Trava je uvek zelenija na drugoj obali

<	srpanj, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30	31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi

Blog.hr

Free Hit Counter

lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------

...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

05.07.2008., subota

Sedim u bašti kafića dok čekam da se jave Poljaci, vidim piše na izlogu WiFi za Dž, ili tako nešto. Dobro bi mi došao taj za Dž, kad bih pri sebi imao neki laptop. I obično blokče bi dobro došlo. Uvek mi tako dođe da pišem u neko levo doba, na levom mestu, kao sada pred kafićem, često u tramvaju, ili trenutak pre nego što zaspim (dobro, tada obično mogu da ustanem i dovučem se do tastature).

Nemoguće je zapamtiti sve što sam hteo da napišem, sve ono što je bilo u glavi i u prstima ali nije moglo dalje.

Juče sam sestri za rođendan kupio Mulej, novu knjigu Erlenda Lua (recimo da se baš ovako menja po padežima). Nisam je pročitao, nisam stigao, samo sam malo ždraknuo, svidelo mi se. Taman toliko da sam pre par desetak minuta ponovo ušetao u radnju, i opet kupio Muleja, ovaj put za sebe. Evo sada čitam. I preporučujem. Vrlo.

Približilo se vreme za odmor. Još tri nedelje do početka. Kao i obično, ja sam se uskopistio. Te bih, te ne bih, možda bih ovde, a možda i onde. Ne znam šta hoću ni šta neću.

Nije oduvek bilo tako. U stvari, možda jeste, ali obično nisam bio sam, bilo je drugih oko mene i sa mnom na koje sam mogao da prenesem krivicu zbor prinude i pogrešnog izbora. A sada je sve na meni i mehanizam se raspada, upao je u mrtvu petlju odlučivanja i ne-olučivanja, inaćenja i kontriranja.

Problem je što neću moći sasvim sam. Moraću da nađem nekog da vozi, a ona opet neću moći tek tako da nestanem na par dana ako mi se nestaje, da odšetam u pečurke ili na pivo kad mi se prohte, ili ne znam šta. Odjednom me ne privlači ni perspektiva dvonedeljnog čučanja u šatoru u kamenjaru na dve hiljade metara. Iz iskustva znam da će sve kao i obično proteći odlično, ali ja sada nisam načisto sam sa sobom i to mi smeta.

Odavno želim da uradim nešto drugo, nešto Keruakovsko. Palo mi je na pamet da se odvezem biciklom do Crne Gore. Biciklom na kog nisam seo petnaest godina. Do prvog sledećeg mesta bi se raspao ili on ili moje dupe. Ideja otpada, a tako je lepo izgledala.

Sledeće – da se pešice spustim niz Dunav, recimo sve do Negotina. Kao onaj Irac što smo ga jednom sreli kod Velikog Gradišta. To je moguće, znam dobro i put i mesta i predele, to bi zaista bio lep doživljaj. Ali onda mi na pamet pada sunce, vrućina, usijan asfalt i ja na njemu... Da je recimo vreme kakvo je bilo danas, ni kiša ni sunce, i vetar i sve... e onda bih išao sigurno, to bi bilo idealno. A gde je užitak ako budem u opekotinama od sunca ili prokuvao i znojnih leđa nažuljanih od ranca... Ne znam, nisam pametan.

Nikada nisam ništa slično sam uradio, čak nisam nikad sam proveo duže od dvadeset četiri sata u planini. A možda jesam, ali se ne sećam. Dok je moja drugarica autostopom sama samcijata obišla krug oko Islanda, sa rancem i šatorom, šta sam ja ikad uradio od takvih stvari? Išao biciklom od Novog Sada do Segedina! Baš sam sisa najobičnija.

- 22:04 - Komentari (5) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>