Led
Robert Pauletić
Izdavač: Karnak
Dvadesetak metri od obale izdušilo mi se kolo, okrenilo se naopako. I ja s njin skupa. Glava mi je potonila ispod mora. Zapeja san u kolo, i nisan se moga izvuć.
Tada još nisan zna da se nešto tvoje, šta ti izgleda dobro, sigurno i spasonosno, u jednoj sekundi može okrenit i pretvorit u neprijateljsku smrtonosnu klopku.
Vanka, na obali, mater nije odma shvatila šta se događa. Kad je shvatila, skroz se paralizirala. Nije se mogla pomaknit, dignit, čak ni progovorit.
Spasila me jedna cura, Ivana se zvala, koja se snašla, skočila u more, zaplivala prema meni, izvukla me na obalu. Jedva su me vratili u život.
Tehnički gledano, ja san od svoje treće godine stalno u bonusu, u kreditu. Moga san se utopit tamo na Grljevcu i ničega ovoga šta sad iman ne bi bilo, ni dice, ni putovanja, ni knjiga, ničega. Sve mi je to kolo velikodušno posudilo. Tako da san generalno, zapravo, prilično opušten i sritan, čak i kad nekome izgleda drukčije.
Kapetan me krvnički pogleda priko kormila i viknija:
Vira, vira, jesi gluv?
Bespomoćno san ga gleda u neshvaćanju i zavapija: Koja vira? Kakva vira?
On se zapinija i zabeštima: Jebate led, nije pravoslavna! Virajemo, trči na drugu stranu jedrilice!
Koje je misto najsplitskije? Ni palac Grgura Ninskoga, ni kampanel svetoga Duje, ni peškarija, niti Stari plac... najsplitskiji je baš ovi kantun zoološkoga vrta na Marjanu! Ovde di je s jedne strane tovar, a s druge mandril!
U pokojnoj zajedničkoj državi svi su tineli imali isti tip regala, s tim da je proizvođač moga bit Šavić ili Šipad. Kome god si doša u goste, uvik bi te dočekala ista ormarčina, red punoga drva, red staklenih vitrina. Jedina razlika bila je u tome je li staklo bistro, mutno ili čak reljefno.
Za nas odrasle još ima šanse, mi se još maglovito sićamo onih divnih vrimena kad ta elektronička škovaca nije stalno vibrirala po džepovima. Za našu dicu je, međutim, već kasno, usisali su mobitel s materinin mlikom.
Kad počinje nogometni prijenos, u straju čekan ko će komentirat. Ako je mali Sušec – fantazija, odahnem i zavalin se u kauč. Željko Vela – vrlo dobro, mogu smireno otvorit pivu. Blažičko – isto okej, iako me on ponekad malo iritira, jer je uvik toliko samozadovoljan da mi se čini ka da je upravo izija kil odojka. Ali kad prenosi Drago Ćosić 'Stentor', to je živa katastrofa. Čovik me dotuka glasurinom.
Postoje ljudi koji nikad nisu učinili ništa ludo. Kako li su samo užasni njihovi životi... C.Bukowski
Ne znan ko san. Ni ko san bija. Ne čujen zvukove. N.Mailer
Samo ritki ljudi tijekon vlastitog života dođu blizu toga da potpuno iscrpe svoje izvore energije. Postoje u nama duboki bunari snage koje uopće ne koristimo. R.Byrd
Taman san se uživija u ulogu patagonskog pingvinskog čobana, lola ćera pingvine na paši, kad me omela neviđena tuča, grad, krupa s zrnima ka ping-pong lopticama.
Kroz platno šatora probivalo je jako danje svitlo. Noćii, naravno, nema. Kad je polarno lito, šest miseci je bijeli dan. uvik kad bi se tija požalit na to glupo svitlo koje mi nije dalo spavat, sitija bi se činjenice da ovde postoji i ipolarna zima, kad šest miseci nema sunca, nego je stalno mrkla noć.
Kad san se vratija s Antarktike, neko vrime led nisan moga gledat ni u čaši!
Srića je samo u momentu.
E pomislija san, ova će mi se slika vratit u trenutku kad buden umira. Svi ti kontinenti, sve zemlje, sva prekrasna putovanja padaju u sjenu. Ova slika je nepobjediva.
