plava brazda

srijeda, 30.07.2008.

SRIĆA

Kad me ugledala Prva je nasmijana dotrčala.



Onda je poletila reć Drugoj da san došla.



Druga je ubila oko pa se mrgodila šta ju budi.



Al čin me čula i vidila sva se ozarila.

APDEJT - za Sanju
Izvješće s terena - maloprije san došla do zidića, slala dimne signale, mavala, al od D. ni traga ni glasa.

ponedjeljak, 28.07.2008.

SUNCE, VITAR...

Čitan ove dane :
Postavljanje golemih instalacija za solarnu energiju u Sahari moglo bi pomoći podmiriti sve veću potražnju za energijom u Europskoj uniji preko nove velike mreže, prenose europski mediji prijedlog koji uživa potporu Francuske i Velike Britanije.

A ima nas koji godinama trubimo slično, al niko ne čuje.
Evo šta smo otprilike trubili prije misec-dva ode :



Hrvatski energetičari još uvijek razmišljaju dogmatski na fosilnim gorivima, dakle nafti, plinu i ugljenu ali razumne države razmišljaju drugačije. Kako izaći iz ovisnosti o fosilnim gorivima ozbiljno razmatraju i Kraljevina Švedska, Republika Austrija, SAD, ...
Pri tome sva ta tri slučaja odgovaraju: bez nuklearki.
Po svim relevantnim autorima preskočen je vrhunac proizvodnje fosilnih goriva, znači nije pitanje da li će ih nestati, pitanje je kad će.
Šveđani su na referendumu odbacili nukelarnu elektranu.
Švedska ima biomasu, mi je nemamo, ali mi zato imamo sunce.
Izgleda da je u Americi oko 30 posto solarne energije u igri, Austrijanci tek rade projekt i njihova procjena je će oni bez fosilnih goriva definitivno moći živjeti tek 2060. ili 2080
To je proces koji traje desetljećima.
Moramo brinuti kakav svijet ćemo ostaviti našim unucima, svijet Mad Maxa ili nešto bolje.
Nama trebaju alternativne varijante koje nisu dogmatske.
Tipičan primjer su vjetroelektrane, pri čemu je sigurno da ima zona gdje ih ne smijemo postaviti zbog ptica.
Hrvatska ima vjetra, a ima i privatnih investitora iz Austrije koji su spremni napraviti vjetroelektrane i dati Hrvatskoj dvije tisuće megawata a to su dvije “nukelarke” na vjetar u Hrvatskoj.
Dali su papire prije dvije godine Ministarstvu gospodarstva i traže lokacijske dozvole.
Naš je sustav star i ne može primiti više od 360 megawata, znači oni nam od vjetra mogu dati šest puta više nego što je HEP spreman primiti.
U Danskoj i Njemačkoj je bilo isto, ali tamo su napravili redizajn sustava.
A u Hrvatskoj se ne razmišlja avangardno: ajmo sustav redizajnirati, popraviti, nego nećemo dečkima dati dozvolu.
I idemo radit nuklearku!
Postoji jedan veliki problem, a to je da investitor donosi svoju tehnologiju na naša brda i nama prodaje naš vjetar umjesto da to budu Končareve turbine i elektrane, gdje će biti zaposleni hrvatski radnici i da stupove rade hrvatski škverovi.
Perverzno je da ima više solara u Malmoeu na sjeveru Europe nego u mediteranskom Splitu !
Solarizacija Dalmacije je test inteligencije bilo koje hrvatske Vlade !
To je toliko očigledno da je čista glupost i interes lobija da se to ne realizira.
Oko vjetroleketra i solarne energije uvijek je priča da su to premale količine...
Vjetroelektrane nisu stalno u pogonu i to je činjenica, ali kad rade mi bi vjetrom mogli pokriti pola svojih potreba.
Da dobijemo snagu nuklearke u Dalmaciji treba solarnim ćelijama pokriti 1.100 hektara površine.
Zvuči puno, ali samo golf igralište na Srđu je 310 hektara !
Dakle mi s tri golf igrališta na Srđu rješavamo nuklearku Dalmacije !
U solarima.
Pri čemu to nije izgubljen teritorij, pod tim solarima možete uzgajati jagode ili lubenice !
Sa tri golf-igrališta na Srđu pokrivena solarima ili krovovima tih ukupnih gabarita pokrivenih solarima, plus energija vjetra koju nude investitori, dobijamo struje koju bi nam davale tri nuklearke.
Kad nema vjetra i nema sunca treba imati alternativni sistem, ali ovo je sigurno nešto što ide.
Taj alternativni sistem postoji u zemljama kao što je Švedska, u nas ne postoji, nego kupi nuklearku pa si riješio problem !
Cijena nuklearke je dvije i pol milijarde eura, koje Hrvatska nema.
Govori se o hrvatskoj nuklearki, a to će biti samo hrvatski teritorij, mi nemamo tehnologiju nuklearke, moramo je kupiti od Francuza ili koga god već, imat ćemo pristupne hrvatske ceste, beton i teren i to je to.
Uran nam dolazi iz uvoza, obučavanje inžinjera dolazi izvana i sve drugo.
Po čemu je hrvatska nuklearka hrvatska osim hrvatskog teritorija i hrvatskih kupaca te struje ?

subota, 26.07.2008.

PETAK ITD.

Jučerašnji nije bija 13.-ti, al ima nešto u petku
Odma ujutro odlučila generalno očistit filtericu za kavu.
E, kad san završila gledan pločice oko špahera, aj manit ću i njih.
Sad moran i špaher zajedno sa samočistećon pečnicon, grrrrrr...
Ona se samočisti kad ju ja čistin.
Ne moš na taj novi sjaj ostavit polumasne kuhinjske elemente pa san dovatila i njih, a nije red zanemarit frižider i ledenicu.
I tako, malo pomalo i neplanirano cili san dan orljala po kužini i sitnicama u njoj, a ja san ljubiteljica kiča, iman ih mali miljun.
Jedva se stigla tuširat za na vrime se nasadit isprid tv i gledat Oluju, bezvezni filmić, taman da se odmorin, pustin mozak na pašu.
Ritko se nasadin isprid tv, možda 10 puta godišnje, al ako se namistin oću svoj mir.
Zvrrr....
Mlađa, šta ću, javin se.
-Kupila san ti 5 kili babura, sad će ćaća donit pa ih ispeci, a moš koju i napunit.
-Jesi poludila, 5 kili babura iman peć 2 dana, čistit 3 dana, a punila san paprike i poslala ti prekjučer ?
-Je, al ja ih volin, baš san se zaželila pečenih, lipo sve ispeci, filetiraj i pola mi pošalji.
Mrak mi je pa na oči, al dobro.
Početak filmića nisan vidila, to me uvik ražesti, uopće ne volin ništa gledat ako nisan vidila početak.
Nekako se ubacujen u filmić kad eto joj ćaće, nosi paprike, navija se ka mažinin, komentira, govori, pita, ajme !
Zvrrr...
Sridnji, ko zna odakle zove, moran se javit.
-Jel mi doša faks ?
-Di si, koji faks, jesi vidija danas onaj Quantasov s rupon, dobro su prošli ?
-Faks od prijatelja, u Zurichu san, jesan, vidija san taj boeing. Pa šta ? Rekla je Mlađa da ti je kupila paprika za peći i punit, aj ostavi malo za me i Moju, eto me u nedilju kući. Znaš, niko tako lipo ne sprema paprike.
Bit će čuja kako pušen pa se počeja ulizivat :
-Kupija san ti bili Marlboro.
Stalno vodimo rat oko Marlbora, on nikad nije volija dim, a ja redovno tražin da mi kupi u duty free pa grinta i ne da mukte jer kaže da me neće trovat.
Umisto odmora i filmića do ponoć ispekla 23 babure, 15 ostavila za napunit, do ure noću ponovo čistila dio kužine, umorila se na mrtvo ime i prezime.
Jutros se ranije digla, triba ić kupit meso, onda ga sama samlit, pa sve kerefeke koje činin kad punin paprike, zato blagu jesu najbolje na svitu.
A tek očistit, filetirat i začinit one ispečene
Do noći se neću izvuć iz kužine, a sutra ih eto na ručku.
I di san bila, šta san radila ovaj vikend ?
A nigdi i ništa

četvrtak, 24.07.2008.

BANKA

Ajme uživancije !
Morala san u banku.
Bit će bilo oko 10 i po ujutro kad san ušla.
Svita puno, od 6 šaltera radu 2.
Super, tako triba usrid lita u gradu na Jadranu, u vrime kad je promet 10 puta veći nego obično i kad nije dan za kupanje pa se sve živo razmililo po gradu.
Briga vlasnike za raju, raja je tu da gubi zalud svoje vrime i živce, da stoji, čeka i muči kako bi ju ti isti vlasnici komodno opljačkali.
One dvi zaposlenice za šalteron odgovaraju i na telefon koji non-stop zvoni, a iza njih stoju i pričaju njih 4-5.
Raja se ogledava, sve čekan kad će neko puknit ka balun.
I je, čovik stranac sa ženon i dvoje dice ispalija, počeja govorit da kakvi je to balkanizam da besposlene službenice laprdaju dok se dvi ubijaju od posla, a raja se gomila, neće doć na red do preksutra.
Svi ga gledaju sa smješkon i kimaju glavama, one šta pričaju najprije stale, onda se ljutito uputile na svoja radna mista.
Znan da in nije bajno i da bi sigurno tribalo zaposlit još koga da ih može zaminit ako i kad moraju pridahnit i ne ljutin se na njih.
Kad bolje promislin ni vlasnik nije kriv šta oće i može u nas radit kako ga je volja i sve ono na šta u svojoj zemlji ne bi ni pomislija.
Pa san lipo na glas rekla strancu da je to banka u vlasništvu njegovih zemljaka a ne naša balkanska, a ostalima da se bezobrazna krađa našeg vrimena, redovi, cijene, nezaposlenost, rasprodaja tla i baštine te ostale trice rješavaju na izborima, do tad prosvjedima pa i građanskin neposluhon.
Malo me čudno pogledali, sekund stali, a onda zborno povlađivali.
E.

utorak, 22.07.2008.

DOŠA I ON

Nisan previše virovala da će doć, al je.
Prije 5-6 dana zvali na fiksni iz T-coma da je u prvon misecu 2007. g. isteka ugovor za adsl i oću li produžit.
Čudin se kako onda koristin adsl i kako stižu računi, kažu da uredno plaćan pa nisu imali razloga prikinit uslugu.
Aj dobro, velin nek produži ugovor, on meni da ok i da mi šalje digitalac, akcija darivanja je u tijeku.
Sinoć doša SMS od overseasa, imaju paketić od T-coma za me, nek javin kad san kući.
I evo ga na, lipi mali crni, nosit ću ga sobon kad san u crno-biloj robi



Ajme meni, jadna ti san, koliko ima dijelova i žica, sve se nit ne vidu na sliku.
I uputstva na 64 stranice napisane gustin, sitnin slovima.
To nikad neću pročitat, neću i gotovo.
Rađe ću sist na avion, otić u Topfield nać onog bodulca šta je ranije dobija Olympusa i u sve se razumi pa nek mi pješke pokaže di, šta, kad triba pritisnit za okinit.



Na telefon T-com reka da je mukte a doša račun na 1,00 kunu.
Da nisan lina sad bi se išla bunit, privarilo me

nedjelja, 20.07.2008.

EVO IH

Dobro šta Prva s tri godine nosi jednodjelni kupaći, dugu kosu i pozira ka pravo žensko



al Druga se s tri i po miseca igra ka velika i sve pogledava prema laptopu, bojin se da će ga za koji dan pitat



Jesan li spominjala nove aute ?



Stariji ih svaku godinu i po do dvi minja jer je puno na putu, mora bit šta sigurniji kad se vozi sam, pogotovo kad vozi njih dvi, al ovo s čin je sad doša nije auto, ovo je autobus Audi Q7

petak, 18.07.2008.

STIŽU

Do večeri će moje dvi Prinčipeše doć, ne ode u grad nego na vikendicu kod druge bake.
Minja se raspored, svaki dan ću se do njih vozit 30 km vamo-tamo il ić brodicon kad iman više vrimena.
Lani se Prva sa svoje dvi godine bacala s broda u more bez obzira na dubinu, ka vrtuljak, odma bi se popela po skalinama pa opet skok, nikad stat.
Druga nema još 4 miseca, pričekat će iduće lito za skakat s broda.
Za bit s njon tribat će više ić auton i sidit prid vikendicon.
To mi ne leži, puno je svita, moraš uvik imat in robu, namistit facu.
Nikad nisan volila taj vikendaški dio, tu je 90% ljudi iz grada, onih koji samo 15 km dalje imaju kuće i stanove u kojima živu.
Plažu, restoran i igralište di smo se za ditinjstva i mladosti skupljali volin, al ovo ne.
Puno je prinemaganja, glume, priblezgavanja, ulizivanja, olajavanja.
Dosta njih tamo živi po principu "nek susjed vidi šta smo moćni, složni, lipi, pametni", živi se za pokazat se drugima, ne za guštat.
Najprije se žalosnin pogledon ošacuje one koji su došli istin auton ka lani.
Mislin, stvarno, di to ima vozit dvi sezone istu makinu ?
Pa se onda ošacuje ima li dvi iste nove aute i zlobno gušta ako ima, padne u depresiju ako je naša auta jedna od te dvi iste.
Gleda se ko šta kuva, jel na stolu vino il vrhunsko vino, ko je kome doša za ostat par dana a ko na kavu na kojoj se svak fali sa svojima i kritizira sav ostali svit.
Evo, već me zabolija mozak.
Al isplati se pritrpit za bit s Prinčipešama.

srijeda, 16.07.2008.

STISLO

Stislo sa svih strana.
Grad zaudara čin pune jugo, zbog novog kolektora.
Ulupalo se, opralo, miljune i miljune naših kuna u njega, plaćamo jednu od najskupljih voda u državi a sad kad je proradija ne moš od smrada živit.
Direktor Vodovoda i odvodnje, tip za sva vremena i sve pozicije, čovik s najvećon plaćon u gradu i dakako, odani član ZNA SE koje partije, lakonski odgovara iziritiranon narodu :

-Ol ste mislili da će govno prolazit a da neće smrdit ?

Čovik zna.
Drugi smrad dolazi iz Morinjskog zaljeva, mista s najkvalitetnijin likovitin peloidima u Europi.
Vlast kaže od cvitanja mora, znanost i pamet kažu da taj razlog ne može proć, nešto drugo je u igri.
Stižu prvi obračuni HEP-a po poskupljenju.
E, tu se Vlada iskazala, prekršila je ne samo proceduru donošenja odluke o poskupljenju nego i cili niz zakona, pa i ustavnu odredbu o zabrani diskriminacije.
Diskriminirani su, naravno, Dalmatinci jer im nije omogućeno korištenje drugih izvora energije ka što je plin pa oće-neće spadaju u one s najvećon potrošnjon i poskupljenjen.
Opet će siromašniji jug plaćat razvoj bogatijeg sjevera.
Gori na sve strane, vatrogasci nemaju kad zraka uvatit.
Ima još, al meni je i ovo puno previše

ponedjeljak, 14.07.2008.

IDEMO KUĆI

Za spuštat se na Podgoricu avion triba malo pikirat, meni gušt, al većina se plaši, osobito šta je u toj kruni od planina bila velika nesrića JAT-a.
Došli kasno popodne, odma sili u autobus za Žabljak.
Vozali se i vozali, nikad prić tih par kilometara jerbo nan je kolega domaćin kraj svakog kamena il stabla ima ispričat šta se tu kroz povijest dogodilo.
Na po puta ispalili na živce, zborno zagrintali :
-Oš više umuknit, jebote, nismo ti mi turisti nego kolege.
Malo se ofendija, drugu smo polovicu puta ipak prošli brže.
Lipi komforni planinski hotelčić, frizer, fitness, sve pet, al priroda...
Priroda je nestvarna, prilipo Crno jezero, šuma...
I spiza, dočekala nas večera od miljun domaćih mirisa i okusa, pole kunpira pečene u kori, kajmak, vrhnje, panceta, janje, domaći kruv, ma koji kus kus, paelje i slične trice, sve se to može sakrit u mišju rupu prid ovin.
Zaružili do kasna.
U pet ujutro probudija me šušur.
Šta ću nego krenit u restoran na kavu, a tamo...
Za šankon sidu dva u kožusima od ovčje kože, truse rakije ka da je voda, sve daje na vonj znoja, ovaca i alkohola...
To su pastiri šta u blizini čuvaju ovce, u hotelu su ka u kući.
Ajme, kakvo dobro jutro, puca glava, o želucu neću ništa reć !
Svaka čast ljudima, duboko cijenin njih i njihov posal, al ne može se u 5 ujutro od hotelskog restorana napravit birtija, tako se ne razvija turizam.
Zadnji let ove ture bija je za Ljubljanu.
Postigla san rekord, od 23 dana puta, 11 dana i noći u komadu bez postelje, samo tuš i naprid naši

subota, 12.07.2008.

ŠTA VIŠE ZNAŠ...

Čin smo ušli u sobe dobro smo se zaključali a onda je počelo naguravanje namještaja na balkonska vrata i prozore.
Cila naša ekipa na ovom putu, iz sve tri države, su turistički radnici, mi smo znali ono šta drugi ljudi nisu, zato smo i došli razgovarat s vlasnicima hotela, kolegama iz turizma i vlastima.
Šta više znaš više se plašiš.
U grupama turista koji su dolazili puno prije dogodilo se nekoliko silovanja, gotovo uvik bi kriminalac noću uša u sobu priko balkona i napa zaspalu ženu.
Zataškalo se, novih slučajeva nije bilo, al bilo je pritužbi na pipkanje i nesigurnost.
Kavu smo pili s devinin mlikon, gustin, slatkastin, bež boje.
Tili ić u suk, to dođe ka naša kalelarga, uska ulica u centru grada s nizovima dućana, al ne moš tek tako, tribalo je napravit strategiju.
Do centra je vozija hotelski đip, išli smo u grupicama od 3 muška i 1 ženska, tako okružena svojima žena može sigurno hodat po suku, čak i provavat tunike.
Tamo volu pipat žene, najviše bujne plavuše, al nije in mrsko ništa šta se kreće.
Muški se ubili živi pratit nas po suku.
Za ručkon nadležni domaćini razumili da sve moraju dovest u savršeni red i sigurnost.
E, a mi uvečer kasno u hotelski disco. De luxe.
Kako je koji od nas proša kroz vrata nako je nesta, ka da je propa u crnu rupu.
Unutra je bija mrkli mrak, treštala je glazba i vidija se koji žar od duvana.
Čin je na sekund stalo treštat čulo se nas kako se zovemo da izađemo.
Skupili se s vanjske strane vrata, svakog je unutra baren uštipnilo, i muške i ženske.
Digli smo dreku do neba, došlo je u hotel u roku keks sve šta je tamo išta značilo, disco je zatvoren, rastirani za uvik iz njega domaći "ugledni gosti".
Sutra smo išli na Crveno more.
Dvi deve ležu u pješčanoj vali, šporko od njih, težak miris širi se naokolo, more bezvezno.
Onda u pustinju, noćili u šatorima.
Pa u Sousse i u Tunis.
Sad je tamo ka u svin drugin turističkin destinacijama, mi smo možda malo pretjeravali s panikon računajući da se bolje derat za ništa nego da nan sutra nadrljaju turisti.
Još samo Žabljak i ovo skoro misec dana dugo putovanje s puno događaja i nimalo sna bit će gotovo.

četvrtak, 10.07.2008.

PRŽINA

Let Faro-Tunis.
Prilipa, vedra noć, avion se diga da će priko Gibraltara na Afriku, onda uz njen sjeverni, mediteranski rubni dio do Tunisa.
E, da ne bi, javlja kontrola leta da nan mora prominit koridor, triba otić na Španjolsku, Korziku, Italiju, Albaniju, Grčku pa Tunis.
Duplo letenja, duplo goriva.
Nema veze, i nako smo na letu svi domaći, pijuckamo viski, zezamo se, pivamo, 2-3 štrebera zakunjali.
Uru i po leta dulje, isto smo za čas došli nad Tunis di je počelo pravo veselje.
Pustinjska oluja, nema dozvole za slijetanje.
Pržina se digla nebu pod oblake, vitar podivlja, vidljivost nula, a mi nemamo goriva, već potrošili duplo od planiranog.
Veli pilot da idemo na Monastir, spuštat se moramo pa kom obojci kom opanci, nek stavimo putovnice u zube da nas mogu lako identificirati, ko oće nek se na brzinu izopija, zapali duvan, i nako više ništa nije važno.
Poslušali šta je reka, smijali se, pivali, neki su i plesali, onda smo morali sist, vezat se i malo pričekat za znat oćemo li na zemlju u komadu il u komadićima.
Letila san puno, svugdi i sa svin mogućin kompanijama, ne sićan se lipšeg, mekanijeg, ugodnijeg slijetanja.
Pilot velemajstor.
U hotelu nas dočeka kus kus za večeru mada je prošlo 3 ure u noći.
Malo smo jeli, žurili u sobe di smo imali važnog posla prije tuširanja i doručka.

utorak, 08.07.2008.

SUDBINA, NOSTALGIJA

I tamo je tovar tovar, a borša s pivcon, vrsta tapiserije, za nosit štrace na kupanje

On je niz bilih kuća smištenih na 7 brežuljaka, otud mu ime Bili grad, lip, čaroban, ljubezan, živ, otvoren...
Uživali smo u starom dilu Alfami, tužnon fadu-sudbini i glazbi saudade-nostalgiji, čežnji za domon.
Dva dana je za Lisabon i puno i malo, dovoljno da se zaljubiš u njega, malo da ga istinski zavoliš.
Sve žene svita su lipe, al Španjolke su nan se učinile lipše, strasnije od Portugalki, muški podjednaki.
Žurili smo na jug, u Faro, glavni grad turističke regije Algavre di nas je čeka domaćin, njihov ministar turizma.
Olala, koji je to doček bija !
Oko ponoć doletili, odma nas odvelo u Vilamouru, jedan od najvećih turističkih kompleksa u Europi.
Smistilo nas u dio u kojen odsjedaju predsjednici i premijeri raznih država i s nama na večeru iz bajke, s fadon, saudade i folkloron.
Isprid svakog je bilo miljun pjata svih veličina, 20 čaša, 20 pinjura, toliko žlica, pa žličica i noža, pripali se bešteka.
Jedan konobar je služija najviše nas dvoje, čin streseš pepel s cigarete minja pepeljaru, postalo neugodno zapalit.
Redala se spiza, manje mesa, više školjki, rakova, riba, bezbroj vrsta salata, a tako i vina.
Oni su sami, kako dadu novo jelo, minjali vina, popili smo po malo od 20-tak vrsti vina a da se niko nije nit ošamutija, kamo li napija.
Posli šampanje, torti i sladoleda, sve mi je slično našen, mediteranskon, odvelo nas u Casino.
E, tu smo se razigrali, čak su i naših 10 štrebera i spavalica kockali.
Većina nas je izgubila po 100-njak ojrića, jedan na Jacka dobija 5000 pa smo u cik zore ošli taksijima u Faro to sorit.
Uspili, dio podilili u siromašnon dilu grada.
U Faru su mi prilipe kuće izvanka obložene keramičkin pločicama, ka plave i zelene arabeske.
I Ria Formosa laguna, stanište za stotine vrsta tica.
Okupali se na pješčanin plažama Atlantika, uvik valovi, cilo vrime mislili kako je Jadran za plivanje nenadmašan.
Zaboravila reć za španjolsko more, ma to je prema našen bara puna travurine, svi se kupaju u bazenima.
U Portugalu nan je bilo savršeno, prilip je i blizak, valja ga obać više puta.
Tribali smo još otić u Tunis i na Durmitor pa smo mislili kako je Portugal vrhunac cilog putovanja, ko je mogao pogodit da je prid nama prava avantura.

nedjelja, 06.07.2008.

PLESAČICE

Kad imaš svoj avion ka taxi, letiš uglavnon kasno navečer il noću, tako kompanija manje plaća prelete preko raznih zemalja, manje su aerodromske pristojbe i lakše se dobije termin za vanredni let.
U Madrid stigli oko ure po noći i opet pravo u život.
Znala san da ću na ovon putu oborit rekord, najveći broj noći zaredon ne vidit kreveta.
Posli veselja po ulicama i trgovima raskošnog Madrida vratili se nas 30 oko 9 ujutro u hotel na tuširanje, doručak i presvlačenje za krenit na koridu, posli u Prado.
Onih 10 štrebera jedva dočekali da dođemo, imaju nan ispričat šta in se dogodilo.
Išli u banku prominit švicarske franke i dolare pa dobili 100 puta veći iznos, nisu odma ni vidili nego tek kad su se vratili u hotel.
Umisto 100 ojrića dobili 10.000.
Sad ne znaju bi li to tribali stuć na svoje gušte il vratit banci, al vidi se da su skloniji udovoljit sebi.
Ošli svi u sobe presvuć se, čujen zavijaju sirene, povirin kroz ponistru, puna ulica policije, blokirali hotel.
Smrzli se naši bogataši, mi ostali dolivamo ulje na vatru, govorimo kako sigurno njih tražu i da će ostat par godina u zatvoru radi ojrića.
Pitali na recepciji, policija je u strahu od nereda navijača blokirala hotel dok se ne smisti neka nogometna reprezentacija.
Naravno, nismo to odma rekli našin bogatunima, neka malo patu kad su stekli bogatstvo.
Posli su odlučili da će stuć lovu jer su puno patili za nju.
Na koridu zakasnili, šta je meni bilo drago, ne privlači me gledat ko će koga, bik čovika il čovik bika.
Iz muzeja Prado nisan tila izać, prilipo je tamo.
Nakon dva dana Madrida šta se Španjolske tiče ostala nan je još Costa del Sol, Andaluzija, Malaga.
Bili smo smješteni u Toremolinosu, čuvenon turističkon mistu koje je spojeno s Malagon.
Da, da, opet nismo imali kad leć nego odma u akciju.
Došli u lipi noćni bar s velikin podijen koji se diže od poda kad nastupa mađioničar il plesači folklora, flamenca i tanga, kad gosti plešu spušta se.
Nako mrtvi umorni naplesali se i mi.
Odjedanput nas iz čista mira konobar moli na engleskon da ne govorimo hrvatski jer su plesačice koje uprav tribaju nastupit naše gore list, odma će nan se uvalit ako čuju jezik.
Uto se podij diga, izašle nji dvi i jedan tip, svo troje samo u tangama.
Možda se to negdi zove ples, bome moje oči su jasno vidile seks u troje.
Fala konobaru, spasija nas je, samo nan je još falilo društvo "plesačica".

petak, 04.07.2008.

PRVA ŠTACIJA

Smistili se u Geroni u hotel sa 4 zvizdice.
Pod taracin, bez tapeta, gvozdena postelja, u banj jedva mrva sapuna i mali šugaman, nema fena, nema televizije.
Četri zvizdice, alo ?
E, u njih se kategorizacija radi prema miljun stvari, ne prema komforu sobe, igra pozicija hotela, kvaliteta kuvanja, ljubaznost osoblja...
Odma krenili za Lloret, a neš ti mista, ka da rastegneš Vodice, samo su Vodice lipše.
Hoteli su privatni, u prvon nas dočeka gazda, mali sendviči s kozicama i sangria, sve puno lipo.
Uspila zapisat 2-3 riči u notes da posli mogu ocijenit.
U drugon hotelu slično, dočekala nas prava gozbica.
Tu san shvatila da moran pogledat ko vridno piše, ne isplati mi se gubit vrime, bolje prepisat
Posli petog hotela bilo mi je svejedno di me vodaju, a ne znan ni danas jesan li taj dan bila u 7 il 8
Ručali paelju, onda siesta ka fjaka, do večeri sve zamre.
Noću smo šetali uličicama punin konoba, na bačvama isprid vrata konobar kredon piše i briše račune, povirili u 2-3 disca, mucaju hrvatski, naučili od maturanata.
Svugdi je bilo jeftino a gomila love isparila, pametni Španjolci znaju kako se turistima vadi lova iz džepa
Sutra ponovili dan, kasno uvečer letili za Barcelonu.
Odma išli vanka, sve puno svita, cvića, svitla, flamenca, kastanjeta...
Od nas 40 nije išlo leći 30, nema se kad
To onih istih 30 šta su zadužili vridne da pišu na indigo i pridaju zapise zadnji dan puta.
Nije nama bilo lako, jedva bi ugrabili 10 minuta za tuš da nas razbudi i ajmo dalje.
Guštali smo u duhu, povijesti, sadašnjosti predivne Barcelone.
Sagrada Familia još se gradi.
Kupila kastanjete, tamo ih skoro istrošila, i pjat s rukon nacrtanin pivcon, do kuće se razbija, zalipila ga, nema teorije da ga bacin.
Oni joj pivaju.

srijeda, 02.07.2008.

ĐIRADA - 1.

Svako je putovanje, pa i ono do susjedne ulice, čarobni put u nepoznato.
Upoznaješ mista, al još je važnije ljude, ne postoji način da brže i bolje upoznaš čovika do sebe nego putovat s njin.
Ispliva sve, rasipnost, škrtost, sklonost smijanju il ljutnji, glupost, pamet, promiskuitet il druge seks aktivnosti, ovisnosti, ama ništa, ništa se ne može sakrit.
O svakoj điradi ima se posli šta ispričat, o ovoj se može napisat roman u 5-6 tomova
Krenili mi radnici iz Austrije, Slovenije i Hrvatske svojin avionon na posal, iz Ljubljane za Geronu, Barcelonu, Madrid, Toremolinos, Faro, Lisabon, Tunis, Souse, Monastir i Podgoricu.
Imali zadaću u Španjolskoj svaki dan razgledat 7-8 hotela od A do Ž uključujući kužinu, praonicu robe i blablabla te napisat izviješće i dat ocjenu, u Portugalu bit gosti njihovog ministra turizma, u Tunisu razgovarat s vlastima, hotelijerima i turističkin agencijama o jednoj tajnoj stvari, u Crnoj Gori obać Durmitor, posebno Žabljak.
Šou počeja odma, u ljubljanskon Levu.
Došla dan ranije pridvečer avionon iz Splita, noćenje u Levu.
Sve lipo, otključan vrata od sobe kad na postelji, na podu, svugdi okolo razbacana vojna uniforma i di koji komad ženske robe, iz poluotvorenih vrata kupatila dopire zvuk tuša i žensko-muško kikotanje.
Jedva san utekla da me niko ne vidi i ne čuje, bisno krenila prema liftu izvikat se na recepcionara.
Bacin oko na ključ, piše 69, pogledan di san upala, ono 96.
OK, krivo san gledala, al zašto san uspila bez problema otključat ?
Dobija recepcionar po ušima, ja mukte gala večeru za ispričnicu.
Rano ujutro krenili s Brnika za Geronu, prva štacija Costa brava, kod nas poznata po maturalcima u Lloret de Mar.

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari da/ne?