Sedim u bašti kafića dok čekam da se jave Poljaci, vidim piše na izlogu WiFi za Dž, ili tako nešto. Dobro bi mi došao taj za Dž, kad bih pri sebi imao neki laptop. I obično blokče bi dobro došlo. Uvek mi tako dođe da pišem u neko levo doba, na levom mestu, kao sada pred kafićem, često u tramvaju, ili trenutak pre nego što zaspim (dobro, tada obično mogu da ustanem i dovučem se do tastature).
Nemoguće je zapamtiti sve što sam hteo da napišem, sve ono što je bilo u glavi i u prstima ali nije moglo dalje.
Juče sam sestri za rođendan kupio Mulej, novu knjigu Erlenda Lua (recimo da se baš ovako menja po padežima). Nisam je pročitao, nisam stigao, samo sam malo ždraknuo, svidelo mi se. Taman toliko da sam pre par desetak minuta ponovo ušetao u radnju, i opet kupio Muleja, ovaj put za sebe. Evo sada čitam. I preporučujem. Vrlo.
Približilo se vreme za odmor. Još tri nedelje do početka. Kao i obično, ja sam se uskopistio. Te bih, te ne bih, možda bih ovde, a možda i onde. Ne znam šta hoću ni šta neću.
Nije oduvek bilo tako. U stvari, možda jeste, ali obično nisam bio sam, bilo je drugih oko mene i sa mnom na koje sam mogao da prenesem krivicu zbor prinude i pogrešnog izbora. A sada je sve na meni i mehanizam se raspada, upao je u mrtvu petlju odlučivanja i ne-olučivanja, inaćenja i kontriranja.
Problem je što neću moći sasvim sam. Moraću da nađem nekog da vozi, a ona opet neću moći tek tako da nestanem na par dana ako mi se nestaje, da odšetam u pečurke ili na pivo kad mi se prohte, ili ne znam šta. Odjednom me ne privlači ni perspektiva dvonedeljnog čučanja u šatoru u kamenjaru na dve hiljade metara. Iz iskustva znam da će sve kao i obično proteći odlično, ali ja sada nisam načisto sam sa sobom i to mi smeta.
Odavno želim da uradim nešto drugo, nešto Keruakovsko. Palo mi je na pamet da se odvezem biciklom do Crne Gore. Biciklom na kog nisam seo petnaest godina. Do prvog sledećeg mesta bi se raspao ili on ili moje dupe. Ideja otpada, a tako je lepo izgledala.
Sledeće – da se pešice spustim niz Dunav, recimo sve do Negotina. Kao onaj Irac što smo ga jednom sreli kod Velikog Gradišta. To je moguće, znam dobro i put i mesta i predele, to bi zaista bio lep doživljaj. Ali onda mi na pamet pada sunce, vrućina, usijan asfalt i ja na njemu... Da je recimo vreme kakvo je bilo danas, ni kiša ni sunce, i vetar i sve... e onda bih išao sigurno, to bi bilo idealno. A gde je užitak ako budem u opekotinama od sunca ili prokuvao i znojnih leđa nažuljanih od ranca... Ne znam, nisam pametan.
Nikada nisam ništa slično sam uradio, čak nisam nikad sam proveo duže od dvadeset četiri sata u planini. A možda jesam, ali se ne sećam. Dok je moja drugarica autostopom sama samcijata obišla krug oko Islanda, sa rancem i šatorom, šta sam ja ikad uradio od takvih stvari? Išao biciklom od Novog Sada do Segedina! Baš sam sisa najobičnija.
Post je objavljen 05.07.2008. u 22:04 sati.