ćaća

utorak , 28.06.2016.

Danas sam se sitila onog dana prije dvi godine kad mi je ćaću odnila bolest. Inače mogu normalno o tome pričati, ali nekad se tako sitim onog osjećaja kad znaš da je gotovo, i raspadnem se tad pomalo na proste faktore. Godinu ipo dana se borija. I vidili smo svi da pati i koliko ga boli. ali nekako, živ čovik sve podnese, pa kad bi ga vidija da se smije i normalno razgovara, imaš nadu da se ništa loše neće dogoditi. Iako znaš dijagnozu, i svjestan si da se bliži kraj. Al taj, baš taj zadnji trenutak kad je izgubio svijest, bio mi jedan od najbespomoćnijih momenata u životu. Čudno mi je samo koliko je sjećanje na osjećaje u tom trenutku živo. Mislim... Ti osjećaji tuge iz tih dana su i dalje snažni. Svaki puta me poklope. I onda mi se skupi sve, i sve mi se pomiša, i aj ća. Ta zadnja dva miseca kad je ćaća bija loše, ja sam upoznala nekog. Da nije bilo njega, sve bih to puno, puno teže podnila. Izvukao me od te tuge doma, i baš me činio sretnom, iako nisam bila od volje za sreću tih dana, i nekako sam se tad i zaljubila, a onda je otiša ćaća, a nedugo nakon i taj netko, ali je taj netko samo otišao, nije više ni važno. Oću reći, život ti uvik da nešto lipo u trenutcima kad ti je potrebno. A uvik ti je, nekako, potrebna ljubav. Taj život, čudo je. Treba ga voliti, stavrno treba.

Sebe smatram osobom koja zna uživati u njemu. Volim se smijati. Volim popiti čašu viška, doduše u zadnje vrime sve manje ovo s viškom, al dođe to valjda s vremenom. Volim pivati. Plesati obožavam. Volim... Što volim? Volim društvene igre, prijatelje, obitelj, brodove. Volim razgovarati, slušati muziku, zapaliti joint. To doduše nisam misecima, al volim, i to samo sa odobranim ljudima. Volim kino. Obožavam. I pročitati knjigu. Volim dobru hranu, i otić u restoran ponekad, i volim otić u Zagreb, i volim ovu našu zemlju kakva god da je, obožavam je, i volim more, i običaje, i dozu tradicionalnosti, i ljude koji me nasmiju. Volim spontane muškarce, i volim seks. Volim svoj posao. A najviše od svega volim ljubav.

Život tako proleti, kad se sitim ćaće. Svakog bitnog trenutka koji mi se ikad desio, pamtim najviše po osjećaju u meni. Kad ga se sitim, bez obzira nakon koliko godina, osjećaj je tu, skoro pa onoliko snažan, i vidim da sve povezujem sa emocijom. I mirisima.

Uvik ću te voliti, ćaća.

Život proleti, a bez ljubavi, strasti i topline, i nije neki život. I tu sam ja zapela. Nešto je puno pogrešno zadnjih miseci. I krajnje je vrime da vratim konce u svoje ruke.

romantika, ljubav i izlasci

nedjelja , 26.06.2016.

Danas sam gledala Policijsku akademiju. Ne pitajte. Bila je na teveu valjda po iljaditi put, al ja guštam gledati te filmove iz osamdesetih i devedestih. Valjda jer sam tad bila dite i svaki film mi je bio oduševljenje. Pravo da vam kažem, dan danas mi je jedan od najdražih Tango i Cash, a glumac Kurt Russel. Najozbiljnije. Kako bilo, u filmu su se ono dvoje policijskih partnera, tip i ženska, malo zaljubili. Pa su išli na dejt. Pa na ples. Obukla je svoju najlipšu haljinu. I točno sam poželila da i mene netko tako izvede. Onako, romantično i duhovito. Da i ja obučem svoju najlipšu haljinu.Prvo na večeru. A onda negdi zagrljeno plesati neki stiskavac i rokenrol.
Al u ovom gradu nemaš di plesat stiskavac, a bome skoro pa ni rokenrol, sve i me da kojim slučajem zgodan, visok i zabavan muškarac izvede na romantičan sudar. Sve neka loša elektronika za pijane turiste. Ja mislim da je to računica vlasnika ovih barova danas, puštajmo im što goru glazbu tako da se što više napiju da prežive izlazak. Ili je do mene, ali izlasci su mi već neko vrime teška dosada. Jednostavno, ne da mi se. Ne znam bi li možda bilo drugačije da vanka svira nešto drugo, da ljudi nisu tako ukočeni, nemam pojma. Prije nekih sedam do deset godina, živile smo za vikende, i imao si klub u gradu u kojem si imao dobru rock glazbu, i bila je nekakva domaća atmosfera, tako si lako upoznavao ljude, i svi su težili zabavi. Imao si i klub di se puštala ova domaća glazba, i tamo bi te ponila ova naša pisma i opet su svi bili spontani. Raspivani. Rasplesani. A sada, odeš u onaj jedan od tri kluba u gradu di se pušta koliko toliko podnošljiva elektronika i hip hop glazba, i nije da nema ljudi koji plešu. Ima ih. Cure u ranim dvadesetima još uvik se znaju zabavljati. Al u principu, svi nešto stoje, piju, gledaju okolo. Ne daj bože uspostaviti kontakt očima il nešto takvo, odma se svi nešto uznemire. Odma da napomenem, ja prva ne uspostavljam kontakte očima, ja sam od ovih što gledaju okolo. Al to je samo zato jer smatram da sam prerasla te stvari i evoluirala u muško ženskim odnosima na način da prihvaćam komunikaciju jedino sa zabavnim likovima koji imaju muda prići mi. Takvih, pogađate, nema.
Što ja znam, meni je nekako s vremenom ljubav postala najvažnija. Istovremeno, oko mene je toliko single ljudi, i razvedenih, i svi bi tili nekog i nešto, al ne poduzimaju baš ništa. Tako je i kad izađeš vanka. Gužva u kojoj se ne možeš pomaknuti, a svi su tako daleki. Zadnji put tako stojim sa frendicama i gledam okolo, jer to je ono što, primijetili ste, ja radim kad izađem. Nemojte me krivo shvatiti, komunikativna sam ja. I uvik sam okružena s masu ljudi. Frendicama. I ponekim frajerom kojeg već dugo znam i baš smo si dobri. I gledam tako okolo, i pitam se, traže li svi ovi ljudi kad izađu nekoga s kim im izlazak neće ostati samo na tome? Ono, koliko tih ljudi traži ljubav kad izađe? Pitala sam to i ove moje frendice, od kojih je samo jedna imala komentar da traže nekog koga će pojebati, a ne ljubav. Taj odgovor mi se nimalo nije svidio. Tražite li vi, solo ljudi koji čitate ovo, ljubav kad izađete van?
Ja valjda tražim. Meni je najlipši izlazak bilo di s nekim tko mi se sviđa. A pošto nemam nikoga, odlučila sam da više ne idem vani. Nema mi goreg nego kad sutradan moram biti mamurna cili dan, a radi ničega. Bar da sam onaj tip ženske koji pokupi frajera i poseksa se, bilo bi neke koristi od mamurnog propalog dana. Nego ništa, samo sanjam o seksu i čekam pravog tipa. Nadam se da će biti zgodan. I otvoren. Zbilja se nadam.