Nije bila loša stvar videti tvoje lice.
Nema ničeg lošeg u tome. Videti tvoju fotografiju.
Ni to što sam ti onda rekao da si lepa.
Ništa, stvarno ništa loše u tome.
I evo je tu, ta fotografija,
na stolu, za kojim sedim i pišem. I često je pogledam.
I jeste, lepa si.
I nastavim da pišem. Ili da radim nešto drugo. Svejedno.
Sto u bašti hotela u blizini stacionara,
ta fotografija je bila u koverti sa nekim papirima,
pismima i drugim fotografijama,
koje sam doneo ovde sa sobom,
hteo sam da sredim te neke papire,
sada više ne toliko važne.
Mada sam već znao da ću sve to da bacim.
Ali sada, presedeću celo prepodne za ovim stolom.
Pokušavaću da nešto uradim.
Imam toliko posla, tako se osećam. To nije loš osećaj.
Baš mnogo posla. Da stvari dovedem u red.
Da obavim sve te poslove koje imam.
Ili barem ovog prepodneva, da obavim dovoljno toga
da budem zadovoljan.
I da posle odem odatle,
od ovog stola i od
svega što se nalazi na njemu. I od tvoje fotografije.
Da odem što dalje odatle. Tako se osećam.
A to nije loš osećaj.