| < | studeni, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | |||
Listopad 2025 (1)
Rujan 2025 (1)
Siječanj 2025 (1)
Prosinac 2024 (1)
Listopad 2024 (1)
Rujan 2024 (2)
Siječanj 2024 (1)
Prosinac 2023 (1)
Listopad 2023 (1)
Rujan 2023 (2)
Svibanj 2022 (1)
Ožujak 2022 (1)
Siječanj 2022 (1)
Studeni 2021 (1)
Rujan 2021 (1)
Kolovoz 2021 (1)
Lipanj 2021 (2)
Svibanj 2021 (3)
Travanj 2021 (2)
Ožujak 2021 (4)
Veljača 2021 (13)
Siječanj 2021 (16)
Prosinac 2020 (1)
Studeni 2020 (1)
Listopad 2020 (1)
Rujan 2020 (1)
Kolovoz 2020 (1)
Srpanj 2020 (8)
Lipanj 2020 (4)
Travanj 2020 (1)
Ožujak 2020 (1)
Veljača 2020 (1)
Siječanj 2020 (3)
Lipanj 2019 (1)
Ožujak 2019 (1)
Siječanj 2019 (1)
Listopad 2018 (1)
Ožujak 2018 (1)
Travanj 2017 (1)
Veljača 2017 (1)
Siječanj 2017 (2)
Travanj 2016 (1)
Siječanj 2016 (1)
Srpanj 2015 (2)
Veljača 2015 (1)
Siječanj 2015 (1)
Rujan 2014 (1)
Srpanj 2014 (1)
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Opis bloga
O autoru bloga:
Mladen Smud
Mjesto stanovanja Velika Gorica
Starost 70 godina
Otac četvero djece i djed pet unučica i dva unučića
Hobby - Go, drevna kineska igra
Duhom mlad, kao da se još ni rodio nije i često se pita: 'Jesam li uopće?'
Životna filozofija - jedinstvo svijeta po Gospodu
Životna snaga - ljubav (tako on to misli)
Godine su da se broje, a život nama je darovan
Ovaj blog otvorio je za dušu. Život mu je darovan i on ga s ljubavlju daruje djelima Gospodnjima po Gospodu.
Religiozan nije, ali vjeruje iskreno do viđenja uz hvalu za postojanje
U životu on ništa ne posjeduje, mada se ponešto i piše svijetom na njega
Zahvalan za život i darove po Njemu.
Na putu iz vječnosti u vječnost
Sve vas voli i one koji razumijete, a i one koji ne.
e-mail: mladen.smud@gmail.com
Čuka
Linkovi
Blog.hr
Forum.hr
Monitor.hr
javascript:%20void(0);
annaboni
Auroraisa
Bugenvilija-foto
Bugenvilija-text
danila1
deni(daniel
Dordora2
duliba
EuM
fra_gavun
Go-misaona igra
gogoo u prirodi
gustirna
hajjnezir
ima jedan svijet
kapi sreće
maslačkove zbirke
(Norra
OTISAK srca
preživjeti
promatram, razmišljam
rijeke žive vode, potecite, neka Duh se razlije...
sewen
Smotani
sven adam ewin - superfaca
... šok ...
Trill
Vatrene vijesti
Voljela sam umjetnika
Zagora
alba-istriana
anaris
kicker
mamablogerica
modrinaneba
novipocetak50
nutrina
proziran svijet
soba za utjehu
sv
tayana
tvrtkodolić
zlatnazitnapolja
Zanimljivo
Na rubu znanosti
Posjetili ovaj blog od 06. 01. 2020.
pri_Mladenu
Ma ke Ponte Rosso, .....
- 13:01 -
Komentari (20) -
Isprintaj -
#
|
ma ke Trieste. Negro – bianco pietro !!! Približavajući se slovensko- talijanskoj granici, u slovenskim primorskim brdima, magla i kiša. Na mahove se jedva nazire cesta. Proračun nam je da stižemo oko sat prije početka, a to je dovoljno za smirenu pripremu za igru. U kolima smo sva petorica koji smo krenuli na '2nd Higashikita Tournament - Trieste: 25th-26th november 2006': Nikola, Marko, Matej, Daniel i moja malenkost Mladen. Marko je još jednom pokazivao svoje umjeće vožnje. U prilazu odredištu vodi Daniel osnovom pismenoga opisa, kojega je dobio e-mailom od Davidea, koji je jedan od glavnih organizatora turnira. Bez ikakovih problema nalazimo skautski klub, koji je na periferiji Trsta. Od grada nismo vidjeli ništa, jer je cesta od granice opisom vodila izvan grada. Sve je nekako pusto uz izmaglicu i pokoju kišnu kap. Na prozoru se pojavljuje Davide i pokazuje nam kuda i kako uči. Rukovanja s prijateljima. Vidimo da su stigli Gabi i Vigor iz Rijeke. Bilo je najava da ih neće biti zbog kvara na automobilu, ali sve je ipak ok. Bilo je tu Talijana iz raznih gradova, a kao gosti smo ovdje nas sedmorica iz Hrvatske i to iz Rijeke, Zagreba i Velike Gorice. U razgovorima s prijateljima iz Italije je sve u duhu jezične tolerancije. Služimo se, uglavnom ne baš posebno vješto, engleskim. Uz dobru volju sve ispada ok. Prijeve za turnir su prošle i nešto prije podneva kreće prvo kolo. U prostoriji za igru odjednom muk. Čuje se samo povremeno udaranje kamenčića o ploče. Satovi su elektronski, pa od njih nema zvukova, osim na samom početku, kada sat najavljuje početak igre. Uronili smo u svijetove crno- bijelih kamenčića. Vode nas misli slikama isprepletenih crnih i bijelih skupina kamenčića kroz namjere samo nama znane. Oni, što sa strane gledaju, tu i tamo tek otkrivaju dijeliće naših misli. I kao cvijetovi što rastu i naše zamisli nalaze puteve ostvarenja. Puno toga ostaje tek kao neostvarena namjera. Ponešto ih onemogući protivnik, ponešto napustimo sami, jer mijesta je tek za jedan put. U nama osjećaji slijede promišljanja, a ponegdje i ishitreno veselje ustukne pred spoznajom zabluda. Koje li dinamike, a onaj koji gleda sa strane, tek naslutiti možda može, što je u nama igračima. U prvoj sam partiji prošao preobrazbu. Krenuo sam smireno. Protivnik mi je Venecijanac Sandro Poldrugo 1. kyu. Razvijam plan i stvorio sam izglednu poziciju. Zanio sam se taktičkim mogućnostima, da sam potpuno, u trenu stavljanja kamenčića, zaboravio na neophodan potez povezivanja grupa. Odigrao sam, i istog trena shvatio kako sam otišao u oblake mislima. Kao da sam u mislima tamo negdje, van realnosti. Pala mi je poveća grupa kamenova i ulazim u potpuno izgubljenu poziciju. Savladavam samoga sebe u namjeri predaje partije. Nezadovoljstvo samim sobom i svojom ishitrenošću kao da mi veže misao. Odlučujem igrati za dušu, jer više nemam što izgubiti. Bio je to, u nastavku, ples kamenčića. Stvarane su slike mogućnosti. Odjednom njegove grupe gube snagu. Pred padom povećega kuta on predaje partiju. I još jednom vidjeh kako nije dobro odustajati. Ima života često i tamo gdje većina sudi drugačije. Sve je na kraju relativno. U prvom kolu, od nas petoro, pobjedio je još Matej protiv Stefana Arteala 4. kyu i Marko protiv Lorenca Fave 17. kyu. Nikola je izgubio od Uga Tartagliana 11. kyu, a u susretu Danilea i Gabriela iz Rijeke je bila prava drama. Daniel je, kao i često ušao u byoyomi, gdje mu za svaki potaz ostaje samo 30 sekundi. Puno grešaka i poraz. Nakon ručka slijedi drugo kolo. Matej radi veliko iznenađenje. Pobjedio je, uvjerljivo, Kineza Bi Xungianga 1. dan. Završni udarac mu je zadao u stilu iskusnog majstora igre. U već dobivenoj poziciji, brzim igranjem poteza, namamio ga je u klopku i oborio mu poveču grupu u centru ploče. Naš dvanaestgodišnjak ratsura. Ovdje je kao 3. kyu, a izgleda da nebi bilo greške, da je i s jačom kategorijom, po igri. Daniel bez većih problema pobjeđuje Matejevog protivnika iz prvoga kola. Marko pobjeđuje Sandra Dunatova 16. kyu, Nikola Paola Driussia 12. kyu, a Mladen Gabija iz Rijeke uvjerljivo rušenjem većeg broja njegovih skupina. Na redu je večernje treće kolo. Meni je i treća partija pripala na glavnoj prvoj ploči. Vodim na tablici, a vodeći prvi biraju protivnike sistemom odabira u mcmahon sustavu i tako dobivaju više ploče po redoslijedu u dvorani. Kompjuter mi je odredio za protivnika Mateja. Pet kategorija je razlike među nama, ali Matej vidno napreduje i nedavno me na prvenstvu Hrvatske pobjedio u ravnopravnoj partiji. Sada smo opet poravnati. Imao sam sitnu prednost u partiji, kada mi u završnici Matej namješta zamku u koju se hvatam. Oduzima mi odlučujuće pone i dobiva me opet. Sada je to za 4,5 poena. Nakon ovoga kola Matej je glavna faca na ovom turniru. Šteta je što nije u vodstvu, ali je to zaslužio. Razlog je mcmahon sustav, koji bodovno preferira jače kategorije. Kao 3. kyu Matej je ovdje već pobjedio dva majstora. Kinez Bi Xungianga u trećem kolu gubi i od Daniela. Vidimo da se pomalo kao sprema na susret samnom, jer ja sam mu meta kao 3. dan, a pogubio je od mojih učenika Mateja i Daniela. Sada već gubi svaku nadu za taj susret. Marko gubi od Nicola Marconia 23. kyu uz pet prednosnih kamenčića. Nikola gubi od Vigora iz Rijeke. Ovo mu je drugi poraz i to nebi bilo ništa strašno, da ne gubi brzom igrom. Kao u pravilu prvi završava svoje partije. Morao sam ga izgrditi za takav pristup. Organizator nas je odveo na večeru u jedan lokal na periferiji u nekom brdovitom kraju. Mrak je i ne vidimo ništa osim ceste. Bilo je klope, a ja moram gledati i eliminirati. I pored toga sam pojeo više nego mi je pametno. Biti će problema sa glukozom u krvi, a i bilo je, jer sam slijedeće jutro na tašte izmjerio 15.7. Nisu za mene veselice. U nedjelju su na redu dva završna kola. I dalje sam na prvoj ploči. Protivnik u četvrtom kolu mi je Daniel. Hvatamo velike prostore. Bijeli sam. Uhvatio je visoku stranicu i ja uletavam u njegovo okruženje. Bilo je dovoljno slobodnog prostora za manevre tj. za smisleno stavljanje novih kamenčića. Stvaram ko-borbom opstojnu grupu u njegovom okruženju, čime to prestaje biti njegovo. Usitnjuju se prostori i na kraju on ulazi u vremensku oskudicu, što dodatno njemu stvara poteškoće. Pobjeđujem i ostajem na vrhu tablice, ali mi se priključio Torsten Bringmann 1. kyu, Njemac koji živi u Trstu. Nas dvojica imamo bod više od pratioca i naš će susret u posljednjem kolu dati pobjednika turnira. Torsten je u četvrtom kolu pobjedio našeg Mateja u partiji koju je Matej umalo dobio. Završilo je za svega 2,5 poena u korist Torstena. Matej je i u toj partiji pokazao da sa njim nema šale. Nikola gubi od Ive Clariaia 10. kyu. On očito treba poraditi na sebi samom i početi vladati svojim pristupom igri. Marko je ostvario i treću pobjedu i to ovaj puta protiv Marca Driussia 24. kyu uz četiri prednosna kamena. Marko igra dobro i vidljivo je, da je njegova snaga veća od 18. kyua. Završno je peto kolo. Od Trsta još nismo vidjeli niti T. Sve, što nam je značajno ovdje, su crni i bijeli kamenčići. Na kraju Matej ide na Daniela. Bila je to velika borba. Izolirao je Daniel jednu Matejevu veću skupinu, a Matej obara njegovu u kutu. Matej ima prednost, ali ima toga još podosta nerečenoga. Daniel osvaja suprotni kut. Slijedi borba za sitne poene. Na kraju pobjeđuje Daniel za 4,5 poena. Kako je bio bijeli, to je značilo da je Matej bolji na ploči, a pobjeda je unutar komija. Komi su bodovi kompenzacije za vrijednost prvoga poteza, a Matej je bio crni i igrao prvi potez. Marko ostvaruje svoju četvrtu pobjedu i to protiv Michelea Ciabassia 18. kyu. Ovom pobjedom Marko je osvojio nagradu za one koji ostvare četiri ili više pobjeda. Bila je to flaša jednog od vrsnih sorti talijenskih vina. Nikola još jednom gubi brzo. Koncentracija mu je potpuno pala. Za kraj finalna partija za turnirsku pobjedu između Trstena i Mladena. U ranoj fazi igre kreće se žestoko. Ušao sam u razvoj razdvajanja njegovih skupina, ali ujedno time stvaram neke probleme sebi. Sve klombinacije izveo sam uspješno i imao stabilne grupe, a naznačio sam vidno veći interes od protivnika. Na strani, gdje je on jači, uspio sam osmisliti aktivnu grupu, zahvaljujući prije svega, njegovoj neodlučnosti da oštro krene na nju. Bio sam spreman na tešku borbu, ali tako i to otpade. Pokušao je još stvoriti neki osrednje velik interes, ali to sam onemogućio kombinacijom upada u to. Razliku nismo ni izbrojali, jer i sam je rekao, da ja imam puno više. Reklo bi se, da se vidi i iz aviona. I ode lijepi poveći pehar meni doma. Prijatelji dragi, htio sam vam prikazati kako mi uobičajeno prolazi vrijeme na turnirima. Bilo me je u podosta gradova, a da od njih skoro ništa vidio nisam. Vidim nešto lijepo u tim kamenčićima. Misao mi plovi nekim prostranstvima. Poput vizija su, a i sama razmišljanja su više kao neke dinamične slike suprostavljenih oblika. Balans je to suprotnosti. Naravno, sve je to po nekim pravilima, jer čovjek bez pravila ne može. Nameće mu ih život. U ovoj igri čovjek ih izmisli, ali ona su vrlo prirodna. Postavljena je mreža za igru. Dogovoreno je naizmjenično stavljanje suprotnih boja kamenčića. Što i kako se to radi, a i zašto baš tako? O tome bih mogao neiscrpno pričati. Kažu da sam sen-sei, što znači učitelj, a odnosi se na ovu igru. Možete si zamisliti što i kako je doživljavam. Ako vas ponešto zanima o toj igri, preporučam vam da skoknete na blog goa i na linkove koje ćete tamo nači o gou. Pogledajmo sada slide show zbivanja na trščanskom go-turniru aparatom Danielovim. Go to ImageShack® to Create your own Slideshow Bio sam malo opširniji. Sve vas srdačno pozdravlja i voli vaš Mladen  |
Mi nekak vreme gledeti tak
- 14:32 -
Komentari (22) -
Isprintaj -
#
Sam ovih dana bil v situacijama gde se nekak malo drukše razmišla o sebi. Je došlo vreme za koje sam nekak znal da bu došlo. Fural sam se 17 let na euglukonima i sve nekak gledal kad bu vreme za inzulina došlo. Gušterača dela dok more. V njoj one beta-stanice delaju inzulina bez kojeg se živeti nemre. On se z gušterače lifra v krv i tam kak naleti na cukora (glukozu veliju) ga pobere. Ti molekuli inzulina nekak voliju cukor i se z njim spajaju. To kaj tak nastane je hrana za stanice čovekove.A od kud čoveku v krvi cukor? Ne morate ga jesti, al se on zrihta iz drugih namirnicih. Sve to jetrica dela. Ona je kak kemijska tvornica v nama. Ste valda čuli da svaka klopa ima svoju energetsku vrednost. To vam znači kolko se cukora z nje dobit more. To se sve dešava u, bi rekel, hranidbenom toku v organizmu. I ni to z svega samo tak, čim se pojede. Treba vremena da se cukor napravi. Če jedete cukor on je mam v krvi. Slično je ak jedete brašnaste stvari kak kruh i slično. Tu je i krumpir, pa riža. Z mastima to traje malo dulše, a z mesom još dulje. Tak, ak jedete zmešano se cukor v krv rihta po malo. Kak z čega na red dojde. Zato veliju da treba jesti raznoliko. Je, lepo, al kak gušterača zna da inzulina treba više delati, a kak kad ne? Vite, to mene zanima. Sam čul da tu nekakvu ulogu igra nadbubrežna žlezda, pa i v naše glave ima razlogov za to. Nekak, kaj da nismo stroji. Tak veliju da i od živcov dojde velki cukor. Se čovek sekira i mam cukor skoči. To je i pri zdravom tak, al ni nekaj opasno. Njegva gušterača to pobere, al ak ona ni jaka, ni zdrava ni, je problem z tim velkim cukorom. A on vam dela štetu z malim žilama, gde krv ide (ih zoveju kapilare). Je cukor nekak lepljiv i gusti, pa se lako svagdi vlovi. Tak more i žilu iznutra zabetonirati, pa onda ona, jadna, nemre zdržati pred pritiskom krvi, pa pukne. Tak vam nastaneju oni mali fleki pod kožom. Najprije se dogodiju dol na nogami. Ak imate stalno velki cukor, onda vam i rane slabo zaraščivaju, če ih imate. Je to ista priča, kaj je krv z cukorom onak lepljiva i nemre furati ono kaj treba za zaraščivanje ranih. Reči bi štel, kak je to z krvi zanimlivo i ne samo kaj se cukora dotikavle. Ona svega nosi z sobom. Je to kak transport kroz naša tela. Tak ona fura i razne otrove. Krv pak dojde svagde. Puno je treba v glavi, a najviše v mozgu. Da nje ni, bi mi vrapca razmišljati mogli. Znate kaj je tu? Mozak se hrani baš z cukorom. Da, al ni to tak, kak bi si mali Ivek mislil, da kolko mu daš, on poklopa. Ni njem preveč ni dobro. Postane kak pijani. Cukor vam je kak alkohol, al alkohol još brže zgori, al je to jako slično. Krv tak pela i alkohol, kaj ravno v nju zajde i prejde prek one granice v mozak. Se ta naša pamet osigurala od raznoga materijala, kaj joj ne treba, i ima nekakvu zaštitu, da sve nemre nutra v mozak dojti, al cukor i alkohol moreju. Znate kak to je, pa gemišti i tu prednost imaju. Tak se od cuge pijan postane, a i puno cukora je pomalo tak. Da onda velim, kaj sam zapraf štel, u vezi otrovih. Kad se puno takvih stvari pela v krvi, ni mesta za ono kaj čoveku treba. Ona fora z mineralima, i ko zna čim još, kaj nam treba, je važna. Tak na primer, onaj nikotin z cigaretlinih, isto ide v krv. Prvo, kaj smola, zaštopa dobar del plučicih, pa onda prejde v krv i zeme mesto mineralima i drugim hranjivim tvarima kaj organizmu trebaju. Najviše nadrapa kisik, kaj nam treba, kak ono po čemu se procesi živlenja događaju. Kaj mislite, zakaj čovek diše? Kaj samo tak, da se malo muči i da bi znali da je živ? Možete si mislit, da bi nekaj bilo samo tak. Taj kisik, kaj ga z zraka uzimamo, je kak i sve potrebno, najpotrebniji za životne procese. Znate kaj? U organiziranom radu, kak je živlenje, sve je važno. I tak z tim nikotinom si zaštopamo plučica i manje kisika moremo zeti z zraka, pa zatrpamo i krv, pa nam organizam dobiva manje korisnih stvari. Kaj mislite, zakaj ste onda bolesni? Da vam bu, kak vam zgledi lepo i da bude frajer il frajerica, pelate sami sebe, da prostite, vrit. Ja gledim na čoveka kaj puno pije (alkohola), pa puši (cigaretline), se drogira, kak na bedaka. Najlepše je kad takav, kad mu to velim, mi odgovori: 'A zakaj onda živeti?'. Siroček, kaj niš vrednoga v živlenju ne vidi. Ni čovek za to napravlen. I si tak razmišlam o svemu. Je čovek kak pravo čudo. Tolko toga se zrihtalo, da bi se bilo vu takvim prilikami, kak su tu na zemljici, živ i bil tak da polako delaš i se čak i obnavlaš z mladima. I čekam na red, da me pozoveju v ordinaciju i si razmišlam. Bogek moj, sva ta leta, milioni, pa i više, se sve to rihtalo. Sad kad gledim, da tu je ono kaj je moglo biti. Sve ono kaj ni, toga ni ni. Kaj da to, kaj je, je bilo određeno prek nekih određenih mogućih prilikih. Pak si mislim, kaj ja kak čovek, kaj isto sam po tomu, vopče i misliti morem, kaj to je. I gledim to čudo. Se načudit nemrem. Su mi prekjučer skinuli v ordinaciji dvadesetku cukora. Mi narasel, nekak, skor bezveze. Ja se čudim. Sam, zapraf, nekak veseli. Velim doktoru kak me sve to zanima i kak gledim na to. Sve sam više vu veri i divim se tom djelu po kojem i ja jesam. Mi veli mladi gospon doktor, kak vera more pomagati i kod cukora. Znam to. Znam i da vera je ta, kaj celi život drži. Pa, dajte probajte zamisliti život skroz bez vere. Čovek navek nekaj veruje, kaj nemre sve dokučiti. Je morti pitanje, vu kaj veruje. Vite, ja tražim istinu. Verujem u Nju, makar znam, da ju još tražim, al nekak sam joj sve bliže. Po Njoj jesam, pa i sve ovo kaj mi se dogaja. I tak vam ja, dragi moji, elektrotehničar kaj na kompičima dela, gledam medecinu. Mi tak lepo se spominjat z doktorima. Od njih čujem zanimlivih stvari. I se već dost iskusno pikam. Se ta iglica i ne oseti. Mi se telo navikava i pomalo tu i tam reagira. Se tu pomalo i onaj skriveni del mene, kaj se podsvest zove, javla i reagira. Naj se draga moja sekirati. Sve bu to na dobro zišlo, kaj smo svi mi pri istomu Bogeku. Ti si meni kak ona s kojom z Bogekom se imam. Štel bi z tobom dober biti, al morti još nis se dost porihtal. Me tu i tam vleče nekaj, kaj je v životu lepo. Bumo se mi razmeli, znam. Pa, smo skup črez milijarde, pa i više let, nastali. Prijateli dragi, najte juriti na krive strane. Najte otrove uzimati, najte se žuriti zgrabiti kaj vam lepo zgledi, kaj morti je neka finta. Posluhnite Bogeka, kaj On je čez milijardih let i vas spravljal. Najte samo tak sad to upropastit. Dajte i Njem na veselje, da cenite sav taj Njegov trud čez milijardih let. Dragi moji vas srdačno pozdravlja i voli vaš Mladen |
Moj prvi inzulin, a go je i dalje u školi !!!
- 16:14 -
Komentari (34) -
Isprintaj -
#
I kao što reče suseda Barbarela, da bu sve u redu bilo, kaj bu razgovarala s Isusekom, je. Sam bil vjutro na 'Vuk Vrhovcu', da bi se ispital moj cukor v krvi. Prvo su me na šalteru, ona teta, hteli naručiti za listopad 2007. Uz osmeh ja njoj: 'Nebu to tak.', zato kaj sam znal da nebu. Je vidla da se nedam samo tak i mi lepo veli da idem kod sestre. Nisam znal kod koje pa sam onak bez veze zaustavil jenu kaj je prolazila, a ima ih tam puno. Sam rekel da imam uputnicu sa 'hitno', pa mi veli da idem tam na hitnu ambulantu i da samo ujdem nutra. Sam. I počelo je. Prvo su mi zeli nekaj krvi iz prsta i vene. Ono iz vene je išlo za tri epruvete. Dok se točilo sam se pomalo spominjal z doktorico. Nakon toga čekanje. Onda me v hitnu ordinaciju prijel doktor, pa sam se i z njim spominjal, al sam pustil njemu da bira teme. Zna on kaj treba razgovarati. Me našel u njihovoj bazi podataka odprije više od 10 let kaj me tu ni bilo. Sam se malo zapustil. Cukor je bil 14,8. Veli on meni: 'Dva euglukona i za pol sata jesti.' Sam si ih zel od doma, a i pol litre vode skup. Kad je videl onu flašu od coca cole kak u njoj nekaj imam i hoću to popit, me mam pita: 'Kaj vam je to nutra.' Sam ga pogledal, kaj mi zgedilo kaj da delam nekaj kaj se nesme. 'Pa voda, obićna voda za popit.' Na to on smirenije: 'Dobro u redu je.' Popil to, pa čekal pol vure, pa pojel dole u kafiću jogurt i bio-sendvič, pa čekal pred hitnom, pa opet kod doktora, pa onda opet u labos krv iz prsta i vena al samo jenu epruvetu. Je ovi drugi put jedva scurelo kolko treba. Kaj da nis više krvi imal. Kak je trajalo, sam imal opet vremena se pospominjat z doktorico. Posle toga opet čekanje, pa onda kod doktora. Bilo je ovaj put 18,9. Je naraslo. Znal sam kaj bu, a sam ranije dal do znanja da bi morti tak i bilo najbolje. 'Bu inzulin. Sestra bu van sve objasnila i educirala vas za apliciranje inzulina.' I bilo je tak. Sam dobil nekak kaj penkalu. Sad znam kak se menja igla, a jena vredi za četri pikanja, a to su dva dana. Znam kak se odredi broj jedinica i kak se pika i da se mora pričekati deset sekundi z iglom spičenom. Zanimljivo. Si zasada moram davati samo osam jedinica. Moral bum onda nakon 5 do deset minut jesti. Znači pikanje tek kad si pripremim klopu. Čist sam ponosan kaj sam postal pravi dijabetičar kaj je na inzulinu. Sam dobil i iskaznicu i je moram navek z sobom furati. Kad sam došel na posel sam mam kolegicu častil z kavom u tu čast. Zapraf, kaj sam štel reči. Vite kak se lako zapričam. Negda, kad sam bil mali, su oni strejši znali reč: 'Frflaš kak baba.' Negde oko devet vur, kad sam čekal prije prvoga pikanja za krv, čujem zvoni mi v torbi mobitel. Tražim ga i nikak ga najti. Je i prestal zvrndati. Pogledam gdo me to zval i vidim broj, Pa, bum ja pozval natrag. Bil je ravnatelj škole. Me obavešća da se rad go-sekcije nastavlja i da bumo delali v 4a razredu i da se nebu učionica manjala svaki tjeden. Me razveselil. Mi rekel da su deca zgleda ipak nekaj štete napravila. Ja to nis videl, al to ne mora značiti da nisu. Sad imam kaj deci reči, a bu to tak da svi zajedno radimo tak da bu sve v redu. Da, to sam štel reči. Pak svaki ponedeljak igramo atari-go v školi. Znam i osećam, da je ravnatelj bil taj, kaj se boril da to ostane. Voli on da se deca športski zanimaju. Je puno dal i za našu ekipu u ženskoj odbojki Azena. To su cure iz ove škole. Vite, kak dobro ipak ide dalje. A posebno fala Barbareli i Isuseku. Prijatelji dragi, sve vas srdačno pozdravlja i voli vaš Mladen ... |
Preispitivanje sebe
- 12:24 -
Komentari (15) -
Isprintaj -
#
Ima u životu trenutaka kada čovjek dođe u stanje koje ne razumije, a zbivanja se razvijaju stvarajući u njemu osjećaj neugode. Često se osjeti nesigurnost i ugroženost. Mnogi u takovim situacijama reagiraju spontano po već razvijenim obrambenim reakcijama. To je često područje emocija, koje budu osnova procjene situacije. Bude tu i takovih momenata kada se opstane samo zahvaljujući brzim reakcijama, a za njih bi bilo neko veće razmišljanje pogubno. Milenijima je stvaran takav način obrane i često se opstalo zahvaljujući njemu. Tako, i nakon tih godina krutih situacija, čovjek reagira slično. U nama postoji sistem brze procjene po sistemu crno-bijelo. Često i nebitne situacije stvore tako bitne prosudbe, ako se poklope neke opcije, koje u samo našim gledanjima dobivaju neprijateljski predznak. Po tome sistemu ide se i dalje, pa se vrše klasifikacije ljudi na osnovu samo nama znanih kriterija ili čak i neznanih, ali postojećih. Značajno je da se prema takovim ljudima često reagira preventivno obrambeno, a to ta osoba može smatrati neprijateljskim činom. Reakcija nije tada racionalna onom koji je doživi, a onaj koji je stvori reagira obrambeno po kriteriju koji onom na koga je usmjerena reakcija, ne vidi niti razumije, jer je ona unutar osobe koja reagira. Sami sebe slabo poznajemo. Razlog tome je velika subjektivnost, kod koje postoji opravdanje za naše djelovanje najčešće i bez kritičkog pristupa. Branimo ga samo zato što je naše, a ukazivanje na neispravnost djelovanja često se doživljava kao neprijateljsko. Znajući to često sâm sebe preispitujem, a to je najčešće kada mi osjećaji ukazuju na ugroženost mojih kriterija. Bilo je tako i jučer. S obzirom na to da sam zaključio da ne gori i da ima vremena za smirenu prosudbu, dao sam se na preispitivanje sebe. Već preko sedam godina radim s djecom po osnovnim školama. Poslije posla dolazim u po jednu od škola, gdje po dva školska sata igramo atari-go na ploči 9x9. To je kao školska vannastavna aktivnost. Obično od čistaćica dobijemo učionicu, koja nije na redu popodnevnog čišćenja, kako njima nebi smetali u poslu. Nama ponešto papirića na podu ne smeta za rad. Većina moga slobodnoga vremena bila je poklonjena tome. Veselilo me to igranje. Vodio bi turnirsku tablicu, a djeca bi igrala partije i nakon dva sata imali bi redoslijed po uspješnosti rezultatima u partijama. Na kraju bi troje najuspješnijih dobivali mala priznanja, koja bi imao unaprijed otisnuta na kompjuteru. Upisao bi samo imena prve trojice. Tako njima ostaje za trajnu uspomenu priznanje rezultata. Sve to je volonterski rad bez ama ikakove naknade. Meni je nagrada zadovoljstvo djece i njihovo napredovanje u smislenoj aktivnosti. Ove godine sam smanjio broj škola na koje tako idem na jednu redovnu osnovnu i Centar za odgoj i obrazovanje, gdje su djeca s problemima u razvoju. Dolazim na svako mjesto jednom tjedno u trajanju dva školska sata. Djeca su zaigrana. Često pobjedu proslavljaju vikom. Upozoravam ih na to, da to čine mirnije, jer neki još imaju nastavu. Jučer sam imao rad go-sekcije u redovnoj školi iz koje je poteklo ranije podosta dobrih igrača goa. Mislio sam kako bi ove godine mogao osposobiti novu generaciju zainteresiranih učenika. Bila su to uglavnom djeca trećih razreda osnovne, maleni oko 9 godina starosti. Bilo je dječaka i djevojčica i sve se razvijalo dobro. Maleni su, njih 15 do 20, zagrizli. Jučer ih je došlo 16. Spremni na odmjeravanja zarobljavanjem kamenčića na ploči. Treba tu podosta razmišljati, kombinirati, stvarati slike u glavama i razvoje. Zanimljiva je to igra. Za trajanja toga rada poneki traže izlaz na WC. Naravno da ih pustim. Znam što je mokračni mjehur i kako djeluje. Za jednoga dječaka znam da ima problema s mjehurom. Jedan mi se povjerio, da se jednom upišao, jer nije stiogao na vrijeme na WC. Djeca su to, ne vojska. Na putu do WC-a i nazad pokoji puta se potrči. Nastojim puštati po jednoga, da se ne zaigraju usput. Jučer sam, tako, složio popis zainteresiranih za igru i krenuo određivanjem parova prvoga kola nadmetanja, kad ulazi čistaćica. Pruža mi kuvertu i kaže: 'Ovo je za vas od tajnice.' Ja njoj 'Hvala lijepo', i on ode. Sjedam za stol učiteljski i otvorim pismo. Imao sam što vidjeti: U zaglavlju je osnovna škola ta i ta u gradu tom i tom, na adresi toj i toj VODITELJU GO SEKCIJE ZBOG STALNOG KRŠENJE KUĆNOG REDA (STAVARANJE NEREDA U UČIONICI) ZABRANJUJEMO KORIŠTENJE PROSTORA DO DALJNJEG, TE VAS MOLIMO DA SE U VEZI TOGA JAVITE U UPRAVU ŠKOLE. Ravnatelj Odmah slijedi moja obrambena reakcija. Osjećam nepravdu. Prvo prema sebi, što je prirodna reakcija, ali začas vidim i ovu dječicu. Igra je taman počela. Čovjek sam kojem dva puta ne treba reči i poštujem ono što nije moje. Ovdje sam došao svojom voljom, ali u posjed škole. Postoje školske vlasti i njihova je riječ ovdje zakon. Dobio sam odluku. Nije baš jasna, a ni niko nije razgovarao samnom ni savjetovao se, bar ne ove školske godine o tome. Ustvari, niti ne treba. Ja sam ovdje stranac. Jasno mi je rečeno što trebam uraditi. Ustanem i okrenem se djeci koja su još igrala partije. 'Djeco dobio sam slijedeće pismo koje moram pročitati i vama, jer se odnosi na nas zajedno.' I pročitam. Gledaju me. 'Ja više ne mogu ovdje biti i moramo završiti sa radom.' Krene uvjeravanje da ostanem barem do kraja današnjega rada, da se završi turnir. Ja ne mogu, jer rečeno mi je jasno i napisano neuobičajeno velikim slovima. Mora biti da nešto nije kako treba. Pokupili smo garniture, spremili se i odlazimo. Na hodniku dvojica se nešto deru. Oni to valjda uvijek tako čine. Ustvari pojma nema. Ta nisu valjda takovi samo kada sam ja tu. Odlazim odlučan da me ovdje više neće biti. Žao mi malenih kojima je ovo postalo zanimljivo i lijepo. Prate me nekolicina i mole da im pokažem pismo, da se uvjere. Velika su slova i lako se čita. Vidjeli su. Osjećam se jadno. Mislio sam da radim dobru stvar. Kao mlad, dok sam s prijateljem razmišljao o budizmu i vjeri, znali smo razgovarati o potrebi omalovažavanja i pljuvanja po glavi, kako bi potisnuli ono svoje slijepilo, kojem vidimo sebe većima nego jesmo. Dobivam sada to. Po mojim uvjerenjima. Zaboravio sam se i utonuo u svoje misli i prosudbe. Dobio sam udarac. Vjerojatno je to opravdano. Sljepilo je moje. Spreman sam i dalje dobivati kritiku. Dođe mi, da se ni ne branim, a ima objektivnog opravdanja, ako ovo što se zbivalo uopće i je neki veliki prekršaj ili prekršaj uopće. Jedini gubitnik su ovdje djeca. Kazao sam im, da dođu u Centar subotama, gdje igramo turnire. Radio bi s njima da ih pripremim za go na velikoj ploči. Uporan sam, jer vidim da je to dobro i ne zato što ja to tako mislim, nego stvarno. Zar bi bolje bilo da maleni odlaze u neke zadimljene prostore gdje ne obitava životna sigurnost i gdje se stjeću razne sumnjive ovisnosti. Preispitujem se. Pokušavam kontaktirati s ravnateljem škole telefonom, ali ne uspijevam ga dobiti. Jesam li griješio tim radom? Ništa nije apsolutno dobro. Možda je netko vidio samo taj dijelić, koji ja ne vidim, bar za sada. Otišao sam kući osjećajući se jadno. Bože gdje sam griješio? Znam, vidjeti ću. Treba proći nešto vremena, da se slegne ono što je obrambeni sustav zamutio. Ako je netko drugi griješio prema meni, to nije moj problem. Neka mu Bog prosvijetli put. Djeci želim da puno dobra nauče i da se čuvaju naglih i brzih zadovoljstava, jer tamo se najčešće strada. Ova igra nas uči razmišljati i savladavati samoga sebe. Stvarno. Zar je to bezvrijedno ili čak negativno? Zamislite što sam čak čuo ovih dana od jednoga dječaka. Jedan dječak mu je rekao da je prestao dolaziti na go, jer je go protiv vjere. Ne, nije to maleni izmislio. Znam da voli ovu igru. Nebi to komentirao. Prijatelji dragi molim Boga da mi prosvijetli put, jer od jučer predvečer mi se malo zamutio vid i duša mi traži pravu vrijednost. Upravoi sam uspio doći telefonski do ravnatelja. Izgleda da će se nešto preispitati, ne samo ja. Srdačno vas pozdravlja i nadasve voli vaš Mladen ... |
Pitanje
- 14:19 -
Komentari (20) -
Isprintaj -
#
Sam tak včera se španciral po blogima. Sam našel komentara od radoznalaae, kaj ga je ostavila dol pod piramidama, zapraf pod čudima. Kak je red, sam otišel pogledati kod nje. Ima samo jen post, kaj je počela tek sad. Je v naslovu pitanje: 'Ko je stvorio svijet?'. Tekst v postu je kratki bil i to: 'Dakle, ovo mi je prvi ponovljeni post. Molim ko zna odgovor neka mi javi.'Pročital sam to i zaustavil se (v mislima). Sam si ja ranije tu i tam tak nekaj postavil. Svega sam spregruntaval, kaj toga kaj ga je napravil nis videl, a nis ni čul da ga je neko videl. Ljudi pripovedaju svega, onak na neviđeno. Najviše ih pripoveda da je sveta Bog napravil i to za čist malo dana. Si sad ja mislim, da kak tak puno za tak malo vremena. Nigdo ni videl, a svi verujeju. Mogel bi i ja verovati, kaj samo tak kaj su mi neki rekli, a nisu videli, nek pripovedaju tak jeni drugima. Ni f tome nikaj lošega. Samo pri meni je nekak drugače. Nemrem ja samo tak verovati, kaj iz iskustva znam da bi me lako žedna prek vode odpelali. Naj pripovedaju, al ja si bum sam gruntal o tomu. Je pitanje postavleno i bi se štelo odgovora imati. Kad sam već dost o tomu gruntal bum ja napisal nekaj tak i sam komentara ostavil. Ga morete videti. Link sam vam tu gor del, po ono radoznalaae. Vite, kad o tomu ovak nekak javno pripovedam, bi moral paziti da ne povredim nekome verska osećanja. Je to svetinja, kaj dira čoveku v dušu. Se nadam da me niko krivo razmel nebu. Bum probal o tomu ovde pisati. Kaj prvo je važno znati, da sam ja samo mali čovek vu velikoga sveta i kak takvi sam ograničen. Sam baš tolki kolki jesam. Niš više ni manje. A svet, o kome je reč, je ogromni, kaj mi ni v misli stati nemre. Gdo ga je napravil? Sam ja premali, da bi to bil ja, ma i neko drugi kaj je tak jenaki meni. Sam tu na tom svetu tek nekih 62 lete. Kaj je to, kad bi se gledalo na početak, kaj je bil ko zna kad. Gledam to pitanje i se pitam, kaj zapraf to pitanje znači. Radoznalaa bi štela znati gdo je to bil kaj je sve ovo zrihtal? Gdo god je, ak je tak kak si moremo zamisliti, bil bil neko ko je tak kak čovek, al puno veći i jači. To je kak si mi zamišljamo, al jel sve tak kak si zamišljamo? Kaj si zapraf uopće možemo zamisliti? Da bi pitanje bilo takvo, bi ono značilo da je svet početka imal i da ga je neko napravil. Se pitam, kaj baš mora početka imati? Kaj baš sve moramo suditi po nama samima? Pa smo mi ograničeni, a zakaj bi svet to moral biti? Ak ni ograničen, onda za njega vrediju neka druga pravila. A kaj bi baš morala biti pravila, ko i za nas kaj smo tak konačni na sve načine? Kaj mi se odmah pitanjih namnožilo. Mi zgledi kaj da pitanje ima dost problemov. Pa, lepo, nek onda ostavim to z početkom kak dodatno pitanje. Morti početka sveta ni. A sad ono drugo o onom kaj ga je napravil. Striček sigurno ni, kaj bi on onda moral biti izvan ovoga sveta. Ak pripada ovomu svetu onda bi moral i sam sebe napraviti. Dobro, znam da se bu reklo da su to bezvezne pretpostavke. A kak drukše kad v pitanju se tak misli? Pa se pita, gdo je sveta napravil? No, dobro, morti je i to krivo v pitanju. Nemremo pripovedati o nekomu, kaj bi bil kak i mi ljudi kak del sveta ovoga. Ak bi pak on bil kak celi svet, je bez veze, da je on to napravil, kaj ni jasno od kud bi onda on bil. Vite kak, čim malo počnem ljudski gruntat nema odgovora. Postane sve nekak bedasto. Tak je to pri nami ljudima. Mislimo da svakaj moremo i se zaletavamo. Sam ranijih leta razmišljal o svemu tomu i nis odustal da kak velim: 'Nemrem to znati. Poštivam i verujem.' Neznam zakaj, al ja to nemrem. Kak da pred istinom se tak ponašam? Če sam u sveta ovoga i če volim život, kak da verujem na slepo. Ja kad volim, onda to iskreno delam i se odnosim prema tomu. I ne kak nečemu kaj nemrem znati, nek se stalno trudim sve bliže istini i spoznaji biti. Sam puno put čul kak verniki veliju, da je Bog sveta napravil. Oni kak da i znaju kak. Naj ne zameriju, al ja volim sve ovo i htel bi pravom onom, kaj je svetom predstavljen svojega života dati, kaj po njemu jesam, jer i svet je po njemu. Da bi bolše videl o čemu se tu dela, sam gledal kaj se zapraf događa vu ovomu svetu. Velimo da vreme ide i da se sve menja. Pa lepo, a kaj se to menja i kak? Navek se menja nekaj kaj je samo zato kaj se menja. Kad se nebi menjalo, nebi ni bilo. Vite kak je to jenostavno, a nikoga ne čujem kak to tak vidi. Sam samo od Krleže lepo čul, da je rekel, da na svetu jedino mena je. Bravo Mirek. Lepo si to rekel. Naj ti Bogek duši spokoja da. Da, jedino mena je. Al se bi moglo još ipak pitati, a kaj se to menja? Da bi to videl, se vrnem na sebe samoga. Je to tak i z menom, a tu onda to i videti bi mogel. Za ovu hrpu materije bi mogel reči da sam to ja, al samo zato kaj se menjam. Da se ne menjam, nebi me ni bilo, kaj ni vremena nebi bilo. Zapraf, vreme smo zmislili, da nam bi se lakše moglo razmišljati o tomu. I tu sam pak imal gonbanja, da bi videl kaj se to menja. Da nebi vremena bilo (kakti) nebi bilo ni atomih, ni mislih, ni ničega kaj je z materijom vu vezi. Zapraf materija kaj da ni ni, onak sama za sebe. I tak dojdem do onoga nekaj po čemu to sve je. Ni to ni materija, ni vreme, ni nikaj kaj si moremo samo tak zamisliti. To sve počne. Kad već tak lepo razglabam sebe, da vidim kak sam to ja postal. Od davnina se događalo vu svetu da su se razvili geni, pa organizirani obliki života. Su se stanice spajale i davale nove oblike. I tak je i z menom bilo. Mamica i tatek su kak i milijuni slično prije zgotovili to po čemu se počelo događati nekaj, iz čega sam se ja osetil. Ni početka tomu, bar ne tak kak bi čovek misliti mogel. Moj početek je još tam daleko, pri davnih pretkih i oblikih života. Je samo pitanje, kad sam se ja čutil, tak kak ja. Odjemput, kaj ne. To je kak početek. Zapraf ni. Sam onda tek svestan na neki način postal. Je to samo promena bila. I si tak gruntam. Svi smo tak vu istom i svi osećamo kak smo to svaki za sebe. Osećaj je, al sve to je od navek kaj se stalno menja. A pri čemu i pri komu je to tak. E, to je to!!! Nikaj tu samo za sebe biti nemre, od svega kaj si zamisliti moremo. Pa i naša misel je kak nekaj vu svemu tomu. I kad gledamo i mislimo, to delamo mi i baš smo mi ti kaj morti još samo falimo, da bi sve bilo zajedno. I onda ak hoću stavit se u odnos prema svemu kaj je, onda trebam biti kak da nisam, da svemu nebi još ja falil. Odem v celinu i nisam nek celina je. Jako lepo, kaj sad mogu se odnositi prema celini svega kaj je. Znam da ja z svojim mislima, osećajima, delima sam kak del celine. Z tim onda mogu imati taj odnos prema celini, kad sam kak živi stvor. To je kak istina. Onda morem svemu reči fala i ta fala je moj odnos prema njoj. Navek sam po njoj. Nemrem ni videti, ni znati, sve kaj se v meni odražava od celine. Tak to o tomu kaj je to kak ja to vidim. I to moje viđenje je odnos prema tome po čemu jesam. To ni priča vu koju bi trebal verovat. Sam sâm do toga došel. Kaj sâm? Ma ne, nek po promenama kaj su v toj celini se tak rihtale da je nastalo to baš tak. Prijatelji dragi kaj sam ja v tomu? Vremenom od postonka, vu ovom delu svemira, po svemu kaj je i bilo i bit će sada. Istina jedina jest. I zato moje najdublje poštovanje svemu po čemu jest postojanje prema čemu odnos imam i kaj je iznad moga života, kaj njime sam dat. Tebi jedino jesam kao i svi mi bili toga svijesni ili ne. A kaj reči na pitanje ono? Gdo je sveta stvoril? A kaj da s veli? Pa počeci i stvaranja su samo u nas konačnih. Mi tražimo takve odgovore. Ako želiš odgovor kreni ga tražiti. Prave odgovore uvijek nalazimo sami. Oni su u nama, jer imamo odnos prema svemu čime smo činjeni. A jesmo li? Jedino po Tebi jesam. Hvala na pitanju, ma koliko ovdje ukazivah na njegovu krutost. Poteklo me mislima i dušom. Ako me pitate jesam li vjernik odgovorio bi. Tražim, putujem, osjećam Te, ja čovjek u svijeta po Tebi... Prijatelji dragi, dozvolio sam kazivanje ovo po sebi, na način kako to ja vidim i umijem. Stasalo je to tako u mene. Radujem se postojanju uz zahvalnost Tebi po kojem jesam. Hvala Tebi Gospode. A Vama dragi prijatelji puno životne radosti i čistoće duše, jer ona je osnova puta Istini . Voli vas vaš Mladen |
Pa, kaj to ni čudno?
- 14:17 -
Komentari (26) -
Isprintaj -
#
Svega je za videti v životu. I to je tak normalno. Svaki dan vidimo svega i će se niš bitno ne menja je sve normalno. Z vremena na vreme čujemo kak tu i tam postoji neko čudo. Se ljudi tomu čudiju. Tak je to z piramidami kaj su ih stari Egipčani delali, pa i one od Indijancih. V novije vreme se pripoveda i o nekim bosanskim piramidami, al koliko mi zgledi, ih nisu Bosanci delali. Oni ih buju samo pronašli. Čudo. I tak se setim kak sam po letu, kad sam bil tam v dolini Plive, videl špic-brege i se čudil kaj su kak neke piramide, a nis još zaprav ni zapazil, da baš vu ova vremena, pronalaziju te piramide. Nisam čul za ove tu uz Plivu, al meni su zgledele kak da su to baš. Sad se sećam i Pelistera v Makedoniji, gde sam negda vu vojske bil. Je taj isto kak velka piramida. Na sve strane same piramide. Su ljudi vekima tu živeli i sve je bilo normalno, al odjemput, kak su se neki pametnjakovići zmislili to o piramidami, je to čudo postalo. A piramide? Pa valda ih je neko zidal. Čitavoga brega? Pa valda; zakaj ne. Je zapraf samo pitanje z kakvoga kamenja. Če zidaju s malima, ni neki problem, samo kaj se moraju puno sprešetavati. Ak ziđeju z velkima, je već frka. Ni lahko velko kamenje nositi vu brega. Da meni veliju, da napravim piramidu z velikm kamenjem, bi, al bi mi puno više vremena trebalo. Prvo bi nametal kamenja vu ravninu, kaj bi ih bilo za celo dno, a onda bi nasipal zemlje okolo i to tak, da se nebi ni osetil uspon. Onda bi novo kamenje metal, kak drugi red. Trebal bi ih malo manje. Posle bi nasipaval zemlju tak, da obadva prva reda zatrpam, a moral bi i malo dalje nasipati da se nebi osetil velki uspon. I sve bi tak delal do zadnjega kamena na vrhu. Kad bi sve tak lepo napravil, bi sve onda odtrpal i bi ostala samo piramida. Kad si tak razmišlam, vidim da bi mogel to delati i sa dost manje nasipavanja zemlje. Bi samo delal nasip il dva na daljinu, a po njima bi pelal kamenje na gornje nivoe. Na kraju bi samo te nasipe maknul. Sad sam se zmislil, da bi se moglo skopati velku rupu i to veću nek kaj bi piramida bila. Onda bi kotrljal nutra kamenje i dol ga samo poravnaval s zemljom i tak red po red. Na kraju bi trebalo samo raspelati suvišnu zemlju na daljinu, da nebi zgledalo kak je piramida v rupi. Morti i od vas neko zna još nekakvi način za piramidu napraviti. Jelda da ni neki problem? Treba samo malo više delati. Mi pada ideja na pamet, da bi i mi u Hrvatskoj napravili koju. Zakaj nebi i mi imali svoje piramide i to čak i da je saziđemo. Buju nas pamtili tisućama godina. Onda naši potomci nebuju imali problema dokazivati kak dugo su tu. Da su naši kralji piramide zidali, a ne se samo tukli, nebi sad morali dokazivati, da smo tu od sedmoga stoleća. Sad je valda jasno da piramida i ni baš neko čudo. Samo treba malo više rintati dok se ju napravi. Kaj se čudih tiče je tak i z onim velkim i dugačkim zidom kaj su ga Kinezi zgradili. Njima ni problem niš dokazivati. Imaju zid i sve je jasno. Znate, nekaj je čudo sve dok se misli kak se to nemre. Bi tak na primer čudo bilo, če bi Štef za gemišt rekel: 'Fala nebi.' Čudih je zapraf puno kakti moguće biti, al se retko događaju. Baš zato su to čuda. A da bi čudo bilo, je treba se i dogoditi il napraviti. Kakvo je to čudo kaj se nigdar ne dogodi? Onda se ja pitam, če se nekaj dogodi, da to i ni čudo, zato kaj se je i dogodilo. Je morti čudo, kaj to ljudi ne razmeju. I tak mi sve više zgledi kak je čudo ljudska bedastoća. Su zapraf bedaki originalni, a to već je nekaj. Tu i tam se za badaka veli čudak. To pak znači, da čuda postojiju dok je bedakof. No, ni baš tak, kaj baš i ne mora čovek bedak biti da nekaj ne razme. Smo tak napravleni, da dost toga nemremo videti, a ni osetiti. Tak ima raznih zračenjih koje ne osetimo. Svetlosna zračenja su nam ok i prek njih gledimo i vidimo. Tak mislimo da znamo kaj je to tu. Se veli: 'Pa sam videl.' Ja se pak pitam: 'A, kaj to?'. I sam počel z čudima, a bi se sad pital nekaj najjednostavnijega. Kaj je to živlenje? Se to retki pitaju, a kad ih se to pita, bi lahko odgovorili: 'Bedak jeden, pa kaj ne vidiš.' I onda si ja mislim: 'Kak je njemu lepo, a meni to kak pravo čudo zgledi.' Prijateli dragi, najte se preveč čuditi, kaj čudih morti ni ni. Morti mi to sve skup ne razmemo. Smo tak napravleni. Al ja nekak mira nemam i se stalno nekaj pitam. Pa, se čak i pitam: 'Pa, zakaj se to pitam?' I tak vreme ide, a ja gruntam. Se kakti z čudima zanimam. Pa, kaj to ni čudno? Dragi moji sve vas srdačno pozdravla i voli vaš Mladen ... |
Zajedništvom smo
- 15:20 -
Komentari (34) -
Isprintaj -
#
Se sećam raznih stanja. Bilo je veselih trenutkov, al i tužnih. Bilo je stanja kad se ni znalo kaj bu, a dobro ni bilo. Već kak mali sam bil par put na granici, gde dalje više nema. Je tatek već razmišljal da bi trebalo sanduka pripremati, kad me krvava griža čapala. Sam ne ništ mogel jesti, i su svi već vidli, kak kraj dolazi. Sam još ne imal ni dve lete praf. Je malo prešlo, kak mi je sekica mrela, i su mamica i tatek već nadu gubili. Je bakica se setila drenka. Se vu narodu pripovedalo da zaštopava, a je to bil glavni problem. Me bakica šopala z drenkom. Mi noge vlovila z svojima. Z jenom rukom moje dve prijela, a z drugom mi rivala drenak v grlo. Zadnja šansa. Je drenak moral, kak vu flajšmašinu, vu mene prejti. I je me to spasilo. Si znam razmišljati o tomu, kaj se do pripretilo. Se nekaj pri meni tak sklopilo, da se sve pomalo gubilo. Ni više snage bilo, a v meni je nekaj drugo zelo stvari pod svoje. Onak, kakav sam bil, nis puta videl i sam samo mira štel. Su bakica, mamica i tatek vidli da se nekaj mora napraviti, jer bu bracek prešel za sekicom. Bakica se setila kaj treba i je bilo tak. Se onda sećam, kad me dedek napil. Je došel kčerki svojoj, da braceka vidi. Je tatek vinčeka na stol del, kaj je znal, da dedek to voli. Tatek ni vina pil, al uz dedu je malo i on trgnul. A bracek, kaj z njim. Je i on jen muški bil. Dedek je pozval braceka sebi. Ga posel na nogu i po malo braceku gimešteka daval. Sam to kak vodu pil, a mi nekak kiselo bilo. Je tatek dedeku rekel: 'Deda najte, pa je on još mali.' Al ni kaj got dedi na kolena biti. I tak, malo po malo, mi nekak čudno počelo biti. Je već mrak maha zel i mamica me v krpe spremila. I se sećam kak da je sad. Ono čudno je postalo grozno. Mi se kakti počel trevet vrteti v krug. Sam se vlovil za plahtu čvrsto. Jezika na stran del. Se cela soba vrtela. Sam štel vikati, al nis mogel. Grozno. Sam bil tek morti dve i pol lete. Ipak sam nekog glasa spustel. Se mamica poluknula. Me pokrila i prešla. Sam samo štel da se prestane krevet vrteti. Se dalje ni ne sećam. I sve se to prestalo vrteti, kaj je zaspal dedekov bracek. Je sad, kakti, pravi muški. Sad nekaj od nedavo, kaj se mi pripretilo pred oko pet let. Me vlovil išijas. Nis mogel na noge stati, a praf ni ležati, kak me bolelo. Sam iskal pozicije za ležati, da čim manje boli. Nis nikakve medicine uzimal, a ni k doktoru išel. Kak me za vikenda vlovilo v ponedeljak nis na posla išel. Kaj sad, pa nis v stanju ni doktorici prejti. Problem je bilo i do zahoda prejti, a tek prava predstava je bila kad sam pišati trebal. Nis se mogel narihtati, a kad bi počel, je tak bolelo, da nis mogel. Malo po malo je išlo i to uz javkanje. Nis samoga sebe prepoznati mogel. I dojde k meni kčer mi Sanja. Vidi me v krevetu i pita me: 'Tata pa kaj ti je?' 'Ma, vlovil me išijas. Nemrem hodati, a ni ležati. Boli kak šašavo.', velim joj. Gledi me i ne veruje, pa mi veli: 'Tata, pa ti bi trebal hodati.' Čula je ona dost put kak ja filozofiram i pripovedam kak je volja važna, pa kak čovek puno put sam sebi prosudi. Je bilo to sve tak pametno rečeno, pa sad ona to meni na isti način. Gledim ju i si mislim: 'Viš kak je to kad se pripoveda i razmišlja, a kak kad te vlovi. Pa koji sam ja to bezveznjak. Pripovedal sam, a sad kad me vlovilo, nigde me ni. Pa kaj su to bedastoće bile?' Me nekak na mah sram sebe bilo. Sam se zdigel z kreveta. Ma, znam da ono nisu bedastoće bile. Sam sâm sebi rekel: 'Naj sve popuca, naj boli kolko hoće, ja bum hodal.' Sam čist normalno počel hodati. Osetil sam onu tanku nit med vjerom i nevjerom. I kad sam primetil trenutak sumnje, bilo mi jasno. To je to. Točno sam videl gde je kaj. Od onda me više ni zabolelo celih pet let. Zakaj sam to ovda spripovedal? Ima v nama jena vaga. Na koju se stranu date, lahko se prevagne. Ni baš da je tak navek, jer je pitanje, kaj svega na vagi je. Ipak, ak prejdemo na dobru stranu, je veća mogućnost, da dobro bu. Puno put i bu, a ak smo na te strane, se nam lakše pomogne. Kad me kak maloga vlovila dizenterija sam bil vu stanju bez snage i se događalo uništavanje svega kaj me još držalo. Je bakica drenka se setila, kaj bi samo zaustavil propadanje, a ja sam se onda mogel suprostaviti problemu. Drenak je samo zaustavil krvarenje, a ja sam se sam moral boriti, kaj bi ostal. Se tak čovek najde v situacije gde se prepozna ono kaj ne vredi i sebe i svoje moći. I sam tak ostal tu. Kaj z onim, kaj sam po dedinom postal muški, kaj sam gemište z njim trusil. Je puno bedastoćih v životu. Od onda ne volim nikaj, kaj je z alkoholom u vezi. Zakaj biti veći bedak nek kaj jesam. One noći, kad sam v krpama z gemištima v sebi završil, sam isto fino osetil onu tanku crtu. Sećam se kak sam se molil, ni sam neznam komu, da se to prestane z vrtenjem. Od onda, kad bi se kak mali zmislil kaj je to mreti, sam si zamišljal, da se sve jako vrti i da je onda muka. Prijatelji dragi, je sve to v nama. Najte se pusteti. Dršte se živlenja i verujte u dobrotu i ljubav. Če vam toga sad ni, znajte da o vami ovisi kam bute. Setite se svi dragih, pa i lepih puca il vi cure dečkih. Setite se dobrih ljudih. Pa vredi živeti za sve one kojima svoju dobrotu pružiti možete, za sve one koje još usrećiti možete. Ak mislite da za to snage treba, znajte, i treba. A zakaj je vi nebi imali. A od kud snaga dojde? Kad je imate, dajete je, da bi pomogli. Znači snaga ide putem svojim. Vite, u dobroga čoveka ona dojde. Od kam? Kaj da vam velim. Celi ovaj svet je celina koju drži snaga dobrote i ljubavi. Vjerovanjem u to otvoriti ćete vrata Gospodnja. Naše duše su ta vrata. Tamo je začetak naših djelovanja. Neki veliju da snagom duha se čuda delaju. Ja bi rekel, da se snagom duha život događa i dobrota širi. I kada vam je teško i osećate samoću, posluhnite glasa: 'Dete Božje nisi samo. Vjeruj v dobrotu i ljubav kaj svet ovaj drži. Kreni i pomogni svima, kaj to još ne vidiju. Put tvoj je zajedništvom svih nas kaj vu svet jesmo.' Svaki to more, jer svi smo mi deca Gospodnja. Ne žuri nikam. Se oseti. Nek srce sluša. I nek životna radost vrne osmeh na obraze tvoje. Već niz godina idem svijetom, a bio sam nekoliko puta u viđenju one tanke crte. Ona je uvijek ovdje uz mene, a ja vješto, vođen dijelima Gospodnjima, opstajem. U trenucima smirenja, okrenut dušom Tebi, klanjam ti se Gospode. Neka me vodi dobrota Tvoja. Prijatelji dragi, htjedoh reči, vjerujte u život i čuvajte čistoću duše. Tražite put vjere, jer njome čete uklanjati zablude, kojih je život često pun. Neka to bude put iskrenosti kojom čete darivati sebe životu. To čak i nije darivanje, već možda bolje je reči, da ćete činiti po istini ne uzimajući prividno sebi ono što ustvari stvarno ni ne možete. Mnogi cijeli život prisvajaju svašta, da bi krajem shvatili, kako je to bila zabluda. Radujmo se životu zajedničkom poštujući zajedništvo i dobrotu, koja nam je Gospodom darovana. Sve vas srdačno pozdravlja i voli vaš Mladen ... |