Deset dana tihovanja

<	kolovoz, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30	31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi

Blog.hr

Free Hit Counter

lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------

...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

19.08.2008., utorak

Već je prošlo nedelju dana otkako sam se vratio.

Bilo je tužno vratiti se. Tužno je kad se nešto lepo završi.

Sredina avgusta je po mom internom satu uvek značila kraj leta. Leto odbrojava, septembar i jesen su na vidiku, zbogom sunce, zbogom prolećna ljubavi, već vidim i pozdravljam zlatnu šumu, rskavo inje, mrak, led i vatru. Iako vreli dani još nisu prošli, svaki od njih može biti poslednji, i uskoro ćemo prestati da nosimo majice sa kratkim rukavima, a vreme i voda će sprati preplanulost kože.

Gore sam bio prvi put posle četiri godine. Sve se puno promenilo, puno je ljudi i automobila, puno kuća na mestima gde su nekad bile šume i livate, gužva je. Nestalo je ono mestašce od pre dvadeset godina gde niko nije mario ni za šta, u kom je bilo samo jedno mesto gde se mogao pojesti sladoled, gde se pivo moglo popiti samo na terasi hotela ili u lokalnom klubu penzionera. Prošlo je doba kada je bilo normalno otpešačiti pet kilometara do grada samo da bi se svratilo na burek.

Mada...

Pojavila se kafanica na vrh planine, 300 metara niže i pola sata hoda od šatora. To sam ukapirao tek pretposlednjeg dana. Pivo je preskupo, ali prija... naročito kad mu se ne nadaš.

Kako je bilo lepo izmisliti novu rutinu. Istočno od šatora su se uzdizali vrhovi, pa smo bili u senci sve do osam sati. Ustajao sam uvek prvi, oko sedam, i uz kaficu sedeo na omiljenoj steni, čitao knjigu, gledao u stenje oko sebe. Jedne stene su bile u senci; zelena, siva i plava su bile hladne i tamne. Na suprotnoj strani nisko sunce je postepeno obasjavalo padinu brda, od vrha ka podnožju, svu od žućkasto-zlatnih tonova.

To je vidik koji sam upijao, fotografisao, pamtio. Slike i boje koje bih uvek želeo da gledam. Zeleno, prljavo belo, plavo.

Nedostaje mi kamenje.

Poneo sam Atlas oblaka, do zadnjeg trenutka pred polazak nisam znao koju knjigu da uzmem, slučajno sam naleteo u knjižari i setio se recenzije što sam negde pročitao. Sve se dobro uklopilo. Prava knjiga za čitanje na planini, na kamenu, u senci.

Nedostaje mi kamenje. I da ga gledam, i da hodam po njemu. Da prelazim preko sipara, da skačem sa stene na stenu, da se pridržavam rukama, penjem, spuštam.

Ima jedno parče staze što ide preko litice i pored ambisa, gde mi je proteklih godina bilo neprijatno, gde sam zbog straha od visine uvek prolazio s mukom. Međutim, ovaj put sam osetio ravnodušnost. Bio sam svestan provalije ispod sebe, ali sam osećao samo deliće one stare nelagode. Šta je to kvrcnulo u meni, da li više ne ljubim život kao ranije? Ili sam od lomatanja po stenama postao mnogo sigurniji na nogama?

Gore na planini, sve je jednostavno. Kada si na suncu, toplo je. Kada sunca nema, hladno je. Ako su gore oblaci... biće svašta. Kada si gladan, jedeš. Kada nisi gladan, ne jedeš. Kada padne mrak, ideš da spavaš.

Ovde u gradu sam svaki čas gladan, vazda nešto jedem, pijem. Svako malo sam umoran i oči mi se sklapaju. Ili ne mogu da spavam, a trebalo bi, baš kao sada. A tamo gore sam deset dana živeo od kilograma slanine i sušenog mesa, četiri vekne hleba, nekoliko konzervi i malo testenine, dvesta grama neskafe i pola kile šećera. Spavao od deset do sedam. Lomatao se po celi dan. I sve je bilo kako treba.

Osim što sam luka zaboravio da ponesem, to sam se grdno prevario, klot slanina i lebac se smuče negde oko sedmog dana.

Da sam ja neki bogati biznismen, uložio bih deo para u kamenje, makar investicija propala. Jedno poljanče, poveće, po mogućstvu na blagom nagibu, bih bogato zasuo kamenim gromadama, veličine od metra pa do desetak metara. Pa bih onda prelazio sa kraja na kraj tog poljančeta, sve skačući cik-cak po tom kamenju, s kamena na kamen dugim i što sporijim skokovima.

- 01:58 - Komentari (8) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>