MALI SUNCOKRET
29.11.2009., nedjelja
DVD MARATON |
26.11.2009., četvrtak
HUMANITARNI KONCERTLeptiri su zanosno mahali krilima; lišće je lagano plesalo niz vrijeme koncerta; povremeno su se kapi kiše miješale s pokojom pahuljom snijega. Anne je bilo „malo“, ali dovoljno za prvi susret. Uz Ivin glas pupoljci su se otvarali u ruže i latice širile kao OSMIJEH ZA DJECU LEPTIRE.  |
24.11.2009., utorak
DONNAANNA OXA |
19.11.2009., četvrtak
11 680 + 8
Lako je izračunati zajedničke dane, godine...
Teško je prebrojati osmijehe i suze, tuge i radosti, buđenja, uzdahe, brige i nade, svađe, bolesti, skokove i padove, snove i razočarenja, i teške sate, i sate sreće. A poljupce i dodire? Po istom putu hodati, i nikad ne pobjeći predaleko, da se ne bi znali vratiti...u naše dane. Sretna nam još jedna godišnjica zajedničkog života. A našoj vjenčanoj kumi čestitke za 55-ti rođendan. Sjećaš se...ona te prva vidjela na stepenicama, i rekla... Živjeli! |
18.11.2009., srijeda
STARTPriprema...pozor...saaad! |
17.11.2009., utorak
GODIŠNJICA BLOGA
Jedna godina je iza; turbulentna, ali ne i loša... podnošljiva.
VEĆ SAM TI PRIČAO TO Da li znaš, i ja sam nekada imao grad ulice, draga lica u dvorištu pod kestenom stol, nekada prašnjava slika i cesta od sna curice, drugova pjesma u duši se budi djetinjstvo Zamisli, miriše lipa i ljeto je tu kasnije snjegovi, pramen sam magle pod neonskim svijetlom u zimu pričam ti, im'o sam druga k'o brata ja sada pustinja, čeznjiva pisma pacifik od tuge i sjećanja, kažu sudbina Ta kurva bol ime mora imati i razlozi milion priča, al' svaka vodi samo do pustoši pitam, da li znaš, a znam da ne znaš nit' ćeš ikad shvatiti a i zašto bi, oprosti, to gorka tečnost iz mene gluposti govori Nije nostalgija, ta je romantično nevino čedo spram ovih stanja neću da spominjem rat i užase politiku i slična sranja neću da ponavljam, pravda ne postoji ta to je jasno bar hoću da dopustim suzu ljubavi sa njom sam divan par kasno je, znam Curi noć, svaka je mala vječnost za mene da, znam, moraš poć, o, kako nervira kad zadnji autobusi se izgube pitam, da li znaš, i ja sam nekada imao grad ulice, draga lica u dvorištu pod kestenom stol ah, već sam ti pričao to RADE |
15.11.2009., nedjelja
SVE ĆE TO...MILA MOJA
Gledajući popodnevnu TV emisiju potresnog sadržaja, ponovo se i po tko zna koji put prisjetih pripovijetke pročitane u ranom djetinjstvu, čiju mi istinu povijest ne dozvoljava da zaboravim. Rat je vjerni pratilac ljudskog postojanja; krojač života i sreće; a na našim prostorima, gotovo da i nema čovjeka koji u prošlom stoljeću nije doživio bar jedan rat...
SVE ĆE TO NAROD POZLATITI .................................... "Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Sve se raskloni u dva reda puštajući invalida: jedrog momka, s muškim licem i žalostivim osmehom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota; i, opet — ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu. On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu. U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane. Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku: — Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško! — Kako teško? Ko to kaže? ... Evo, evo pisma!... Njegov drug Jole... Zverajući na sve strane on potrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike: — Pa gdje je? — Tata! — viknu vojnik milostivo okrećući se na jednoj nozi i podupirajući se štakom. — Tata! Ta evo me! Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda — pa onda tresnu o zemlju. Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći! Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila. — Hvala bogu, samo kad si živ! Sve će opet dobro biti. Ovo — on rukom napipa štaku — ovo će narod pozlatiti. Je li tako, braćo? Svi priskočiše odobravajući. — Evo, ja, — reče kapetan — ja prvi dajem... — on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara — ja, evo, dajem sahat i lanac. Na! — Hvala, gospodin-kapetane! — reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. — Drži, tata! Ja nemam druge ruke. — Evo, i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata — reče Stevo praktikant. — Hvala, braćo! Drži, tata! — Evo ti da kupiš duvana! — reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata. Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce. — Hvala, braćo! Drži, tata! Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate. Narod poče redom spuštati u kapu. Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa „hvala, braćo!”, „hvala, braćo!”, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobivati odsutan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti, sa svom snagom nepokolebljivog uverenja, da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša. — Gle, gle ti njega! — reče Blagoje. — Zbog takve sitnice pa plače! Pa šta mi je to! Jedna noga! Ej, hej! Sve će to opet... — on umalo ne reče „narasti”, ali se ustavi: — Sve će to opet... Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti? Pa onda, ujedared, i sam briznu u plač. — A šta će mi sve ovo? On baci preda se na zemlju kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo kao da odozgo čeka odgovora. — Hajdemote odavde! — reče kapetanica. — Ovde je nesreća, a mi... — onda pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... — mi smo, hvala bogu, srećni i presrećni! Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobivao svaku trku, a sad okreće suhaču. Kapetan je opet ozidao kuću na istome mestu u Knjaževcu. Pokrio ju je, istina kao što se to kaže, hartijom, ali mu je žena vesela i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove. Blagoje je još donekle govorio: „Sve će to narod pozlatiti!” Posle je okrenuo na: „Sve će to tebi bog platiti!” Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i — ...!" Laza K. Lazarević (13. maj 1851. — 10. januar 1891) bio je srpski književnik i lekar. U Berlinu završava studije medicine 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga, a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam. Pripovetku „Švabica“ nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. „U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ a objavljuje je sredinom januara 1882. godine. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosi. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu.“ (Vikipedija) |
13.11.2009., petak
BOG MALIH STVARI
• „Te"Velike Priče su one koje smo čuli i želimo da ih čujemo ponovo. One u koje ulazimo kad god nam se prohtije. U kojima se na svakom mjestu osjećamo ugodno. Koje nas ne obmanjuju uzbuđenjima i naglim preokretima na kraju. Koje nas ne iznenađuju nepredviđenim događajima. Poznate su poput domova u kojima živimo. Poput mirisa kože naših ljubavnika. Kraj nam je poznat, ali slušamo kao da nije. Kao što znamo da ćemo jednog dana umrijeti, a živimo kao da nećemo. U Velikim Pričama zna se ko živi, ko mre, ko pronalazi ljubav, a ko ne. A opet, želimo da saznamo ponovo." (Bog malih stvari)
Arundhati Roy (1961- ), indijska književnica, dobitnica Bukerove nagrade, za koju Salman Ruždi kaže da je među najboljim indijskim književnicima današnjice. (Wikipedia) „Tek sada, nakon svih ovih godina, odrasla Rahel je sa zakašnjenjem shvatila lepotu njegovih postupaka. On, odrastao muškarac, zabavljao je tri rakuna, ophodeći se prema njima kao prema pravim damama. Instinktivno se uklopio u zaverenički svet njihove mašte, vodeći računa da ga ne Razbije u paramparčad neobazrivošću svojstvenom odraslim ljudima. Ili nekim razneženim pokretom. Tako je lako skrhati priču. Prekinuti lanac misli. Uništiti delić sna, pažen i čuvan kao da je od porcelana. Ostaviti ga na miru, putovati s njim kao što je činio Veluta, beše daleko teže. ................ Esta i Rahel. Glumci zatočeni u nerazumljivom komadu, lišenom zapleta i priče. Posrtali su pod teretom svojih uloga, noseći u sebi tuđu tugu. Bolujući tuđu bol. Nemoćni da promene radnju. Da kupe flašicu jeftinog sredstva za isterivanje demona od nekog stručnjaka okićenog titulama, koji bi ih poseo i rekao im, na jedan od mnogih načina: „ Vi niste Grešnici. Ispaštali ste greške drugih. Bili ste samo Deca. Bili ste nemoćni. Vi ste žrtve, ne prestupnici.“ Da su mogli da načine taj korak, bilo bi im lakše. Da su, makar privremeno, mogli da se skriju ispod tragične kapuljače žrtvi. Mogli bi da prepoznaju lice neprijatelja i prizovu gnev zbog svega što im je učinjeno...I da jednog dana, možda, rasteraju Uspomene koje su ih proganjale. Ali bes im ne beše dostupan. ................. I Estapen i Rahel su znali od tog dana, osim njih, beše još nekoliko prestupnika. I samo jedna žrtva. Imala je krvavocrvene nokte i smeđi listić na leđima, listić zbog koga su monsuni stizali na vreme. U Vasioni je iza sebe ostavio rupu kroz koju je tama pokuljala kao tečni katran. Sledila ga je njihova majka, otišavši bez pozdrava. Ostavivši ih da se okreću u mraku, bez sidrišta, bez čvrstog tla pod nogama.“ (Arundhati Roy, Bog malih stvari, 2002.) “I do not know a lot about her.I just like the way she speaks…” (autor videa) |
08.11.2009., nedjelja
JUČERAŠNJE NOVINE
Dočekala nas je ledena kuća, nakon jedanaest godina bez dragog zvuka. Bez pozdrava, skoka, plesa, sreće... Ali nam se obradovalo neko novo stvorenje istrčavši na zvuk auta iz prostorije koju smo odabrali za njega. Lijepo. Naučit će on i mene svojom radošću kako da mu se radujem. Polako. Na prsima ima malu bijelu ružicu.
Stare kuće debelih zidova brzo se zagriju. Drva nestaju u plamenu uz ugodno pucketanje, toplina se širi, raspremam stvari i čujem sve glasniju kišu. Slušam usput nastavak istih vijesti, i pored odluke da me više ništa ni slučajno ne začudi, ipak se čudom čudim i pitam kako i dokle. Sjetih se kako me začudila i kolona vozila na jučerašnjem obilasku jednog šoping centra, ali to sam objasnila remontom dijela ceste i zastojem u saobraćaju. Uzeh jučerašnje novine...za ono dobro u njima nikad nije kasno. Dok se muž pokušava uživjeti u dosadnu utakmicu da bi odgodio pripreme za sutrašnji posao, kažem mu: Jel' znaš da u Bgd ima desetak katoličkih crkava? Pogleda me i kaže: „ Znam. Neke sam obišao. Ima u jednoj zabačenoj uličici i crkva Sv. Antuna u koju sam vodio mater kad mi je bila u posjeti. To je njoj puno značilo.“ Nasmijem se blago i pružim mu novine. I kažem da mi brzo vrati. Ima još toga što će mi pomoći da lakše potrošim ovu tmurnu novembarsku noć. |
07.11.2009., subota
K'O NEKAD U 8
EMIR KUSTURICA
Rođenje 24. studenog 1954. Sarajevo, Bosna i Hercegovina Godine rada 1978. - Supruga/e Maja Kusturica Nagrade César Najbolji film iz Europske unije 2005. Život je čudo Ostale nagrade Zlatni lav za najbolji prvi rad 1981. Sjećaš li se, Dolly Bell Zlatna Arena za najboljeg redatelja 1985. Otac na službenom putu Zlatna palma 1985. Otac na službenom putu 1995. Podzemlje Nagrada Filmskog festivala u Cannesu za najboljeg redatelja 1989. Dom za vešanje Srebrni medvjed za najboljeg redatelja 1993. Arizona Dream Emisija Agape i prof.Vladeta Jerotić u gostima kod Emira Kusturice.Razgovor o stvaralaštvu.. |
05.11.2009., četvrtak
TURNEJA 2010TREBA VJEROVATI! |
03.11.2009., utorak
SUSRET |
Hvala Đorđe! 
