Danas sam gledala Policijsku akademiju. Ne pitajte. Bila je na teveu valjda po iljaditi put, al ja guštam gledati te filmove iz osamdesetih i devedestih. Valjda jer sam tad bila dite i svaki film mi je bio oduševljenje. Pravo da vam kažem, dan danas mi je jedan od najdražih Tango i Cash, a glumac Kurt Russel. Najozbiljnije. Kako bilo, u filmu su se ono dvoje policijskih partnera, tip i ženska, malo zaljubili. Pa su išli na dejt. Pa na ples. Obukla je svoju najlipšu haljinu. I točno sam poželila da i mene netko tako izvede. Onako, romantično i duhovito. Da i ja obučem svoju najlipšu haljinu.Prvo na večeru. A onda negdi zagrljeno plesati neki stiskavac i rokenrol.
Al u ovom gradu nemaš di plesat stiskavac, a bome skoro pa ni rokenrol, sve i me da kojim slučajem zgodan, visok i zabavan muškarac izvede na romantičan sudar. Sve neka loša elektronika za pijane turiste. Ja mislim da je to računica vlasnika ovih barova danas, puštajmo im što goru glazbu tako da se što više napiju da prežive izlazak. Ili je do mene, ali izlasci su mi već neko vrime teška dosada. Jednostavno, ne da mi se. Ne znam bi li možda bilo drugačije da vanka svira nešto drugo, da ljudi nisu tako ukočeni, nemam pojma. Prije nekih sedam do deset godina, živile smo za vikende, i imao si klub u gradu u kojem si imao dobru rock glazbu, i bila je nekakva domaća atmosfera, tako si lako upoznavao ljude, i svi su težili zabavi. Imao si i klub di se puštala ova domaća glazba, i tamo bi te ponila ova naša pisma i opet su svi bili spontani. Raspivani. Rasplesani. A sada, odeš u onaj jedan od tri kluba u gradu di se pušta koliko toliko podnošljiva elektronika i hip hop glazba, i nije da nema ljudi koji plešu. Ima ih. Cure u ranim dvadesetima još uvik se znaju zabavljati. Al u principu, svi nešto stoje, piju, gledaju okolo. Ne daj bože uspostaviti kontakt očima il nešto takvo, odma se svi nešto uznemire. Odma da napomenem, ja prva ne uspostavljam kontakte očima, ja sam od ovih što gledaju okolo. Al to je samo zato jer smatram da sam prerasla te stvari i evoluirala u muško ženskim odnosima na način da prihvaćam komunikaciju jedino sa zabavnim likovima koji imaju muda prići mi. Takvih, pogađate, nema.
Što ja znam, meni je nekako s vremenom ljubav postala najvažnija. Istovremeno, oko mene je toliko single ljudi, i razvedenih, i svi bi tili nekog i nešto, al ne poduzimaju baš ništa. Tako je i kad izađeš vanka. Gužva u kojoj se ne možeš pomaknuti, a svi su tako daleki. Zadnji put tako stojim sa frendicama i gledam okolo, jer to je ono što, primijetili ste, ja radim kad izađem. Nemojte me krivo shvatiti, komunikativna sam ja. I uvik sam okružena s masu ljudi. Frendicama. I ponekim frajerom kojeg već dugo znam i baš smo si dobri. I gledam tako okolo, i pitam se, traže li svi ovi ljudi kad izađu nekoga s kim im izlazak neće ostati samo na tome? Ono, koliko tih ljudi traži ljubav kad izađe? Pitala sam to i ove moje frendice, od kojih je samo jedna imala komentar da traže nekog koga će pojebati, a ne ljubav. Taj odgovor mi se nimalo nije svidio. Tražite li vi, solo ljudi koji čitate ovo, ljubav kad izađete van?
Ja valjda tražim. Meni je najlipši izlazak bilo di s nekim tko mi se sviđa. A pošto nemam nikoga, odlučila sam da više ne idem vani. Nema mi goreg nego kad sutradan moram biti mamurna cili dan, a radi ničega. Bar da sam onaj tip ženske koji pokupi frajera i poseksa se, bilo bi neke koristi od mamurnog propalog dana. Nego ništa, samo sanjam o seksu i čekam pravog tipa. Nadam se da će biti zgodan. I otvoren. Zbilja se nadam.
Post je objavljen 26.06.2016. u 23:56 sati.