nepomični pogled počiva na meni. I odjednom shvatam: iz naočara, sasvim blizu, gleda me netremice moje desno oko pretvoreno u levo..."

Iz Predela slikanog čajem Milorada Pavića

U ukrštaju mnogih tema utkanih u zdanje Predela slikanog čajem Milorada Pavića može se slediti nit ekološke problematike. Ona je provučena kroz sve slojeve romana, upletena u međuodnose junaka, njihovu vezu sa svetom, prirodom i kosmosom. I ako na jednom kraju te niti stoji Tkač, koji pletući mrežu zatamnjuje svetlost i boje našeg sveta, koji želi da splete spletku protiv čovečanstva i vaseljene, onda na suprotnom kraju stoji druga osoba, vična rasplitanju, nova Arijadna. Obrisi te druge osobe, koja je među javom i međ' snom, slikani su nijansama čajnog akvarela, te nisu oštro raspoznatljivi kao na jasnom fotografskom snimku, ali biće da je reč o liku čiji je dom - ovaj svet. Jer, ne treba zaboraviti, splet dve starogrčke reči - oikos i logos- dom (kuća) i reč (govor) tvore pojam ekologija.1

Kao velika umetnička sinteza svih vidova ekoloških problema, Predeo slikan čajem govori o opstanku i otporu Apokalipsi, on je poziv za uspostavljanje ravnoteže, odbijanje otuđenja i samootuđenja, povratak umeću življenja, optužba i osuda, zastrašujuća opomena. Poput odraza u ogledalu ovaj roman fiksira lice i naličje čoveka, njegovu dvostruku prirodu i izvesnost. Ta priča o usponu civilizacije i blistavom razvoju uma preobražava se u sliku građenja sopstvenog uništenja, u jednu arhitekturu razaranja doma i domovine, prirode i sveta - velikog zdanja čovečanstva.

Povest o klici težnje ali i otpora pretvaranju sveta u predeo bojen ujednačavajućom belinom ili crnilom, bez odsjaja neba u vodi, bez senke oblaka na zemlji i bez odbleska podzemnog žara, ima svoje junake u Muškarcu, Ženi i Satani. U njih, naravno, utkani su Čitalac i Pisac, prošli i budući naraštaji, kao i sadašnji čovek koji živi u trenutku balansiranja na niti koju zovemo - ekološka kriza.

Ekološku ravan u Predelu slikanom čajem moguće je delimično sagledati kroz jednu od centralnih tema celokupne Pavićeve proze - kroz problem identiteta. U ovom romanu slila se na dramatičan način, poput neke vavilonske kule, množina glasova koja traži odgovor na pitanja o ličnom, polnom, porodičnom, generacijskom, nacionalnom, religijskom, kolektivnom i kosmičkom identitetu Potraga za identitetom kao saznanjem suštine ustrojstva sveta današnjice, kroz uronjavanje u prošlost i predviđanje budućnosti, jeste traganje za našim pralikom da bi se video potonji. I da bi se svet sačuvao.

1.

Preko lika Atanasija Svilara alias Razina, alias..., koji je pokušao da prerušavanjem promeni sve svoje identitete i na taj način izgubio svaki, prikazan je privid mogućnosti otuđenja od sopstvene prirode, prirode uopšte, od kosmički zadatog poretka. Atanasijev hibris kažnjavaju one sile koje su za njega i zadužene, nebeske svakako, ali ne božanske već satanske, što je izgleda jedino i moguće u jednom naopakom svetu u kome novi Mesija može postati Đavo lično.

Osim Atanasa, čitava galerija likova traga za izgubljenim identitetom, pokušavajući ili da ga promeni ako ga nađe, ili da ga ponovo stekne, ili da zadrži onaj postojeći. Razlika među njima je u načinu na koji to čine: odnosno, u tome da li kreću u susret sami sebi, čuvajući svoju unutrašnju prirodu, ili zadržavajući samo spoljašnju sličnost sa svojim ljudskim, a time i božanskim likom, gube svoje suštastvo. A kad čovek sazna nešto o svom korenu, on se određuje.

Atanasije Svilar se odredio onda kada je, saznavši na Svetoj Gori da pripada samcima, odlučio da promeni svoj svekoliki identitet, smatrajući da će mu to doneti uspeh u njegovoj profesiji arhitekte, zanimanju koje pripada opštežiteljima. Promenivši ime, jezik i domovinu, preobrativši se, dakle, u Atanasija Razina, on doživljava vrtoglavi svetski poslovni uspeh, ali ne u svom zanimanju, nego u oblasti inženjeringa i farmaceutike, posedujući pri tom i "2% svetskog dohotka od plasmana nuklearne opreme u miroljubive svrhe".

Sve ono što je vezano za Atanasijev posao, uspeh, delovanje, hobi ili privatni život, može se sagledati kroz ekološku, tačnije antiekološku dimenziju. Njegova kalifornijska tvrtka započela je rad proizvodnjom boja, lakova i premaza, dok je, istovremeno, Razin u slobodnim trenucima, odrekavši se boja i mladalačke ljubavi prema njihovom proučavanju, počeo da slika čajem predele i zdanja u kojima su (bile) smeštene rezidencija Josipa Broza Tita. Nedugo zatim, firma se preorijentisala na bavljenje farmaceutikom, na proizvodnju lekova i hemikalija. Ali, kako hemija danas često nije daleko od moderne alhemije koja pokušava da stvori novog čoveka - degenerika, Atanasije Razin umesto da leči, u punoj životnoj snazi, s popriličnim brojem godina i svotom od milijardu dolara, sklapa jedan od svojih poslova stoleća prodajući Američkoj armiji, za potrebe ratnih operacija u Aziji, protivbiljne otrove.

"Njegovi otrovi uništili su sve na metar u dubinu gde god su pali, a oni su pali i u ljudsku krv, a ne samo u zemlju. Bivši vojnici koji su petnaest godina ranije prošli predelom koji je sada bio go, tužili su Atanasovu tvrtku sudu za strahovita i trajna telesna oštećenja koja su polako, sve više i više, dolazila do izraza.

Tražili su visoke odštete i Atanas ih je isplaćivao trljajući ruke zadovoljno, jer se nisu setili da traže odštetu i za tri pokolenja svojih potomaka"

Zamišljen kao roman za ljubitelje ukrštenih reči, Predeo slikan čajem je delimično oklopljen od kockica koje tvore spomenicu u čast Atanasija Fjodoroviča Razina, nekada Atanasija Svilara, američkog magnata rusko-srpskog porekla. Spomenica sastavljena od strane nepoznatih priređivača sadrži obilje raznorodnog materijala: sećanja, pisma, ispovesti, priče, napise, skice, isečke. Upravo navedeno svedočanstvo o Razinovim poslovnim kretanjima i uspesima jeste sećanje Atanasijeve majke. Jedna njena rečenica - "Dragi Atanas, sada vam nedostaje još samo jedno slovo na početku imena (ono s kraja) pa da postanete čovek" - otkriva sve kasnije namere, težnje i ostvarenja ovog Dobrotvora i Osnivača.

Nepoznati priređivači Spomenice podvlače zagonetnost uzroka munjevitog multinacionalnog poslovno-finansijskog uspeha Atanasija Razina i nesaznatljivost onih činjenica koje su jednog talentovanog arhitektu, koji ne uspeva ništa da sagradi u svojoj zemlji, preobratile u "gospodina od 2°/o", s imetkom od kojeg bi mogla da žive pokolenja.

Šta je to omogućilo Razinu profit, moć i prestiž? Promena identiteta i napuštanje zemlje, svakako, ali ne samo to. Raskrsnicu na životnom putu Atanasijevom, čini se, predstavlja susret s izvesnim arhitektom Oborenom Opsenicom u Beču, neposredno po promeni svega onog što je Svilar Razin nekad bio. Opsenica, Razinov školski drug i administrativni moćnik u njihovoj nekadašnjoj otadžbini, onaj koji je "starog" Atanasija, između ostalog, onemogućavao u građenju, odjednom, posle bečkog sašaptavanja-ugovora, postaje, davanjem novca, saučesnik u stvaranju kompanije AVS Engineering& Pharmaceuticals. Na taj način, u temelj poslovnog hrama Atanasija Razina biva uzidana žrtva koja se zove promena, ili izdaja nacionalnog identiteta. Sledeći trgovački potez i stepenicu ka uspehu čini jedan Razinov čudni poriv - kupovina stolica. On širom sveta kupuje sedišta, naslonjače, klupe, stolice n fotelje u parkovima, knjižarama, pozorištima, crkvama, čak i u italijanskom Parlamentu. Zaposedajući na taj način neprimetno ali detaljno sadašnji prostor, kockice sveta, svojom prisutnošću i neprisutnošću u isti mah, Razin, u stvari, priprema teren za konačni uspeh koji će mu doneti bezgraničnu moć, ne samo nad prostorom, već i nad vremenom. Moć upravljanja prošlošću, sadašnjošću i budućnošću, svetovnim i duhovnim poslovima, (pod)zemnim i nebeskim stvarima.

Centralnu (a)ekološku priču u žitiju Atanasija Razina čini povest o tri sestre - Olgi, Azri i Ceciliji. Razin se, naime, odlučuje da od sestara, svojih nekadašnjih ljubavi, kupi "bele pčele", budući naraštaj, nerođene duše. Uz zakup duša ide, svakako, i zakup njihovog poseda, budućeg životnog prostora. Oživljenim Gogoljevim mrtvim dušama Razin sprema novi grob u budućnosti.

"Pored onog starog načina izrabljivanja čoveka čovekom ili staleža staležom, sada se ukazuje jedno mnogo praktičnije rešenje: eksploatacija jednog pokolenja od strane drugog pokolenja... Za izrabljivanje su mnogo podesniji budući, još nerođeni naraštaji, oni koji dušu još nisu na ulici našli, oni što će se tek napiti svojih suza, nerođene dušice, što ne potpadaju još uvek ni pod kakve zakonske odredbe, ne mogu da se brane ni pljujući u oči. Zato ne treba izrabljivati sinove, kako su učinili naši naivni očevi, nego budućnost, unuke i praunuke, čukununuke i bele pčele... Cilj je da se izrabljuje i dobije i njihov životni prostor, da se njihova zemlja, voda i vazduh posednu, popiju i udahnu već sada... A uz vodu, zemlju i vazduh zna se šta još ide. Ide grob."

Jer, veli dalje glas jedne od sestara, gde bi našli stanište vozovi puni ozračenog mleka i brodovi s nuklearnim otpadom što ukleto lutaju diljem zemaljske kugle, nego u grobljima koja Atanas kupuje uz nerođenu decu i zemljište. Ali, "inventarisanje budućeg sveta, znači kršenje nebeskih pravila i ulaženje u nadležnost neba".

Ostvarenje unosnog posla milenija, totalan zakup prošlosti i budućnosti u savremenosti, doneo bi Razinu konačnu prevlast nad svetom u kome se nalazi privremeno. Atanasije Razin alias Čovek, alias Lažni Satana, koji je zagadio ovaj svet, hoće da izvrši prevrat i u vaseljeni. Međutim, veliku sahranu sveta sprečava (ili će oprečiti) jedno dete dvostrukog porekla, a tu mogućnost drže u svojim rukama junakinja i čitateljka romana. Dete je mladi đavo, Satana koji se ponovo rađa, ne bi li spasao čovečanstvo od nadiruće kataklizme. Jer, uništenjem sveta prekida se i ona poslednja nit koja Satanu preko čoveka vezuje za Boga, za ono sećanje na nekadašnju sopstvenu anđeosku prošlost, pre pada na Zemlju ili u Pakao. Zbog toga će Satana pokušati da osujeti Razinovu težnju. Žena kao drugi potencijalni spasitelj čovečanstva, čiju moguću misiju pisac nagoveštava temeljeći svoju nadu za budućnost na odrazu prošlosti i ustrojstva sveta, ta tema biće osvetljena nešto kasnije.

Zastrašujuća Razinova zamisao (koja, na žalost, nije samo ideja književnog junaka, već fantastična stvarnost čije dugove već vraćamo) ostvarila bi se vrlo lako s obzirom na pristanak tri sestre da se ovakav kupoprodajni ugovor sačini, jer, danas se više ne sklapa individualni nego kolektivni ugovor s đavolom, mimo naše volje. Međutim, celokupni plan dobija još čudovišniji obris ako se ima u vidu činjenica da su tri sestre simboli upravo našeg religijskog, kulturno-duhovnog i ideološko-ekonomskog prostora. I ponekad se čovek zbilja upita da li samo pojedinac može izdati domovinu ili stvar teče obrnutim smerom, bar kod nekih zlosrećnih naroda koji žive na volšebnim međuprostorima, gde poništavanje prošlosti omogućava rasprodaju budućnosti.

Nebo modernog čovečanstva smrskano je u borbi za sticanje bogatstva i vlasti. U svetu gde novi a lažni Bog postaje novac koji od sujetnog čoveka današnjice željnog prestiža, moći i uspeha, ište prinošenje strašne žrtve - pravog Boga iliti prirodu, prvi su na udaru mali a razjedinjeni narodi. Njima ponajpre preti opasnost od samozvanih iznedrenih dobrotvora koji se iskupljuju gradeći zadužbinu za sebe a protivu potomstva, od trgovaca uvezenih vrednosti i kultura koji bi da upravljanjem iz daljine ujednače raznovrsnost ovog sveta, njegovo praiskonsko obilje, zarad veštačkog raja u kome bi svi bili isti i "srećni".

Atanasije Razin je čovek bez oca i bez dece, bez prošlosti i budućnosti, bez identiteta. Duboko svestan da, u stvari, nije uspeo ni kao Svilar ni kao Razin, da je ostao neostvaren, razapet, lažan i jalov, on se odlučuje da opstanak u sadašnjici ostvari poistovećivanjem s nečim što bi mu povratilo izgubljenu autentičnost. Smatrajući da je to upravo njegov prvobitni poziv arhitekte koga se odrekao, Razin se odlučuje da ponovo gradi, ali i da konačno pronađe oca.

Rekonstrukcija Atanasijevog života započinje upravo traganjem za ocem. Ali, kako njegov problem nije zapravo u tome da se nađe pravi koren - otac, nego da se pronađe snažni otac koji će mu kao čoveku s misijom odgovarati, Razin, tvorac bez individualnosti, počinje da gradi kopije zdanja u kojima je boravio predsednik Josip Broz Tito - Plavinac, Brione i Beli dvor. Razin - anti Edip se, dakle, odlučuje da kroz identifikaciju imitacijom povrati i produži život sebi i jednom vremenu koje ga je koštalo gubitka -odricanja samosvojnosti.

Odnos Atanasija Razina prema svom idolu, "trećem ocu", može se donekle sagledati preko drevnog načina slikanja i poštovanja ikone. Tragično raspolućen, nezadovoljan a samozaljubljen i željan moći, ovaj će trgovac tuđom budućnošću pokušati da svoje uspinjanje prema božanstvu s kojim želi sjedinjenje ostvari postepeno, poput ikonopisca koji ikonu gradi slojevitim slikanjem: najpre doličnog, onog što je spoljašnja oznaka lika koji se prikazuje (zdanja, brežuljci, odeća...), pa tek onda ličnog. Put kojim Razin građenjem kopija ade, biva smisleniji ako se uzme u obzir činjenica da ikona pretpostavlja ontološku vezu između pralika i lika, te se stvaranjem ikone kopira stvaranje čoveka. Takođe, u osnovi pagansko verovanje u sticanje energije drugog putem slike, preobražava se s hrišćanstvom u pouzdanje da ikona ima čudotvorno-isceliteljsku moć. Kopiranjem, snaga ikone ne slabi već se umnožava, kao što i osveženje stare ikone novim bojama nije tek restauratorski postupak, nego davanje postojećoj slici nove energije. Na taj način Atanasijev odnos prema alter egu, svom dvojniku, nije samo ritualno-magijske prirode, već je to put koji dvojinu vodi ka pluralu.

Međutim, ikone mogu biti i palimpsesti čiji slojevi kriju neki sasvim drugi, nevidljivi i lažni lik, odsutno prisutan, tako da poštovanje svete slike može zadobiti sasvim suprotni smer od željenog.

Kopirajući zdanja i predele oko njih, Atanasije Razin stvara izolovani svet, privatni raj za danas, ličnu ekološku oazu, surogat obilja života, sopstvenu Nojevu barku. Gradeći paralelnu lažnu domovinu pretežno u Americi, na novom kontinentu koji već ima svoj Pariz, Aleksandriju, Atinu, Birmingem, on u jednoj od svojih kuća-palata, u kojima živi sam, biva zasut snegom usred leta, kao dvostrukom najavom: sopstvenog iščeznuća (bar onog Atanasija s prezimenom Razin) i onog deteta čije vreme tek nastupa.

I pored brojnih "zlodela", Atanasija Razina nije moguće posmatrati kao negativnog junaka (postmoderna uostalom i odriče postojanje ovakvih obrazaca) zbog toga što se kroz njegovu profesionalnu, a time i životnu sudbinu, reflektuje slika jednog sveta koji zarad spasa sopstvene jalovosti teži ujednačavanju i prosečnosti, osujećujući pri tom svekoliko kreativno ostvarenje pojedinaca i generacija. Lažna monolitnost, koja predstavlja osobeni izostanak protivteže, može dovesti do veće eksplozije s katastrofalnim posledicama nego negovano protivurečje.

Ideološki dugovi, kao moralno-egzistencijalno zagađenje budućnosti, skoro su podjednako strašni kao i dugovi tehnološko-naučnog razvoja, koji vode biološkom zagađenju budućnosti. Najnovija naučna istraživanja pokazuju da u genetski kod ulazi i društveno nasleđe, a ne samo prirodno.

Ako je književnost otkrovenje čovekove situacije u svetu i ako se to otkrovenje metaforički shvati kao slika, onda bi njen okvir omeđivao prikazani isečak stvarnosti, jer, svaka se knjiga piše za sadašnjicu. Perspektiva ove slike i unekoliko njena osnova, s obzirom da je to pogled unutra ili iznutra, bila bi prošlost i svekoliko iskustvo kojim nas je jučerašnjica podučila. Sve, pak, ono što bi predstavljalo izlazak iz rama slike bio bi, ili život sam, ili nadolazeća sutrašnjica - potvrda u budućnosti svega onog što je slika prikazala.

Predeo slikan čajem jeste takav roman-slika iz više razloga. Onaj koji se čini najmarkantniji leži u činjenici da se jedan deo budućnosti koji je ovo delo, odnosno njen autor, na neki način predvideo (roman je ugledao svetlo dana sredinom 1988. godine), ostvario i potvrdio. Naime, svekolike promene imena, identiteta i ljubavi junaka, njihovi mnogobrojni brakovi, razvodi, vanbračna deca i mnogo šta drugo, mogu se tumačiti i kao odraz naše trenutne (jugoslovenske i istočnoevropske) stvarnosti.2

Atanasije Razin se na gradnju kopija, kao naopakom pokušaju povratka izgubljenom suštastvu, odlučuje onda kada ostane bez svoje velike i jedine ljubavi - Vitače Milut. Njen prvi muž, major Pohvalić, odlučiće se na bezuman korak - ubistvo dece - onda kada, takođe, bude ostao bez žene. Sličnosti između Razinovog i Pohvalićevog lika temelje se na činjenici da obojica, uništavajući sopstvenu, rođenu decu, odnosno, tuđi, nerođeni porod, idu istom cilju - zatiranju nacionalnog i uništenju života uopšte. Razlike među njima su pak u svesnosti čina i krajnjem ishodu. Pohvalić, čovek bez sećanja, koji zaboravlja ubistvo kćeri, jeste simbol zapretene nacionalne samosvesti, ali, samoubistvo koje vrši posle stravičnog saznanja, pokazuje se kao znak probuđene s(a)vesti. Razin, međutim, perfidno i proračunato ide svom cilju, pa biva osujećen tek mehanizmom više kosmičke pravde. Ipak, majorov zločin ima otežavajuću okolnost u činjenici da on zlodelo čini (Razinova ideja može i ne mora biti ostvarena) i to kroz ubistvo ženske dece-nerotkinja. Jer, pisac nam poručuje, postoji bitna razlika u ženskim smrtima, ona između rodilja i nerotkinja, mada je ubistvo žene uopšte, na neki način, ubistvo sveta. Smrt rodilja je jedna jedina, lična smrt, dok nerotkinja koja umire, svojom smrću gasi čitavu žensku lozu predaka; ta smrt "kosmičkih je razmera i uhiljadostručena je. To je gašenje cele jedne ljudske loze po mleku ...", pa predstavlja specifično rušenje mosta između prošlosti i budućnosti.

Pohvalićevo "nesvesno" ubistvo dece može se shvatiti kao višestruko ekološko upozorenje na opasnost po budućnost čovečanstva. Zapretenost nacionalne svesti na poseban način ubija pretke i potomke, te dovodi do samouništenja, odnosno u Razinovom slučaju, do tavorenja i tvorenja bez osobenosti, pukog podražavanja tuđeg ili preživelog - do tihog umiranja i iščeznuća, kao što i "bela smrt", opadanje nataliteta, zatire početak i nastavak ljudskog roda, onemogućavajući postojanje "belih pčela". Ženski rod, kao biološki bitna karika u lancu života i omogućavanju opstanka, vraća nas Vitači Milut, njenoj poziciji u ekološkoj orijentaciji romana i onoj niti koja drži rasplitanje ekološkog i antiekološkog. Vraća nas ljubavi, jer Predeo slikan čajem je i ljubavni roman.

Atanasije Razin, poput modernog Odiseja, luta svetom ne bi li našao ovoju Itaku i Penelopu, vrednosti koje je nekad posedovao. Istom stazom-lavirintom idu i ostali likovi romana, tragajući za izgubljenom domovinom-rajem i drugom polovinom davno posedovane celine.

2.

Predeo slikan čajem je roman slojevite, dinamičke strukture, kao i celokupno Pavićevo književno stvaralaštvo. S obzirom da je to i roman za ljubitelje ukrštenih reči, on ima svoj vertikalni, vremenski nivo i svoju slojevitu horizontalu. Ukrštaj te dve dimenzije tvori treću, dubinsku dimenziju, koja u prostoru omogućava različite perspektive sagledavanja. Višeznačnost koja iz svega ovoga proishodi, omogućava mnogostrukost tumačenja.

Zadržavajući se na ekološkom aspektu tumačenja treba skrenuti pažnju da u odnosu na

muške i ženske likove romana postoji različita prozirnost teksta. Ako bi se, vrlo uslovno, napravila podela po vremenskoj osi, onda bi muško-ženski princip, oličen prvenstveno kroz Atanasija Razina i Vitaču Milut, mogao imati i različit odraz u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Odnosno, događaji vezani za Atanasija reflektovali bi u većoj meri sadašnjost, te bi i njihova simbolika, kao aluzivno-kritički odnos prema stvarnosti, bila prepoznatljivija - jer, alarm prema nadirućim opasnostima sada i ovde mora biti jasan. S Vitačinim likom, naravno, stvari stoje obrnuto.

Kroz lik Vitače Milut prelama se spektar ekoloških, filozofsko-metafizičkih, i estetičko-poetičkih tema ovog romana. Ako Atanasijev lik odražava političko-istorijski, vremenski trošan svet taštine, onda Vitačin lik, kao protivteža, ostavlja otisak svevremenosti i lepote večnog. A večno je u mitu.

Pavić je koristeći se reinterpretacijom mita, njegovom transformacijom kroz parodiranje ili trivijalizaciju, stvarajući novu, privatnu mitologiju i služeći se složenim međuodnosima mitskog, simboličnog i arhetipskog, naslikao predeo svog romana. Jer, mit kao priča nad pričama, kosmos u malom, univerzum u atomu, izražava sveopšte u pojedinačnom, duhovno u materijalnom, unutrašnje u spoljašnjem. Mit čuva sećanje na vreme kada je čovek bio Bog, i na vreme kada je to prestao da bude.

Za lik Vitače Milut vezan je čitav niz karika-simbola, koji poput genetskog lanca u našem organizmu, omogućavaju, složenim spletom ukrštaja, kretanje unapred, ponavljajući prastaro-nedokučiv kod prvobitnog, šifru iskonske i tajanstvene suštine postojanja.

Predeo slikan čajem je porodični roman, saga o precima i potomcima. Priča o Vitačinim precima, porodici Riznić, seže do XVIII veka i kroz mnoštvo likova i njihovih životnih sudbina zahvata velike geografske prostore na kojima je živela srpska građanska klasa van matice zemlje. Ovo razgranato porodično stablo prekida se smrću Vitačinih kćeri i time, gašenje ženske loze u sadašnjosti prerasta u razaranje istorijskog, kulturnog i životnog obilja. Ali, to isto rodovsko stablo, koliko god predstavljalo bogatstvo različitog kroz blagotvornu mešavinu mnogih naroda i njihovih kultura, sadrži i opasnost od odnarođavanja. Granica između prožimanja i nestajanja tanušna je i skoro neprimetna, Zbog toga je žena kao majka ta koja se stara o budućnosti. Ona je kuća i stub porodice, karijatida domovine, ali i nešto mnogo više - osnova drveta života. Četiri rajske reke, koje po predanju izviru iz vrela ili bunara u podnožju drveta života, središtu raja, teku ka raznim stranama sveta.

Razinova, "otmica" Vitače podseća na mnoge druge mitske otmice koje se nisu dobro završile bar po jednu stranu, otmičara ili otetog. Ali, taj njihov nasilni a ipak dobrovoljni odlazak, asocira i na bekstvo, odnosno, na izgon iz raja.

Raj, taj zeleni vrt-ostrvo, u kome je nekad postojalo savršeno zajedništvo čoveka, Boga i svega živog, gde su biljke, životinje i čovek živeli u saglasju govoreći istim jezikom, jeste izgubljeni zavičaj Adama i Eve, izgubljena otadžbina-domovina Atanasija i Vitače i zapretena veza savremenog čoveka s prirodom i sobom.

Mnogobrojni mitsko-simbolični dvostruki polni identiteti junaka romana, razna prerušavanja i preobražaji, svakojake ambivalentnosti, spajanja i razdvajanja, lutanja i potrage, dobrim delom su znak težnje da se putem ponovne sjedinjenosti muškog i ženskog principa - androgina - ostvari povratak raju - praiskonskom savršenstvu. Androgin, kao celovitost ljudskog roda, simbolizuje savršenu ravnotežu muške i ženske energije u svemiru, koje, noseći svaka ponaosob klicu one druge, suprotne moći u sebi, podrazumevaju da ne postoji isključivo muška ili ženska priroda.

U našem crno-belom svetu svakojakih podela sve se doživljava, pa i različitost polova, kao krajnja suprotnost, borba i suparništvo, a ne kao uzajamno partnerstvo, podsticajna napetost ili bogatstvo drugačijeg na kome počiva svet. Kroz implicitnu simboliku androgina, koji nije ni jedno ni drugo a ipak je oboje, te time predstavlja specifično prerušen princip jedinstva suprotnosti, izražen je Pavićev filozofsko-antropološko-ekološki kredo. Dakle, mogući spas nacionalnog i opštečovečanskog, čoveka i prirode, u krajnjoj liniji - budućnosti, vidi se u stalnom prilagođavanju i koegzistenciji uz čuvanje specifičnosti, i uz otpor svekolikom polaritetu, unifikaciji i redukciji kojima teži savremeni svet.

S druge strane, u ženskom "pasivnom" principu, oličenom u Vitači Milut, viđena je mogućnost opstanka čovečanstva, ali ne samo biološki, nego se u ponovnom vraćanju blagotvornosti ženskog senzibiliteta vidi jedna od šansi prevazilaženja aktivnog, muškog principa, koji već dugo vuče konce velike igre - života, sve nespretnije i tragičnije. Vitačin "izlazak" iz knjige, njen pokušaj ostvarenja besmrtnosti kroz zaljubljivanje u čitaoca, odnosno, njeno otelotvorenje u čitateljki koja joj spasava život, mogući su odrazi ovakvog shvatanja na sadržinskom planu romana. Još neki, naizgled beznačajni detalji, svedoče u prilog ovom stavu. Sestre Vitača i Vida, koje su na neki način ista osoba, upoređene su sa Serafimom, odnosno heruvimom. Na ikonama jevanđelisti su prikazivani u obliku krilatih životinja, a jevanđelist je objavljivač spasenja. Njihova imena pak, Vitača i Vida, etimološki se mogu dovesti u vezu sa očnim vidom, vidarima, vidovitošću, čak i sa Svetovidom, za koga se smatra da je bio vrhovni bog svih Slovena. Simbolika glasa, pojma-stožera vezanog ponajpre za Vitaču, mnogoznačna je, ali se posmatrana iz ovog ugla može tumačiti kroz izraz - glasnik budućnosti. Takođe, samci (idioritmici), oko čijeg se životnog izbora i principa okreću centrifugalne i centripetalne sile romanesknih događanja, suštinski su povezani sa ženom i stvaranjem kroz kult Bogorodice. Uopšte uzev, u ovoj knjizi se junakinja, a ne junak, posmatra kao prototip spasitelja, kao što je sličan obrt ostvaren i preko lika Satane.

Predeo slikan čajem je roman krstaste strukture (vertikala i horizontala ukrštenih reči, ukrštanje raznih priča itd.) i ta njegova kompoziciono-formalna odlika metaforički se može shvatiti kao krst koji su nosili naši preci, nosimo ga mi a nosiće ga i budući naraštaji, ako ih bude bilo. Međutim, krst koji svojim telima prilikom ljubavnog odnosa stvaraju Atanasije Razin i Vitača Milut, taj privid ili trenutak spajanja, vraća nas univerzalnoj simbolici krsta, androgina i drveta života.

Krst kao spoj dve ravni, horizontalne n vertikalne, simbol je praiskonskog androgina i arhetipskog čoveka kadrog za bezgranično-harmonično širenje u oba pravca, uvis i naniže. Tačka spajanja omogućava opštenje neba i zemlje, silazak duha u materiju i obrnuto, pretpostavljajući time mogućnost večnog života. Krst obrazuju već pomenute četiri rajske reke koje teku iz korena drveta života. Vitačino istrajno traganje za izgubljenim jedinstvom, kroz pokušaj pronalaženja nebeskog, zemaljskog i podzemnog ljubavnika jeste alegorijsko vaspostavljanje vaseljenskog stabla života.

Axis mundi - drvo života je Imago mundi - slika sveta. Ukorenjeno u dubini zemlje - osi sveta, dodirom s vodama, ovo drvo raste u svet vremena i naviše, dalje ka nebesima i večnosti. Stalno se obnavljajući i obavijajući prošlost, sadašnjost i budućnost, ono omogućava život, a sjedinjenošću podzemlja, zemlje i neba, spojem suprotnosti u jedinstvo ono ostvaruje savršenu ravnotežu. Drvo života i drvo poznanja rastu u raju, ali se, bitno razlikujući upravo u stvaranju ravnoteže, na specifičan način reflektuju na sudbinu sveta i sudbinu junaka romana. Drvo poznanja suštinski je dualističko zbog saznanja dobra i zla koje je dovelo do praroditeljskog greha i izazvalo pad iz rajskog stanja. Drvo života, pak, kao vaseljenska osa trojedinstva, prevazilazi dualnost i ostvarenjem principa jedinstva suprotnosti, vrši uravnoteženje. Mladi Aleksandar Pfister, jedan od likova u Predelu slikanom čajem, kad spozna drvo poznanja gubi drvo života, ali svojom smrću ne nestaje zanavek, nego upravo kroz Vitaču, složenim spletom naznaka, doživljava neku vrstu reinkarnacije. U Pfisterovom zagonetnom životu i sudbini, (on što više saznaje brže stari, te u sedmoj godini umire, imajući sva fizička i umna svojstva zrelog čoveka), koji se, svakako, mogu na različite načine tumačiti, moguće je prepoznati jednu bitnu situaciju u kojoj se nalazi savremeni čovek.

Čovek (post)modernog doba se upravo kroz sopstveni umni razvitak približava samouništenju, kataklizmi koja mu preti kao bumerang i kroz povratno dejstvo prirode.

Ljudska satanizacija, čini se, proizvod je prevazilaženja božanskog u smislu umnog, ili potiskivanja božanskog u smislu prirodnog. Taj ubrzani negativni proces stoga zahteva povratak onom drvetu života, koje u svom svekolikom trojedinstvu čuva i ravnotežu duha, duše i tela. Jer, ono što, izgleda, Pavić u svom delu proglašava suštinskim uzrokom odsustva ravnoteže, jeste odricanje jedinstva (ili udaljavanje) duhovnog i materijalnog.

"Androginsko-ekološka" priča o duši i telu koja je više no jednom u romanu ispričana, a ponajviše odbolovana kroz Vitaču Milut koja traga za izgubljenim nebeskim odrazom svoje duše, opomena je da se treba vratiti prirođenoj celovitosti, onom jedinstvu koje je sadržano u kosmičkom ustrojstvu.

Moderni čovek doživljava svet i vreme kao stihiju koja dolazi spolja, upravo zato što se odvojio od sebe, te više nije u sadejstvu s prirodom i velikim ritmom svemira. Ali, ova knjiga nije poziv na vraćanje unazad, već poziv na mudrost, moralnost i čovečnost, na umeće da se na svetu bude.

Slika posunovraćenog sveta istorijske zbilje i izobličene stvarnosti koju nam jednim svojim delom Predeo slikan čajem pokazuje, jeste odraz nas samih. Katarzična moć knjige-ogledala trebalo bi da onemogući strmoglavi pad u ništavilo i vrati svetu izgubljenu suštinu i unutrašnju ravnotežu.

Zmijolika stolica na kojoj sede pisac i čitateljka/čitalac bliski je susret probuđene ovesti, savesti i ljubavi.

(1990)

P.S.

Dinamički monizam, kao balansiranje i iskušavanje oba pola suprotnosti, predstavlja oblik kretanja u okviru Jednog, koji upravo u različitom vidi neprekidno postojanje. Beskrajnost je u nepostojanosti, a besmrtnost u večnoj promeni i vraćanju, u unutrašnjem kretanju prema samom sebi, jer je subjektivno jedini način postojanja Univerzuma.

Veliki prelaz koji omogućava sticanje besmrtnosti možda je ostvariv odbijanjem kraja na nekoliko načina: preko stalnog dovršavanja a ne dovršenosti (neprekidnog delovanja a ne dela), kroz shvatanje vremena kao apsolutne relativnosti, što omogućava sadašnjosti da postane pokretljiva beskrajnost ili žižna sjedinjenost sva tri vremena i preko neprestanog prilagođavanja koje relativnost sama po sebi zahteva.

U Predelu slikanom čajem na planu sadržine i forme, ovakav ili sličan pogled na svet ostvaren je različitim sredstvima, ali se najmarkantnijim čine: zaljubljivanje Vitače Milut u čitaoca, priča-slika o ptici i pregradi iz poslednje Razinove beležnice, prividna nedovršenost romana i razmišljanje o praznini, tačnije izazivanje efekta praznine haosa na planu celokupnog romanesknog zbivanja.

Svekoliko stanje razjedinjenosti i rasparčanosti u romanu, prividna nepovezanost i ispreturanost događaja i likova, nesumnjivo odražava istorijsku zbilju i naše nevreme, haos u kome živimo. To je slika sveta koji je postao hrom izgubivši ravnotežu i prvobitnu boju. Zvukovna sličnost prideva hrom i predmetka u složenicama koje označavaju boju, čista je slučajnost, ali podudarnost između haosa i hronosa jeste suštinska.

Haos je zaustavljeno vreme, bezvremenost i svevremenost u isti mah, kao što je i vraćanje u to prestanje, u utrobu pramajke, ništavilo i smrt, ali i ponovno rađanje. Pavić je u Predelu slikanom čajem poremećajem prostorno-vremenskih odnosa izvedenih putem ispreturanih događaja, prividno nepovezanih ili ispričanih na neobičan način, uspeo da stvori utisak premitskog vremena, onog prvobitnog haosa prilikom stvaranja sveta, ali i efekat neprolaznog večnog trajanja, objedinjenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. S obzirom da je haos kao prevreme trenutak stvaranja svega i ničeg ni iz čega, to se u ovom romanu tek na planu celine, ujedinjavanjem delova, dobija smisao ili svet.

U jednom naglavačke okrenutom svetu samo se obrnutim sagledavanjem, onim iz pozicije samog haosa (iz unutrašnjosti i centra), može uspostaviti prava slika. Haos je, dakle, s jedne strane smetnja opažanju istine, a s druge strane, u toj punoj praznini sadržana je istina i bitnost. Praznina je svemoćna jer sve sadrži i iz svoje celine upravlja delovima, vladajući kretanjem kao stvaranjem, koje je samo u njoj moguće, kao i razaranje.

(1991)

1 Rečnici, leksikoni i enciklopedije na različit način objašnjavaju ovaj pojam, ali svakako je reč o proučavanju međusobnih odnosa svih živih bića prema sredini u kojoj žive. Ti zamršeni odnosi zajedničkog življenja prvobitno su bili podvedeni pod granu biologije i fiziologije da bi se onda proširili u biološko-sociološku disciplinu, a danas postali nauka o načinu života. Put do naučnog punoletstva, koji je ekologija prešla u svom razvoju, rezultat je vremena i pre svega čovekovog delovanja u njemu. Zbog toga ova oblast izlazi iz okvira naučnog razmatranja seleći se u druge oblasti - umetnost, politiku, svakodnevni život...

2 Na sličan način, kao anticipacija sloma "istočnoevropskog carstva", može se danas pročitati Pavićeva priča Konji svetoga Marka.

Unutrašnja strana vetra
ili
Roman o žudnji za celinom

"Tu stoji, kao neka ispovest, naslikano ušće reke Save u Dunav, pod Beogradom. U ušću je naslikano ostrvo ali na jednom mestu kao da je oko slikara udarilo na prepreku, kao da je predeo pregradio nevidljiv uspravan zid. Kao da je tu od zemlje do neba postavljeno čudno sito. Prolazeći kroz njega voda se u daljem toku pretvara bez prelaza u kopno, a kopno u vodu, nebo dalje lebdi zaustavljeno kao zemlja, a zemlja teče kao nebo s oblacima po sebi. Iza te nevidljive prepreke Beograd više nije Beograd, a Dunav nije reka. Jedna ptica u brzom letu i žudnji za slobodom, udarila je u tu prepreku, kao što ptice uhvaćene u sobu udaraju u prozor ili u staklo slike iza kojeg je predeo naslikan čajem, i razbijaju ga. Tako isto udarila je ptica na Razinovoj slici u tu nevidljivu pregradu, razbila je i proletela kroz nju. Ali se ne zna da li se domogla slobode, jer je, izašla na drugu stranu krvava i njena krv teče niz onu drugu, spoljnu stranu pregrade kao niz staklo, dok ona raščupanih krila pokušava da s one strane uhvati vetar."

Predeo slikan čajem

"Obično je sedeo na bregu u tvrđavi i polagao oči na krila nekoj ptici, koja bi se strmoglavljivala u dubinu, i puštao da mu ptica nosi pogled po varoši koja je u vidu kamenih zuba zemlje nicala duž reka obnavljajući se sama iz sebe. Tako, na ptici ništa nije moglo biti prepušteno slučaju i ostati neprimećeno; s vremenom, morao se mrežom ptičijih letova obuhvatiti i osmotriti ceo drevni grad, svaki kut u njemu, a Leander je upijao u sebe, trepćući kao da guta, svaku pojedinost koju bi mu pogled na ptici dotakao u tom padu... A potom bi ptica u oštrom letu prišila za nebo kao postavu ovaj svet u kom je Leander, kao u mreži, ležao ulovljen."

Unutrašnja strana vetra

Ove dve slike, a mogle bi biti i koje druge, potvrđuju kako su sve knjige Milorada Pavića povezane, ugrađene jedna u drugu, kako se u njima vrši uzajamno prelivanje sadržaja, likova, motiva i osećajnosti.

Celokupno dosadašnje Pavićevo delo liči mi na onaj čudesni raznobojni pesak zarobljen između dva stakla gde se sopstvenim pokretima slika oživljava i tvori minijaturni svemir uvek novih šara, oblika i ornamenata; stvara se jedan svet sa zadatim sadržajem, ali i sa prividno neograničenim mogućnostima ukrštanja zrnaca. Ta utešna iluzionistička igra, u slučaju Pavićeve literature, umnožena je time što u njoj učestvuju ruke i pisca i čitaoca.

U Unutrašnjoj strani vetra je više no u pređašnjim romanima ovog autora korišćen usložnjen metod iz priče Izvrnuta rukavica, jer je Milorad Pavić dekonstrukcijom sopstvenih priča, uz promenjen odnos narativnih delova i preko interpolacije novih tekstualnih celina, stvorio delo potpuno novih značenja i strukture. To je jedan od fascinantnih rezultata ovog postmodernog romana-klepsidre - istovremeno ostvarenje kontinuiteta i novine, uz stvaranje nesvakidašnje celine.

Roman o Heri i Leandru, ta dvostrana pesma u prozi, čuva u svojim naizgled raspolućenim delovima s različitim ritmom, dve priče o muškarcu i ženi koji žive u raznim vremenima. Ona je prividno zatvorena u vremenskoj krletki XX veka, dok on obitava, lutajući i gradeći, na razmeđi XVII u XVIII vek. Ali, njihova zajednička prapovest mnogo je starija i seže u mitske vremenske dubine, počivajući na antičkoj legendi o ljubavi i smrti Here i Leandra.

Priča o Heri i Leandru je priča o neprekidnom savlađivanju prepreka, ne bi li se ostvarila apsolutna ljubav. Taj Praleander, zaljubivši se u Afroditinu sveštenicu Heru (Heroju, Heroneju), svake noći je preplivavao morski tesnac između dva kopna, kontinenta i sveta - između maloazijske strane Helesponta (današnji Dardaneli), s koje je poticao, i evropske strane, na kojoj je u jednoj kuli živela Hera. Ona bi mu u sumrak palila svetiljku, a on bi prema tom tankom mlazu svetlosti pronalazio put, prolazeći kroz opasne morske struje, do svoje ljubavi. Ali, jedne olujne noći vetar je ugasio Herin treperavi plamičak, njen ljubavnik je u tami izgubio smer i utopio se, a ona, kada je u svitanje opazila mrtvog Leandra, bacila se u očajanju u provaliju. Na oštricama litica podno kule nađeni su zajedno, sjedinjeni i u smrti.

U Pavićevom romanu čitalac će pronaći složene spletove ukrštaja različitih aluzija, naznaka i kopči s ovom starom pričom, ali će mu se učiniti kao da mu ona glavna, suštinska veza stalno izmiče. To je delimično tako jer je u romanu izvedena postmoderna reinterpretacija mita, međutim, što je važnije, ni suština ne bi bila to što jeste da nam stalno ne izmiče, jer je za njeno spoznanje potrebno uložiti životni napor, pa je i tada ne dosegnuti, već samo okrznuti, kao ona ptica s početka teksta.

Ptica u poletanju je od drevnih vremena u slikarskoj veštini bila simbol duše, a duša, ta latinska anima, ima veze s vazduhom, dahom, i vetrom naravno.

Unutrašnja strana vetra je roman o našoj unutrašnjoj strani; to je priča o duši; prozna kompozicija o muškarcu i ženi i njihovim dušama - muškoj i ženskoj; o zameni polova duše (ako duše uopšte imaju pol); povest o mogućnosti i nemogućnosti ljudskih dodira u vremenu i prostoru; pesma o smrti, ljubavi, besmrtnosti - i o žudnji za celinom.

Roman o Heri i Leandru nazvan je, između ostalog, i androginim romanom (prof. Miodrag Radović). Prema priči (ili mitu) o androginu, koji je zabeležen i u Platonovoj Gozbi, prvobitna ljudska rasa bila je u stanju praiskonskog savršenstva i celovitosti, jer su ta bića u sebi sadržala sjedinjena oba principa, muški i ženski, bila su, dakle, na neki način dvopolna. Samim tim ovi praljudi posedovali su čudesno umnoženu moć i energiju, sličnu božanskoj, a pošto je ona bila hibris bogovi su naumili da im snagu oslabe rasecajući ih na dve polovine, koje su od tada pa do sada, sećajući se maglovito tog davnog i prvobitnog, u stanju stalnog lutanja i traganja ne bi li se našle i nanovo sjedinile. U filozofiji, mistici i umetnosti postoje brojna tumačenja i varijacije ove priče o sećanju na izgubljenu uzajamnu pripadnost, ali se sva ona suštinski svode na čežnju za ostvarenjem apsolutnog i potpunog bića putem ljubavi. Androginska priča je ljubavna priča, a poslednji cilj erosa u njoj jeste ostvarenje besmrtnosti.

Unutrašnja strana vetra je i ljubavni roman, mada u njemu ljubavna priča ne postoji u klasičnom smislu, iako ljubavnih epizoda ima i u Herinom i u Leandrovom životopisu. Međutim, potpuno ostvarenje njihove ljubavi, ono metafizičko ostvarenje erosa, nebesko venčanje, jeste tek u njihovoj smrti, a ta najdublja sjedinjenost ne predstavlja privremenost već večnost, pa time i besmrtnost.

Da li je, dakle, Unutrašnja strana vetra androgini roman? Može se odgovoriti i potvrdno i odrično, zavisi s koje strane se prilazi problemu, s unutrašnje ili spoljašnje, iz smrti ili iz života. Ali, treba pogledati ima li i u prethodnim Pavićevim romanima varijacija androgine teme. U Hazarskom rečniku androgin je bio raspolućen, postojao je ženski i muški primerak romana, koji su doduše, čitateljka i čitalac mogli da spoje u jedinstveni primerak, sastajući se u podne neke plave srede na glavnom trgu svoje varoši u poslastičarnici, ali bi ipak knjiga, nakon onog što se njima dogodilo, nastavljala svoje postojanje i život u dva odvojena primerka, U Predelu slikanom čajem, pak, brojne transformacije likova, njihovi dvostruki polni identiteti, preobražaji, prerušavanja, lutanja i potrage, bili su znak želje da se dospe do androginog stanja. Najzad, u Unutrašnjoj strani vetra, ideja i forma u kojoj je knjiga ostvarena - mogu se nazvati androginom.

Ali, ono što spaja junakinju i junaka romana, ona suštastvenost i celovitost - jeste smrt. Herin i Leandrov jedini stvarni, mogući i pravi dodir, njihovo jedinstvo, leži u njihovim smrtima, bez obzira što su ih oni zamenili, jer Hera umire Leandrovom smrću i predstavlja reinkarnaciju njegove muške duše, dok Leander prisvaja Herinu smrt za svoju. Uz to oni putem tih reinkarnacija života, smrti i duša plivaju kroz okean vremena. Hera umire svojom pravom smrću u prošlosti, Leander u budućnosti.

Doduše, ne treba smetnuti s uma da postoji još jedan bitni stalni i trajni susret Here i Leandra, onaj ostvaren putem književnosti i umetnosti. Od mita, od Musejeve pesničke povesti, preko Vergilija, Ovidija, Bajrona, Kitsa, Rubensa, Tarnera (i mnogih drugih), pa sve do Pavića, Hera i Leander su u kontaktu - rečju, zvukom ili bojom.

U stvari, prava celina Unutrašnje strane vetra pohranjena je u onoj plavoj stranici na sredini knjige koja razdvajajući spaja priče, sudbine, vremena, likove i smrti. Ovoga puta pavićevska belina je plava, i bez obzira kakve će boje ili izgleda biti u ostalim izdanjima i na različitim jezicima, ona predstavlja vremenski rez sličan onom u Kjubrikovom filmu Odiseja 2001.

Međutim, do telesnog, ovozemaljskog dodira junakinje i junaka, do takve ljubavi kao vrhunskog ostvarenja života, ne dolazi; mada se ne isključuje mogućnost da će u budućnosti do toga doći (paralelne linije se možda ipak u nekoj tački susreću i spajaju), ali ta priča se odvija u i van stranica romana, u mašti, asocijativnosti, želji ili stvarnosti čitaoca.

Možda će u novom Pavićevom romanu, ako ga bude bilo, a nadajmo se zbog čitalačkog zadovoljstva da hoće, biti ostvarena ta ovozemaljska, životvorna čežnja za celinom; odnosno, da ćemo dobiti jedan pravi androgini roman, pa ma kako on izgledao (možda sasvim klasično).

Ali, može se i s jedne druge strane postaviti pitanje da li je Unutrašnja strana vetra androgini roman, posmatrajući ga sa stanovišta dubinske psihologije i psihologije stvaralaštva. Androginska priča Karla Gustava Junga, koja preko teze o postojanju animusa i anime govori o višestrukim slojevima našeg bića, svodi se, zapravo, na zaključak da svaki čovek ima u sebi kao potencijal mušku i žensku silu, odnosno senzibilitet, da svako od nas pored sopstvenog pola čuva u sebi i suprotni pol. Smatram da ovako posmatrana Unutrašnja strana vetra pre može biti androgini roman, jer Hera i Leander mogu biti metafore za animu n animusa, odnosno, mogu predstavljati jedan lik u dva principa - muškom i ženskom, dok bi sama Hera, čak, mogla simbolizovati jedinstvo oba principa, a njen odnos prema vremenu - naše nesvesno koje je bezvremeno i slično stanju sna, zaljubljenosti, periodu detinjstva ili trenucima umetničkog stvaranja. Ovakav stav bi, istovremeno, dešifrovao jedno od mogućih značenja zagonetnog epigrafa o polovini i celini s početka Leandra; mada se njegova poruka da tumačiti i preko sledećih polariteta koje nam je "podarila" moderna civilizacija: telo (pol) i duša, duh i duša, život i smrt, itd. Takođe, (ne)androginsko stanje shvaćeno kao razapetost između duha i materije i svih drugih sličnih dualiteta, a naročito između svesnog i nesvesnog, kao da je na putu da bude prevladano i pomireno ovim Pavićevim romanom. Uostalom, u Unutrašnjoj strani vetra je odsutno prisutna jedna priča ovog pisca koja se lajtmotivski provlači kroz sva njegova dela, a zove se - Priča o duši i telu.

Posmatrana, pak, s pozicije psihologije stvaralaštva Unutrašnja strana vetra potvrđuje stanovište da visoke umetničke vrednosti Pavićeve proze počivaju, između ostalog, i na velikom emotivnom bogatstvu koje je postignuto prožimanjem muške i ženske osećajnosti (čak i kada se insistira na razlici, a ionako celokupna Pavićeva proza predstavlja pokušaj prevladavanja suprotnosti njihovim isticanjem), odnosno, na tome što nije potisnut kod pisca ženski senzibilitet, što je retkost, naročito u srpskoj književnosti. U stvaralaštvu onaj ko uspe da ostvari spoj animusa i anime oslobađa ogromnu umetničku energiju, a to se desilo u Pavićevim knjigama.

Ali, Unutrašnja strana vetra je i roman o smrti koja je kao i vreme - unutrašnja strana, postava našeg života. Jedna od centralnih tema Pavićeve proze jeste problem identiteta - ličnog, polnog, porodičnog, generacijskog, nacionalnog, religijskog, kolektivnog, kosmičkog, ali se u ovom romanu javlja i jedan novi problem - problem identiteta smrti.

Kartografija smrti u Unutrašnjoj strani vetra, izvedena na način jednog Hijeronimusa Boša, nadovezuje se na Hazarski rečnik koji je govorio o muškim smrtima i na Predeo slikan čajem koji je fiksirao razliku između smrti rodilja i nerotkinja. Kog je polnog identiteta smrt duše u ovom romanu? I da li duše uopšte umiru? I koliko puta umiru junaci romana i u koliko se obličja reinkarniraju? I da li je ovo roman o smrti u kojem nema umrlih a ima smrti? To su neka od pitanja na koja valja tražiti odgovore.

Tačke spajanja u ovom romanu su međuprostori, saćaste šupljine pune meda i polena, između građenja i razaranja, erosa i tanatosa, ljubavi i smrti, večnih tema umetnosti i večnih nepoznanica naše unutrašnje, zamagljene strane života. U svom poetskom tkanju Unutrašnja strana vetra čuva mnogo ljubavi za ovaj svet i život, bez obzira što joj je smrt jedna od tema, ali smrt i jeste potvrda našeg života, kao i ljubav.

(1992)

Elementi postmoderne poetike Milorada Pavića

Početak proglašavanja romana Milorada Pavića postmodernim delima vezuje se za jedan članak Andreasa Lajtnera, slaviste, docenta na Univerzitetu u Klagenfurtu, koji je 1988. godine u "Bečkom slavističkom almanahu" Hazarskom rečniku dao atribut "postmoderno delo". Nešto kasnije slična određenja javljaju se i kod naših književnih teoretičara i kritičara (Radoman Kordić, Sava Damjanov, Aleksandar Jerkov), koji su razmatrali neke elemente postmodernističkog stilsko-poetičkog koncepta u celokupnom Pavićevom proznom delu, a prevashodno u romanima Hazarski rečnik i Predeo slikan čajem.

U Evropi, a naročito na nemačkom govornom području, glasovi koji stavljaju znak jednakosti između Pavića i postmoderne jačaju posle prevoda Predela slikanog čajem, tako da je nedavno bečki "Algemajne cajtung" proglasio ovog pisca predvodnikom evropske postmoderne, a profesor Rolf-Diter Kluge, sa Slavističkog seminara u Tibingenu, najavio za 1992. godinu međunarodni naučni skup pod nazivom Pavić i postmoderna.

Do sada nesumnjivo snažnija određivanja Pavića kao postmodernog pisca iz zapadne Evrope, a nešto tiša sa našeg kulturno-književnog prostora, potiču, verovatno, iz nekoliko razloga. Zapadni svet podjednako zbunjen književnim slučajem Milorada Pavića kao i naš, mada sa drugačijim i bržim smislom za prilagođavanje i prihvatanje novog, ali i za unifikaciju, uspeo je da prilično bezbolno uvrsti i klasifikuje Pavića pod oznakom "postmoderna". Tim činom su, možda, donekle ili za neko vreme izbegnuta drugačija određenja i traganja za vrlo složenim temeljima i naslagama iz kojih je izrasla ova proza. S obzirom na to da se ti temelji nalaze i u kosmopolitskom nasleđu, ali prevashodno u onom vezanom za istočni prostor i drugačiju duhovnost, jasna je izvesna skepsa naših književnih poslenika, kojima se i ja pridružujem, kada je reč o odnosu Pavić - postmoderna. To je, u stvari, bojazan da bi se olakim a isključivim etiketiranjem Pavića kao postmoderniste suzilo obilje mogućih pristupa prozi ovog autora. Ovakav stav, naravno, ne isključuje mogućnost proučavanja Pavićevog književnog dela i sa postmodernističkog stanovišta.

Za sada jedini književnoteorijski tekst koji isključivo razmatra postmodernistički prosede ovog autora jeste rad Dagmar Burkhart, slaviste iz Hamburga, saopšten 1990. godine na Sastanku nemačkih slavista u Berlinu, pod nazivom - "Lovci snova, trialozi i predeli slikani čajem. Postmoderna poetika Milorada Pavića". U tom tekstu ona navodi sedam suštinskih odlika postmoderne književnosti, koje zatim analizira na primerima iz Hazarskog rečnika, dodirujući ovlaš i Predeo slikan čajem. Ja sam se, pak, odlučila da preuzimajući njene osnovne formulacije, tačnije tih sedam tačaka, pokušam da sažeto skiciram neka od karakterističnih obeležja Pavićeve proze u celini koja se mogu tumačiti u postmodernističkom ključu i time omogućim eventualna traganja u tom pravcu.

Prva odlika postmoderne književnosti koju ova autorka navodi jeste odbijanje zauzimanja ideološkog stava. Generalno gledano ovakav stav većine postmodernista svodi se na otpor logocentrizmu i racionalizmu kao proizvođačima ideološkog nasilja, a to suštinski govori o dovođenju u pitanje temelja i dometa dosadašnjeg saznanja uopšte.

U Pavićevim delima ova karakteristika može se, pre svega, prepoznati kao prezir i ironija prema istorijskoj istini i istorijskom iskustvu. Kompromitovanje fakticiteta izvedeno formalno sadržinskim sredstvima u Hazarskom rečniku u ravni pojedinačnog i opšteg, moglo bi se svesti na aforizam koji bi bio komplementaran Pavićevoj dosetki "Istina je samo jedan trik", i glasio bi - Istorija je samo jedan trač.

S druge strane, korišćenje fantastičnog, ironičnog, alegoričnog i paradoksalnog za ilustraciju jednog sveta pokazuje i odnos prema tom svetu. Na taj način ostvareno izobličenje stvarnosti (bila ona projektovana u prošlost, sadašnjost ili budućnost), sadrži svakako snažnu kritičku dimenziju, ali implicitno i suptilno ili netipično izraženu. Na primer, u Predelu slikanom čajem najupečatljiviji kritičko-ironični stav predstavlja specifično bezlični odnos naratora prema delanju i "poduhvatima" Atanasija Razina, kao i paradoksalni obrt gde đavo postaje, budući ugrožen za svoj opstanak od čoveka, spasilac čovečanstva (neki italijanski kritičari definišu ovaj roman kao postmodernističku reinterpretaciju faustovskog mita).

Intertekstualnost i citatnost u ravni žanra i motiva, jeste sledeća i verovatno najtipičnija oznaka postmoderne književnosti. Korišćenjem različitih žanrova, modela pripovedanja i stilova, putem kombinatoričke igre stvara se jedna hibridna struktura i polifon tekst. Ovaj aspekt dovodi u sumnju, slično prethodnom, načine saznavanja stvarnosti i sveta, insistirajući na tome da se taj svet može saznati samo preko tekstova, zapravo njihovih krhotina, odlomaka i tragova, što je analogo psihoanalitičkoj terapiji koja kroz slobodno povezivanje detalja, prividno nestalih elemenata, hoće da omogući vraćanje početnom zaboravu i izgubljenoj suštini.

Ova, danas označena kao postmoderna odlika, prisutna je u Pavićevom književnom delu još od prve zbirke pesama, pod nazivom Palimpsesti, jer je značenjska i stilska slojevitost centralna oznaka njegovog izraza i poetike.

Služeći se mnogobrojnim literarno-jezičkim modelima: mitom, legendom, hagiografijom, apokrifnim spisom, predanjem, istorijskom povešću itd. (uopšte uzev starim tekstom kao pretekstom), ujedno ih koristeći i kroz reinterpretirane ili parodirane oblike, Pavić svoju šaroliku književnu strukturu obogaćuje i svim dostignućima moderne proze. Na taj način se uspostavlja kontinuitet i harmonizacija kultura i ostvaruje sinteza između starog i novog.

Treća karakteristika postmodernih tekstova bila bi odsustvo kauzalne logike fabule, koja se ostvaruje destrukcijom realističkog načina pripovedanja, napuštanjem hronološke linearnosti i uzročno-posledičnih veza priče.

Mehanizam ostvarivanja ovog aspekta u Pavićevim delima zahtevao bi dublju analizu, ali čini se da se način njegovog izvođenja može svesti na korišćenje različitih fantastičkih paradigmi (Sava Damjanov to naziva "postmodernizacijom" fantastike), koje se najčešće temelje na efektu sna. Takođe, kada je reč o odsustvu kauzalne logike fabule u romanima ovog autora, sklona sam mišljenju da je to u stvari artificijelno izveden privid. Jer, u Hazarskom rečniku smisao gradi čitalac sam u zavisnosti od izbora načina čitanja, tako da se logika priče svodi na logiku izbora. Nasuprot tome, u Predelu slikanom čajem, čiji smisao takođe zavisi od čitaočevog opredeljenja, no u manjoj meri nego kod Hazarskog rečnika, ova odlika je, bar po mom mišljenju, vidljivija, iako je naizgled Predeo slikan čajem bliži obrascu klasičnog romana, sa čvršćom kompozicijom i koherentnijom pričom. Uzrok tog utiska je izgleda postojanje prividnog vremenskog haosa, što ima veze sa sledećim obeležjem postmoderne književnosti, a to je razlaganje prostorno-vremenskih odnosa. Ovaj aspekt sadržan je donekle već u prethodnom jer se bazira na razaranju realističkog i na nepoštovanju logičnog redosleda vremensko-prostornih relacija.

Ova odlika mi se čini najmarkantnijom u odnosu na Pavićevu prozu, zbog toga što se u njoj putem mešanja i kumulacije različitih vremenskih planova stvara jedno zasebno vreme, vreme samog teksta, koje ostavlja utisak bezvremenosti i savremenosti, a umnožavanjem prostornih odrednica prostor se u stvari ukida, pa se tako stiže do nekog fluidnog stanja mesta i trenutka. A upravo takav doživljaj predstavlja osnov specifične recepcije dela ovog autora, koju bih u najradikalnijem vidu nazvala magijskom recepcijom.

U Hazarskom rečniku prostornovremenski slojevi su vidljiviji, jer se jasno mogu prepoznati i pratiti "hazarska", "barokna" i "savremena" ravan, dok je u Predelu slikanom čajem sve izvedeno na dublji i tananiji način, mada je efekat isti. Smatram, takođe, da bi proučavanje poetike vremena u Predelu slikanom čajem bilo dragoceno za književnu teoriju i teoriju recepcije, iako bi i teorijska fizika mogla da koristi neke delove ovog romana za potvrdu svojih stavova ili pretpostavki.

Peta odlika postmoderne književnosti bila bi težnja za otvorenošću umesto koherencije u naraciji, koja se može tumačiti u svom suštinskom vidu kao težnja da se preko "otvorenog dela" izrazi ideja odbijanja kraja.

Efekat beskrajne priče koji je prisutan u celokupnoj Pavićevoj prozi izveden te korišćenjem različitih formalno-sadržinskih mogućnosti, mada se najuočljivijim čine: u pričama obrti na samom kraju, u Hazarskom rečniku - forma romana, dok u Predelu slikanom čajem njegova prividna nedovršenost ima istu funkciju.

Problem književnog junaka koji ne funkcioniše na psihološkom planu jeste sledeće obeležje postmodernih beletrističkih tekstova i svodi se na činjenicu da je odsustvom psihologizacije lika ukinuta mogućnost klasične identifikacije. Difuzija junaka ostvarena je istovremenim postojanjem različitih stanovišta i perspektiva lika koji može biti i autor i narator i sam junak, s obzirom da njihova razgraničenja namerno nisu dovoljno izoštrena.

U Pavićevim delima ova je odlika najuočljivija kroz jednu od centralnih preokupacija njegove proze - kroz problem identiteta likova i autora samog. Svi Pavićevi junaci nalaze se u stanju potrage za pronalaženjem najrazličitijih vrsta identiteta - ličnog, polnog, porodičnog, generacijskog, nacionalnog, kolektivnog, kosmičkog ... Istovremeno, razne udvojenosti, metamorfoze i ambivalentnosti likova jesu znak njihove pripadnosti simboličkom mitsko-arhetipskom poretku, a ne individualnom.

Sedma i poslednja odlika postmoderne književnosti, bar po određenju Dagmar Burkhart, bila bi autotematizacija, preciznije, postojanje metaliterarnog diskursa koji je najmarkantniji onda kada spada u domen poetičkog iskaza.

Metapoetski govor upravljen čitaocu u Pavićevoj prozi predstavlja eksplicitnu primenu ovog postmodernog načela i za svoj cilj ima uspostavljanje promenjenog načina komunikacije sa čitaocem, a time i promenjenu estetiku recepcije. Stvaranje kreativnog čitaoca omogućava i potpuniju realizaciju pluraliteta značenja i smisla svojstvenu Pavićevim književnim delima. S druge strane, postojanje brojnih implicitnih autopoetičkih tekstualnih delova umnogome usložnjava ovaj fenomen.

U ovoj kroki-analizi nekih od mogućih elemenata u prozi Milorada Pavića koji se mogu tumačiti sa postmodernog stanovišta, cilj je bio da se prepoznaju, naznače ili uopšte neki problemi koji će zahtevati dublju i svestraniju analizu. Ta proučavanja, svakako, imaju svoju perspektivu, ali i ograničenja, pa i opasnosti od jednostranog tumačenja, o kojima sam već govorila.

(1991)

Kreativni lov u knjizi Hazari,
ili
Obnova Vizantijskog romana

Knjiga razgovora Ane Šomlo s Miloradom Pavićem Hazari, ili obnova vizantijskog romana razlikuje se od knjiga slične koncepcije u našoj i svetskoj književnosti. Mislim da je ova knjiga specifična prevashodno zbog toga što su razgovor vodila dva pisca i to muškarac i žena, pri čemu je žena-pisac bila ta koja je postavljala pitanja. To pletivo muškog i ženskog glasa, taj spoj dva senzibiliteta, dali su osnovni ton i boju tekstu. Takođe, prepletaji pitanja i odgovora tvorili su jednu strukturu ili teksturu koja je kao u beletrističkom tekstu vukla napred, čineći da knjiga bude zanimljiva, uzbudljiva, pitka, komunikativna i da se čita kao nekakav roman s dobrim ritmom - u jednom dahu.

Bitni kvalitet ovih razgovora temelji se i na životnosti koja zrači iz pitanja i odgovora, na tome što nema pretencioznosti, što knjiga nije bila pravljena da bi bila umna po svaku cenu, pa su i misaonost i informativnost i zanimljivost našli pravu meru, a čitalac, verujem, u čitanju - zadovoljstvo.

U Pogovoru Ana Šomlo kaže da je za ovaj dugi razgovor s Pavićem koji je trajao bezmalo godinu dana (jednosatne razmene reči iz nedelje u nedelju), imala pripremljenih par stotina pitanja, ali da skoro nijedno od njih nije postavila. Pitanja su, jednostavno, bivala stvar trenutka, sama su se nizala, nametala i dolazila spontano iz razgovora, a da ipak ono univerzalno nije prenebregnuto. Balans se izgleda sam uspostavljao zato što nije bio nasilno tražen.

Ono što je posebno zanimljivo a što se odvija na stranicama ove knjige, nazvala bih kreativnim lovom: na primer Ana Šomlo bi postavila pitanje, Pavić bi ga izbegao: u drugom pokušaju i na nekom drugom mestu ona bi ponovila to pitanje, samo malo preformulisano ili stavljeno u drugačiji kontekst; upornost bi ponekad urodila plodom, ponekad ne, no svejedno, ta prećutanost i belina bila je pun odgovor, i to je posebna draž knjige - ova igra u okviru crnih i belih polja. Uostalom, u celokupnoj Pavićevoj prozi te beline neizrečenog ili neizrecivog, taj hijatus i ponor prećutanog, imaju svoje izuzetno mesto, vrednost i svrhu, naročito u stvaranju ravnoteže s crnim štampanim delovima teksta. A kako kaže junak jedne Pavićeve priče: "Uvek treba uzeti u obzir i ono što je potpuno prećutano."

Knjiga Hazari, ili obnova vizantijskog romana pleni i zato što je odustajanje Ane Šomlo od postavljanja tematskih blokova pitanja dovelo do toga da odgovori ne budu zamorni, da se jedna tema ne iscrpi u jednom dahu, već da čitalac mora da luta i više puta iščitava tekst ne bi li svoje interesovanje za neku dimenziju problema zadovoljio u celosti, neku temu obujmio u potpunosti i svoj "plen" ulovio.

Zbog svega toga, čini mi se da čitalac stiče privid učesnika, kreatora ili sudionika razgovora, da postaje duh trećeg koji lebdi nad knjigom.

S tim u vezi nameće mi se jedna paralela. Nekoliko književnih kritičara poredilo je ovu knjigu s Ekermanovim Razgovorima s Geteom, spominjale su se Besede Brodskog, dijalozi Birgina s Borhesom i Singerom ... Mene, pak, po nekoj suštinskoj atmosferi ovi razgovori najpre podsećaju na one između Borhesa i Sabata, gde postoji i suptilni treći akter, Orlando Barone, inicijator razgovora i njihov priređivač, koji povremeno kao kakav duh, uskače u dijalog kada ovaj pokuša da zamre, ili ga usmerava u nekakvim željenim pravcima.

Nesumnjivo je da osobenosti knjige Hazari, ili obnova vizantijskog romana leže prevashodno u ličnosti samog Pavića, ali ja bih ukazala na još neke činjenice koje osvetljavaju i Anu Šomlo i njen odnos prema sagovorniku.

Sličnosti između Ane Šomlo i Milorada Pavića temelje se na tome što je ona kao i on, pisac romana i kratkih priča, prevodilac i esejista, a uz to, kao i njen sagovornik, ima dva zanata, jer je i novinar. Zbog toga je Ana Šomlo mogla da uđe u razgovore s Pavićem kroz dvostruku vizuru, koja joj je omogućila da pitanja postavlja novinarskim nervom, s osećanjem za dnevno, trenutno, aktuelno i ovozemaljsko, dok joj je sopstveni književni rad pružio šansu za unutrašnje doživljena pitanja komentare koja se tiču suštine stvaralaštva.

"Glas" Ana Šomlo u knjizi vrlo često je vezan za zapažanja, konstatacije i primedbe koje su podsticajno delovale na sabesednika, koliko i klasična pitanja, tako da je tim putem sačuvana i individualnost partnera u razgovoru, ali omogućeno i prožimanje njihovih posebnosti, kao ličnosti i umetnika, koje se oseća u celom tekstu.

Naravno, ne treba zaboraviti i to da je za konačni izgled knjige bio potreban priređivački rad koji su, verovatno, obavila oba autora; tako da sinkope u tekstu, krijumčarski rezovi između pitanja i odgovora ili u samim pitanjima i odgovorima, ukazuju i na veštinu stvaranja, post festum, ritmički dobre kompozicije s beletrističkim kvalitetima, koji su uočljivi u različitim ravnima knjige, pa, između ostalog, i u maštovitim, intrigantnim podnaslovima.

Kada se zaroni dublje u stranice ove knjige počinju da iskrsavaju i iskre neke njene nove odlike. Naime, Pavićevi odgovori kao i koncepcija cele knjige dovode do zaključka da ona iako ne pripada beletristici ima i te kako veze s prozom. ovog pisca - i to jezički, strukturalno i, naravno, po osnovnoj osećajnosti.

Što se tiče jezičke podudarnosti između Pavićevih odgovora i njegovog stila u proznim delima, sličnosti na prvi pogled ne postoje. Međutim, neobične paralele, duhovita poređenja, parabole i anegdote, metaforički i aforistički iskazi daju tekstu autentičan i prepoznatljiv literarni kvalitet. Takođe, ma koliko Pavićevi odgovori izgledali jednostavni, prozirni, pitki, i baš zbog toga daleki od njegovog umetnički oblikovanog proznog izraza; ma koliko oni imali prizvuk one iskrenosti i intimnosti koja privlači, "otvara" i zavodi čitaoca u njegovim, uslovno nazvanim, autobiografskim pričama; dakle, ma koliko to izgledalo i bilo istinito, ne treba smetnuti s uma da postoji i druga strana. Postoji u ovoj knjizi i kodiranost teksta, slojevitost svega izrečenog i višeznačnost proistekla iz toga - kao i u celokupnoj Pavićevoj prozi. Na taj način čitalac može da dobije od knjige onoliko koliko sebe uloži u nju, odnosno, u zavisnosti od svojih asocijativnih moći, poznavanja Pavićevog dela ili tema o kojima se ovde govori. Dalje, on može, poput čitaoca Hazarskog rečnika ili Predela slikanog čajem, iščitavajući knjigu na preskok i krećući se kroz nju napred-nazad, da segmentirano i fragmentarno prati izvesne tematske ili problemske nizove razasute na stranicama knjige: biografske momente, poetička razmatranja, književno istorijska podsećanja, kulturološku, antropološku ili ekološku problematiku, istorijske paralele, estetička razmišljanja - svo ono obilje koje Pavićevi odgovori nude.

Dotičući se odgovora koji imaju veze s piščevom poetikom, istakla bih da se oni mogu razvrstati u tri tipa iskaza. Prvom bi pripadali oni koji na eksplicitan način izlažu poetički kredo, a iskazani su jednim šarmatnim kolokvijalnim tonom kojim odiše cela knjiga. Drugu grupu predstavljaju slike, metafore ili čitavi poetski pasaži koji šifriranim jezikom, dakle, implicitno, izražavaju Pavićev pogled na književno stvaralaštvo. Treću vrstu čine oni iskazi koji svedoče o postojanju nesvesne poetike i koje mora sam čitalac ili proučavalac Pavićevog dela da pronalazi, ili su, pak, skriveni u već spomenutim belinama i prećutanosti.

Svakako da se dublji poetički (a i biografski) sloj iz ove knjige može izvući prvenstveno iz poslednja dva tipa iskaza, mada je i to nedovoljno, jer se pravi odgovori nalaze samo i uvek u knjigama, u stvaralaštvu, što pisac i sam na nekoliko mesta poručuje.

Moj utisak je da Hazari, ili obnova vizantijskog romana običnom čitaocu pruža dobar uvid u Pavićevo stvaralaštvo i njegove poglede na književnost, ali da pažljiviji proučavalac dela ovog pisca može da dobije tek krhotine smisla ili neke blage naznake puta kojim treba ići dalje u istraživanju. Mislim, čak, da postoje i zamke, svesna ili nesvesna zamagljivanja, koja tragača za bitnim mogu da zavedu u spoznaji suštine Pavićevog umetničkog stvaranja. Uostalom, zna se da iz raznih razloga piscu nije poželjno uvek verovati.

Iako cilj ovog teksta nije razmatranje Pavićevih stavova o sopstvenom književnom stvaranju ili književnosti uopšte, zadržala bih se, ipak, na dva momenta koji se tiču poetike i psihologije stvaralaštva ovog pisca. Prevashodno na Pavićevom doživljaju Pavića kao pisca, jer je to žižni trenutak ove knjige.

Pisac je medijumska polupropustljiva membrana između života i književnog dela. On poput kradljivca lepota i bogatstava života pretače u tkivo umetničkog onu parčad ili zrna koja se mogu literarno uobličiti. A pojam Život za Pavića ima višestruki smisao: život je svet oko nas i svemir u nama, kao što su to i palimpsesti tradicije, kulture i istorije - tragovi vremena sačuvani u opipljivom obliku ili pak pohranjeni u našim nesvesnim dubinama.

Karl Gustav Jung psihologiju stvaralaca smatra ženskom psihologijom, jer "stvaralačko delo izrasta iz nesvesnih dubina, upravo iz carstva majki". Nešto slično kazuje i Peter Sloterdijk u svom predavanju "Poetika rađanja" koja se dotiče postmodernističkih prosedea. U ovoj knjizi razgovora pak može se naći niz primera i detalja, koji se na ovaj ili onaj način, skriveno ili razotkriveno, odnose na ženski senzibilitet, a imaju, čini mi se, dubinsko značenje za Pavićevu psihologiju stvaralaštva. Tako se kroz mnoge stranice knjige provlače različita kazivanja o "muškom" i "ženskom", podvlači se činjenica da su porodična predanja s ženske strane bila ta pokretačka sila koja je uslovila nastanak pojedinih dela, tako da je za pisca dobro da razmisli ko je otac a ko mati njegovih knjiga; takođe, prosijavaju i naznake da je snažna potreba za ljubavlju drugog dovela do književnog stvaranja, a koja se u delo projektovala kao uzajamnost izmeću pisca i čitaoca, time što je čitalac upisan u Pavićeve knjige.

Navela bih nekoliko citata koji ilustruju ovaj stav o dubinskoj utkanosti ženske osećajnosti u Pavićeva književna dela, a isto vremeno potkrepljuju tezu o postojanju tri tipa poetičko-psiholoških iskaza u ovoj knjizi:

"Pisac mora biti sve i ništa. Pisac mora da bude i muško i žensko, i dete i vrag. Ne znam da li može Bog da bude, ali može da bude sve i u isto vreme ne sme da bude ništa".

"Pisac mora stalno da usklađuje svoj unutrašnji pritisak utisaka sa spoljašnjim pritiskom utisaka, kao ribe u dubinama okeana koje traže onu podmorsku dubinu i onaj pritisak koji odgovara njihovom unutrašnjem pritisku da ne bi eksplodirale. Ali, to nije sve. Najbitnije dolazi tek kada dođe do tog usklađivanja spoljašnjeg i unutrašnjeg pritiska utisaka kod pisca. Tada on treba da krene ka remećenju tog sklada u onom pravcu koji će dovesti do takvog opadanja spoljnog pritiska da on najzad eksplodira u svoje književno delo. To kao osećaj liči na porođaj koji se kad mu dođe vreme, ne može odložiti".

"Jednostavno, svet ima neku vrstu duhovne materice. Svet je jedan veliki uterus koji usisava onu vrstu semena koja mu je potrebna iz celog svemira koji nas okružuje. I ako ste vi to seme, bićete usisani. To mi nazivamo genijalnim, to mi nazivamo uspehom ... Zato ja kažem: nije važan pisac, već uterus - ona potreba koja će biti zadovoljena... Dakle, sve se ipak svodi na neku vrstu ljubavi."

(1991)