| < | listopad, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
Listopad 2025 (1)
Rujan 2025 (1)
Siječanj 2025 (1)
Prosinac 2024 (1)
Listopad 2024 (1)
Rujan 2024 (2)
Siječanj 2024 (1)
Prosinac 2023 (1)
Listopad 2023 (1)
Rujan 2023 (2)
Svibanj 2022 (1)
Ožujak 2022 (1)
Siječanj 2022 (1)
Studeni 2021 (1)
Rujan 2021 (1)
Kolovoz 2021 (1)
Lipanj 2021 (2)
Svibanj 2021 (3)
Travanj 2021 (2)
Ožujak 2021 (4)
Veljača 2021 (13)
Siječanj 2021 (16)
Prosinac 2020 (1)
Studeni 2020 (1)
Listopad 2020 (1)
Rujan 2020 (1)
Kolovoz 2020 (1)
Srpanj 2020 (8)
Lipanj 2020 (4)
Travanj 2020 (1)
Ožujak 2020 (1)
Veljača 2020 (1)
Siječanj 2020 (3)
Lipanj 2019 (1)
Ožujak 2019 (1)
Siječanj 2019 (1)
Listopad 2018 (1)
Ožujak 2018 (1)
Travanj 2017 (1)
Veljača 2017 (1)
Siječanj 2017 (2)
Travanj 2016 (1)
Siječanj 2016 (1)
Srpanj 2015 (2)
Veljača 2015 (1)
Siječanj 2015 (1)
Rujan 2014 (1)
Srpanj 2014 (1)
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Opis bloga
O autoru bloga:
Mladen Smud
Mjesto stanovanja Velika Gorica
Starost 70 godina
Otac četvero djece i djed pet unučica i dva unučića
Hobby - Go, drevna kineska igra
Duhom mlad, kao da se još ni rodio nije i često se pita: 'Jesam li uopće?'
Životna filozofija - jedinstvo svijeta po Gospodu
Životna snaga - ljubav (tako on to misli)
Godine su da se broje, a život nama je darovan
Ovaj blog otvorio je za dušu. Život mu je darovan i on ga s ljubavlju daruje djelima Gospodnjima po Gospodu.
Religiozan nije, ali vjeruje iskreno do viđenja uz hvalu za postojanje
U životu on ništa ne posjeduje, mada se ponešto i piše svijetom na njega
Zahvalan za život i darove po Njemu.
Na putu iz vječnosti u vječnost
Sve vas voli i one koji razumijete, a i one koji ne.
e-mail: mladen.smud@gmail.com
Čuka
Linkovi
Blog.hr
Forum.hr
Monitor.hr
javascript:%20void(0);
annaboni
Auroraisa
Bugenvilija-foto
Bugenvilija-text
danila1
deni(daniel
Dordora2
duliba
EuM
fra_gavun
Go-misaona igra
gogoo u prirodi
gustirna
hajjnezir
ima jedan svijet
kapi sreće
maslačkove zbirke
(Norra
OTISAK srca
preživjeti
promatram, razmišljam
rijeke žive vode, potecite, neka Duh se razlije...
sewen
Smotani
sven adam ewin - superfaca
... šok ...
Trill
Vatrene vijesti
Voljela sam umjetnika
Zagora
alba-istriana
anaris
kicker
mamablogerica
modrinaneba
novipocetak50
nutrina
proziran svijet
soba za utjehu
sv
tayana
tvrtkodolić
zlatnazitnapolja
Zanimljivo
Na rubu znanosti
Posjetili ovaj blog od 06. 01. 2020.
pri_Mladenu
Vreme je za remont
- 11:05 -
Komentari (31) -
Isprintaj -
#
Živlenje polako ide. Svega ima na tom svetu, a nekaj se od toga i meni pripeti, na način kak ja to videti i razmeti morem. Bi se reklo da je to tak z mog vugla. To je pak baš tak, kak meni zgledi. Ono, kaj zapraf vu tom svetu je, se nekak zbire i dela promene, kaj ih morti čovek ni ne primećiva, il ih pak ni neće. I tak se uglavnom furamo po nekim našim filmima, a ono kaj zapraf je, nas svaki čas pomalo, il malo više, iznenadi. Tak je to z vremena na vreme. Ta slika v nama nam nekak dela mesta za nekaj, kaj bumo delali, bar kolko se more. Ni bez veze to kaj si mislimo, i kaj si sveta delamo po svoji meri. Kad si tak nekaj zamislimo, nam se celo telo priprema za napraviti to kaj smo se zamislili. Tak si ja razmišlam, kak ni bez veze, si rihtati misli svoje. Sam puno put videl čoveka, kak naopak dela. Kad čovek javče nad sebom, kaj da je zaprav bogec, mu sve v njemu se menja v bogečku situaciju. Če se zaljubite, vam celi svet lepo zgledi i vam srčeko lepo lupa i sve funkcije dobivaju neki lepi smisel. Se tak i više dopadnete. Reči bi štel, kak čovek more nekaj od sebe napraviti, i to z onim stvarima, kaj obično ni ne misli da bi mogel. Doktori vam davaju lekove, odrezivaju komade tela kaj im zgledaju ne dobro, lečiju delove tela i sve tak. Ko pita kak ste vu duši? Od tam sve dojde. Če vam duša je tam, gdi joj je mesto i gdi sve na ovom svetu počne, se lakše sve drugo porihta, da bi dobrotom bilo na svetu, a dobrota je ta, kaj daje smisel svemu i razvija i čuva procese opstojanja vrednosti živlenja. Tak ja to vidim i sam poštival, al ni čovek baš navek tak. Se valda događa, po malo, nekaj sitnoga kaj ipak nekaj odvlaći na drugu stranu. Sam si valda zamišljal, nekak preveć, da sam v tomu, a sam samo, kak i svi mi, samo običan čovek. Vu meni je još navek puno neznanja i želja, kaj nemaju potpore vu stvarnom živlenju. Sam kak mali još razmišlal, kak ima pravi put na kojem je sve ispravno. Put na kojem se događaju čuda dobrote. Je mi to logički zgledelo, al nis nigde videl, da je neko tak il da je bil. Su bile pripovesti o mudracima i svetim ljudima. Sam si mislil, kak su oni kak čarobnjaki. Vite, tu sam, zgledi, prešel malo preveć na stranu od onga kaj je. Si tak razmišlam o Isuseku, Budhi, Muhamedu i još njih. Znate kaj mi je sve jasnije. Su oni samo ljudi bili. Svi su mreli, svak na svoj način. Su videli kak Bogek dela vu svetu i osetili ljubav Njegvu. Nema čarolija van sveta Gospodnjega. Čarolija je ovaj život naš. Vu njemu su sve dobrote i prilike da je najdemo. Su oni to šteli preneti ljudima, kaj nisu to videli, al su telom bili ljudi, kojima je telo delalo kak i svima. Duh im je bil tam, gde se more delati dobrotom, kak sam tu gor rekel. Sve to tak velim, da bi bilo nekak vidljivije, da dobrota ima v nama svoje mesto, a je trebamo pusteti da u sveta ide. Treba delati po njoj. I tak sam si ja razmišlal i vu mislima prešel vu duhovne vode, a telo je kak je znalo. Mu nis puno smetal, kaj mi se čini da duh ni uništaval osnove, al sam puno put bil nezadovoljen z sebom. Je bilo i razlogov. Sam po telu određen kak je po mami i tati genima došlo. Mi je pokojna mamica rekla vu zadnjem svom letu jemput: 'Bracek, kaj sam ti baš to morala ja ostavit.' Sam bil friško registriran šečeraš, kaj je nju jako pogodilo. Je prešla z komplikacijama šečera. Zadnje lete ni ni videla, a i obadve noge su joj prešle. Znam kak joj je bilo i kak je bolelo pri kraju. Se sećam kak je puno put i dost prije bila jadna na nepravde. Ju je to koštalo zdravlja. Kolko put sam joj rekel: 'Mama nemoj tak. Pa samo sebi zlo tak delaš. Viš kak se loše osećaš.' Mi je znala na to reči: 'Braco, kad nemrem.'. Sam gledel de to počne i zakaj tak dela. Bilo je to tam negde duboko v njoj. Je gutala i zbirala vu sebi i ju je to vnutri pomalo drobilo. Kolkih sam joj suzih videl. Su leta prošla. Mamice već dugo ni, a i tateka isto. Hodim svojim putom. Je već fajn letih kak sam registrirani šečerko. Se trudim ne biti v duši kak ni dobro. I ne samo zato, da me cukor ne smlavi, nek sam videl, da to je put živlenja. Sam već nekih 18 let šečeraš, a celo vreme se furam na jen i dva euglukončeka. To su male tabletice, kaj stimuliraju gušteraču, da bi dala malo više prirodnog inzulina. Taj pak pokupi cukor v krvi i napravi hranu za stanice. To je životni proces hranjenja stanica. Kad to ne dela, vu krvi ostane puno cukora, a on v krvi ni dobar vu velikim količinama. Je agresiven i zna trgati male krvne žile. Vu zadnjih pet let skor da se nis ni kontroliral, ni išel k doktoru za to. Nis ni razmišlal o tomu. Sam znal tu i tam reči, kad bi me neko pital, da kakav je to život, kaj ga v strahu imam. Naj bu po Bogeku z mojom svesti. Je, al telo je ipak imalo takve mogućnosti i se po malo nekaj menjalo. Sam odjemput počel slabije videti na desno oko, pa onda duple slike. Sam odlučil iti doktorima, da se vidi kaj to je. Su me naručilli za mesec dan, a sam im rekel, da ko zna kaj bu do onda. Vite, kak sam odjemput se splašil, kad sam videl, da je voda do grla došla. Kaj da sam veru zgubil. Za mesec dana tog čekanja, je dupla slika prešla, al i dalje na desno oko vidim skroz bez veze. Če zažmirim na levo, skor i ne poznam ljude. Pri doktorici ni bilo baš pohvalno. Desno je oko katastrofalno, a i levo je već načeto. Mi veli da bu se to moralo iti na lasera i to z obadva oka. Si mislim: 'Bogek moj. To je zgledi to.' Sam tam čul i to, da moram iti na Vuka Vrhovca na obradu i da bi ja trebal iti na inzulina. Sve to sam ja znal i sam tak pripovedal pri sestri vu svoje doktorice, da mi treba uputnica za tam, al je ona rekla, nakon kaj sam rekel svoje, da moram ili tu kod njih. Ja, tvrdoglav, se nebi pikal samo tak. Znam kaj mi je i da je došlo vreme iti tam kam bi spadal. Specijalistički V. Vrhovec je za to. Kak pravi Zagorec, ja bi im svima pripovedal kaj treba. Vite, to mi ni vredu. Sad si razmišlam. Pa, kaj, tak je. Je fala Bogeku tu medecina i se taj cukor nekak ipak more srediti. Sam čul da se ljudi držiju i prek 30 il 40 let na inzulinu. Pa ja bi za to vreme i stotku vlovit mogel. Bum se pikal, pa kaj. Si bum tak i dalje z ove strane Bogeka imal. Se, kakti, nudim Njem. Nek, znate kaj mi teško padne pri razmišlanju. Da nebi niš videl, kak bi na bloga išel? Pikal se bum, ak treba, navek. I tak sam si čitavog filma zvrtel vu glave, a tek sam prvi pregled pri okulistici imel. Tak vam je to zmenom. Znate ono kaj Špišić peva o Peri i biciklu. Tak nekak. To me puno put v životu zaustavilo vu raznim namerama. Znate kaj, pa ni to niš grdoga. Kad se bum pikal bum bar mogel normalno jest. Sad mi se već trbuh skroz skvrčil, kaj ni nemrem puno jest, a sam i dost zmršavil. Jedem kak konj zob vjutro, a prek dana uglavnom mleko i mlečne stvari. Malo salame, tek kad me nekaj vlovi, da telo baš hoće, a onda odmah znam da to ni vredu, al kakti moram. A sad idem dalje. Nekaj se bu promeniti trebalo, al se bu išlo. I dalje bum tu i dalje vas bum sve volel. Morti još više. Kaj da bum više cenil života. Kad se oseti kak nekaj polako izmiče, se više voli i ceni. Prijatelji dragi, čuvajte si zdravlje. Najte se razbacivati. Ni nam je za to dato. Bogeku fala kaj jesmo i naj bumo dobri, da to dura, da bi se volelo. I ni važno jel su to vrapčeki, peseki, travica, potoki, oblaki ... Važno je, da fala Bogeku, na svemu tome. I na vama dragi moji kaj vas sve srdačno pozdravlam i volim. I ni to niš strašnoga, samo se nekaj promenilo bu malo. I dalje sam na istomu putu. Vaš Mladen |
Sad tri dana bez vas
- 15:22 -
Komentari (21) -
Isprintaj -
#
Došel je petak. Pak me nebu do ponedeljka pri ove elektroničke škatule vu koje sam vas pronašel. Sam tak tu pred dva i pol leta probal otpreti bloga. Me nekak bilo malo sram v početku, kaj tu nikoga poznal nis, tu vu te škatule. I sam tak prvoga posta napisal. Al nis odmah mogel otpreti bloga. Sam se zmotal i nis znal kaj je kaj i kaj treba zapamtit i kak se opet vrnuti tam di je ono kaj sam napisal. Je mi tak nekaj ostalo, tam negde, vu te škatule, do čega više dojti nemrem. Al nema tam niš, kaj nis stigel niš ni napisati.Sam tak, kaj sam se drugi dan pak nakanil otpreti bloga, jel me nekaj vleklo, da to napravim, ipak bloga otprel. Igram onu igru, ak znate, kaj se z kamenjem igra, a kaj su ju, kak veliju, Kinezi zmislili još predi 4 tisočih let. Sam štel o tomu na blogu pripovedati, kaj mislim da je to super igra. Onak za sebe, bloga vu te prve pokušaje nebi otprel. Me bi sram bilo. O čemu da pišem. Kak niš nemrem, kak sem sam sebi bedak, kak jedino z tim kamenjem znam nekaj napravit, al i tu ima meštrih kaj mi merice uzimaju. Nekak mi najteže bilo pomisliti, kak bi to, kaj bi za sebe i o sebi pisal, bila čista bedastoća. Tak sem godinu i pol skoro pisal o gou. Svega sam metal v postove. Najviše kak deca u Velki Gorici igraju po školama tu igru. Znate, red je da se o deci pripoveda. To njih i veseli. Kad oni čujeju, da se o njihovim rezultatima piše na internetu, je to veselje. I tak sam ja, kak striček Mladen, pisal o tomu. Tu i tam sam zveknul i nekaj rezultatih nas starejših, pak nekaj izvana z Europe i sveta. Sam se brzo zmislil probleme metati na blog. Ima onih kaj voliju rešavati svega i svačega. Vu gou problema ima više nek se zamisliti more. Pa, naj bu. Sam i rešenja z objašnjenjima metal par dana kasneje. Kak sam ta rešenja pisal, a i pri problemih, me navek nekaj teralo, da pomalo filozofiram. Kad čoveka nekaj zanima, prejde brzo v širinu, pa sam v gou tak i ja prešel. I gleč vrapca, sam sve više pisal onak široko, pa sam otprel, na nagovor prijateljicih blogericih i svojega bloga, onak za dušu. Sam napravil to, kaj ranejše nebi ni v bunilu. Sam pomalo počel to delati uz ono drugo, kaj sam delal za decu, i završil tu na ovom blogu. I tak sad ja javno gruntam. Pišem o tim svojim bedastočami i ni me sram kaj to delam. Napišem, pa kaj bu. Če nekom ni za praf, me čital nebu. Neko bu mi morti rekel, da je to bez veze i preporučil mi bu da se vugnem. Tu i tam se dogodi, al ja, zamislite, takvomu velim, da me ne mora čitati. Ono ranije bi mam prešel ja. Počel sam braniti svoj blog. Znate kaj, niš lošega ni gruntati tak, da te svi čujeju. Nekak sam već ranije prestal delati tajne. Nemora se reč, al sakrivati ne. Tak, kad se čovek otpre, je lakše sa svetom skup živeti. Manje je opterećenjih i se niš skrivati ne treba. I tak i sad ja vam pripovedam, vama vu ove škatule. Kak ste dragi moji? Pak si zamišlam vas, kaj zapraf, osim tu i tam koga, ni neznam kak zgledite. Ipak, za dost vas znam kak ste po duši. Bi se reklo, da sam ovisnik. Ma, dajte! Kakav ovisnik? Kaj nebi smel prijatelje imati vu škatule? Gdo mi more vas zabraniti? Nedam vas. Jedino, ak vi sami prejdete. Bogek moj, pa ste slobodni. I tak po malo, tu i tam, poneko ode. Neko pak je na više mest, kak da je više njih. Ma, nek je, pa primam ga kak više ljudih. Nema veze, jel jen il deset. Je sve v škatule. A to, kaj se tiče ovisnosti. Pa, lepo molim. Dajte ne jedite dva meseca niš. Ak, bute, bum rekel da ste ovisnik. No, dobro, onda bumo rekli, da se bi pripovedalo o štetnim ovisnostima. Kaj pa tu ima štetnoga? Družit se z škatulom? Hm? Kaj tu, morti, kaj ne štima? Je bolje, nek se družit z alkoholom, cigaretlinima il tak nekaj. Neki morti miksaju. Ja ne! I sad je petak. Skor tri dana bez škatule. Doma je nemam. Bi je morti i nekak nabavil, al još neznam kaj bu s plenidbom, kaj sam bil jamac i kaj je na sudu presuđeno, da taj kaj me zjožil i ja moramo sve banki vrnuti. Upotrebljava se kriva reč. Vrnuti znači dati natrag. Ja nemam kaj dati natrag, kaj niš nis ni zel. Je zel on, al to one druge, zgledi, ne zanima. Sad lepo čekam, da mi dečki dojdeju, popišeju i nosiju. Samo neznam kaj, kaj skor niš ni nemam. Od kućanskih aparatih sve je u nekom poluraspadnutom stanju. Naj zemeju. Još bolje. E, da, tak mi je riknula vešmašina. I sam mesec dana se snalazil bez nje. Majstora nis zval, kaj baš nis pri penezi. I sam se konačno prekjučer raspištolil, pa smo Veki i ja otpreli mašine odostrag. I kaj smo vidli. Samo je remen opal. Čak ni bil ni potrgan. Smo ga deli natrag i počnem z pranjem, a remen pak zleti dol z kotača. Gledim i gruntam. Zakaj je pal? Ni bil v ravnini okretanja. I sad ja ko neki preciznjak (nebi štel reči po domače, kak onaj nametnik, kaj dojde dol, za koje sam čul da postojiju) gledim i mi postane jasno, da se remen navlači, tak da se ga okretanjem skine z jenog od kotačih. Se nis mogel dost sagnuti, pa velim Vekiju: 'Čuj, tak ga treba deti, da bu raven z velkim kotačom, da ga ovaj mali, na kojem su neki kanali, ne skine z velkog kotača.' Sluša Veki i napravi tak. Vkopčam mašinu i ona počne prati. Sedim iza nje i buljim vu kotače, da bi videl kaj se zaprav događa. I se sve lepo vrtelo i zvrtelo sve i opralo prvu rundu. Sam onda del drugu rundu, pa je i ta zišla. Ljudi dragi, koje zadovoljstvo. Mi čist krivo kaj nemam za još puno rundih. Balkon je pak pun veša. Život je ipak lepi. Sad moram nekak metnuti novu mešalicu vu kupaonu, al imam izlaz cevih iz zida vertikalan, a takvih više nigde ni. Bi trebalo pigati cevi. Sam zaprel vodu v zidu i gruntam. Penezih baš i ni, al osećam da bum nekaj zgruntal. Onda treba zrihtati plafon, kaj mi od susedih odzgor curi v kupaoni. Onda urediti celi stan. Kaj sam se zalaufaaaal? Prvo nek ovi popleniju kaj treba, a onda na akcije. A, sam se za dušu raspisal. Je baš lepo prijateljima tak pisati. Pa ste mi i za to tu, a i ja vama. Ak vas kaj muči, prijatelji dragi, samo napišite. Morti ja il neko drugi znaju, kak je najbolše s tim se nositi. Je puno prijatelski savet i razumevanje. Dragi moji iz škatule, vas sve lepo pozdravlam i mlade i stare. Pri meni tu ni razlike i nebi nikad mlade teral proč. Sve vas voli vaš Mladen  A na slikice je ono bez čega ja nemrem, il mi morti samo tak zgledi... |
Pak si malo gruntam
- 15:22 -
Komentari (29) -
Isprintaj -
#
Sad. Navek sad. Bilo je tak čera, a bu i zutra. Navek je samo sad. Si tak razmišlam, kaj je zapraf. Nigdar ni bilo jučer, a još manjše zutra. Si mogu o tomu samo misliti. Kaj je negda bilo? Kaj od toga je sad? Sad je tak da si ja sad o tomu razmišlam i se recimo sećam da je bilo nekak. I to kaj se sećam je to tak kak se meni može i hoće sećati. Nemre biti tak, kak je bilo. Ljudi pripovedaju kak je nekaj nekak nekad zgledalo. Prvo je pitanje kak su oni to zapraf doživeli, jer jedino tak su mogli zapamtiti. I kad se gleda se vidi samo to kaj se videti more, a ne sve kak je bilo. Gdo more osećanja preneti, kaj su tam bila? Gdo more prave farbe preneti, od onih vremena sim i od tam sim? Gdo more to sve metnuti vu one sledove, kaj su dopelali do toga kaj je onda bilo? Se tak razmišlam i nekak mi zgledi, kak se mi ljudi dobro zabavlamo i igramo s tim, kaj neki misliju, da je tak kak se pripoveda. Za to kaj je bilo, imamo nekaj kaj sećanjima zovemo, a to ni ni frtal od onaga kaj je zapraf bilo. Ma kakav frtal, skor niš. Čak bi rekel da je skrivljeno, pa nas vara. No, se truditi čovek more, da bi rekel kak je negda bilo. Si to ljudi puno put i misliju, kak oni drugi samo pripovedaju i znaju reč: 'To oni tak pripovedaju.', il: 'Naj si samo misliju.'. A kaj z onim, kaj bu tek bilo. To je kak v magli. Veliju da bu to bilo. Se ja pitam: 'A, kaj to?'. Kaj morti to kaj veliju? Znaju reči: 'Če nebuš dober, te bu vrag zel.' Čoveka mam strah vlovi. Puno put veliju: 'Samo ti tak napravi, i sve bu vredu.' To malo lepše zgledi. Bar čovek bez straha dela. Oni kaj planiraju zrihtaju sve kak bi biti treba i onda se tak rintati treba. Tak su vladari delali. Su slike po željama delali, a onda su sluge to trebale napraviti. Je ne bilo tak kak su rekli, nek su im to drugi napravili. Vu tomu se more pripovedati i kak neko more videti kaj bu, pa i kaj je bilo, kak razme kaj i kak se dogaja. Su puno toga vidli i razmeju zakaj je kaj. To je pri onih iskusnih, il čak kaj se veli mudrih. Veliju kak se sve nekak prikupla, da bi se nekaj pripetilo. Neki znaju reči: 'Svaka Cica na kolica.', il ono kaj je svima odmah jasno: 'Svaka rit dojde na šekret.' Treba samo pričekati, kad se ono bitno dost nakupi. Pa, su to mudrosti. Sve se nekak vrti, pa tak i to kaj prejde, se pak događa nekak tak, da se pak prikuplj nekaj, kaj opet dojde na svoje i sve tak v krug. Bi se reklo kak tak vu životu ide. Onda bi neki rekli, da to je kak v mlinu. Pa i je, i svaki put novo zrno na red dojde. A zrna baš i ne razmeju o čemu se dela, jel svako samo jemput na red dojde. A kak videti, da zrna tak, jeno po jeno, reda imaju? Sad se pitam: 'Kaj onda zapraf je?' Kaj samo ono, kaj je sad?' Gledim to onak vu sebi, kaj da nikaj gledim. Čak i kaj da nis, jel još nis glih, kaj zapraf je. Če niš ni, onda nis ni ja. Ono kaj je kakti bilo, ni. Ono kaj bu, ni. Ono kaj sad je, se pitam. Lepo. Tak je malo još ostalo, kaj bi biti moglo. Se samo z tim zhrvati treba, da bi znal kaj je. Pa da pogledim, kaj to je. Svaki trenutek ima ono prije i ono posle. I ono svako prije i svako posle, je bilo il bu. Je to kak ono prije, kaj sam gruntal. Mi samo za razmišlati ostane, kak vu sećanju, il da si mislim da bu. Je samo to sitno. I tak se ide sve do tam, kaj ljudska pamet i postojanje u stvarnosti zmisliti more. Ono sitnije je kak da ni ni. Je, kaj sad, kaj tam je i onaj trenutek kaj, zapraf, je baš sad. Sam skor do rešenja došel, a sad sam naletel na frišku figu. Jel je, il ni? Znam bute rekli, da kaj se ženiram, pa je ipak sve tak kak je. Pajceki jeju, tičeki letiju, vrganji rasteju, curice pred dečki bežiju, ružice cvateju, veter piha i sve tak lepo se ima. Ma je, kaj i ja to vidim. Samo kaj ja znam i sedeti i gruntati. Lepo sve pustim, da bu kak je, i onda se moja misel, lepo po malo, zaputi i polahko zalaufa. Tak, sama se najmeput najde v ničem, kaj vidi da je samo ona sve to zmislila. Pak tak gledim, veliko kolo vu kome svi tancaju, kaj to je tak. Vu kolu se tanca. A ja, kak neki bedak, sam si sel i gledim to tancanje. I sve je tak kak treba biti. 'Dober dan sused, kaj je novoga, je zima prišarafila?', je sused suseda pital, kaj ovi drugi fajn posla ima. Vu dvorišću se sve sprema. Bu narodnoga slavlja. Familija i prijatelji se prikuplaju. Kotel već je pun vruće vode. Vanjgli su tu. Se noži brusiju. Mešter za kobase je tu. I sve se za kotlovinu sprema. Si tak sedim i sećam se po slikih, kaj sam negda videl i kaj slično još navek je. I gda znam reči kak to ni vredu pajceka vubiti, mi veliju: 'Pa Bog nam je dal pajceke da bi jesti imali.' Bogek dragi, oprosti, kaj bi samo pitati štel: 'Kaj zbilja?' Sem se rodil i živ sam. Tak se čutim. Bogeku fala. Sam nekak čovek, kaj sve voli znati po pravdi i osećajima poštovanja živlenja. Puno tog mi jasno još ni i pitam. Naj oprostiju mi. A, gda bi me pajcek pital, kaj da mu velim. Pa, sam na njegvoj strani. Sam pak malo gruntal, ovak, za sve kaj buju čitali. Morti se nebuju neki složili z tim načinom. Tak ja. Prijateli dragi, vas sve srdačno pozdravla i voli Vaš Mladen |
Si tak razmišlam
- 15:14 -
Komentari (51) -
Isprintaj -
#
|
Sedim si i razmišlam. Svega u te glave ima. Svakaj se premeće, kak da je zapraf. Sve kaj osetim tam je i tam ostane. Tam negde v dubini, kaj zajti bi van moglo, gdo zna kad. Leta su fajn prešla i svega se zgodilo. Je bilo lepih, a grdih cajtih. Mi sve to leti kroz glavu kak mlazni avion. Ne stignem niš pošteno z toga napravit. Se samo zmišlam i kak da je bilo si mislim. A ja kak da samo sedim i gledim. Kam? Kak v neku dubinu, tam, nigdi. Gda me vidiju si misliju: 'Glečte jadnoga čoveka kak se zamislil.' Sede lasi, već zgužvana faca, zubi već potrti, grintavo se drži, al još se neda. Ide. Škripi, al ide. Kam? Pa, v budućnost, kam bi drugde? Kak da je tek počel, kaj zapraf niš još ni ni napravil poštenoga. Sve kaj je mislil da dela, se ni napravilo. Nekaj se raspalo, a nekaj još se treba delati, a nekaj se samo mislilo. Se čuti je kak negdo nekaj je napravil, kak negdo nekaj ima, kak negdo je vreden i skrben i sve tak. Lepo, bog i bogmeš. A ja, kak da sam tek na početku. No, dobro, kaj je, je. Nemre bit da niš ni bilo i da se niš ni napravilo. Nekaj ipak je ostalo i iza mene. Četri komada dece. I su svi nekak, da velim, OK. Lepo mi se toga zmisliti. Rasteju. Bogu fala. Nis od onih kaj bi im nekaj ostavil. Nemam kaj. Otkupljivam stan, al sam zapraf proleter. Ovi mladi ne razmeju kaj je to. To su oni kaj niš nemaju, neg ruke za delati i kaj moreju ponuditi samo svoju radnu snagu i ak bog da znanje. Pri meni ni to više ni nekaj, kaj sam pred peniziju. Stana otkuplivam i to bu još oko 12 let trajalo. Slušam kak neki pripovedaju o gruntima, zemli, šumi, nofcima, biznisima... Mene je to sve štrajfalo. Bil sam, kak danas veliju, komunjara. Sam to gledal kak poštenje, pa su me i pajdaši po tomu prešli. Si je svaki znal, kaj zapraf vredi. Ni mi žal. Naj im bu. Ja sam mislil o drugim vrednotama. Ja imam ono kaj v ruku se prijeti nemre. Kaj ne pripada nikomu. Imam toga tolko da navek to mogu deliti okolo, al puno njih to ne vidi. Gledim okolo. Tičice, kukci, pužeki, gliste, mravi, svega na sve strane. Sve nekam ide, sve nekaj dela, živi. Kad zidem vjutro van, za na posel iti, su mi prvi susreti s kosima. Su v parima. Tak jučer vidim jenoga kosa bez kosice. Ga gledim, kaj polako idem, i ga onak pitam: 'Di ti je ona?'. Je onak nekak, ne baš veselo, skakutal i pogledaval se okolo. Je kak čovek. Sam mu sve dobro zaželel i prešel dalje. Vidim uz živicu trage pužih i jenoga zdroblenoga. Ga je po noći morti neko nagazil. Kak je njemu pak strašno bilo. Valjda je kratko trajalo, bogek moj. Zsušena glista, valda još od čera. Kaj ja tu morem? Sam puno put tak glistu z puta maknul, kaj sam videl da ni dobro tud iti. Ovoj je prekesno. Blesavo je gledim i si mislim, kaj zapraf život je? Tu jen od domaćih cuckih se leno vleće. Bi na cestu štel. Ga gledim, a on i mene. Velim mu: 'Nejdi na cestu, te bu auto.' Ak me ko videl si mislil: 'Gle bedaka kak z cuckom razgovara.' Kak da me razme, me gledi, al ipak ide na cestu. Si svoje grunta. Vidi i on da ide auto i se vugne na pločnik k meni. Pa ni nor da ga auto blebne. Kak idem na onu jako prometnu Zagreb – Sisak, a dripec se nakanil ne od mene maknuti, se mu okrenem i mu direkt v lice velim: ' Ajde doma, te bu tam na onoj cesti auto drapil.' Malo naheri glavu i kak da čeka kaj bum mu još rekel. Tak se gledimo, pak si mislim da me valda razmel i se okrenem i pem dalje. Par korakih i se okrenem natrag, a on opet za menom. 'V autobusa nebuš mogel, a ak ostaneš na stanici, ko zna kaj bu?' Moram ga nekak poterati doma, makar ni neznam čiji je zapraf. Pokažem mu z rukom prema natrag i opet mu velim, kratko, kak da ga špotam: 'Doma!'. Ma figu. Bu on mene slušal. Si mogu samo misliti. Sad se ja z bogekom spominjam o tomu i kakti da bu to, kak treba, biti. Naj cucku samo niš grdoga nebu. Sam skrenul na stanicu, a on gledi aute kak juriju. Ja onak z stanice, bogeka molim, da bu kak smo se dogovorili. Si mislim kak siroti niš ne razme i kak buju samo najemput gume zaškripele. Gledim i sebi verovati nemrem kaj vidim. Je cucek gledil aute i kad je bilo za prejti je lepo prešel prek. Si je točno zračunal gde i kad treba. I ni to samo sad. V Gorici je puno cuckih. Stalno prelaziju prek ceste. Neki dojdeju do semafora i čekaju, da čovek ide prek, pa uz njega. Nema veze kaj ga ne poznaju. Drugi pak gledaju kad autih ni. Retko kad kojega auto pokupi. To je tak z onima lutalicama. I tak se ja družim sa svima njima. Ih gledim kak sebi ravne. Neznam ni jednog cucka da grunta ima. Penezih pogotovu. Ste vidli kojeg, da je z penezima v dućan išel. Ma znam ja one kaj v gupcu doma gazdi novine nosiju. To je čist nekaj drugo. Bi rekel, da taj cucek zaprav razme i poštiva gazdu. Si cucki ipak med sebom reda delaju, na neki svoj način. Oni muški na svaki čošek nogu digneju. Oni to tak. Gledim ja sve to i nekak kak da razmem da sam v svemu tome i ja, al ne kak neko kaj je neko, nek kak da sam po svemu tome. Su i svi ti tičeki i svi puži i svi mravlji, gliste, cucki i gdo sve ne, kak del mog živlenja. Nikaj nije moje, kak nekaj gde sam vlasnik, nek sve je to kak del mog živlenja. Gledim i osećam kak sve to se menja i jeno drugom nekaj znači. Kaj bi tu nekaj trebalo moje biti? Pa, sem tu, a kaj više treba. I tak si razmišlam o nekih stvari, kaj počneju se v glave vrteti, a čist na drugo zajde. Baš kak i v ove priče, kaj sam je tu del. Tak to ide. Živ sam čovek, gruntam, gledim.... Prijateli dragi i vi ste tak del mog živlenja. Vas najlepše pozdravla i voli Vaš Mladen i poglečte koji put cucke. Oni vas glediju i čekaju kaj bute .. :) |
Šaran, i to kakav!
- 14:11 -
Komentari (31) -
Isprintaj -
#
|
Uređujem blog kad zazvoni telefon. Vidim na prozorčiću telefona broj. Alac! Opet me dugo nije bilo kod njega. Ono dugo znači bar mjesec ili dva. Dižem slušalicu i onako ne čekajući opalim: 'Gdje si starino? Reci.' 'Pa šta ti ne dolaziš? Ko uvijek samo pričaš da češ doći.', on već spremno besjedi. 'Ma, doći ću. Ne stižem. Čuj, sto stvari. Pa i ovaj godišnji mi prođe.', a u sebi mislim, kako ipak nisam pošten. Ma bilo je kada doći, nego me misli odvuku nekuda na druge strane. Alac, stari frend. Upoznali smo se šezdesetih u 'Klubu omladine' u Gundulićevoj 12. Tamo su se u ono vrijeme okupljali igrači goa Zagreba. Alac je bio tamo strah i trepet. Nitko se ga nije usudio dirati. Njegova je bila zakon. U početku nisam bio u njegovoj škvadri. Bio sam jedan od rijetkih što je samo buljio u crno-bijele kamenčiće. Mene se moglo slobodno pustiti u klub kada je plesnjak i besplatno. Okrenuo bi u sobu gdje se igra go. Ovo s plesnjakom mi je samo smetalo. Oni drmatori uz muziku bi uvijek sav prostor zapušili, a i buka ometa razmišljanje. Nitko me nije dirao, jer me nisu ni primjećivali. Alac, snagator, nije bio sirovina. Tražio je i više i priključio se nama igračima goa. Jednom se jedan od mladih, što je igrao go, trudio protiv jednog od najjačih uz veliku prednost. I pobjedi ga ovaj jači nekoliko puta uz tu veliku prednost i potom se pohvali meni, a ja ko iz topa, ne misleći ništa, opalih. 'Lako je tebi njega tući. Da te vidim kako češ samnom.' Čula su to obojica. Nekoliko dana kasnije, za plesnjaka, kada sam otišao do šanka po sok, presretne me onaj što je izgubio i zaustavi me. Meni ništa jasno nije bilo. Bio je tu u blizini slučajno Alac, uhvatio ovoga brzinom i izbio mu nož iz ruke. Što uradi moja nespretna izjava?! Tko zna što bi bilo, da Alca nije bilo. Ja se tuči nikada nisam znao, a još k tome i nož. Prolazile su godine, Alac je cijelo vrijeme igrao go. Postao je i majstor 1. dana. Sportski građen, jak, okretan, uvijek. Negdje pred rat, kada je već dokučio pedesete, je kao vozač cisterne doživio tešku saobračajku. Izvadili su ga napola savinutog naopačke iz kabine. U traumi je dosta dugo bio na nekim rastezaljkama, jer otišla mu kralježnica. Dolazio sam mu često u bolnicu. Onako nepokretan imao je i probleme s dekubitusom. To mu je bilo teže nego problemi s kičmom. Umalo da nije otišao. Izvukao se Alac, ali ostade vezan za invalidska kolica. Prošlo je od tada oko 17 godina. Drži se starina. Jake mu ruke. Pamet ga služi. Igra i dalje go, ali kaže da ne može puno partija za redom, jer ga nakon druge počinje boljeti glava. Najviše voli u ribičiju. Za mlađih dana je često odlazio na Unu. Una je ljubav njegova. Znao je tamo puno prekrasnih mjesta za provod uz zabačene udice. U novije vrijeme ga smjeste u kolica. Akumulatori puni. Liftom do podrumskih garaža, što su u ravnini zemlje. Časak i Alac već pići iz Travna put Bundeka. Ima i tu svoja mjesta, a i društvo. I, eto, sada, nastavlja Alac na telefon: 'E, da znaš kakvog sam šarana uhvatio na Bundeku.' 'Kakvog?', zanima me, a i da čuje da sam još sa druge strane. 'Mrcina prava. Imam i sliku. Što ne dolaziš da ti je dam?', kori on mene ponovo. 'Doći ću. Doći.', uvjeravam ga. Prošlo je još nekoliko dana i javlja se Alac ponovo. Odlučio mi je poslati sliku e-mailom. Prijatelji dragi pogledajte tu zvijer. Naprijed je šaran, a ono iza Alac. Šarančina je ni manje ni više nego 15 kilograma.  Pitam ja njega: 'Što si uradio s njime?' U mojim riječima kao da je spreman prijekor. 'A, šta bi? Poljubio i vratio u vodu.', onako kao normalno on meni. 'Stvarno?', kao da ne vjerujem. 'A, da šta bi. Tako to ja činim s njima.', on meni. 'E, starino, svaka ti čast!', ja pun hvale. Nešto mi čudna slika i ono što kaže da ga je vratio u vodu, jer vidim da je ova zvijer nekako mirna. Kao da pozira za fotku. Pitam Alca: 'Kakav je to štos, pa ovaj je miran ko beba. Jeli stvarno živ?' Vidi on da ja kopam, pa će kratko: 'Da živ je. Znamo mi kako ga smiriti.' I tako imamo ovdje na slici živa šarana kapitalca kako mirno pozira za blog. Potom je mirno produžio u vodu. A jes' pravi! Tek onako usput, da kažem, da on mene ribički naziva šaranom. Nešto je osjetljiv na šarane. Ovoga je vratio u vodu, a i mene je jednom spasio. Asocira ga ono Smud na smuđ, pa kaže: 'Nisi ti smuđ; ti si šaran.' A, Alac i dalje koristi skoro svako lijepo vrijeme za ribičiju na Bundeku. Znao mi je reči, da što to pišem na ovom blogu. Kakve su to bezvezarije. Neka se uozbiljim i prestanem s time. A sada, evo, baš ću i to o njemu staviti ovdje. Evo, starino, i tebe sam ovdje stavio. I tebe i tog šarana, pa neka vam je. Prijatelji dragi sve vas srdačno pozdravlja i nadasve voli vaš Mladen Starino pozdrav i tebi. Znam da buš ovo čital. |
Kak nas vozaju
- 11:26 -
Komentari (21) -
Isprintaj -
#
Nastojim ne zadržavati se na poslu dulje. Dogovorio sam sa kčerkom Sanjom odlazak u trgovinu namještaja. Nosim potrebne čekove i trebam biti tamo. Tramvaj jedan, pa tramvaj drugi i eto me kod Karingtonke u Novom Zagrebu. Tu trebam prelaziti na bus za Goricu. Na stanici puno ljudi. Sreo sam i susjedu i počinje priča o raznostima. Prolaze busovi za Travno, ali za Goricu nikako. Pitam susjedu koliko dugo ona čeka. Došla je prije mene, a bilo je već ljudi. Pomalo se priključuje razgovoru i jedna žena, što isto čeka gorički. Pričamo o životu, prirodi, odnosima čovjeka prema prirodi. Priključuje se još jedna gospođa. Kao da smo oduvjek u poznanstvu. Bilo je za dušu. Prošlo je oko 45 minuta čekanja i dolazi bus za Petrovinu. Njime možemo bar dio puta do mjesta gdje se on odvaja za Lomnicu. Tamo smo još neko vrijeme čekali da dođe prvi od goričkih busova nakon stanke.Sanja me čekala pred dućanom. Tu je i unučica Leonica. Igra se u malom parkiću pred McDonaldsom. Penjemo se na kat dućana. Desetak minuta trebalo je da obavimo kupnju. Moram napisati i potpisati čekove. Trebalo je još kratko dogovoriti dostavu, ali to obavlja Sanja sama. Sve je OK i izlazimo. Kupujem kruh u obližnjoj pekarnici i žurimo na polaznu autobusnu stanicu u Gorici. Tu je odmah pokraj. Sve u svemu trajalo je to 15 minuta. Priča o javnom prevozu Zet-a za Veliku Goricu tu ne prestaje. Sada tek dolazi ono pravo. Čekamo da nas propusti semafor preko ceste do busa. Na stanici su dva za Zagreb, a meni treba, da njime odem do kuće u Podbrežnici, a to je četiri stanice. Žurim po kamenčiće i ploće za atari-go, da time odem u 'Centar za odgoj i obrazovanje', gdje se s malenima po programu time igram. Već sam u vremenskoj oskudici da sve to obavim, a bez kamenčića i ploča bi se u 'Centru' mogli igrati recimo 'ringe ringe raja'. Oni koji dolaze na go od mlalenih su ipak to već prerasli. Žmigaju oba busa lijevim žmigavcem. Ta neće valjda oba odjednom krenuti? Na semaforu zeleno. Prelazimo žurno. Sanjica nosi Leonu. Busovi u paru kreću. Drugi je tek zakrenuo prvim dijelom, a drugi je još uz rubnik pločnika. Dotrčim do vrata i kucam i mašem prema retrovizoru, da me vozač vidi. Stoji i čeka na uključenje u promet, jer gužva je. Il nas ne vidi, il ne želi otvoriti. Polako se uključio u promet, ali vrata otvorio nije. Odoše oba, jedan za drugim. Osjećam o ćemu se radi. Moj osjećaj liči na frustraciju. Kada sam izašao iz busa, prije kupnje, vidio sam tri autobusa kako dolaze jedan za drugim u grupi. Odoše sada i ovi tako, a ja onako spontano doznajem od čovjeka, što je tu bio, da je sada, 15 minuta nakon mog dolaska, otišlo četiri autobusa, također jedan za drugim. Ova četiri i ona tri, što sam ih vidio kada sam došao, su sedam. Onih petnaestak minuta, što sam bio u dućanu, još su neki prošli. Nebi me čudilo, da je svih desetak, koliko ih je obično na liniji, prošlo u kratkom vremenu. Procjenjujem da slijedi čekanje od sat vremena na bus za Zagreb. No, Sanja, Leona i ja čemo malo pričekati. Ako krenem pješice kući, nemam šanse manje od pola sata zakasniti u Centar. Odlučio sam čekati desetak minuta i onda krenuti do kancelarije otpravnika autobusa Zet-a ovoga kolodvora na kratki razgovor. I bi tako. Busa ni u panju. 'Dobar dan. Može li se ovdje dati prigovor u vezi vožnje autobusa za Zagreb usmeno ili treba pismeno?', ja sa vrata odmah. Trojica su u kancelariji, a vrata bijahu otvorena. Onaj što sjedi okrete se k meni. Mora da je taj glavni. Vidim, ozbiljan čovjek. Druga dvojica naslonjeni na zid. 'O čemu se radi?', pitaju oni mene. Sada ja krećem sa pričom, ali nastojim sve to mirno predstaviti. 'Čekao sam bus u Novom Zagrebu 45 minuta. Ovdje sam nešto obavio u trajanju oko petnaestak minuta. Pred nosom mi pobjegao bus u paru s još jednim. Vozač mi nije otvorio vrata, mada je već kretao, ali zajedno s onim ispred. Trebao je valjda malo čekati. Osim toga, kada sam stigao zajedno su došla tri, a jedan gospodin mi je rekel da su sada jedan za drugi prešla četiri. Mislim da je svih deset prešlo u vremenu od 15 minuta. Sada slijedi čekanje busa za Zagreb od oko sat vremena. Kaj mislite kak je ljudima kaj čekaju?' Zverglal sam to i sada puštam njih da veliju svoje. Jedan, kaj je bil naslonjen, onak još dok sam pričal, veli. 'Ma vidli smo i mi. Prešlo je svih deset.' Onaj kaj je sedel, se polako digel i ide prema meni i veli. 'Vi ste gospon u pravu. Ni to u redu, al valjda je nekaj bilo u prometu. Vite kak je danas gužva.' 'Znam ja to i vidim, al to ni razlog da svih 10 ideju skup.', se ja nedam. 'Valda se nekaj dogodilo, neznam.', mi sugerira mogućnost gospon otpravnik. Ma mi je jasno, da čovek dela svoj posel i da tu niš nemre, al ja bi štel reči. Mi ni lako. Velim:'Ja uredno plaćam. Imam godišnji pokaz. Je malo jeftiniji, al je to nekakvo kreditiranje Zet-a, a kaj dobim za uzvrat? Dečki furaju autobuse svi skup, kaj da se utrkivaju. Ni to vredu. Mi putniki kaj mulci tu čekamo, da koji dojde po nas.' 'Ma, vi ste u pravu', na kaj ja odmah: 'Znam da jesam i zato sam sim došel. Če se nekaj ne poduzme bu nam sve gore. Bi mogel tam z drugima na stanice Bogeka spominjat, kak većina njih, al kaj s tim?' 'Nije ni vozačima lako. Vidite kak je u prometu, kakve su gužve, čekanja na semaforima.', opet će on, a ja opet: 'Al to ni razlog da voziju jedan za drugim. Na polaznoj bi stanici oni odostraga trebali pričekati malo, da se to razvuće. Ova ljudi čekaju na stanici bez veze kad ih nema.' Pripovedam i sve se čudim kak njih tri meni odobravaju. Nema ljutnje između nas. Imam osjećaj kaj da se ni njima to ne dopada i da kaj je to do nekih drugih. Veliju mi da oni u Gorici nemaju busa za ubaciti u liniju. Vidim, a i znam, od prije, da je Gorica posebna cjelina u sustavu, a liniju za Zagreb drži zagrebačka organizacija. Čist mi je jasno da otpravnik u ovom razgovoru ipak nastoji opravdati vozaće, makar vidi da tu nekaj ni vredu i veli: 'Čujte, sad je vreme preuzimanja smjene vozaća. Oni svi kasniju i većina je već trebala predati bus onima drugima. Njihovi ih doma čekaju, a oni trebaju stići do Zagreba da predaju bus. Svima se njima žuri. Nakupila su im se zakašnjenja radi stanja u prometu.'. 'Morem ih ja razmet. Pa su ljudi, al to ipak ni vredu.', i počnem ja o Europi, pa o nezadovoljstvu u Mađarskoj, pa o tome kak ljudi kod nas sve više šutiju. Puna im je kapa. Oni gor svi lepo pripovedaju. Razmem ja i njih i dodam: 'Kaj bi se trebali ozbiljno pobuniti, da oni gor vidiju, da mi razmemo, da oni meljeju praznu slamu, kaj da smo svi mi bedaki, kaj bumo ih samo slušali. Nemre to tak navek i nekaj se mora menjati. Čujte, ak šutke sve to podnosimo, buju oni gor misli kak je sve vredu. Oni se ionak ne voziju s busom. Zato sam ja došel k vama da se požalim. Vi ste otprava busova iz Gorice.' Tak smo se lepo pospominjali. Pak sam malo popričal z jednim kaj je bil naslonjen. Otpremnik je nekaj pripovedal na telefon i mi onda rekel kak je razgovaral s otpremom u Zagrebu i da su poslali jedan izvanredni s linije za Remetinec na 17:45 iz Zagreba. Videl sam kolko je sati i velim: 'Pa taj bi svaki čas trebal i dojti.'. Čekali smo već fajn i dost se ljudi sakupilo na stanici. Taj je išel 45 minut iz Zagreba i došel. Došel sam doma. Pokupil sve kaj mi treba i peške put Centra. Već me mobitelom zval Filip i pita kad bum došel. Javljam im da me čekaju i da bum malo zakasnil. Petnaest minuta zakašnjenja je bilo dovoljno da je grupa mlađih morala na počinak, ali ih je ipal nekaj i ostalo. Kao i obično igrali smo se natječući zarobljavanjem kamenčića. Mi to zovemo atari-go. Ma, sve je ipak vredu. Još nam je i dobro kak bi moglo bit. Sve vas lepo pozdravlja i nadasve voli vaš Mladen |
Upoznajemo svijet
- 15:24 -
Komentari (9) -
Isprintaj -
#
Nikada i nigdje, van vremena i prostora, gdje jest da nije, zar desiti se može išta? Nigdje, gdje išta se desiti ne može, desilo se čudo, ipak. U trenu što jest u vječnosti, bez vremena i prostora, što pripada svijetu ovom u neznatnosti svojoj, prvi osjet. Kao da nastavlja se vječna igra uvijek novih stanja i odnosa. Nešto se našlo nečim dato, što nastoji svojnost održati. Postade netko, tko slijedove postojanja ustrajno čuva datošću svojom. I sve to po svijetu u kojega se desi, kao nitko od nikuda. I ne bje prije toga osjet, i ne bije prije toga opstojnost, i ne bije prije toga netko. Kao da postade netko, što u svijetu samo vjećnim slijedom održava ustrajnost promjene. Ništa se desilo nije, što postade netko. I kao da je sve pripremljeno bilo, da bilo bi. I uvijek tako u pogledu svakom. Svijet je po svijetu, dok nama na čuda liči.I nastavlja se slijed što označen je procesima koji smisao nalaze i onome nekome što opstaje njima. Sve pripremljeno bijaše. Taj netko je mogućnosti imao, zacrtanjem stvaranja po svijetu, da opstati bi mogao u uvjetima što nalik su vjekovima. I sve opstaje u slijedu zacrtanjima. Tko to crta? Kako tako? Zar ima netko što sve to sprema? Zar netko složio je sustav takav? Milioni godina svoj 'glas' nalaze u dijeliću svijeta svakom. Sve je po razlogu nekom i sve će trag ostaviti neki. I slični se oblici, u uvjetima sličnim, slično ponašaju. Tako ujedno se stvore uvjeti za opstojnost po sličnosti u uvjetima sličnim, što karakteristika je prostora opstojnih. Sve nekako razumno i razložno izgleda i umovima našim dostupno. I reklo bi se da ono što bilo je drugačije opstati nebi moglo, pa i nije ni opstalo ni nastalo. Ništa iz ničega nastati ne može. Sve je tako jednostavno, da rijetko tko i pomišlja na to. O jednostavnim stvarima i procesima se kao ne razmišlja. Meni baš to zanimljivo je. Postadoh tako i ja. Od trena toga prvoga stanja, prvoga osjeta, još u meni postoji ono čudo, po kojem kao da postadoh od ničega. To je valjda stoga što nema ranijih sjećanja. Svijest o sebi kao da tu počinje. Vrijeme predrođenja, u jedinstvu s majkom, sigurnost u život stvarana je njenom iskonskom ljubavlju. Pobuđivani su i jačani životni procesi i osjećaji svakoga od nas. Rođenjem dolazimo u izravan dotik sa svijetom nama vanjskim, mada po svijetu tome jesmo. Sigurnost u majke očvrsnula je našu svojnost i takovi dolazimo na svijet. Prva hladnoća, prvo blještavilo, prvi udah na nos i usta i plač istiskom zraka, prva hrana na usta. Kaže se da kreće život u samostalnosti tijelom. Do rođenja stvarane su promjene priridnim slijedom datošću njome. Rođenjem ulazimo u svijet iz početka nov i nepoznat, al spremni za susrete i događaje nove. Naši nas uče. Razvijamo način gledanja, slušanja, govora, hodanja, za što smo pripremljeni. Već ranije nastala je svijst o sebi, a sada suoćeni s puno drugih pojedinku postajemo netko u mnoštvu. Ranije smo bili samo mi i nije bilo potrebe spoznaje sebe već samo postojanja. Novim stanje aktivira se moć zaključivanja tj. stvaranja slike po odnosima stvari u okruženju. Radimo s dijelovima i odnosima među njima. Zanemaruje se većina odnosa prema nama nevažnim stvarima i procesima. Cjelovitost i zajedništvo sve manje ima značaj, mada je to osnova postojanja. Tim zanemarivanjem zanemarujemo i veliki dio procesa i značaja njihovih na naš život. Pojavljuju se brojevi i time i naš značaj kao jedinke u mnoštvu. Pojavljuje se sve više pitanja. Često i bez odgovora. Zanemarujemo većinu od njih smatrajući ih nevažnima. Nemamo vremana sve obuhvatiti i život ima sve više nepoznanica. Puno je zanemarenih činjenica koje nas neugodno iznenađuju. Zanemareno ipak postoji. Stariji nas uče i prenose svoja viđenja i zaključke. Sustavno se prenose znanja. Često ne i načini nalaženja i gledanja stvarnih vrijednosti. Sve više u velikom broju novih činjenica i spoznaja bivamo izgubljeni. Pretvaramo se u sakupljaće nećega što nazivamo znanjem. Nestaje nam kreativnost i slobodna misao. Kao neki arhivari sve više preslagujemo ono što neki su kazivali da je tako, a autoritetima ih prihvatismo. I tako svijet stvaran sve dalje bude od nas dok kao neki arhivari tonemo u dubine naših arhiva. Neki se i izgube u njihovim katakombama. Kako izaći na svijetlost dana? Kako se vratiti životu stvarnom? Vrijedi pogledati gdje i kada smo krenuli putem krivim. Gdje izgubismo mnogi misao našu slobodnu? Gdje odustadosmo sami od sebe? Kada napustismo slobodu što nam je Gospod darovao? Onu istu slobodu kojom bi Njega prihvatili. Onu istu slobodu kojom bi svijesno darivali životom u svijetu koji bi stvarno i slobodno sagledavali. Onu istu slobodu kojom bi voljeli život. Onu istu slobodu na koju bi nam Gospod mogao podariti mudrost života. Učili me stariji kako nešto jest, a nešto nije. Učili što je netko rekao. Učili me što je uspjeh, a što neuspjeh. Učili me što znači sretan biti. Slušao sam i razmišljao. Nisam prihvačao samo zato što tako rekoše. Tražio sam razumjevanjem na sliku što bila bi poput stvarnosti. Odrastao sam i ja godinama. I dolazi vrijeme da mlađima tu i tamo kazujem, a pitam se što ću time postići i kako kazivati. Mladi su ko prazna knjiga koja se piše. Zar da im pišem knjigu. Ne, oni će je sami pisati. Ja tek da im kaže što se to zbiva. Da im kažem kako ja to vidim. Neću kazivatio da je tako, nego da to ja tako vidim. Pokušati ću primjerom svojim, jer to je istina moja. Neću proslijeđivati misli nečije. Misao bez osnove, na kojoj postade, jest kao otrgnuta noga. Za upotrebnost kazivati ću i razloge. Biti ću put kojim će oni ići. I tako se sjetim kazivanja o sebi gdje kazivanje Isusovo jest . ... jer ja sam put.' Velika misao, velika poruka. Isus je kazivao da on je put, jer živio je život po istini jedinoj sviješću po ocu svome Gospodu. Slobodnom mišlju dođoh tome. Da, ja vidim; Gospode ti si život i istina i onaj koji tebi svijesno živi, živi život vječni. No nije do tih riječi. Za razumjeti se spreman treba biti slobodnom mišlju i životnom ljubavlju. Za kraj tek slikica jedna. Nazovem jučer kčer telefonom. 'Šta ima, Sanjice?', upitam. 'Leona čiči na tuti i trudi se', kaže ona. 'A, krenulo je. Uče je u vrtiću?', onako usput pitam. 'Vježbamo mi to već par dana.', i dmah potom prekida samnom i govori. 'Leonči, čiči još. Ne dirati to, bekino je.' 'Ah, kojeg li veselja.', odmah konstatiram ja. 'Ma, evo je opet. Ne dirati to.', pričekam malo i javi se Sanjić opet. Morali smo prekinuti, da se sredi situacija. U mislima mojima vidim Leonicu. Kojeg li otkrića. Kaka je u tuti! Osjet je onaj iz pelena, ali vidjeti kaku, to je već otkriće. Mislim si. 'Stvarno veliko je to otkriće.' Prijatelji moji dragi sve vas srdačno pozdravlja i nadasve voli vaš Mladen |