Siboney

25.07.2008., petak

Nema bezizlaznih situacija

Lagano, lagano se pakujem. Svud po podu dnevne sobe razvrstavam stvari. Na jednoj gomili odeća, pa apoteka, pa kuhinja, pa higijena, pa tehnika i nauka (baterije, fotoparat, gps). Isprobao novi primus. Kupio faktor 30 protiv sunca. Odvojio rukavice, zimsku kapu, preživeću valjda bez šala. Jedva sam našao kupaće gaće. Bile su tamo gde sam najmanje očekivao - na svom mestu u fioci.

Krećemo za 24 sata. Do tada ću sve spakovati u ranac. Kupiti popodne cvikere za sunce. Naći neku knjižaru, kupiti par lepih knjiga da imam gore da čitam.

Za sada mi je najveći problem hoću li stići da završim čitanje Norveške šume pre nego što krenem. Ne da mi se da nosam celu knjigu zbog pedesetak strana.

Poslednjih nekoliko godina mi se dešava da padnem u depresiju pred pakovanje (a bogami i pred svaku drugu operaciju koja zahteva više od 3 koraka, ili više od 30 sekundi). Odlažem, odlažem, svaki put sve više, na kraju jedva nekako smandrljam u zadnjih par sati.

Kao u onom snu koji celog života povremeno sanjam, kako želim da se pomerim, da odem negde, ali noge su mi kao od olova, jedva ih pomeram, ne mogu da mrdnem.

U pravu je dr. Dabić kad kaže kako nema bezizlaznih situacija. To je ispravan pristup i kada situacija objektivno izgleda komplikovano, i kada je sam sebi iskomplikujem. Ja dodajem: i ne treba stajati. Stalno treba ići napred, održavati impuls, zamah, momenat kretanja. Svaki korak pomaže sledećem koraku. Staneš li, teško je krenuti.

Skoro da mi Dabić dođe simpatičan i zabavan. Sledio je svoj životni san, makar i sulud, ostvarilo mu se da nosi crne rolke, frizira se kao Zafir Hadžimanov, filozofira i muva ribe. Zamalo da se zaboravi kako je onomad sadio tikve sa đavolom.

U šta li se Mladić maskirao? Hoće li i on uspeti da nam ovako zamaže oči?

- 00:42 - Komentari (5) - Isprintaj - #

22.07.2008., utorak

U oblacima

Ovakva kiša, oblaci, i naizgled hladnih letnjih petnaest stepeni su odlična priprema i podsetnik pred dolazeće dane, jer baš tako i još mnogo grđe izgledaju kišni dani u osmom mesecu gore u crnogorskim planinama.

Oblaci se valjaju jedan za drugim, kačeći se za stene i cepajući se, vukući za sobom krpe magle od koje ne vidiš susedni šator. U vazduhu je suspenzija sitnih kapljica, povremeno spirana kišom. Retko nastupi čudna tišina i lažno primirje. Najteža je neizvesnost - svaki prestanak dobovanja po šatoru je praćen novim pljuskom, svako izvirivanje napolje donosi istu sliku oblaka, svako jutro je sivo kao i prethodno. U sivilu iznad glave uzalud tražimo svetlo područje sa žutilom u sredimi.

Ma šta da radiš, svuda je isto. Vlažna vreća za spavanje se lepi za telo, vlažan šator povijan vetrom se lepi za obraz. Iscrpljen beskonačnim ležanjem i polusnom, navlačiš vlažne čarape, uskačeš u mokre cipele i navlačiš kabanicu podjednako vlažnu sa obe strane. Izlaziš na vetar i kišu, besciljno bazaš dok ne poželiš da se opet vratiš u šator. Nema suvog gde bi seo, natkrivenog da te zaštiti od kiše, toplog da te ogreje i osuši stvari.

- 11:01 - Komentari (6) - Isprintaj - #

20.07.2008., nedjelja

Strangers when we meet

Već se smračilo, i kišica je počela da pada, a ja sam kasnio. Brzo sam hodao putem kroz tamno zelenilo. U susret mi je naišao par, prvo ženska figura a desno iza nje muškarac koji je nosio dete u rukama. O, zdravo, zdravo, srdačno pozdravismo jedni druge.

Kuda...
Ideš pravo još dvesta metara, pa onda levo, čućeš muziku.

Plavooki dečkić otvorenih usta je začuđeno gledao pravo u mene. Pogledao sam ga u oči i nasmešio se. Rekoh mu:

I ja sam zbunjen isto kao i ti.

- 20:05 - Komentari (0) - Isprintaj - #

14.07.2008., ponedjeljak

Vatajući zjale

Kada bih pisao neku knjigu tipa "the story of my life", "Vatajući zjale" bi se kotirao visoko na spisku mogućih naslova. Pada mi na pamet, mogao bih da poređam samo sve moguće naslove i podnaslove, hronološki, pa neka čitalac sam naslućuje i sklapa ono što piše između redova... Kao kada u autobusu nekom čitaš preko ramena pa uvatiš tek poneku reč... No vratimo se priči.

Primiče se vreme polaska na odmor, a rok za završetak jednog ugovorenog poslića je već prošao. Poslednjih nekoliko dana provodim uz računar, radim uglavnom smarajući repetitivni posao, kontrolce, kontrolve, malim prstom leve ruke držim kontrol dok kažiprst šara između ce i ve, još pola dana i zaradiću žulj na jagodici malog prsta.

Muka mi je od popijenih kafa, glava poboljeva od erkondišna, podlaktice se lepe za sto, dupe za stolicu.

Vatam zjale umesto da radim, u drugom prozoru iščitavam koješta, sve što mogu - blogove, forume, vesti, komentare. Zašto. Zato. Činim sve što mogu da sjebem sam sebe. Sređujem mp3 kolekciju. Tagujem, kopiram, nivelišem.

Evo sad sam golom rukom uhvatio muvu u letu. To mi se baš ne dešava u životu, u letu mogu da upecam komarce, ali muve ne. Ili je muva šlogirana, ili sam zalutao u matrix.

Uprkos klipovima u točkovima, kraj posla se nazire, dobro je. Parket je prebrisan, sudovi oprani, u frižideru ručak za sutra. Skoro da je sve onako kako bi trebalo da bude. Slušam muziku dok radim. Kad lutajući po folderima natrčim na stvari zbog kojih bi zagnjurio glavu u šake, odmah menjam, idem dalje, tražim da slušam nešto drugo.

Volim da se smejem glasno. Već spomenuti WikiHow me tera na smeh. Beše u subotu, tri sveža posta se pojaviše: (how to) Pick Blueberries, Date, Maintain a Tractor. Šta mi više treba u životu!? (egzaltirano) Zamišljam sebe na selu, sa slamnatim šeširom i travkom u ustima, prvo berem kupine (ili šta već), a onda predveče sednem na traktor i odem na žurku do susednog salaša...
E da, posle se pojavilo još i: (how to) Play Guitar. To brate! To mi treba, oduvek sam želeo da naučim da sviram gitaru. Evo dok iza mene Devendra B. čangrlja iz zvučnika – pa što se ne bih i ja tako u 6 lakih koraka privatio gitare i ... jooooj! Ako jednog dana dobijem na lotou (odnosno lotu), uplatiću časove gitare. I časove odbojke. I klavira, naravno. I kupio bih landrover, i kožni šešir, tek da mi se slažu uz gitaru. A i francuski bih mogao da usavršim, dvared sam ga upisivao, oba puta ne dalje od početnog kursa.

Evo Devendra mi loše tagovan, kako se to desilo? Guglujem reči pesme, pojavljuje se nešto bezveze. Peva pesmu sa jednog albuma, a tagovi kažu nešto sasvim deseto? Ko je u pravu? (Ovaj pasus veze nema sa pričom, ali pošto mi ovaj blog služi i kao podsetnik i kao pravi dnevnik, eto načina da se podsetim da sredim te fajlove... zapisao sam i na cedulji, ali to ću garant zagubiti)

Al da se vratim na wihiHow, kog sam se uhvatio kao pijan plota, ima tamo i sasvim dobrih stvari, recimo nedavno je bilo uputstvo kako brzinski ohladiti neku tečnost u flaši ili konzervi, potrebne su kocke leda i kuhinjska so i voda i žustro mešanje odnosno konvekcija. Namerno neću da stavljam linkove, smorno je, a ako dobijete sve na tanjiru propustićete radost otkrivanja, glasnog smejanja, neverice, a možda ćete se nalaktiti na sto ispred monitora i reći hmmm, vidiš, daaaa...

- 23:54 - Komentari (2) - Isprintaj - #

09.07.2008., srijeda

Šta svaki Danac treba da zna

Nekom prilikom sam spominjao wikiHow i ludačka uputstva koja se tamo mogu naći. HowTo this and that. Povremeno bacim tamo pogled, onako iz dosade.

I dalje mi sve to deluje jako simpatično i nestvarno. Zar ikome treba HowTo na temu How to Limit Your Chances of a "No Show" at a Photoshoot Zar iko igde ko organizuje neko snimanje prvo studira wikiHow da mu snimanje ne bi propalo? Ima li wikiHow na temu "kako odabrati trenutak za snimanje i izbeći iznenadnu oblačnost" ili "kako sprečiti nepozvane osobe da ušetaju u kadar"? Verujem da ima.

Zatim, kome treba wikiHow na temu How to Pass Time at an Airport? Ne mislim na to kolike su čije šanse da se nasuče na aerodromu, već – treba li nekom HowTo da ga podseti da izvadi knjigu iz torbe? Postoji li "how to be clever"? Mrzi me da kopam, ali... kladim se da postoji.

Iznenadno zanimanje za wikiHow se probudilo pre nekoliko dana kada sam primetio uputstvo How to Find Your Soulmate. Hmm... Svi ti koraci kojih se treba pridržavati da bi se stiglo do željenog cilja su sasvim na mestu, ali mi se najviše svideo poslednji – kog odjednom više nema na spisku? Čekaj... radi se o wikiju, eno istorije editovanja, ovi ljudi baš ozbiljno shvataju rad na uputstvima, evo konačno i izbrisanog dela (zašto li ga izbrisaše):

# '''Fly to Brazil'''
Your soulmate does not have to live in the same country or even the same hemisphere as you. Be willing to span the globe for your true love.

E to sa letenjem mi se sviđa. Više volim takva jasna uputstva, tipa: "idi do treće bandere južno od raskrsnice i kopaj". Za razliku od onih tipa "budi strpljiv". Doduše, za one što imaju problema sa strpljivošću – sasvim očekivano - postoji uputstvo.

Za nas kurate sreće ne vredi put u Brazil. Na putu do plaže bi zalutali u favelu i stradali od metka. Pada mi na pamet da je ovo sa letenjem u Brazil izbačeno zato što je deo drugog HowTo – How to get robbed at a traffic light, ili How to get caught in a crossfire.

- 23:41 - Komentari (3) - Isprintaj - #

06.07.2008., nedjelja

Jedna glupa teorija Gospodina Jovića

Imam teoriju da je po načinu na koji neko akcentuje reč "Mulej" moguće prepoznati da li je dotični pročitao tu knjigu. Kada sam je kupovao, u knjižari sam naziv izgovarao kao da se radi o nekom stranom imenu, sa intonacijom istom kao kada se izgovara reč "Sunday".

Nikada nisam naučio to sa akcentima. Za neku upravu izgovorenu reč ne bih umeo da kažem da li je naglašen prvi ili poslednji slog, koji je kratkouzlazni akcenat, a koji kratkosilazni... Pa još one pisane oznake, kvačice na slovima, prelećem preko njih bez razumevanja, izuzimajući kosu crtu s desna ulevo što ponekad stoji nad poslednjim samoglasnikom u reči.

Pametna misao iz knjige:

Shvatam da je prednost mračnog pogleda na život to što se lakše pozitivno iznenadim.

- 20:24 - Komentari (0) - Isprintaj - #

05.07.2008., subota

Trava je uvek zelenija na drugoj obali

Sedim u bašti kafića dok čekam da se jave Poljaci, vidim piše na izlogu WiFi za Dž, ili tako nešto. Dobro bi mi došao taj za Dž, kad bih pri sebi imao neki laptop. I obično blokče bi dobro došlo. Uvek mi tako dođe da pišem u neko levo doba, na levom mestu, kao sada pred kafićem, često u tramvaju, ili trenutak pre nego što zaspim (dobro, tada obično mogu da ustanem i dovučem se do tastature).

Nemoguće je zapamtiti sve što sam hteo da napišem, sve ono što je bilo u glavi i u prstima ali nije moglo dalje.

Juče sam sestri za rođendan kupio Mulej, novu knjigu Erlenda Lua (recimo da se baš ovako menja po padežima). Nisam je pročitao, nisam stigao, samo sam malo ždraknuo, svidelo mi se. Taman toliko da sam pre par desetak minuta ponovo ušetao u radnju, i opet kupio Muleja, ovaj put za sebe. Evo sada čitam. I preporučujem. Vrlo.

Približilo se vreme za odmor. Još tri nedelje do početka. Kao i obično, ja sam se uskopistio. Te bih, te ne bih, možda bih ovde, a možda i onde. Ne znam šta hoću ni šta neću.

Nije oduvek bilo tako. U stvari, možda jeste, ali obično nisam bio sam, bilo je drugih oko mene i sa mnom na koje sam mogao da prenesem krivicu zbor prinude i pogrešnog izbora. A sada je sve na meni i mehanizam se raspada, upao je u mrtvu petlju odlučivanja i ne-olučivanja, inaćenja i kontriranja.

Problem je što neću moći sasvim sam. Moraću da nađem nekog da vozi, a ona opet neću moći tek tako da nestanem na par dana ako mi se nestaje, da odšetam u pečurke ili na pivo kad mi se prohte, ili ne znam šta. Odjednom me ne privlači ni perspektiva dvonedeljnog čučanja u šatoru u kamenjaru na dve hiljade metara. Iz iskustva znam da će sve kao i obično proteći odlično, ali ja sada nisam načisto sam sa sobom i to mi smeta.

Odavno želim da uradim nešto drugo, nešto Keruakovsko. Palo mi je na pamet da se odvezem biciklom do Crne Gore. Biciklom na kog nisam seo petnaest godina. Do prvog sledećeg mesta bi se raspao ili on ili moje dupe. Ideja otpada, a tako je lepo izgledala.

Sledeće – da se pešice spustim niz Dunav, recimo sve do Negotina. Kao onaj Irac što smo ga jednom sreli kod Velikog Gradišta. To je moguće, znam dobro i put i mesta i predele, to bi zaista bio lep doživljaj. Ali onda mi na pamet pada sunce, vrućina, usijan asfalt i ja na njemu... Da je recimo vreme kakvo je bilo danas, ni kiša ni sunce, i vetar i sve... e onda bih išao sigurno, to bi bilo idealno. A gde je užitak ako budem u opekotinama od sunca ili prokuvao i znojnih leđa nažuljanih od ranca... Ne znam, nisam pametan.

Nikada nisam ništa slično sam uradio, čak nisam nikad sam proveo duže od dvadeset četiri sata u planini. A možda jesam, ali se ne sećam. Dok je moja drugarica autostopom sama samcijata obišla krug oko Islanda, sa rancem i šatorom, šta sam ja ikad uradio od takvih stvari? Išao biciklom od Novog Sada do Segedina! Baš sam sisa najobičnija.

- 22:04 - Komentari (5) - Isprintaj - #

04.07.2008., petak

The way we were

Hm, ovaj, pre nego što sam napišem nešto pametno, evo linka na jedan upravo pročitan divni post sa tuđeg bloga: Secretos del corazon. Sve do samog kraja nisam ukapirao o čemu se radi.

(ako link ne valja zbog raznih bagova, nađite ručno blog b92, autor Čerevićan, post "Gost autor" od 4. jula 2008.)

Kuckam ovo na poslu, očiju punih suza, setio sam se svoj prijatelja Rafajla.

- 12:04 - Komentari (0) - Isprintaj - #

03.07.2008., četvrtak

Stepenici pod našim nogama

Pre neko veče sam svratio do Meka na Slaviji, renoviranog posle paljevine patriota. Zar je već prošlo 20 godina od kako je otvoren?

Na žalost, više nije kao pre. Kamene ploče na podu su promenjene. Tačnije, na stepeništu što vodi na gornji sprat. Ranije su stepenici bili napravljeni od svetlo sivo – žućkastog uglačanog kamena, verovatno mermera, na kome su se videli fosili amonita.

Nisu retke zgrade u Beogradu čiji su delovi popločani takvim kamenom. Volim kada vidim fosile u kamenu, kada prepoznam neku ljušturu, školjku, ili kada u slučaju amonita prepoznam deo njegovog spiralnog tela. Nisam propuštao priliku da se produciram svojim elementarnim znanjem paleontologije, pokazujući fosile svom društvu. Neko bi delio moje oduševljenje i bilo je lepo sresti srodnu dušu, a češće bi me dočekalo sleganje ramenima i ravnodušno-upitan pogled.

Sećam se kad sam baš u tom Meku pre dvadesetak godina pokazivao prstom na fosile u podu. Kao da je bilo juče.

Evo malo na vikipediji o amonitima, o njihovom živom rođaku nautilusu, i par linkova (prvi i drugi) o hodačima zabuljenim i zaljubljenim u kamenje po kom gaze.

- 01:19 - Komentari (2) - Isprintaj - #

02.07.2008., srijeda

Razboleh se kad ih videh

Onomad kad sam se hvatao za glavu dok sam gledao Lepog Serža u Kinoteci... To je bilo zbog Bernadette Lafont, zbog napućenih usana, grimasa koje je pravila, poluosmeha i pogleda iskosa. Imala je oko dvadeset godina kada je film sniman.

Koliko je samo usana koje nikad nisam poljubio!

* * * * *

Nekoliko dana kasnije, gospodin Jović je otkrio novu pesmu, Bele ruže... Neverovatno, ali nikad je ranije nisam čuo, znao sam samo za naslov.

* * * * *

Zamalo da sredinom prošlog meseca odem solo u bioskop u drugi grad, u Novi Sad. Na CinemaCity su se davali Trifoovi "Ukradeni poljupci". Divan, slatki film. Jedan od filmova koje sam nekada gutao u Kinoteci.

Ali nije mi se dalo. Veče pre projekcije zaglavih u kafani sa drugarima, legoh skoro u tri izjutra... i nije više bilo šanse da posle posla vozim u NS. Zaspao bih na projekciji ili za volanom.

* * * * *

Vožnje više neće biti, bar neko vreme. Stiglo mi je ljubavno pismo iz policije da se prijavim i ponesem vozačku da mi udare zabranu. Pokušao sam da se izmigoljim i zamolim da me kazne tek posle godišnjeg, tačnije posle Durmitora, ali manevar nije prošao. Oprao sam kola, napunio rezervoar, spakovao u garažu. Do oktobra ću da tabanam. I tražim saputnike - šofere, radije šoferke, za neka duža putovanja i izlete.

- 08:17 - Komentari (3) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>