Ponekad je krivo vino.
nedjelja , 20.03.2016.Taman kad čovik pomisli kako je dobro, ponovno se vrati na početak. A meni je toga zbilja dosta.
Nekako, svaki put kad dođem s otoka na neki malo duži period, kao na primjer sada, pošto su praznici, ko da mi se vrate emocije. Ko da svaki put u gradu patim, a na otoku prebolim. Valjda jer sam tamo dovoljno daleko, a tu...
Uglavnom, sve je bilo super. Osjećala sam se dobro, skroz zadovoljna činjenicom da sam solo. I lipo mi je. Stavrno je. A onda je sinoć nas šest žena izašlo van. Prvo na večeru, di smo više popile nego pojele. Bili su tamburaši i baš je bilo dobro. Odmah do nas, stol sa šestoricom muškaraca. Sasvim neloših. Kažem ja Petri, vidi njih, baš su ok, bilo bi lipo upoznat ih. Ne radi barenja, kažem, već čisto radi upoznavanja, i druženja, i zezanja. Mislim zašto ne? Ljudi smo, socijalna smo bića. Što fali zajebanciji, zabavi, novim poznanstvima? Da sad ne duljim, nas šest ženskih smo ćakulale, pile, pivale. Nit su oni obadivali nas, nit smo mi njih. U jednom momentu, dok sam nešto govorila, i po običaju gestikulirala i mlatarala rukama, prolije mi se vino iz čaše, i nekako to vino dohvati jednog od njih iza. Ja kažem, joj, oprosti, a on, i još ovaj jedan do njega, druge nisam ni vidila pa ne znam kako su oni - reakcija ono - ma kako da vam opišem? Ko da sam ga skinula, umočila mu košulju u litru crvenog vina, ko u onim reklamama za pervol, i vratila mu je nazad. Iziritirana reakcija, kolutanje očima. A doslovce, dvi kapi su ga poprskale po rukavu, ništa, zbilja. Osim toga, jebem mu, to su stavri koje se dešavaju, pobogu. Da je taj tip bio iole normalan čovik, reka bi, nema veze, i još bi pritom možda uspostavio neku komunikaciju ili što god već. Mislim, meni iskreno ta njegova reakcija govori samo da je ukočena, ograničena, i bahata osoba. Na stranu on, mene je to napizdilo na nekoj višoj razini. Muški u ovom gradu su većinom takvi. Koja vam je pička materina? Jel se možete ponašati normalno? Žene kod nas ne prilaze baš puno muškarcima, jer će tip u ovom gradu, ako mu žena priđe, izreagirati ko budala, ta će ženska ispasti glupa što mu je prišla, a on će otići doma suh, kao što svaki vikend ode, jer je ukočena, ograničena i bahata osoba. Koja se ne zna ponašati sa ženama. Čast iznimkama. Muškarci, jel vam teško biti ono što jeste? Osim ako točno to i jeste - seronje. Neki dan prolazimo pored arheološkog, i stoji plakat tamo, u potrazi za dalmatinskim neandretalcem. Znači, nas tri smo u isto vrime rekle, hahaha nek naprave đir po varoši.
Ja ne želim težiti imanju nekoga. Ali zapravo, zbilja želim imati nekoga. Međutim, mišljenja sam da želimo biti u vezi samo onda kada smo emocionalno nestabilni. Kad imamo emocije prema nekome. Ili kad nam se čini da smo prebolili nekoga, a nismo, znamo da s tom osobom nećemo biti, al još nam je tu. Unutra. Kad smo takvi, stalno vičemo, joooj, da bar nekoga nađem, joooj, da bar imam dečka. I tu sam se ja vratila na početak. Ne znam, možda sam mamurna, pa sam u tom nekom osjetljivom momentu. Znam da ću sutra ujutro biti okej. Al sad nisam.
Išli smo u ovaj jedan klub u koji ja rijetko idem, al taj moj, taj đubar koji mi je očito tiha patnja, tamo je dio inventara. Ili je barem bio, jer u zadnjih nekoliko miseci kad god bih tamo došla, a to je bilo možda triput, nisam ga vidila. Ni sinoć ga nije bilo. U mojoj glavi to je bio momentalan alarm na uzbunu, u stilu, naša je neku pa ga nema vanka, i aj ća. Čim sam to pomislila, odmah sam se razjebala. I sad se pitam, pa dobro, koji je meni više k. Ono, glupačo, get over it već jednom. I tako sam otišla na fesjbuk, na kojem nisam bila od prije nove godine. Ni njega nisam vidila od prije nove godine, i jednostavno sam morala otići na tu najgoru društvenu mrežu u povijesti, koja je učinila više emocionalne štete među ljudskom populacijom nego išta, samo da vidim, makar tamo, što se događa kod njega. Priznajem, bilo me ful strah. Onoga što bih tamo mogla naći, jel, al okuražim se i kliknem na njegovo ime. I vidim da je jučer sudjelovao u nekoj utrci koja je trajala brutalno dugo. Dakle, nije ni čudo što nije bio vanka. Tu mi je bilo malo lakše. A onda nastavim skrolati dalje i vidim sve neke šaljive slike i videa, sve nešto na temu seksa. I žena. I opet, banana osjećaj se vratio nazad. On ima nekoga, on ima nekoga. Da moj mozak ima zvuk, to bio alarm za zračnu uzbunu. Točno bi mi se tako glasao.
Da se mi razumimo, ja ne znam ima li on nekoga. Isto tako, želim da nema nikoga. Također, neću se nikad s njim pomiriti, nikad nećemo opet ništa, jer to više jednostavno ne može biti. I zašto onda nikako da se rišim tugice kad je on u pitanju? Zašto, zašto? Hoću biti mirna. Skroz. Ne želim se bojati da ću ga vani viditi s nekom drugom. Ne želim se bojati viditi njegovo ime na news feedu. Sebi sam odavno obećala, neću više plakati radi stvari koje ne idu, ne mogu biti, koje na kraju krajeva ja sama ne želim, i stoput sam to obećanje prekršila. Kako da održim vlastita obećanja, kako.
Sad pijem kavu, i pišem ovo, i osjećam se samo mrvicu bolje. Mislila sam da će to biti malo više. Nekako nam svima pisanje bloga dođe kao ispušni ventil, lakše je nekad napisati tok svijesti i gluposti koje nas muče, nego ih izgovoriti naglas.
Vjerojatno je krivo vino. To kad smo se opile jučer, pile smo domaće crno, a milijun pisama nam je opjevalo što crno vino čini za emocije i neostvarene ljubavi.
Tugica.
komentiraj (10) * ispiši * #
GUBITAK VREMENA
petak , 18.03.2016.odma da vam kažem, nikako ne volim kad objavim nešto na blogu, a ono samo tri, četiri, pet komentara. a kad nijednog nema, tek tad ne volim i gotovo. i na fejsbuku mi je to išlo na živce, ja napišem neki duhoviti status, a nitko ništa. zato sad fala bogu ne korustim fejsbuk više, jer ljudi očito nemaju nikakav osjećaj ni za humor, ni za duhovitu komunikaciju, a da ne spominjem kako su svi sve pozaključavali i nitko više ništa ne objavljuje osim nekih tamo fotošopiranih fotografija sa društvenih zbivanja na koje bi mi svi drugi trebali biti ljubomorni, i više ne moš viditi ni di su ti simpatije ni što rade. fesjbuk je izgubio onaj svoj pravi smisao, a to je špijuniranje ljudi. zato ga više ne koristim. iz principa. i hoću da mi se komentira sve što objavim. bez kritika.
nego, zadnjih dana mi se piše, al kad pročitam ove neke starije moje pisanije, gadi mi se koliko znaju biti glupaste i ispatetizirane. s druge starne, većina ljudi na blogovima samo nešto mudruje, jednostavno ti to tako dođe na blogu valjda, al stavr je u tome da su ta mudrovanja isfurana. ono, ništa novo ne čuješ. i zato sad pišem ovako, najgluplje što mogu, odma direkt u blog i direkt to što napišem ide u objavu, i baš bih vas volila počastiti nekom super pričom. ali što da vam kažem? da sam jutros bila na kavi, ručala, brat mi je reka da sam se stvarno udebljala, ja njemu da žene u menstuaciji dobiju bar dvi kile, on meni da tu informaciju nije trebao znati, da sad sidim na balkonu, utrnula mi je noga, pijem kavu i od sunca nemam pojma što tipkam jer se na ekranu ništa živo ne vidi, i objavit ću točno takav post pa da vidimo koliko sam točno fulala. hvala vam na pažnji, vama koji ste izgubili dragocjene minute svog života čitajući ovo a da pritom niste naučili ništa. :D
P.S. sad pokušavam objaviti ovo, i piše mi da sam pogrešno odgovotrila na sigurnosno pitanje, kojeg nigdi nema. mislim stavrno, ovo je u rangu s onim kad moram sama sebi staviti komentar da bi mi se post vidio. oću i aplikaciju za mobitel, ja kad preko njega uđem na ovaj blog poruka za kolačiće mi je priko cilog ekrana, i kad klinknem slažem se, in dalje stoji i na miče se. mislin stvarno!o.O
P.P.S. sad me stavrno već nervira. kakvo sigurnosno pitanje? KAKVO? #$%#""%"&#"$
komentiraj (10) * ispiši * #
NIKAD LIVADA NIJE SAVRŠENO OSUNČANA
četvrtak , 17.03.2016.živa je istina, da ja na ovom otoku nađem muža, meni bi život bio savršeno potpun. mada, ne mogu se požaliti ni ovako. radim super posao, odem na zumbu, odem na jogu, imam tu depilaciju i masažu, čak i kuham, što stavrno govori o tome kako mi je ok.
danas mi govori ane u dućanu, kaže, jebate, što je tebi dobro. ti da se odi udaš, bilo bi ti idealno.
mene vam ovdi svi pokušavaju udati, osim moje oli, kolegice mi. ona jedina zna da ako se dogodi super, ako se ne dogodi ovdi desit će se u gradu ili negdi drugdi, svejedno ti je, kaže. ali kako god da okreneš, željka u dućanu prijeti da će oni mene ovdi utopiti tako da mi bude isto ka i njima, jer se samo dođem narugati i onda se vratim u grad. kažem vam, meni je dobro, jer me još nisu utopili. uostalom, ono nešto malo muških što valja na otoku ionako je zauzeto vezama sa nekim bezveznjačama, tako da me možda ipak ne utope tu. kako bilo da bilo, utopili oni mene ili ne, nikad se nisam osjećala kompletnije nego sada, i to baš jer sam solo. kad se navikneš na neke veze ili bilo kakve odnose sa suprotnim spolom, jednostavno postaneš slijep na činjenicu da nikome ne treba veza da bi bio potpun. ljubav zamaže oči, stekneš neku ovisnost o osobi s kojom si, misliš da ćeš umrit bez nje i sve to. a zapravo, istina je posve drugačija. toliko toga čovik može napraviti kad ga ne sputava veza. nemojmo se zavaravati, veza uvijek u nečemu sputava. uvik se prilagođavaš, jer jebi ga, jedino tako to može funkcionirati. međutim, totalno zavidim osobi koja će biti sa mnom. stavrno zavidim. ja da nađem sebe, to bi bio spektakl. iako, u ovom momentu, čak ni samu sebe ne bih volila upoznati, koliko je meni super ovako. otok je sunčan, nitko me ne pila, sve sam deblja i dupe mi je sve veće što je baš dobro.
al dakako, nikad život nije sjajan. uvijek postoji neka sjena koja padne i na najosunčaniju livadu.
jutros se ja budim, pet sati je bilo, probudili me bolovi. menstruacija, da. popijem tabletu, i krenem na ve ce, otvorim vrata, kad na zidu odmah pored školjke - macaklin. samo sam se vratila nazad u krevet s pritiskom u mjehuru čekati da tableta počne djelovati. agonija, kažem vam. nikad livada nije savršeno osunčana.
komentiraj (12) * ispiši * #
najružnije živo biće ikada.
srijeda , 16.03.2016.upravo me umalo strefila kap. išla sam se malo protegnuti, jer me bole leđa i trebam masažu, kadli ugledam onu ružnu, ogavnu, ogavnu guštericu na zidu. odskočim ja od straha, pojuri i ona. ukipim se ja, ukipi se i ona. i stojimo tako i gledamo se, i nakon nekoliko trenutaka, uđe nazad u utor iz kojega je izašla. očito pametniji popušta.
mislim stavrno, zima je, pa to su litnje životinje. ja ne mogu, preružne su, nije prirodno da gušter nije zelen i nije prirodno da ima isto stanište kao čovjek. u stavri, jebe se meni di je njoj stanište, samo nek nije tamo di živim ja. sad sam požderala cilu dorinu napolitanku od muke, a trebala mi je biti večeras za seriju. jel može netko, molim vas, doći i rišiti to. wc otvaram tako da prvo odgurnem vrata pa polako provjeravam miče li se što. živim u strahu. tako su ružne.
upomoć.
komentiraj (13) * ispiši * #
MEĐUNOŽNO GURALO
utorak , 15.03.2016.danas u dućanu za vrime odmora suptilno sam ukazala poštaru ivi da bi trebao početi voziti biciklu koju su mu dali tako što sam rekla: JA NE RAZUMIN ZAŠTO OVAJ POŠTAR OVDI JOŠ UVIK NA MOTORU DILI POŠTU I TROŠI GORIVO UZALUD KAD SU NAFTNI RESURSI IONAKO PRI KRAJU, UMISTO DA SE VOZI NA BICIKLU KAO SVAKI POŠTENI POŠTAR OVE ZEMLJE, na što je poštar ivo meni uzvratio: JEL ZNAŠ TI KAKO SE PRAVILNO NA HRVATSKOME KAŽE BICIKL, TO TI SE ZOVE MEĐUNOŽNO GURALO I TI BI TO TRIBALA ZNATI KAO JEDNA UČITELJICA
uglavnom. bicikl vam se zove međunožno guralo, ako niste znali. ja svoje međunožno guralo nosim na remont u petak, da mi promine gume i podmažu što se podmazati da, tako da mi međunožno guralo bude spremno sad za proljetne dane. volim otić s prijateljicama na slaju međunožnim guralom. da. koliko vas je ovo pročitalo s perverznim primislima? koliko?
ccc, prestrašno.
komentiraj (8) * ispiši * #
zašto, bože, zašto
ponedjeljak , 14.03.2016.zadnjih dana me drži neki ljuti blues. da, u pms-u sam. i već tjednima imam poriv pisati na blogu, ali jedino o čemu želim govoriti je netko koga nemam hrabrosti izgovoriti naglas. pa tako čitam poeziju. opet sam se vratila nezvalu, ujeviću i mary oliver. takav je život valjda. dođe ti ta poezija katkada, pa te odnese u neki svoj san. i onda kad me uzme takvo raspoloženje, i poželim nešto zapisati, zvučim samoj sebi dosadno ko sto proliva, jer u stavri želim biti sarkastična. hoću napisati neki tekst o ljudskoj gluposti. želim biti duhovita. bar se meni duhovite stvari u životu događaju. ali ne, ja sidnem za laptop, i sve što iz mene izlazi je patetika, patetika, patetika, dosada, dosada, dosada, emotikon na govno i onaj koji povraća. on mi se sviđa, nećemo biti skupa jer se ja njemu ne sviđam, a i ima drugu, i umisto da kažem sebi, preglup je jer pored mene ovakve ima drugu i ko ga jebe, ja tu nešto patetiziram i nisam sposobna napisati ništa pametno osim možda drobljenja o ljubavi koje nema. bravo ana, baš si pametna. ono, za popizditi. čovik kad to čita, točno bi pomislio da nisi ni duhovita ni zabavna ni super, ko što jesi. i zašto su u bosni preveli novu knjigu orhana pamuka a kod nas je nema ni u najavi?
zašto, bože, zašto?
komentiraj (19) * ispiši * #
