prepreke

Dražesna i ja smo pregledale tonu dječjih crteža i odvojile one koji mogu glumiti podlogu za crtarije. Treba nam sad skener.
Imam ja jedan doma od pred sto godina i nadobudno krenem uključit to staro čudo. Umax Astra 610 p. Oni koji znaju što je to umiru od smijeha. Ne i ja. Lijepo ga uključim, čekam da kompjuter vidi novi hardver. Ništa. Ok. Onda uzmem njegov cd s driverima, probam instalirat. Ma treba se samo uhvatit za trbuh i grohotom smijat. Kao što se Striček jednom smijao na moj pokušaj učenja PhP-a. Mislim, taj skener je star 10 godina!! To je u informatičkom smislu jedna era, tako da je ovaj od prije nove ere. Ne samo da se ne može instalirati nego me moj kompjuter upozorio da ako nastavim s instalacijom da će me ozbiljno kaznit. Ošamarit. Pa sam naglo prekinula...
Super. Ni to ne smijem. Sad moramo okolo moljakat one koji imaju skenere. Ima moj Blažesni u firmi neki, al je za A4 a nama treba bar A3. Mislim, nakon što sam pročitala sve o izdavanju knjiga na Blogovom kolcu, ovo je samo mali kamenčić na putu.
Kad sve napravimo, i počnemo obilazit izdavače, onda tek počinje borba s vjetrenjačama.
U međuvremenu sam malo olabavila oko cd-a. Razgovarala sam s onim svojim prijateljem koji je mislio da smo neprijatelji. Hoće radit to s cd-om, ali sad ne može. Al hoće kad patentira svoj izum. I on se bori s vjetrenjačama i nije mu lako. Pa mislim, nije neka priša. Ja ću furat ovo s Dražesnom, pa kad bude, bude. A ako u međuvremenu bude i cd, OK. Ako ne bude, bit će kasnije. Mora.

Danas je baš ludilo. Ujutro smo svi otišli svojim školskim putevima, a Dražesna se htjela naći sa mnom jako brzo. To smo odgodile za sutra ujutro, ona nešto ima pa ćemo zajedno prčkati po kompjuteru. U školi (gdje radim al ne mogu reć gdje ni što jer bi se brzo prepoznali pa bi bilo frke) nije bilo niš posebno: zašto moramo učit baš to, koji će nam to k.... u životu, a di je sex? Jako me zanima kaj će ti mladi ljudi radit u životu. Rado bih pisala o dogodovštinama i njihovim biserima koji su hororski, ali ne smijem. Niš ne smijem. Zaboravila sam pitati Stričeka da li smijem tu pisati i reklamirati njegovu firmu.
Srela sam jednu frendicu isto slikaricu pa me pitala kad ćemo raditi moju slikovnicu. Kaj bu sad još navala ilustratora? A pred neko vrijeme nisam znala di da počnem. Čak se malo nafurila, pa sam joj rekla da već pišem drugu. Nije daleko od istine. To radim između vođenja Tornada na karate i u muzičku školu, instaliranja muževog kompjutera (nemrem stavit zvuk nikak), kuhanja ručka, učenja sviranja klavira moje mame (jer želi obnovit znanje iz djetinjstva), odlazaka doktoru zbog gripe, zubarima, pripremanja rođendana.......
Posveta u knjizi ostaje.......

U čekanju sličica, radim stvari koje nemaju veze ni sa čim. Danas sam išla ono usput kod svoje doktorice koju sam jedva našla u Domu zdravlja jer nisam znala ni tko mi je doktor ni gdje mi je karton, da pitam za jednu svoju malu tegobu. Imala sam neki ogavni prišt na jeziku ko baba Roga, pa mi je dopi.....da ga stalno napipavam i gledam. Plašila sam djecu i pristojne ljude s tim. Ova moja doktorica koju ću sada zapamtiti gdje je i tko je, poslala me u Gundulićevu ulicu na faks. Tamo sam došla ko tuka, ne znam ni kuda da se javim, sto ljudi čeka, zagušljivo... Kad, naravno, neki moj frend silazi niz stepenice i ooooooo, pa kaj tu radiš, ja mu isplazim jezik i on padne skoro na pod. Ajd' sa mnom, i vodi me do neke čekaone, drito u ambulantu i veli tam doktorima to mi je sestrična, dajte ju obradite.
Uh, neugodno mi je zbog onih vani, al kaj da radim? Da odem van? Sjedim već na stolici, njh trojica mladih gleda moj jezik. Ja skoro puknem od smijeha: oni dvojica drže jezik s nekom maramicom i gledaju ga s povećalom. Treći kima glavom i govori neke riječi: etimologija, trauma, papila, nominativ, dativ... Onda mi je jedan od njih reko da će oni sad to spalit. Nećete ništa osjetit, samo neki miris. Pečenog mesa. Nešto kao ćevapi. Na to sam se ipak počela smijati na glas, morala sam pljunut tu gazu od smijeha. I sad više ne mogu plašit ljude, jezk mi je drven od anestezije, a i dalje čekam da mi Dražesna nacrta neku sličicu.

Ponekad imam dojam da od svega neće biti ništa. A trenutno me SAMO to zanima. Ne da ne bude ništa nego da bude sve.
Dok sam bila u kupaoni palo mi je na pamet nekoliko ideja i sve sam bacila u blokić. Prvo, Dražesna će crtati i motive iz tih mojih priča na šalice. Svaka priča će imati jednu šalicu. Današnje knjižare prodaju sve i sva pa to neće biti čudno. Sutra ću ju izvest na kavu i obznanit joj ovu ideju. Mislim da joj se već i sad vrti u glavi, a tek poslije ovog će valjda past u nesvijest. Sad više ne putuje, pa ima vremena za crtanje.
Drugo, ako se ikad ostvari ta ideja s cd-om, imam ideju muzike koja bi se trebala vezati opet za svaku priču. Neće biti komplicirano, svaka priča će imati jednu pjesmu u drugom stilu - country, salsa, rock... Sve instrumentalno, samo jedan instrument, najviše mi pada na pamet gitara koju jedan mali svira božanstveno, a isto tako imam prijateljicu (etabliranu al' ne pripada estradnjacima) koja pjeva i ako bi ona pjevala, to bi bio solo glas, nešto kao Diva dance iz Petog elementa. Duga rečenica.
Promijenjene priče se još malo dorađuju, ali mislim da sam ih dobro oblikovala.
A mogu i djeca pjevati. Samo onda moram izmislit pjesme ili ih netko drugi mora, a to komplicira stvar.
No, uvijek moram kočiti svoja stremljenja jer di sam ja od toga? Još nemam ni jednu ilustraciju. Imam pola ilustracije koju sam sama napravila. Imam samo pokazanu dobru volju eventualne ilustratorice...