prepreke

Nisam joj uzalud dala nick Tornado (8). Jučer smo se vraćali preko Zrinjevca doma, s pesom, i sreli frendicu s kćerkom i njihovim pesom. Kćer već ima 20 godina. Malo je ružnjikava, ali jako simpa. Kad smo se približili, Tornado ju pita: a zašto ti je oko prema unutra? Moja frendica umre od smijeha (to je dakle poticaj za još), a Tornado ponavlja pitanje ko da je sumanuta. A zašto, a zašto.....
Ova se ljuti, vidi se, a mala ne posustaje. Onda je primijetila prištiće. To si moraš istisnuti. To ti moja mama radi. Moraš i ti. Imaš ih puno. Ova je već proključala. Idemo doma mama, veli. Ja se kao pravim cool, moja frendica uporno umire od smijeha, tako da Tornado ne popušta. A zakaj ti je kosa tak jako narančasta i tak smiješnog oblika? A pas? Kaj ti je pas retardiran kad ne zna doć? Sad više nije bilo smiješno. Dirnula je tam di nije smjela. A sve luđakinja ponavlja bez prestanka. I glasno. Dere se ko manijak. Frendica je na podu, samo se smije, a njena kćer se diže s klupe i odlazi. Sad se kao pozdravljamo, a ja sam gotova. Od bijesa.
Izgovorim maloj sve kaj se može izgovorit. Uđemo u haustor, i puknem ju po leđima par puta. Odredim kazne za ovaj tjedan. I nemrem doć k sebi od užasa. To je sve moja krivica. Svi oni koji mi govore da odgajam djecu divljački, ipak imaju pravo. Nitko nema tako neodgojeno dijete. Svi su pristojni, znaju pozdravljati, biti uslužni, dragi.
Starija, Kvisko odradi neku bazičnu pristojnost samo kad mora. Rođendan, Božić i to bi bilo to. A bazično znači ovo: izdrži biti za stolom s familijom dok traje samo jelo. I to njeno. Nakon toga odlazi u svoju sobu. Kaj da ona tam priča? Dosadni su. Sad će me to mučiti neko vrijeme. Nema veze sa slikovnicom, ali šta je tu je.