Marketing
IDEMO KUĆI
Za spuštat se na Podgoricu avion triba malo pikirat, meni gušt, al većina se plaši, osobito šta je u toj kruni od planina bila velika nesrića JAT-a.
Došli kasno popodne, odma sili u autobus za Žabljak.
Vozali se i vozali, nikad prić tih par kilometara jerbo nan je kolega domaćin kraj svakog kamena il stabla ima ispričat šta se tu kroz povijest dogodilo.
Na po puta ispalili na živce, zborno zagrintali :
-Oš više umuknit, jebote, nismo ti mi turisti nego kolege.
Malo se ofendija, drugu smo polovicu puta ipak prošli brže.
Lipi komforni planinski hotelčić, frizer, fitness, sve pet, al priroda...
Priroda je nestvarna, prilipo Crno jezero, šuma...
I spiza, dočekala nas večera od miljun domaćih mirisa i okusa, pole kunpira pečene u kori, kajmak, vrhnje, panceta, janje, domaći kruv, ma koji kus kus, paelje i slične trice, sve se to može sakrit u mišju rupu prid ovin.
Zaružili do kasna.
U pet ujutro probudija me šušur.
Šta ću nego krenit u restoran na kavu, a tamo...
Za šankon sidu dva u kožusima od ovčje kože, truse rakije ka da je voda, sve daje na vonj znoja, ovaca i alkohola...
To su pastiri šta u blizini čuvaju ovce, u hotelu su ka u kući.
Ajme, kakvo dobro jutro, puca glava, o želucu neću ništa reć !
Svaka čast ljudima, duboko cijenin njih i njihov posal, al ne može se u 5 ujutro od hotelskog restorana napravit birtija, tako se ne razvija turizam.
Zadnji let ove ture bija je za Ljubljanu.
Postigla san rekord, od 23 dana puta, 11 dana i noći u komadu bez postelje, samo tuš i naprid naši 
Post je objavljen 14.07.2008. u 18:09 sati.