Za Europu spremni
Arijana Čulina
Izdavač: Slobodna Dalmacija
Više se ne kaže fitness club – teretana, nego jim.
Po logici stvari čistačica bi mogla biti cleaner director.
Useri nisu seronje nego korisnici.
Koliko je samo ženskih suza u zahodu proliveno.
Neugodno mi je priznat, ali koliko sam ih samo ja prolila. Stanem isprid ogledala, suze se kotrljaju, a ja uživam u svojoj boli, svojoj neshvaćenosti i surovosti ovog svita čije se teško breme baš, eto, na moja leđa sručilo. Počnem jecati tiho, pa sve jače i jače dok me surovi glas moga dragog ne vrati u stvarnost. 'Di si više, ženo, jeba te, al si se utopila?' Onda ja malo zakašljem ka da svoju tugu prekrijem, pustim vodu, prigušim zadnji krik, dostojanstveno izađem iz svog utočišta i bacim ponovo svoju sudbinu pod noge akterima ovog surovog života.
Za razliku od današnje mladeži, koja uglavnom bulji u videoigrice, mi smo buljili u romane ovakvog ili onakvog sadržaja. Ja ka jedno žensko podjednako sam čitala ljubavne srceparajuće, ka i one koji su bili namijenjeni više muškoj populaciji, o hrabrom komandantu marku, zgodnom Bleku Steni, Zagoru, Čiki Gonzalesu i Martinezu, Ripu Kirbyju, i tako stvarala ideal svog muškarca, zbog kojeg sam posli u životu najebala, jer ga nigdi nisam mogla nać. U nas jednostavno nema tih faca iz romana.
Svi kukaju – nemamo, nemamo – a teško da se i u Evropi mre nać toliko dobrih auta na kvadratnom kilometru koliko more kod nas. Kruva će naši muški bit gladni, na minimalcu će živit, al auto će pokazat. I dok Evropljani uglavnom u svakodnevnom điru voze manja, jeftinija auta, a u garaži drže skupa, mi vozamo skuplja, a garaže uglavnom nemamo.
Od auta jedino više vole rođenu mater.
Sve više svita govori: 'Di su ona vrimena kad smo se družili uz iće i piće, iz istog bokala pili, iz iste teće jili šta smo dovatili, prstace, pedoće, ćevape, prste lizali, pivali i svi nasmijani bili. Nema toga viiše. Prohujala su ta vrimena s vihorom. Danas se ljudi sve više zatvaraju iza svojih vrata, ni nasmijat se višene znaju. U svitu prodaju CD sa salvama umjetnog smiha koji, kažu, produžava život, a ako se kod nas čovik od srca nasmije, poskoči, proglase ga propuvalim kretenom. Ni u diskotekama mladost više ne pleše, stoji sa strane s čašicom u ruci i voajerski promatra ženske ili muške guze'.
Naš svit zapravo se jedino more još razularit na pirevima, pokazat svoje pravo lice, naše prakorjene i prahistorijsko podrijetlo, kad smo još skakali u špilji oko vatre, čupajući meso zubima.
Uvik me na takvim događanjima ponovo iznenadi ljudska urođena animalnost, prijelaz iz ove uglađenosti do potpune razularenosti, proces pretvaranja ljudi u zviri. Interesantan je onaj svečani čin ulaska finih, uglađenih, mirinih dama, koje se ogledavaju tražeći po sali znatiželjne, zadivljene poglede potencijalnih udvarača i njihovi labilni ventili koji u neko doba noći potpuno popuste. Trenutak kad gospođe počinju skidat svoju krinku i razulareno skakat po stolovima vrišteći i odbacujući sloj po sloj i onako oskudne odjeće. Interesantan je i naš tradicionalni stoljetni način zabave. Skidanje znojnih košulja uz jodlanje i mlaćenje njima po zraku ka propelerima, pa lokomotiva sazdana od ljudskih tjelesa koja se provlači među stolovima dižući usput šta više svita kako bi se vagončići umnožili. To isto triba razumit, tako su ljudi još u kameno doba plesali oko vatre, vlakić je samo jedna inačica toga.
Ne smimo se iznenadit da Amerikanci jednog dana okupiraju zemlju tražeći naše vino, janjčiće i kozliće po podrumima za masovno uništenje.
Nije isključena mogućnost ni da se za svaki pokušaj očuvanja naše tradicije tog tipa ide ravno u Haag. U neko specijalno odjeljenje za one koji žele proizvodit domaću lozu, rakiju, domaće pršutiće, šunkice i kulenčiće. Smisliće oni već neki zatvor za takve kriminalce, vidićete.
Tradicionalno se naviše prižderemo za post. Tu bude toliko ribe i bakalara bjanko, na crveno i na sto mogućih načina, da čoviku tek nakon posta dođe želja za postom.
Već sam vam rekla da je nama taj osjećaj gladi osta još iz prošlih ratova.
Danas je pandan jednome Mozartu i Shakespeareu disk džokej. Kažu: stiže poznati svjetski disk džokej. A jeba te, mislin se, šta je to teško zanimanje. Sidiš i minjaš CD-ove. Daju im važnost ka da su u najmanju ruku izumili struju.
Srbi kažu boli me uvo, Hrvati kažu boli me uho, a Bosanci boli me ufo. Dok boli me kurac svi kažu isto.
Televizor razbiti i ženu pretući trebalo bi bar jednom na dan. ali i jedno i drugo bilo bi jako skupo, pa ih je bolje gasiti ili izbjegavati. M. Ivkošić
Čoviku je, izgleda, najteže spoznat svoje granice kojima kraja nema. I ako ih sam sebi ne odredi, ne zaustavi se, sudbina se gotovo u pravilu sama za to pobrine. Tek pod njenim teškim bremenom čovik počinje kočit, ali kočnice se s vrimenom izližu i za zaustavljanje obično bude prekasno.
