Ovakva kiša, oblaci, i naizgled hladnih letnjih petnaest stepeni su odlična priprema i podsetnik pred dolazeće dane, jer baš tako i još mnogo grđe izgledaju kišni dani u osmom mesecu gore u crnogorskim planinama.
Oblaci se valjaju jedan za drugim, kačeći se za stene i cepajući se, vukući za sobom krpe magle od koje ne vidiš susedni šator. U vazduhu je suspenzija sitnih kapljica, povremeno spirana kišom. Retko nastupi čudna tišina i lažno primirje. Najteža je neizvesnost - svaki prestanak dobovanja po šatoru je praćen novim pljuskom, svako izvirivanje napolje donosi istu sliku oblaka, svako jutro je sivo kao i prethodno. U sivilu iznad glave uzalud tražimo svetlo područje sa žutilom u sredimi.
Ma šta da radiš, svuda je isto. Vlažna vreća za spavanje se lepi za telo, vlažan šator povijan vetrom se lepi za obraz. Iscrpljen beskonačnim ležanjem i polusnom, navlačiš vlažne čarape, uskačeš u mokre cipele i navlačiš kabanicu podjednako vlažnu sa obe strane. Izlaziš na vetar i kišu, besciljno bazaš dok ne poželiš da se opet vratiš u šator. Nema suvog gde bi seo, natkrivenog da te zaštiti od kiše, toplog da te ogreje i osuši stvari.
Post je objavljen 22.07.2008. u 11:01 sati.