prepreke

U čekanju sličica, radim stvari koje nemaju veze ni sa čim. Danas sam išla ono usput kod svoje doktorice koju sam jedva našla u Domu zdravlja jer nisam znala ni tko mi je doktor ni gdje mi je karton, da pitam za jednu svoju malu tegobu. Imala sam neki ogavni prišt na jeziku ko baba Roga, pa mi je dopi.....da ga stalno napipavam i gledam. Plašila sam djecu i pristojne ljude s tim. Ova moja doktorica koju ću sada zapamtiti gdje je i tko je, poslala me u Gundulićevu ulicu na faks. Tamo sam došla ko tuka, ne znam ni kuda da se javim, sto ljudi čeka, zagušljivo... Kad, naravno, neki moj frend silazi niz stepenice i ooooooo, pa kaj tu radiš, ja mu isplazim jezik i on padne skoro na pod. Ajd' sa mnom, i vodi me do neke čekaone, drito u ambulantu i veli tam doktorima to mi je sestrična, dajte ju obradite.
Uh, neugodno mi je zbog onih vani, al kaj da radim? Da odem van? Sjedim već na stolici, njh trojica mladih gleda moj jezik. Ja skoro puknem od smijeha: oni dvojica drže jezik s nekom maramicom i gledaju ga s povećalom. Treći kima glavom i govori neke riječi: etimologija, trauma, papila, nominativ, dativ... Onda mi je jedan od njih reko da će oni sad to spalit. Nećete ništa osjetit, samo neki miris. Pečenog mesa. Nešto kao ćevapi. Na to sam se ipak počela smijati na glas, morala sam pljunut tu gazu od smijeha. I sad više ne mogu plašit ljude, jezk mi je drven od anestezije, a i dalje čekam da mi Dražesna nacrta neku sličicu.