Siboney

<	kolovoz, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30	31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi

Blog.hr

Free Hit Counter

lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------

...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

31.08.2008., nedjelja

Vodi računa o knjigama što uzimaš u ruke

Dugo mi je trebalo da ukapiram: pa ja se poistovećujem sa knjigama koje čitam!

Danas sam uzeo da čitam priče Gorana Petrovića. Neki zastavnik u penziji se preselio u podrum, spustio dole stari tepih, fotelju, muškatle! Bože me sačuvaj i sakloni! Sreća pa ja nemam podrum. A u garaži nema struje ovih dana, pa...

Moraću da vodim računa šta čitam.

Na primer, ovo ovako nešto već može:

U lakoj letnjoj haljini lutala je divljinom ulica. Povremeno je prolazila pored kuće da vidi gori li svetlo u donjem delu; nije mogla da se vrati sve dok mrak ne pokaže uspeh njegovog plana. I tako je hodala sama kroz noć. Crnpurasti Italijani i Grci posezali su za njom iz prolaza da za uštinu za zadnjicu ili pomiluju po stomaku; saginjali su se sa terasa da je pozovu unutra, stajali u ulazima mlečnih barova i nemo žvakali gume i izazivali je praznim pogledima. Mačke su se trljale o nju, repova visoko podignutih dok su joj se vrtele između golih nogu, i gotovo su je oborile. Taksi vozila su usporavala dok je prolazila, vozači su se naginjali preko sedišta da joj dobace nešto. Domorodci su se pretapali u senke, samo su im oči škiljile u nju. Stopala su joj krvarila od razbijenog stakla i krv se zgrušavala sa prašinom pločnika. Stisla je ruke oko sebe, čvrsto se obujmila oko grudi kako bi se ugrejala, tako da je visoko podigla dojke u svojoj širokoj haljini, i mladići sa terasa su bacali papirne loptice koje su padale između njih.

Majkl Vajlding / Noć na orgiji / Falusna šuma / prevod Davida Albaharija

Nama nova godina / Ništa nije donela / Po nebu smo tražili / Svetlost Vostoka

Da, to je Rusija, tajanstvena pesma Idola, meni draga zbog zvuka tramvaja u prolazu. I zbog snažnijih ruku, i zbog A. Fadejeva, iako se nisam trudio da saznam ko je to, osavio sam tajnu da traje, ali pre par nedelja sam prekopavao knjige u Platou, i nađoh slučajno jednu njegovu knjigu. Roman "Poraz", pisan 1926, objavljen u 2. kolu biblioteke "Reč i misao" iz 1960. godine (one tanke dobre crvene knjige, ponekad plave). Da, kupio sam je, baš zbog pesme. Ako hoćete, pročitajte o Fadejevu na Wikipediji.

A. Fadejev nije pisao pesme, niko nije čitao pesme dok je dole prolazio tramvaj. Ako su zajedno čitali Fadejeva šta li su još čitali i o čemu su noću razgovarali? Ne smem ni da zamislim.

Ne znam hoću li ikad pročitati knjigu, hoće li se desiti i šta da bih s njom stupio u interakciju. Čuvaću je, pa ako nađem srodnu dušu, ali baš srodnu, jedne noći ću uzeti knjigu sa police, nalaktiti se na krevetu i odabrati jedan pasus...

- 23:55 - Komentari (5) - Isprintaj - #

30.08.2008., subota

Zašto od mene nikad neće biti književni kritičar niti bilo šta slično

Hteo sam da prepišem jedan pasus iz Koma (iako sam jednom pisao kako ja to ne radim, neee, taman posla). Pa stadoh, rekoh sebi - hej šta ja ovo prepisujem, čini mi se da je on to prepisao od mene!

Završio sam s knjigom. Čitao sam je u prevozu i u krevetu, malo po malo, danima.

Žao mi je što je nisam ranije uzeo. Bila bi idealna, fantastična knjiga za letošnje čituckanje na planini, ujutro na kamenu uz kafu dok svi spavaju, pa u šatoru pred san ili dok pljušti kiša. Dan pred put sam pokušavao da je kupim, ali je nije bilo u ovoj jedinoj knjižari u mom kraju.

Pre toga sam čitao kritike kako je knjiga dobra, lepa, pitka, da se brzo čita. To "pitka" mi je zvučalo kao "plitka", a to što se brzo čita (zaista mogu brzo da čitam ako hoću) mi je značilo da neće dugo trajati, da ću je progutati za dan ipo i šta onda?

Pitka, plitka... Zato što se svo vreme drndao gore-dole oko jezera?

Većina nas živi svoj vlasiti Komo i svesna je toga. Zveramo okolo, gledamo u vlastiti pupak, tražimo ljude, bežimo od ljudi, eto zašto nam se ova knjiga sviđa.

- 19:09 - Komentari (0) - Isprintaj - #

U selo na poselo

Nedavno sam pisao o svojoj opčinjenosti onim WikiHow sajtom, na primer uputstvom How to Maintain a Tractor.

Sledeći upute sredio sam svoj traktoričić mili, i na donjem snimku eto mene kako hitam u susedno selo na žuraju:

- 00:53 - Komentari (1) - Isprintaj - #

24.08.2008., nedjelja

La Peau douce

Pa kaže:

Les bijoux de peau Yoba pour décorer, inciter, guider votre partenaire.

Naravno, putokaz na ovakvoj lokaciji nije potreban.

Ali... ali... kako divan i sladak detalj!

- 23:49 - Komentari (3) - Isprintaj - #

23.08.2008., subota

Kravata

Legao sam u krevet i nastavio sa čitanjem. Došao sam do dela gde on konačno kupuje kravatu, vezuje nekako čvor ali uopšte nije siguran da je vezao kako treba.

Pade mi na pamet kako odavno nisam nosio svoje kravate. Možda sam zaboravio da vežem čvor? Ustao sam, našao kravate u ormaru i stao pred ogledalo. Deset minuta sam bezuspešno pokušavao da vežem kravatu bez košulje na sebi. Sve dok nisam uzeo svoju prvu kravatu. Kravatu koju sam davno maznuo od oca, nešto užu, tamnocrvenih boja, sa sivkasto-srebrnim sitnim aplikacijama.

Kad je ovako opisujem, izgleda mnogo ružnije nego što zaista jeste. A u stvari se radi o sasvim pristojnoj, diskretnoj kravati.

U svakom slučaju, tek tada sam uspeo da vežem kravatu kako treba. Štos je u tome da se na početku kravata oko vrata prebaci naopako, na naličje. Onda čvor ispadne kako treba, a kragna košulje kasnije sakrije izvrnuti deo kravate.

Vratio sam kravatu, čitao još malo, ugasio svetlo i zaspao.

Postepeno me je probudio svrab po celom telu. Najviše po rukama i leđima. Kao da mi je izbila neka alergija, napali me mravi, komarci, šta li je. Ne vredi da se pokrivam, otkrivam, menjam položaj. Svrbi me, češem se, znojim se, budim se.

Postao sam svestan sna koji sam upravo sanjao.

U snu sam opet sa bivšom suprugom. Bez lica, bez slika, znam samo da nas je dvoje i da je to ona. Opet smo po našim brdima i planinama. Visoka plavkasta brda sa kržljavom vegetacijom, pusta, bez ljudi. Po padinama se providi kamenjar. Ponegde ima napuštenih kuća i puteva. Sa nama je i treći – jedan moj drug iz stvarnog života, koji je davno poginuo. U snu, on je negde otišao, sam, sa rancem. Trebalo je da se vrati, ali se nije vratio. Čekali smo ga nekoliko dana, a onda otišli dalje. On se nikada nije pojavio.

I dalje u snu, nekoliko godina kasnije opet sam na tim istim planinama. Hodam duž grebena, penjem se na vrhove, gledam u doline, razmišljam gde je i kako završio, na kom mestu, kako njegov drečavi ranac i dalje stoji tamo gde ga je poslednji put spustio.

Budim se zbog svraba. Dugo mi treba da razlučim san od jave.
Ustajem. Šetam se po stanu. Vraćam se u krevet. Ne mogu da zaspim. Ponovo ustajem i sedam za računar.

- 05:10 - Komentari (2) - Isprintaj - #

22.08.2008., petak

Šta, šta, šta?

Šta sam juče radio?

Učlanio se u biblioteku!
Firma gde radim se presilala; uočio sam da na jednoj zgradi u susedstvu piše "biblioteka", i tako... Sada će moji odlasci do pekare povremeno biti prošarani lutanjem među policama sa knjigama...

Uzeo sam Komo, i jednu knjigu pripovedaka Gorana Petrovića, o kome ranije nisam čuo ali nedavno dobih preporuke. Komo sam odavno hteo da čitam, čak sam u poslednjem trenutku pred polazak na odmor tražio da je kupim i ponesem.

Šta sam sinoć radio?

Vatao zjale, po običaju. Igrao se sa wav fajlovima, i naterao svoj mobilni da zvoni isto kao Samov telefon u filmu Brazil. Kad sam prvi put gledao taj film, poželeo sam da imam telefon što tako zvoni.

Ostaje još želja napravim dieselpunk TV ekran i okačim ga u kuhinju, onaj sa ogoljenom šasijom i uveličavajućim staklom, pa da gledam TV i onda kada moram da čistim krompir ili perem sudove.

Šta sam jutros radio?

Počeo da čitam Komo u autobusu. Zaista je pitko i zanimljivo, obećava, sasvim u skladu sa preporukama. Samo što... sa tako neposrednim načinom pisanja, treba biti neposredan i prirodan do kraja. Svaki silom unet elemenat bode oči (na vrh jezika mi reč: "foliranje").

U jednom delu autor piše da kad je stigao u sobu, osetio je neki miris, beše li lavanada ili čaj od nane, nije mogao jasno da pozna.

Aman!

Kakva izveštačenost i površnost u pisanju! Izmišljotina! Da zaista poznaje to o čemu piše, znao bi da je miris lavande nemoguće pomešati sa nečim drugim! (osim sa mirisom druge lavande) Naravno, pod uslovom da nije ozbiljno nasally challenged.

Ne volim kada mi radost čitanja pokvari neka takva greška. Kad steknem utisak da je neko napisao bilo šta, samo da bi popunio stranicu. Bolje da je pisao o mirisu morskih algi, ili o mirisu tečnosti za poliranje parketa, o nečemu o čemu čitaoci nemaju pojma.

- 17:21 - Komentari (7) - Isprintaj - #

20.08.2008., srijeda

Epilog, plagijat

Sada znam
Da sam bio pogrešan
One noći kad mi je spustila glavu na rame

Mislila je na drugog
A gledala mene

Sad idemo dalje
Kao da
Nikad
Ništa
Bilo
Nije

- 23:55 - Komentari (0) - Isprintaj - #

19.08.2008., utorak

Deset dana tihovanja

Već je prošlo nedelju dana otkako sam se vratio.

Bilo je tužno vratiti se. Tužno je kad se nešto lepo završi.

Sredina avgusta je po mom internom satu uvek značila kraj leta. Leto odbrojava, septembar i jesen su na vidiku, zbogom sunce, zbogom prolećna ljubavi, već vidim i pozdravljam zlatnu šumu, rskavo inje, mrak, led i vatru. Iako vreli dani još nisu prošli, svaki od njih može biti poslednji, i uskoro ćemo prestati da nosimo majice sa kratkim rukavima, a vreme i voda će sprati preplanulost kože.

Gore sam bio prvi put posle četiri godine. Sve se puno promenilo, puno je ljudi i automobila, puno kuća na mestima gde su nekad bile šume i livate, gužva je. Nestalo je ono mestašce od pre dvadeset godina gde niko nije mario ni za šta, u kom je bilo samo jedno mesto gde se mogao pojesti sladoled, gde se pivo moglo popiti samo na terasi hotela ili u lokalnom klubu penzionera. Prošlo je doba kada je bilo normalno otpešačiti pet kilometara do grada samo da bi se svratilo na burek.

Mada...

Pojavila se kafanica na vrh planine, 300 metara niže i pola sata hoda od šatora. To sam ukapirao tek pretposlednjeg dana. Pivo je preskupo, ali prija... naročito kad mu se ne nadaš.

Kako je bilo lepo izmisliti novu rutinu. Istočno od šatora su se uzdizali vrhovi, pa smo bili u senci sve do osam sati. Ustajao sam uvek prvi, oko sedam, i uz kaficu sedeo na omiljenoj steni, čitao knjigu, gledao u stenje oko sebe. Jedne stene su bile u senci; zelena, siva i plava su bile hladne i tamne. Na suprotnoj strani nisko sunce je postepeno obasjavalo padinu brda, od vrha ka podnožju, svu od žućkasto-zlatnih tonova.

To je vidik koji sam upijao, fotografisao, pamtio. Slike i boje koje bih uvek želeo da gledam. Zeleno, prljavo belo, plavo.

Nedostaje mi kamenje.

Poneo sam Atlas oblaka, do zadnjeg trenutka pred polazak nisam znao koju knjigu da uzmem, slučajno sam naleteo u knjižari i setio se recenzije što sam negde pročitao. Sve se dobro uklopilo. Prava knjiga za čitanje na planini, na kamenu, u senci.

Nedostaje mi kamenje. I da ga gledam, i da hodam po njemu. Da prelazim preko sipara, da skačem sa stene na stenu, da se pridržavam rukama, penjem, spuštam.

Ima jedno parče staze što ide preko litice i pored ambisa, gde mi je proteklih godina bilo neprijatno, gde sam zbog straha od visine uvek prolazio s mukom. Međutim, ovaj put sam osetio ravnodušnost. Bio sam svestan provalije ispod sebe, ali sam osećao samo deliće one stare nelagode. Šta je to kvrcnulo u meni, da li više ne ljubim život kao ranije? Ili sam od lomatanja po stenama postao mnogo sigurniji na nogama?

Gore na planini, sve je jednostavno. Kada si na suncu, toplo je. Kada sunca nema, hladno je. Ako su gore oblaci... biće svašta. Kada si gladan, jedeš. Kada nisi gladan, ne jedeš. Kada padne mrak, ideš da spavaš.

Ovde u gradu sam svaki čas gladan, vazda nešto jedem, pijem. Svako malo sam umoran i oči mi se sklapaju. Ili ne mogu da spavam, a trebalo bi, baš kao sada. A tamo gore sam deset dana živeo od kilograma slanine i sušenog mesa, četiri vekne hleba, nekoliko konzervi i malo testenine, dvesta grama neskafe i pola kile šećera. Spavao od deset do sedam. Lomatao se po celi dan. I sve je bilo kako treba.

Osim što sam luka zaboravio da ponesem, to sam se grdno prevario, klot slanina i lebac se smuče negde oko sedmog dana.

Da sam ja neki bogati biznismen, uložio bih deo para u kamenje, makar investicija propala. Jedno poljanče, poveće, po mogućstvu na blagom nagibu, bih bogato zasuo kamenim gromadama, veličine od metra pa do desetak metara. Pa bih onda prelazio sa kraja na kraj tog poljančeta, sve skačući cik-cak po tom kamenju, s kamena na kamen dugim i što sporijim skokovima.

- 01:58 - Komentari (8) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>