Moji mali nervoze

Tih sam dana bila na drogama. Ne doslovno, ali ipak. Zapravo na samo jednoj vrsti droge zvanoj moja-osobna-adrenalinska-injekcija-ludila koja nije nimalo pozitivna i boli jako.
Nije me to previše brinulo, kao ni činjenica da sam svakome i svima bila u stanju sasuti sve u lice iako ti i nije bilo baš nužno.
Na sveopću radost svih prisutnih, odnosno odsutnih, nikoga nije bilo u blizini da mu odstranim glavnu arteriju i prsni koš koji bi služio svrhu šešira. Sposobna sam za tako nesto, tko bi rekao...


Pa ipak smo svi mi luzeri u startu.
I anđeli se NE dosađuju.
Govorim iskreno; nikad mi nisi ništa učinio nažao.
Što ne znači da ne planiraš.
Sasvim je u redu što već danima kiši.
Otkada jesam, nisam nalik drugima.
Onak, sorry, al nije mi žao. Nimalo.
Nitko nije savršen, dok se ne zaljubiš u njega.
Kemoreceptori su zaista zanimljive pojave.
Pogotovo kad poplaviš od prevelike doze CO2 u krvi.
Uistinu mrzim Face Book.

Jedino što me trenutno u životu zanima je riješiti se učestalih glavobolja i nabaviti vražji Sony Ericsson X1.

*mogu i ja katkada biti snob, što ne?*

hihihi
=)