Siboney

Kad je oblačno, oblačno je. I mračno je koliko je oblačno, u 14:40. I nema druge. Zato ti budi vedar i spasi sebe, za onoga kome sunce treba. A vedrina iz mraka dolazi. Tamo ona i nastaje.

U 18:10 opet prođem pored zgade na Crvenom krstu i vidim prozor od kupatila, mali prozor, malo kupatilo, mali stan, tu sam nekad živeo. Ali više ne živim tu. I neću više nikada. I kao da nisam ni živeo. A jesam. Pamtim i broj telefona tog stana, ali to jedino što sam zapamtio a da mi nije mutno. Sve drugo mi je mutno, opet, kad je taj stan u pitanju, i moj život u njemu, opet, i život uopšte, i ta žena koja mi je izdavala taj stan, i opet, sve mi je mutno, i ja to ostavim tako, spustim u sebe, sve to, kao u fasciklu, na kojoj piše: Mulj.

S.Valjarević, Dnevnik druge zime, str. 99

Nije bila loša stvar videti tvoje lice.
Nema ničeg lošeg u tome. Videti tvoju fotografiju.
Ni to što sam ti onda rekao da si lepa.
Ništa, stvarno ništa loše u tome.
I evo je tu, ta fotografija,
na stolu, za kojim sedim i pišem. I često je pogledam.
I jeste, lepa si.
I nastavim da pišem. Ili da radim nešto drugo. Svejedno.
Sto u bašti hotela u blizini stacionara,
ta fotografija je bila u koverti sa nekim papirima,
pismima i drugim fotografijama,
koje sam doneo ovde sa sobom,
hteo sam da sredim te neke papire,
sada više ne toliko važne.
Mada sam već znao da ću sve to da bacim.
Ali sada, presedeću celo prepodne za ovim stolom.
Pokušavaću da nešto uradim.
Imam toliko posla, tako se osećam. To nije loš osećaj.
Baš mnogo posla. Da stvari dovedem u red.
Da obavim sve te poslove koje imam.
Ili barem ovog prepodneva, da obavim dovoljno toga
da budem zadovoljan.
I da posle odem odatle,
od ovog stola i od
svega što se nalazi na njemu. I od tvoje fotografije.
Da odem što dalje odatle. Tako se osećam.
A to nije loš osećaj.

Srđan Valjarević, Dnevnik druge zime, str. 42-43