Himalaja u 77 priča
Robert Pauletić
Izdavač: Karnak
Zračna luka nepalske metropole slika je neviđenog kaosa, na prvi pogled ne zna se ko tu pije, a ko plaća. Svi urlaju, putne borše se kotrljaju priko karakterisičnih bačvi s penjačkon opremon, službenici ucjenjuju s težinon bagaji pokušavajući iznudit koji dolar, i svaki normalni putnik mora se pristrašit za sudbinu svojih kufera. Ali naposljetku Nepalci nikad ništa ne izgube, u cilome kaosu ipak postoji neki sistem.
Neće da se slikaju. Boje se da će in fotoaparat uzet komad duše. Ko zna, možda su u pravu? Zato se na Himalaji ne isplati pitat: 'Mogu li vas slikati?'. Sigurno će te odbit. Odlučija san biti bezobrazan i fotografirat bez pitanja.
Kiša je padala i padala, nikako stat. Hodali smo satima, počele su me bolit noge. Nije mi palo napamet da spomenen eventualnu pauzu, a još manje da se požalin na bol u žnjutima. Zna sam da bi me opet uvatili u đir.
U jednome momentu Stipe me upozorija: - Sad smo krenili na dalek put, na ozbiljan uspon. Ovo je važno reć: ništa šta jedan član tima izgovori drugome na visini od tri i više iljade metri ne smi se uzet zaozbiljno, niti smiš ikome išta zamirit. Ljudi na velikoj visini, pogotovo posli napora, znaju bit svadljivi i tu se svašta reče šta se zapravo ne misli. Je li jasno?
Klimnija san glavon.
Odlučija san da ću preskočit malu i veliku nuždu. Nespretno san se zavuka u vriću za spavanje, prvi put u životu. Kad sen te večeri prizna Stipi da još nikad u životu nisan spava u vrići, opet je zavrtija glavon u nevjerici.
Na plakatu piše veliko MISSING, a ispod toga slika nekog jadnika i njegove generalije. Nestala osoba. Takvih plakata viđa san uz cili put. Traži se Englez, pa Amerikanac, Kinez, Francuz... Ne ginu samo penjači. Svake godine umire masu trekera, neki od visinske bolesti, a neki padnu u provaliju. Dosta stradalnika nađu, a dosta ih zauvik ostane iza kojega himalajskog grma. Prah si bija i u prah ćeš se pritvorit.
Protiv visinske bolesti najbitnije je nešto šta se zove aklimatizacija. Nakon svakodnevnog hodanja od šest ujutro do tri popodne triba pojist juvu (nikako komad mesine, da ga ne bi izriga, jer imaš još nekoliko uri tabananja), a onda na aklimatizaciju. Poželjno je dobit 500 metri visine, pa se vratit nazad doli di si i bija. Znači , ako spavaš na 3900 metri visine, tijekon aklimatizacije valja doć do 4400 metri. Poanta je u tome da ne smiš spavat na najvišemu mistu do kojega si doša toga dana. To je pet-šest kilometri dodatng popodnevnog hodanja, šta ti se onako krepanome čini prilično odvratno i nepotrebno, ali bez toga visina te satare.
Na Himalaji san dosta mislija o smrti, šta je razumljivo, čak san prije polaska naškraba i priručni testament za svaki slučaj, pa su se okupila sva dica i ćirila mi priko ramena da vide šta ću kome ostavit.
Eto, kupija san nedavno i grobnicu na Lovrincu, odlična pozicija, s pogledon na oni veliki križ za branitelje.
Onda san sazna da je dva groba od moga mista grobnicu kupija bivši košarkaški as Željko Jerkov. Znan čovika, čak smo prijatleji, ali baš zato bi volija da nismo susidi na Lovrincu. Sad ću ga, svaki put kad ga vidin, tija-ne-tija morat zamislit mrtvoga, i doć će mi napamet to kako ćemo u vječnosti ležat jedan nedaleko od drugoga. Kad mu dođe više ljudi istodobno obać grob, sigurno će mu ko od rodbine stat na poklopac od moje grobnice.
Ko će prvi umrit od nas dvojice? Ko će koga ispružen čekat da svrati u susidstvo? Istina, Željko je malo stariji, ali je i bivši sportaš, sigurno zdravije živi od mene.
A Mladen je s gađenjen gleda kako baba golin rukama vadi govna od jaka iz kantice i baca ih u peć, pa procidija: 'E, sad će nami ovin istin rukan podilit iće i piće!'
Tek kad smo išli ća od njih, pustili su krila srići. Upali su u goleme pare. Dvistotinjak rupija što su ih dobili od nas, to je bila sedmična plaća njihovih roditelja. Ko da ko našemu ditetu dade iljadu kuna.
Sa zavoja ceste tridesetak metri iznad njihovoga dvorišta, zastali smo privučeni prizoron: četvero dice je doli ispod nas – plesalo. Skakali su u arju od veselja i mavali glavama i nožicama, a bili bi se sigurno i uvatili za ruke da nisu morali stiskat dragocjene novčanice među prstima.
Toga dana bija je Uskrs. Uskrs s Božićen.
Ta brojalica zapravo je iskrivljeno spelovanje riči Missisippi! Em-aj-es-es-aj-es-aj-pi-pi-aj! Otkako san to ubra, nepovjerljiv san i prema 'monimi' i prema 'son-makaronu'. Ko zna, možda i te naizgled blesave pismice imaju neko tajno, kriptično značenje?
Gazili smo prema Tukli, uzbrdo-nizbrdo, uzbrdo-nizbrdo. Pretežno uzbrdo. Nije mi bilo lako. Inače mi se mantalo od napora, a sad me počela obuzimat neka posebna slabost, ka neki pamuk u glavi.
Ako te na Himalaji zvekne visinska bolest u punoj snazi, budi sritan ako imaš uza sebe šest iljada dolari. Toliko, naime dođe spomenuti helikopter koji će te pribacit do Katmandua. Škarji su uredno naplatili šest iljadarki zelembaća. Eto, čak i najiskusnijeg himalajskog vuka satrala je visina, i moralo se zvat helikopter. Malo je surovo, ali kao nemaš cash, umireš. Pilotu helikoptera ne pada na pamet da leti na 'đemdo'.
Sa sobon na Himalaji nisam ima ni blizu šest iljada dolari. U džepovima gaća bilo je nagurano jedva oko devetsto $. Ali valjda bi Stipe sredija neki popust ako bi zatribalo.
Na usponu iza Tukle proša san, eto, dva teška kilometra, možda najteža u životu. Bila je to, međutim, prijelomnica cile moje Himalaje. Posli toga, na još većoj visini, znalo mi je bit slabo, glava je blila, noge se tresle, ali nakon golgote u Tukli manjak kisika više me nikad nije udrija onolikom snagon, čak ni na pet i po iljada metri.
Do svitla i visine doša san kroz paklenu muku. Uvik je tako.
Ovde u Himalaji, budan u neopisivoj noćnoj pustoši i gluvoj tišini, u apsolutnome mraku i postojanoj studeni, bija san možda najbliže doživljaju smrti kakav čovik moće oćutit, a da ipak još ne mora umrit. U livome džepu na prsima ima san ćerin poklon, mačkicu. Jaketa je također bila plava.
Znaj, draga ćeri, ne bi ima ništa protiv da mi baš ti jednog dana, za recimo sedandesetak godina, nakon šta me poljubiš u čelo, staviš istu ovu kimalajsku mačkicu u livi džepić od sakoa. Neka mi donese sriću.
Koncentrirali smo se na to da izvučemo iz noćnih mišića zadnje zalihe snage za još ovo malo puta. Bit će da smo sve skupa prošli priko 140 kilometri u 11 dana, šta regularne staze, šta aklimatizacije, šta razgledavanja okolo. Da je po ravnome toliko hodat, čovik bi ispustija dušu, a kamoli po ovakvin planinama, i još na pet iljada metri visine.
Elton John. Sacrifice. Žrtva. Mali ženski anđel iz Phakdinga nije bija dovoljan. Drugi esemes odozgo potcrtan je i prigodnom muzičkom željon. O žrtvovanju i o dva srca koja žive u dva odvojena svita. Ovde to, doduše, nisan doživija u onome značenju kako je piva Elton, ali to za moje phakdinško provitljenje uopće nije bilo presudno.
Kad se sve zboji i oduzme, da, cili ovi put uopće nije žrtvovanje. It's no sacrifice at all...
Toliko simbolike bilo mi je teško izdržat, skoro su mi potekle suze radosnice. Piramida koja crpi energiju Sunca, zatim druga prekrasna piramida u formi himalajskog vrhunca, i uza sve to u blizini još i moj idol, Personal Jesus Himalaje!
Hrim kong kong je pauk, a zmija se zove rul. Neko bi reka – snejks rulz. Najviše me ipak nasmija naziv za muvu zunzaru. Dakle, ona dosadna muva koja gnjavi i zunzi, zzz, zove se, virovali ili ne – hebrang!
Gleda san najvišu planinu svita. Everes je bija tu, doslovce isprid mene. Ma vidi šta je lip, ka u librima! S naše strane vidija se baš oni strahotni Zapadni grepen. Zadnji čovik koji se po njemu uspija popet, prije točno trideset godina, sad je bija samo korak od mene. Neopisivo & neprocjenjivo.
Skupilo mi se nešto u grlu. Mora san reć Stipi dvi riči, zahvalit mu se šta mi je pružija ovo veličanstveno iskustvo. Zagrlili smo jedan drugoga, skoro mi je suza kanila. On me potapša po ramenima.
Taj će mi zagljaj na vrhu Kala Pathara zauvik ostat jedan od najdražih životnih trenutaka.
Na Everestu je osta Ang Phu, osta je i Dime, ko zna koliko ih je drugih ostalo? Na stotine. Stipe je viđa mrtva tila, nekad bi ga potresla više, nekad manje. Možda najslavniji mrtvac s Everesta, George Mallory, o kojem san pisa u 'Nepalu u 77 priča', također je pronađen i identificiran. Nikad nije utvrđeno je li se možda i on prije smrti popeja na vrh, i to silna desetljeće prije svih ostalih.
Najveći uspjesi, najveći pothvati, samo su oni pri kojima se toliko napatiš da se, kad ih konačno ostvariš, njima više ne moš ni veselit.
