Bolje se rodit bez one stvari nego bez sriće
Arijana Čulina
Izdavač: Profil
Srića je ka i cesta na kojoj bi uvik tija vozit sam, bez automobila koji ti prethode ili te slijede, nastojeći uvik preteć onog isprid sebe. Ali kad pretekneš jednog, uvik odnekud iskrsne drugi. Pretekneš osobni auto, naiđeš na kamion, pretekneš kamion, naiđeš na šleper, pretekneš šleper, naiđeš na bager, pretekneš bager, naiđeš na prikolicu punu pijeska koji ti zasipa i muti staklo. I stalno očekuješ da voziš sam na cesti bez prepreka, akad ti se to i dogodi, bude ti nekako monotono, postoji opasnost da zaspiš, srušiš se s ceste i survaš u ponor di više nema ničega. Ni prepreka, ni iluzija, ni života, ni sriće – ničega.
Plavuše su fatalne lomiteljice muških srdaca, jer djeluju nježno i nezaštićeno.
Ta mala bezazlena tubica boje može ti prominit cili život. Na kraju krajeva, ni smeđokosa, neprimjetna Norma Džejn nikad ne bi postala fatalna Merlin Monro da nije svratila do dućana i kupila tu magičnu pituru. Za malo novaca dobit ćete samopouzdanje, moć i na kraju krajeva kapital. Mala investicija, velika dobit.
A znate šta je iskustvo?... Nemaš ga kad si mlad i kad bi ti tribalo, a dođe u starosti kad ga više nemaš di primjenjivat.
A ako u govna ipak upadnete, morate bit svjesni da, ako sami sebe ne iščupate, drugi će vas s radošću još dublje u njih gurnit. Možda ne iz zloće, već i čistog sporta i zadovoljstva koje čoviku pruža tuđe propadanje. Tuđa srića nije zabavna, eto, možda zato. Čovik gledajuć tuđi pad raste u vlastitim očima.
Nije dobro da ti je život ravna voda, ali nije dobro ni da su preveliki valovi, da se ne utopiš. Zato je dobro ralasat malo tamo, malo vamo, dok brod ne uplovi u mirnu luku iz koje opet mora kad – tad povremeno isplovit, da ne istrune, ka i čovik.
I Bog je bija muško i kad je stvara svit, uredija je sve najbolje za muški rod. Normalno, ka sebi.
Nije mi jasno zašto bi mi žene uopće minjale prezime. Pola života imamo jedno ime, a onda nam muški oće nametnut svoje, kako bi nas obilježili, žigosali ka svojinu i stoku koja pripada njihovom stadu. Ka šta pas zapiša svoj teritorij. To je meni totalno blesavo.
Zato se ja više neću zajebavat s tim prezimenima. Ako se budem drugi put udavala, nek on lipo uzme moje! Zašto bi ja redala njihova prezimena i tako pokazivala svitu koliko me budala zajebalo.
Zato muškog triba provat na svim terenima, da vidiš kako reagira. Nije ni tenisačima isto igrat na travi, gumi ili zemljanom terenu, jer muški imaju sto lica. Jedno na poslu, drugo doma sa ženom, treće sa ljubavnicama, četvrto s muškom ekipom, peto s poslovnim partnerima.
Za muški pa i prosječni zagljaj zgaziću sve svoje principe, svoje ja, sve, sve.
Kvragu takva ljubav i seks kad moraš proć iljadu strategija da te neko uz sebe ljudski stisne, mislila sam. Kvragu muški koji se pale na mudante, a ne na dušu i tilo. Kvragu povijest i genetski kodovi. Kvragu zviri i znanstvena dokazivanja, kad ćemo se, kvragu, maknit iz kamenog doba?
Mi žene samo ne podnosimo lanac, a glupi muški nam ga uporno stavljaju, fizički i psihički. Kad bi ga malo olabavili, mi bi ga same zategle. I šta nas muški manje budu držali na lancima, bit ćemo im odanije. Ljubav razbija sve okove, kavez nije ni za ptica. A svaka žena traži toplinu i nježnost, samo neke su zbog straha od samoće i želje za stalnom muškom stvari spremne na kavez, a neke radije izaberu slobodu, a muške iznajmljuju po potribi.
Paralelno s mjškim nerazumijevanjem žena dolazi do međusobnog ženskog razumijevanja, one se sve više povezuju iz čiste solidarnosti. Jedna drugoj postaju rame za plakanje i privremena utjeha. Sve je više takvih skupova nesritnica koje dolaze do zaključka da je s muškima neizdrživo, a bez njih nemoguće.
U životu sve tako triba i uzet. Šta bude, bude.
Ne triba se bojat života. Ponavljam opet, bojim se aviona, ali letit ću i dalje.
Mislim da bi mi tribali uvest i taj predmet u škole. Nove strategije, snalaženja i priskakanja u suvremenom demokratskom društvu.
Dok si slobodan misliš da imaš veću mogućnost izbora, pa biraš, biraš i na kraju uzmeš bofl robu, odnosno ono šta je ostalo. To je ka i s, na primjer, smokvama. Kad imaš isprid sebe punu zdjelu lipih smokava, biraš koju ćeš poist, govoreći: ova je popišana, neću, i ova je popišana, neću ni nju, i ova pipišana, neću – a na kraju, kad nestanu iz zdjele, poideš i onu najpopišaniju.
Mi se uglavnom depiliramo samo po potribi, od prigode do prigode. Nema frajera, nema čupanja, a kad ga u mriže uvatimo, počnemo taktiku bacat na kuvanje i pranje, i tu se redovno zajebemo, jer nakon šta ih nahranimo i obrastemo u dlakama, ka šuma Striborova, oni siti pobignu nekoj depiliranoj. Zato je bolje vodit više računa o dlakama, a manje o ručku. Jer kad je žena sređena, muško ima volje izvjest je na ručak. Je ozbiljno. Ja sam trenutačno, moram priznat, bila dlakava. Nema frajera, ima dlaka. Kad dođe prilika, iščupat ću se. Nema smisla prije, boli, a i skupo je.
Muški vole osvajat, i tu oni čeliče ego i postaju face.
Našim materama nužan je osjećaj žrtve. One se cili život za nekog moraju žrtvovat, dicu, muža, kuću, domovinu, da bi se osjetile vridne i svrsishodne, da bi opravdale svoje postojanje, ne daju dici da odrastu i zato ih posli teško mogu istirat iz kuće, jer se dica, normalno, naviknu na besplatnu radnu snagu i sve popratne pogodnosti koje ona sa sobom donosi, gotovu spizu, opranu robu, spremljen krevet, čistu sobu i posli, naravno, neće da idu ispod tih standarda. Žene se još nekako i daju preodgojit, ali muški...
Ako ne kucaš na vrata, neće ti se ni otvorit.
Izgledala je redikulozno...
Brakovi profunkcioniraju tek kad se ljudi rastave. U zajednici niko nikog ne trpi, niko za nikog nema živaca i niko za nikog neće da se žrtvuje. I kad se rastave, teško ih je stavit u nove lance. Ne kažu uzalud da je rastava ka kad te udari kamion – ako preživiš, počneš pažljivo gledat livo i desno.
Laž je i tako postala model života.
...iz neke zemlje hijeroglifa.
Ono jedino šta mi žene očekujemo, nakon cjelodnevnog kuvanja i prikuvavanja za naše muškarce, je rič hvale, koja uglavnom izostane ili bude nekako mlaka i nejasna.
Do tog dolara oni su nevjerojatno držali i zato vam kažem da bogate zemlje stvaraju siromahe duhom. Nekako mi se čini da danas siromašni duhom bolje žive, i zato, zapravo nisam više sigurna jel lakše živit s puno duha bez novaca ili s puno novaca bez duha. Čini mi se da oni s više love i manje duha ipak vladaju, dok ovi drugi očekuju život vječni.
Iz svoje kože nisan mogla. Možda bi se konačno i mogla naučit šta je srića. Možda je srića prihvatit naoko svoju nesriću?
Srića i nesrića su ionako sestre koje uvik prate jedna drugu. Kad se umori jedna, prestigne je druga, a zna se dogodit da šetaju i jedna drugoj uz bok. Zapravo, ima li aposlutne sriće, i šta bi bila srića bez nesriće? Možda bi bila i dosadna. Velika srića ubija, bez njezine sestre ne možemo je pripoznat. Možda je zato i tražimo, jer je tako rijetka i neuhvatljiva, a možda je uvik uz nas, a mi je ne pripoznajemo.
Možda srića i nije uvik negdi drugdi, možda je srića ipak samo u nama samima.
