Gledajući popodnevnu TV emisiju potresnog sadržaja, ponovo se i po tko zna koji put prisjetih pripovijetke pročitane u ranom djetinjstvu, čiju mi istinu povijest ne dozvoljava da zaboravim. Rat je vjerni pratilac ljudskog postojanja; krojač života i sreće; a na našim prostorima, gotovo da i nema čovjeka koji u prošlom stoljeću nije doživio bar jedan rat...
SVE ĆE TO NAROD POZLATITI
....................................
"Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Sve se raskloni u dva reda puštajući invalida: jedrog momka, s muškim licem i žalostivim osmehom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota; i, opet — ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu.
On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu.
U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane.
Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:
— Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško!
— Kako teško? Ko to kaže? ... Evo, evo pisma!... Njegov drug Jole...
Zverajući na sve strane on potrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:
— Pa gdje je?
— Tata! — viknu vojnik milostivo okrećući se na jednoj nozi i podupirajući se štakom. — Tata! Ta evo me!
Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda — pa onda tresnu o zemlju.
Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći!
Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.
— Hvala bogu, samo kad si živ! Sve će opet dobro biti. Ovo — on rukom napipa štaku — ovo će narod pozlatiti. Je li tako, braćo?
Svi priskočiše odobravajući.
— Evo, ja, — reče kapetan — ja prvi dajem... — on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara — ja, evo, dajem sahat i lanac. Na!
— Hvala, gospodin-kapetane! — reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. — Drži, tata! Ja nemam druge ruke.
— Evo, i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata — reče Stevo praktikant.
— Hvala, braćo! Drži, tata!
— Evo ti da kupiš duvana! — reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata.
Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.
— Hvala, braćo! Drži, tata!
Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.
Narod poče redom spuštati u kapu.
Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa „hvala, braćo!”, „hvala, braćo!”, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobivati odsutan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti, sa svom snagom nepokolebljivog uverenja, da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.
— Gle, gle ti njega! — reče Blagoje. — Zbog takve sitnice pa plače! Pa šta mi je to! Jedna noga! Ej, hej! Sve će to opet... — on umalo ne reče „narasti”, ali se ustavi: — Sve će to opet... Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?
Pa onda, ujedared, i sam briznu u plač.
— A šta će mi sve ovo?
On baci preda se na zemlju kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo kao da odozgo čeka odgovora.
— Hajdemote odavde! — reče kapetanica. — Ovde je nesreća, a mi... — onda pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... — mi smo, hvala bogu, srećni i presrećni!
Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobivao svaku trku, a sad okreće suhaču.
Kapetan je opet ozidao kuću na istome mestu u Knjaževcu. Pokrio ju je, istina kao što se to kaže, hartijom, ali mu je žena vesela i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove.
Blagoje je još donekle govorio: „Sve će to narod pozlatiti!” Posle je okrenuo na: „Sve će to tebi bog platiti!” Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i — ...!"
Laza K. Lazarević (13. maj 1851. — 10. januar 1891) bio je srpski književnik i lekar.
U Berlinu završava studije medicine 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga, a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu.
Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam. Pripovetku „Švabica“ nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska.
„U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ a objavljuje je sredinom januara 1882. godine. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosi. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu.“ (Vikipedija)
Post je objavljen 15.11.2009. u 22:09 sati.