Nastojim ne zadržavati se na poslu dulje. Dogovorio sam sa kčerkom Sanjom odlazak u trgovinu namještaja. Nosim potrebne čekove i trebam biti tamo. Tramvaj jedan, pa tramvaj drugi i eto me kod Karingtonke u Novom Zagrebu. Tu trebam prelaziti na bus za Goricu. Na stanici puno ljudi. Sreo sam i susjedu i počinje priča o raznostima. Prolaze busovi za Travno, ali za Goricu nikako. Pitam susjedu koliko dugo ona čeka. Došla je prije mene, a bilo je već ljudi. Pomalo se priključuje razgovoru i jedna žena, što isto čeka gorički. Pričamo o životu, prirodi, odnosima čovjeka prema prirodi. Priključuje se još jedna gospođa. Kao da smo oduvjek u poznanstvu. Bilo je za dušu. Prošlo je oko 45 minuta čekanja i dolazi bus za Petrovinu. Njime možemo bar dio puta do mjesta gdje se on odvaja za Lomnicu. Tamo smo još neko vrijeme čekali da dođe prvi od goričkih busova nakon stanke.
Sanja me čekala pred dućanom. Tu je i unučica Leonica. Igra se u malom parkiću pred McDonaldsom. Penjemo se na kat dućana. Desetak minuta trebalo je da obavimo kupnju. Moram napisati i potpisati čekove. Trebalo je još kratko dogovoriti dostavu, ali to obavlja Sanja sama. Sve je OK i izlazimo. Kupujem kruh u obližnjoj pekarnici i žurimo na polaznu autobusnu stanicu u Gorici. Tu je odmah pokraj. Sve u svemu trajalo je to 15 minuta.
Priča o javnom prevozu Zet-a za Veliku Goricu tu ne prestaje. Sada tek dolazi ono pravo. Čekamo da nas propusti semafor preko ceste do busa. Na stanici su dva za Zagreb, a meni treba, da njime odem do kuće u Podbrežnici, a to je četiri stanice. Žurim po kamenčiće i ploće za atari-go, da time odem u 'Centar za odgoj i obrazovanje', gdje se s malenima po programu time igram. Već sam u vremenskoj oskudici da sve to obavim, a bez kamenčića i ploča bi se u 'Centru' mogli igrati recimo 'ringe ringe raja'. Oni koji dolaze na go od mlalenih su ipak to već prerasli. Žmigaju oba busa lijevim žmigavcem. Ta neće valjda oba odjednom krenuti? Na semaforu zeleno. Prelazimo žurno. Sanjica nosi Leonu. Busovi u paru kreću. Drugi je tek zakrenuo prvim dijelom, a drugi je još uz rubnik pločnika. Dotrčim do vrata i kucam i mašem prema retrovizoru, da me vozač vidi. Stoji i čeka na uključenje u promet, jer gužva je. Il nas ne vidi, il ne želi otvoriti. Polako se uključio u promet, ali vrata otvorio nije. Odoše oba, jedan za drugim. Osjećam o ćemu se radi. Moj osjećaj liči na frustraciju.
Kada sam izašao iz busa, prije kupnje, vidio sam tri autobusa kako dolaze jedan za drugim u grupi. Odoše sada i ovi tako, a ja onako spontano doznajem od čovjeka, što je tu bio, da je sada, 15 minuta nakon mog dolaska, otišlo četiri autobusa, također jedan za drugim. Ova četiri i ona tri, što sam ih vidio kada sam došao, su sedam. Onih petnaestak minuta, što sam bio u dućanu, još su neki prošli. Nebi me čudilo, da je svih desetak, koliko ih je obično na liniji, prošlo u kratkom vremenu. Procjenjujem da slijedi čekanje od sat vremena na bus za Zagreb. No, Sanja, Leona i ja čemo malo pričekati. Ako krenem pješice kući, nemam šanse manje od pola sata zakasniti u Centar. Odlučio sam čekati desetak minuta i onda krenuti do kancelarije otpravnika autobusa Zet-a ovoga kolodvora na kratki razgovor. I bi tako. Busa ni u panju.
'Dobar dan. Može li se ovdje dati prigovor u vezi vožnje autobusa za Zagreb usmeno ili treba pismeno?', ja sa vrata odmah.
Trojica su u kancelariji, a vrata bijahu otvorena. Onaj što sjedi okrete se k meni. Mora da je taj glavni. Vidim, ozbiljan čovjek. Druga dvojica naslonjeni na zid. 'O čemu se radi?', pitaju oni mene.
Sada ja krećem sa pričom, ali nastojim sve to mirno predstaviti. 'Čekao sam bus u Novom Zagrebu 45 minuta. Ovdje sam nešto obavio u trajanju oko petnaestak minuta. Pred nosom mi pobjegao bus u paru s još jednim. Vozač mi nije otvorio vrata, mada je već kretao, ali zajedno s onim ispred. Trebao je valjda malo čekati. Osim toga, kada sam stigao zajedno su došla tri, a jedan gospodin mi je rekel da su sada jedan za drugi prešla četiri. Mislim da je svih deset prešlo u vremenu od 15 minuta. Sada slijedi čekanje busa za Zagreb od oko sat vremena. Kaj mislite kak je ljudima kaj čekaju?' Zverglal sam to i sada puštam njih da veliju svoje.
Jedan, kaj je bil naslonjen, onak još dok sam pričal, veli. 'Ma vidli smo i mi. Prešlo je svih deset.' Onaj kaj je sedel, se polako digel i ide prema meni i veli. 'Vi ste gospon u pravu. Ni to u redu, al valjda je nekaj bilo u prometu. Vite kak je danas gužva.'
'Znam ja to i vidim, al to ni razlog da svih 10 ideju skup.', se ja nedam.
'Valda se nekaj dogodilo, neznam.', mi sugerira mogućnost gospon otpravnik.
Ma mi je jasno, da čovek dela svoj posel i da tu niš nemre, al ja bi štel reči. Mi ni lako. Velim:'Ja uredno plaćam. Imam godišnji pokaz. Je malo jeftiniji, al je to nekakvo kreditiranje Zet-a, a kaj dobim za uzvrat? Dečki furaju autobuse svi skup, kaj da se utrkivaju. Ni to vredu. Mi putniki kaj mulci tu čekamo, da koji dojde po nas.'
'Ma, vi ste u pravu', na kaj ja odmah: 'Znam da jesam i zato sam sim došel. Če se nekaj ne poduzme bu nam sve gore. Bi mogel tam z drugima na stanice Bogeka spominjat, kak većina njih, al kaj s tim?'
'Nije ni vozačima lako. Vidite kak je u prometu, kakve su gužve, čekanja na semaforima.', opet će on, a ja opet: 'Al to ni razlog da voziju jedan za drugim. Na polaznoj bi stanici oni odostraga trebali pričekati malo, da se to razvuće. Ova ljudi čekaju na stanici bez veze kad ih nema.' Pripovedam i sve se čudim kak njih tri meni odobravaju. Nema ljutnje između nas. Imam osjećaj kaj da se ni njima to ne dopada i da kaj je to do nekih drugih. Veliju mi da oni u Gorici nemaju busa za ubaciti u liniju. Vidim, a i znam, od prije, da je Gorica posebna cjelina u sustavu, a liniju za Zagreb drži zagrebačka organizacija.
Čist mi je jasno da otpravnik u ovom razgovoru ipak nastoji opravdati vozaće, makar vidi da tu nekaj ni vredu i veli: 'Čujte, sad je vreme preuzimanja smjene vozaća. Oni svi kasniju i većina je već trebala predati bus onima drugima. Njihovi ih doma čekaju, a oni trebaju stići do Zagreba da predaju bus. Svima se njima žuri. Nakupila su im se zakašnjenja radi stanja u prometu.'.
'Morem ih ja razmet. Pa su ljudi, al to ipak ni vredu.', i počnem ja o Europi, pa o nezadovoljstvu u Mađarskoj, pa o tome kak ljudi kod nas sve više šutiju. Puna im je kapa. Oni gor svi lepo pripovedaju. Razmem ja i njih i dodam: 'Kaj bi se trebali ozbiljno pobuniti, da oni gor vidiju, da mi razmemo, da oni meljeju praznu slamu, kaj da smo svi mi bedaki, kaj bumo ih samo slušali. Nemre to tak navek i nekaj se mora menjati. Čujte, ak šutke sve to podnosimo, buju oni gor misli kak je sve vredu. Oni se ionak ne voziju s busom. Zato sam ja došel k vama da se požalim. Vi ste otprava busova iz Gorice.'
Tak smo se lepo pospominjali. Pak sam malo popričal z jednim kaj je bil naslonjen. Otpremnik je nekaj pripovedal na telefon i mi onda rekel kak je razgovaral s otpremom u Zagrebu i da su poslali jedan izvanredni s linije za Remetinec na 17:45 iz Zagreba. Videl sam kolko je sati i velim: 'Pa taj bi svaki čas trebal i dojti.'. Čekali smo već fajn i dost se ljudi sakupilo na stanici. Taj je išel 45 minut iz Zagreba i došel.
Došel sam doma. Pokupil sve kaj mi treba i peške put Centra. Već me mobitelom zval Filip i pita kad bum došel. Javljam im da me čekaju i da bum malo zakasnil. Petnaest minuta zakašnjenja je bilo dovoljno da je grupa mlađih morala na počinak, ali ih je ipal nekaj i ostalo. Kao i obično igrali smo se natječući zarobljavanjem kamenčića. Mi to zovemo atari-go.
Ma, sve je ipak vredu. Još nam je i dobro kak bi moglo bit.
Sve vas lepo pozdravlja i nadasve voli vaš Mladen
Post je objavljen 06.10.2006. u 11:26 sati.