Mosor2

, 21.10.2007.

Rado ne ide Hrvat u vojnike
Piše Boris Dežulović

Konobarica će donijeti turu vitaminskih koktela od limete i prašnika runolista, svatko će glasno srknuti po jedan gutljaj kroz zelenu slamku, i zavladat će neugodna tišina. Muškarci za šankom buljit će u natpis "Hvala što ne nosite smeđe kravate na plave sakoe", dok jedan od njih konačno ne progovori.

- Prašnik runolista... to me podsjeća na tim bilding na Velebitu. Egzekjutiv menadžer nas izveo iz landrovera i ubrao runolist, pa mi ga uvalio u ruku i veli: prodaj mi ovaj cvijet.

- Prodaj mi ovaj cvijet?! - zapitat će drugi, tek da nešto kaže.

- Aha. Veli: da vidim kako ćeš me uvjeriti da ga kupim.

Nitko neće pretjerano obraćati pažnju na njihov razgovor. Čut će se samo naizmjenično srkanje.

- A gdje si služio tim bilding? - prekinut će sad šutnju treći.

- Senj-Paklenica, srpanjska dvije tisuće osme.

- Nemoj zajebavat?! - trgnut će se ovaj, iznenada zainteresiran. - Koji rod?

- Ti-mobajl, kriejtiv menadžment.

- Ja sam bio listopadska.

- Ti-mobajl?

- Aha. Mi smo bili na Pagu. Jel vama u hjuman risoursiz bio Ćulibrk?

- Kako nije, strašni Ćula. Svako jutro Rahmanjinov i nescafe s vanilijom, sjećaš se?

- I ne dao ti bog da staviš šećer ili hladno mlijeko. Odmah za kaznu rastavi, sastavi i nadogradi aj-foun, pa mu podigni hardver.

- Da, da, aj-foun, kako si se toga sjetio?! To su bila vremena...

- Aha. Danas klinci i ne znaju šta je tim bilding. Nisu oni u životu digli ništa teže od tri gigabajta sa Ju-tjuba.

- Pih, kriejtiv menadžment! - začut će se iznenada prezriv glas s dna šanka, gdje će najstariji među njima zamišljeno vrtjeti slamku u praznoj čaši.

- A gdje si ti služio? - okrenut će se prema starome onaj prvi.

- Šuti - prekinut će ga kolega. - On je bio u specijalcima. Biznis lideršip, kod Džeka Velča.

- Zelena beretka, ha? - uzvratit će razdražljivo drčni creative manager. - Mala, daj lideru jedan poslovni fajv o klok s mlijekom.

- Ne, hvala - neće se ni osvrnuti Welchov veteran, umorno vadeći iz sakoa svoj BlackBerry.

- Halo, lideru, misliš da te se bojim?! - nastavit će provocirati onaj. - Brrrr, evo sam se živ usro!

- Gospodine, molim vas da ne psujete - strogo će upozoriti konobarica, i šankom će opet zavladati tišina, prekidana tek srkanjem i brujanjem električnog sokovnika.

Tako će za koju godinu - boje se stražari nacionalne muškosti - izgledati muške ćakule u hrvatskim mliječnim restoranima. Zaista, o čemu će muškarci razgovarati kad se podnapiju, čime će nedorasli mužjaci impresionirati od dosade obnevidjele ženke kad više ne bude klasičnih vojničkih priča s mirisom jutarnjeg gulaša i nožnih gljivica? Kad ne bude više najboljeg prijatelja iz Županje i strašnog poručnika Mrkog, kad ne bude one budale iz Otočca što mu je u čizmu ispraznio teglu majoneze i ludog Pitona iz Krnjaka što je veseljka mogao izdrkati tako da se spermom dobaci do stropa?

Za koji dan na odsluženje vojnog roka kreće posljednja generacija hrvatskih regruta. S kolodvora hrvatskih gradova, ispraćeni Fabijanom, Žankom, Thompsonom i ostalim muzičkim željama šire obitelji, otići će zbunjeni dječaci, da bi pred sljedeće proljeće u zagrljaj uplakanim majkama stigli neobrijani gelipteri važnih izraza lica, posljednji naraštaj čuvara vojničkih mitova.

Doskora će njihove dosadne priče postati nerazumljive poput priča ostarjelih kolekcionara gramofonskih ploča, vojnik će postati profesija kao i svaka druga, tražit će Hrvatska vojska novinskim oglasima tenkiste s položenim vozačkim ispitom i generale sa završenom obrtničkom školom, i nitko se više neće sjećati vremena kad je sva muška čeljad u državi nakon mature trpana u druge razrede prljavih vlakova i deportirana u sive logore na drugom kraju države, takozvane vojarne, gdje su ih učili kako se pravilno i na koju stranu vojnik baca kad na primjer primjera američki/ruski/njemački/albanski/srpski ili koji već agresor baci na nas atomsku bombu.

Ne čeka nas baš svijetla budućnost, upozoravaju stražari nacionalne muškosti, zabrinuti za mladiće koji će bez nemilosrdnog drila i jutarnjih kaljenja na zaleđenim poligonima starih austrijskih i jugoslavenskih kasarni jednostavno ostati ono što su bili prije nego što su stasali za uniformu: pičkice. Iz muške perspektive, naime, budućnost Hrvatske je prilično ružičasta.

Tko nije za vojsku, nije ni za ženu - govorilo se nekad, i nije to bila zajebancija. Prašinari Jugoslavenske narodne armije mogu vam posvjedočiti, svatko od njih imao je u vodu onog boležljivog jadnika iz Vladičinog Hana što ga je okrutna liječnička komisija proglasila nesposobnim, pa je godinama, svakih nekoliko mjeseci, dolazio na kapiju i molio da ga prime u vojsku, da ne sramoti oca i da bi se mogao ženiti. Zelena knjižica s pečatom vojne pošte bila je administrativni certifikat muškosti, i tek nakon toga golobrada, bespolna mamina maza pretvarala se u rasnog balkanskog mužjaka, tek kao ovjereni muškarac koji zna rastaviti pušku M-48 mogao je naš Muškarac udariti majku kad mu donese hladni kakao.

- Zlato mamino postalo je muškarac - orosile bi se staroj majci oči od neke nejasne tuge, kao da je s ona prednja dva zuba zauvijek izgubila i sina. A otac, nadut od silnog ponosa, ponudio bi svome junaku prvu cigaretu.

Eh da, tako je to bilo - pričat će još neko vrijeme sa sjetom posljednji hrvatski muškarci, gledajući maloljetne kretene kako nakon srednje škole zgubidane po internetu i ratuju na WarCraftu, umjesto da se u nekoj ličkoj kasarni, na jutarnjoj magli, goli do pasa peru studenom vodom, jedu tiranosauretinu iz konzerve, trče s dvadeset pet kilograma teškom stanicom na leđima i bjesomučno u blatnom jarku vrte ručicu induktorskog telefona, dok narednik galami: "Jer šta, pametnjakoviću? Šta na primjer primjera ako zona neprijateljskog djelovanja nije pokrivena signalom Ti-mobajla?!!?"

Eh da, tako je to bilo u vrijeme kad je vojska od nas pravila ljude. Zato je, ako se mene pita, hrvatska Vlada ipak pomalo brzopleto donijela odluku o ukidanju obaveznog vojnog roka: posve je, naime, nejasno koji će državni resor sada biti zadužen za to. Za pravljenje ljudi. Nećete mi valjda reći da će to biti Ministarstvo znanosti i obrazovanja, i da će nam fakulteti od djece praviti ljude? Ne prave se ljudi preko noći, kazat će vam prvoborci što su ono JNA NIŠ 1981 na podlaktici prepravljali u BOJNA DRNIŠ 19-8-1991, mada bi se vi, civilna laičad, zakleli da su vas roditelji napravili upravo preko noći.

Vojska će od tebe napraviti čovjeka - druga je klasična teza koju smo bar jednom kao golobrade pičkice čuli svi mi što smo odrasli prije nego je došla vladavina civila, takozvana civilizacija. Vojska će od tebe napraviti čovjeka - rekao bi i meni otac, nakon svakog bezuspješnog pokušaja da me uljudi i ošiša, i danas, kad razmišljam o tome, znam da je bio u pravu.

U vojsci sam prvi put u životu pospremio svoj krevet i složio čarape i cipele, ali i popio prvu rakiju i zapalio prvu cigaretu. Prvi put sam bacio nož i pucao iz vatrenog oružja, prvi put se potukao, samo u tih godinu dana ja - beznadno cijepljen od svakog oblika nasilja - znao sam dočekivati jutra krvavih usta, u jarku pokraj kafane Drumski raj u Svilajncu.

Vojska je od mene napravila čovjeka, mada nekako do pola, jer nikad poslije nisam ni pucao niti se potukao, a bogami ni pospremio krevet. Bit će da je to zato što sam upisao fakultet i nikad nisam odslužio ona tri dodatna mjeseca. I priznajem, osjećam se nekako posramljeno okružen za šankom tetoviranim muškarčinama od kojih je vojska istesala ljude što se svako jutro tuširaju, briju i pospremaju krevet, sami peru gaće i peglaju košulje, vrijedne dakle muže što barem jednom tjedno pokupe pikavce oko kuće, u vrtu slažu kamenje u obliku srca i četkicom za zube lašte parket u dnevnoj sobi.

Pa ako je vojska od nas pravila takve ljude, mislim se ja sada, ako je sve ove ljude oko nas napravila vojska - ako je vojska dakle ljudima napravila i Ratka Mladića i Arkana, i Šljivančanina i Milu Mrkšića, i Blagoja Adžića i Veljka Kadijevića, i Merčepa i Glavaša, i Gotovinu i Norca, i Ramba i Muniba Suljića, ako su svi oni jednom davno bili prestrašeni dječaci pred strogim vodnikom iz Novog Pazara, ako su onog mladog, perspektivnog poručnika što je nožem izbo zaručnicu čovjekom napravili ni manje ni više nego vrhunski proizvođači ljudi iz američkog West Pointa, ako je vojska napravila čovjeka i od svakog onog guštera iz Pule, Niša, Bileće, Batajnice, Dračevca i Kukuzovca što je u vojsci naučio rukovati puškom i nožem, zavrtati vratove, lomiti ruke i biti jači od zaručnice, žene, djeteta i ostalih civilnih nametnika - možda je ipak bolje da se vojsci jednom za svagda oduzme licenca za pravljenje ljudi. I da se vratimo tradicionalnijim načinima. Onim preko noći.

Pa ako se i pokaže da ne može od naše djece nitko napraviti čovjeka onako kako su to znali narednici, satnici i generali, možda će nam, razmislite i vi, ipak biti bolje bez ljudi.

Nisam, naime, siguran da će nam sinove ljudima napraviti i odrješiti narednici iz telekomunikacijskih korporacija na surovim team buildinzima, berući gljive na Sljemenu i runoliste na Velebitu. Mada, i za to postoji rješenje.

- Ti-mobajl, ha? - pitat će junak s početka priče u wellness centru vaše milo dijete, naočitog bilmeza s velikim ružičastim slovom T tetoviranim preko cijelih leđa. - Služio si u Ti-mobajlu?

- Tko, ja? - zbunit će se vaše čedo.

- Aha. Jel još strašni Ćulibrk u hjuman risoursiz?

- Nemam pojma - reći će mladić. - Ja sam u bodi advertajzingu.

- Šta je to? Nešto kao čovjek sendvič?

- Aha. Civilno služenje tim bildinga.

#magle dolaze...

Naša sloboda ograničena je slobodom drugih, Dona. Znaš to od ranije.
Kriminalci za koje znamo da jesu kriminalci-nisu kriminalci dok im se to ne dokaže na sudu i dok se ne donese pravomoćna presuda.Ne bilo kakva, Dona.Pravomoćna.
Ako zvrndamo okolo za kriminalce da su kriminalci, a nije im to dokazano sami postajemo kriminalcima. I to znaš.
Ako novinar ili bilo tko drugi objavi tajni spis ili dokument koji će za posljedicu imati propast plana ili akcije koji se gradi godinama i u koji su utrošeni milijuni kuna, ili će ta objava imati za posljedicu stradanja osoba koje su ubačene i rade prikriveno unutar kriminalnih skupina- tada toj osobi koja je to objavila treba suditi za objavljivanje dokumenata čije je posjedovanje morala ( kao i svaki građanin) prijaviti nadležnima, pa još k tome i reći odakle mu.
Ovo nije Amerika i mi ne živimo u špijunskom filmu u kojem sve završava sretno...

Želi li neki seronja preko noći postati zvjezda, onda neka to ne čini preko tuđih leđa.
Mi od objavljivanja tajnih dokumenata nemamo nikakve koristi.
Što bi ti učinila da nađeš na cesti dokumentaciju sa oznakom "strogo povjerljivo"?
Objavila na blogu???
Novinari su ljudi kao i svi drugi, Dona. Nisu iznad zakona.

(Ovo mi je najduži komentar koji sam ikada napisao, šaljem to i čekam smaknuće u zoru, a možda i odmah. Donice, budi nježna.Molim te:)))) ) 19.10.2007. (23:46)

#Ima jedan svijet

@Magloviti, nije priveden novinar zbog teksta objavljenog u novinama, nego bloger zbog teksta objavljenog na svom blogu.... njegovo zanimanje je u ovoj priči sporedno.
Što je radio taj dokument kod njega? Možemo li ti i ja doći do takvih dokumenata? Samo na način da nam ih da netko tko ih ima i čuva. Hajde pročitaj cijelu priču pa ćeš vidjeti da je to već odavno objavljeno. To je isto da ja pročitam nešto u nekim novinama... i onda pišem o tome, pa se neki kauboj naljuti pa me da privesti.
DA nađem na cesti novčanik pun love, vratila bih ga vlasniku. Ali da nađem strogo pov. dokumentaciju ja bih je prekoračila i otišla dalje. Ako su oni koji je trebaju čuvati nesposobnjakovići, a zašto bi im ja pravila zakrpe na njihove propuste. Neka im tajne pokisnu.... i neka ih psi razvuku. A tada bi došla doma i otvorila temu o tome kako su nesavjesni, kako ne znaju raditi svoj posao i da sam na cesti vidjela ono što su morali čuvati. Pisali bi o tome da se osjećam nesigurno u državi gdje se čuvari tajni tako odnose prema tajnama. Zamisli da neki jadnik to podigne sa tla i odnese u policiju. Pa živog bi ga odrali ispitivanjima i maltretiranjima. Okrivili bi njega što je tajnu našao, a ne onoga tko je nije čuvao.
Magloviti, ja i u ovom slučaju nisam te tajne pročitala. Čak se ni kad je pukla priča oko privođenja nisam potrudila potražiti taj tekst. Ja ovdje ne pričam o tajnama.... nego o SLOBODI GOVORA... o privođenju..... o sili..... i jašenju onoga tko nije kriv.
Kad sam se tek zaposlila... kod čovjeka iz teme "Baklja".... znao me poslati u fotokopiraonu i naglasiti: "Dona, ovo je povjerljiv dokument..... pazite da to dolje netko ne čita. Iskopirajte to sami." Vjerovao ti meni ili ne... ja bih taj papir držala u rukama... vozila se s tim papirom u liftu..... čekala na red u kopiraoni, umnožila ga.... i vratila, a da ga ne bih pročitala.... ma ni površan pogled bacila.
Jesam li bila znatiželjna? Jesam. Ali osjećaj ponosa što sam tajneni posao obavila pošteno je bio jači od moje znatiželje. Pa ako se jedna balava službenica koja se tek zaposlila mogla tako odnositi prema tajnama.... onda od visokoobrazovanih čuvara tajni... koji brinu o državnoj sigurnosti očekujem da to rade još bolje i savjesnije.
Magloviti.... meni ljudi vole pričati priče... jer ja sam čuvarica priča. Te priče znaju biti toliko strašne da ih znam i prekinuti... iz straha za njih i njihovu djecu..... iz straha da će priča, ako bude preglasno ispričana dodatno osramotiti moju domovinu. Ali očekujem.... da će oni koji u domovini za to nadležni te priče objasniti i odraditi sve što civilizirano društvo odrađuje oko takvih priča, da će smiriti ranjene duše, savjesti svih tih koji znaju, a šute... da će sačuvati obraz naše domovine. 20.10.2007. (09:02)

(From Wikipedia, the free encyclopedia)

Fables is a Vertigo comic book series created and written by Bill Willingham. It started publication in 2003. The series deals with various characters from fairy tales and folklore who have been forced out of their Homelands by a mysterious enemy known as the Adversary. They travel to our world and form a clandestine community in New York City known as Fabletown.

Tijela trojice smrtno stradalih vatrogasaca s Kornata u noći njihove tragedije vojnim su helikopterom, prije obavljenog policijskog očevida, prebačena s otoka u Zemunik. Na Kornat su vraćena idući dan, tek kad je očevid obavljen, pa su zajedno s tijelima ostalih stradalih prevezena u Split. To senzacionalno otkriće koje dovodi u pitanje autentičnost istrage, proizlazi iz dijela zapisnika koji je sastavni dio sudskog spisa, a u kojemu su dokumentirane dojave o požaru i razgovori Vatrogasnog operativnog centra (VOC) sa sjedištem u Divuljama (VOS) vođeni 30. i 31. kolovoza.

Tko je unutra, tko je vani

Gosti: narodni poslanik Žarko Korać, novinar Miša Vasić, profesor političke istorije Dejan Jović, Nadežda Milenković iz Peščanika
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Svetlana Lukić: Mora biti da se danas osećate nesigurno, napušteno i skoro izgubljeno, jer obojica kormilara su nam u Njujorku. Tadić već danima kampuje u zgradi na Ist Riveru i vodi živu diplomatsku aktivnost. U otvorenom, ali prijateljskom razgovoru sa šefovima država koje navijaju za nezavisnost Kosova saopštio je svoj stav da je to za Srbiju neprihvatljivo. A vidim da je predsednik smirivao i Ban Ki-muna, jeste da su oni Albanci koji su nedavno pobegli iz zatvora na Kosovu trenutno u zapadnoj Makedoniji, okupljaju se i možda spremaju napad na Srbiju, međutim, rekao je predsednik šefu UN-a - nema razloga za paniku, Srbija će se odbraniti. Predsednik je nekome u hodniku takođe rekao da nijedna normalna zemlja ne bi prihvatila da joj se oduzme deo teritorije. Naglasak je na ono - normalna.

Predsedniku savetnici još nisu rekli da Srbija nije normalna zemlja, jer da jeste, ne bismo sada bili predmet rasprave i zabave velikih sila, ne bi strane trupe bile na Balkanu, ne bi se svakodnevno izricale presude za zločine protiv čovečnosti, torturu i ubistva i slične sportske aktivnosti naših naroda i narodnosti.

Koštunica Vojislav je samo na kratko stupio na neprijateljsko tle, u zgradu na Ist Riveru, tek toliko da im saopšti novi kompromisni stav Srbije, a to je da Kosovo nikada neće biti nezavisno i da kosovskim Albancima on i Samardžić nude, kako je rekao, status najpovlašćenije nacije, kada je reč o pravima nacionalnih manjina. Nisam znala da je u najboljoj tradiciji međunarodnog i božijeg prava da postoje najpovlašćenije, malo manje povlašćene, nimalo povlašćene i razvlašćene nacionalne manjine.

I jedan i drugi državnik su u Njujorku ponovili da bi nezavisnost Kosova nanela nesagledive posledice međunarodnom pravu i svetskom poretku. Šta Tadić pod time podrazumeva, bog će znati. Jednom kada prestane da glumi predsednika i postane predsednik možda će nam reći, ali do tada nam preostaje da shvatimo šta pod time podrazumeva njegov jači koalicioni partner, Koštunica.

Stariji partner izgleda stvarno misli da će zemljina kugla da se presaldumi ako naša vojska ne bude čuvala granicu sa Albanijom. Doktor Koštunica Vojislav, koji se na sebi svojstven način ozbiljno bavi proučavanjem međunarodnog prava i poretka, liči na one što vasionu proučavaju durbinom ruske proizvodnje kupljenim na buvljoj pijaci i tvrde da nema nikakvih dokaza da kvazari, asteroidi i ostali bolidi postoje. Ko drukčije kaže, kleveće i laže.

Danas počinju takozvani pregovori između Prištine i Beograda. Šansa da dođe do nekog pomaka u pregovorima je manja nego što je šansa da se dogovore burmanski generali i budistički sveštenici koje vojska ubija po ulicama. Loša vest je to što na Kosovu nealbansko stanovništvo zaista živi u užasnim uslovima, a nealbansko stanovništvo su, da se podsetimo, i Srbi i Crnogorci, ali i Romi. Isti oni Romi koje je ovih dana najsrpskiji Srbin sa Kosova, DSS-ov Marko Jakšić najstrašnije izvređao. Kosovski Romi su kamionima dovoženi na glasačka mesta na Kosovu kada su Miloševiću bili potrebni glasovi. Kosovski Romi su zajedno sa Jakšićem i ostalim srpskim borcima za vreme rata nosili oružje i bili lojalni srpskim oružanim snagama. Romi su se zajedno sa Srbima povlačili sa Kosova u kolektivne kampove po Srbiji, gde su ih u nekim mestima odmah odvajali i slali u blatnjave straćare, što dalje od grada i od Srba. Neke Rome smo godinama posle 1999. viđali u istim onim maskirnim uniformama koje su im, kada su im bili potrebni, podelili braća Srbi. Marko Jakšić nije jedini rasista među DSS-ovcima; podsećam na Miroljuba Lješnjaka koji je kao poslanik DSS-a u vojvođanskom parlamentu pre neku godinu vređao Rusine. Lješnjak je prebrojavajući Vojvođane po nacionalnoj pripadnosti poručio Rusinima da ćute, jer ih ima samo 13.000, a, dodao je - uz 2.500 fertilnih žena koje imate, za sto godina vas neće ni biti.

Juče je, kao što znate, doneta presuda vukovarskoj trojci: Šljivančanin je dobio pet godina, Radić je u nedostatku dokaza oslobođen. U nedostatku dokaza za zločine kod Orahovca oslobođen je i Ljimaj, a u nedostatku dokaza oslobođeni su nedavno kod nas i neki pripadnici Škorpiona. Ni međunarodni sud pravde nije imao dovoljno dokaza da su Škorpioni povezani sa genocidom u Srebrenici. Ne mogu više da slušam tu sintagmu - nedostatak dokaza. Naravno da je potpuno jasno da je to jedan od mogućih i ne tako retkih razloga da jedan sud nekoga oslobodi ili mu izrekne minimalnu kaznu ili da nevini ljudi budu oslobođeni, ali stvarno je postalo neizdrživo gledati koliko nevinih ima među ubicama.

Evo, i Rusi su juče dali svoj doprinos razvoju legalizma. Državno tužilaštvo Rusije je reklo da ruski car Nikolaj Drugi, njegova žena i petoro dece, koje su boljševici ubili, ne mogu biti proglašeni žrtvama političke represije, jer nema dokaza da je postojala naredba boljševičkog suda ili vansudskog tela da se car i njegova porodica pogube. Tela članova carske porodice pronađena su u jednom rudarskom oknu 1991. Verovatno su ih tu doneli ruski medvedi, koji su cara i njegovu decu pre toga streljali i masakrirali.

Novosadska policija je zabranila skup neonacista iz Nacionalnog stroja, koji je bio zakazan za 7.oktobar, dan kada je rođen njihov idol, Himler valjda. Sinoć je Nenad Čanak napustio studio televizije Foks, koja je htela da uključi u program vođu Nacionalnog stroja. Čekam samo nekog od antonića, nekog apostola slobode govora, da napiše kolumnu u Politici, gde bi drugde, i objasni nam kako u Srbiji postoje dvostruki aršini i kako se zabranjuju skupovi samo onih koji, doduše možda u pogrešnom ruhu, brane nacionalne vrednosti, kao što to čine Nacionalni stroj i slična udruženja nacionalno osvešćenih građana.

Novosadsku policiju su hvalili onomad kada su uhapsili junake iz stroja, koji su šamarali posetioce tribine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a sada hvale policiju, jer je skup zabranila. Jeste, ali zašto im je trebalo toliko dana da to kažu, šta su čekali? Možda su čekali da vide hoće li biti nekog pritiska javnosti. Šta nam ovakvi pozitivni primeri, kao što je ova zakasnela odluka policije, govore? Govore nam da ne možemo da se oslonimo na sopstvenu državu, ne možemo da očekujemo da će nas po službenoj dužnosti braniti od fašista, nego moramo sami da stražarimo ispred svog života.

Kada smo kod pozitivnih primera, vidim da su mnogi ogorčeni mojim komentarima o prošlonedeljnom slavlju Vlade Divca i pobedi tenisera. Tenisere ću da elaboriram idući put, a sada malo o Divcu. Ljudi su nam pisali - ne diraj nam pozitivne primere, ne diraj nam sportiste kojima treba da se ponosimo. Hello, ljudi, Vlade Divac je bio veliki košarkaš, veliki sportista, mada ne znam zašto su one večeri slavlja pravili poseban prilog o tome kako je Divac bio kralj foliranja faulova. Ali dobro, pošto sam krenula sa pozitivnim stvarima da nastavim: Vlade Divac je dao ogroman doprinos uspesima naše reprezentacije, Vlade Divac je zaradio ogroman novac u inostranstvu, nije ga od nas pokrao i sada hoće da ga ulaže u Srbiji, pokrenuo je humanitarnu akciju. Sve je to veoma lepo, ali mi se, eto, ne sviđa što je bio kralj foliranja faulova, ne sviđa mi se što su mu kul i Maja Gojković i Filaret, koga je posetio u Mileševu, i što je donatorsku večeru pravio baš u Belom dvoru kod Karađorđevića. Jeste da ćemo, kada to bog bude zapovedio, ostati bez ovog patrijarha, ali mnogo je pretendenata na njegov presto.

Na početku ovog Peščanika slušate narodnog poslanika, Žarka Koraća.

Žarko Korać: Čovek koji je napravio antiromski ispad, znači jedan šovinistički ispad, Marko Jakšić, izašao je za govornicu i rekao da se izvinjava romskom narodu, što je u principu u redu. I stvar je svakoga čoveka na ovome svetu, posebno Roma, da li će da prihvati njegovo izvinjenje ili ne. Ljudi ponekad ovakve stvari izgovore, a to ne misle, ali on je objašnjavajući šta je uradio, izvinjavajući se romskom narodu, rekao da je on u stvari hteo da kaže da Batić ima ciganski karakter, mentalitet, ne znam tačno šta je rekao, što je onda izazvalo konsternaciju u skupštini. Onda su iz sale izašli poslanici Demokratske stranke i LDP-a, a predsednik parlamenta je napravio pauzu. Posle te pauze sednica je nastavljena kao da se ništa nije dogodilo, pa su reagovali razni poslanici i reagovao sam i ja. Osećao sam se dužnim da kažem da se izvinjavam građanima Srbije zbog ovakvih ispada u skupštini. Rekao sam i da kada čovek napravi omašku, grešku, na svakome je proceni da li ju je on napravio namerno ili slučajno, ali kada taj čovek izvinjavajući se napravi još gori ispad govoreći o ciganskom mentalitetu, onda se radi o čistom rasizmu.

Naravno, ne postoji nacionalni mentalitet i nacionalni karakter. Ne postoji naučnik ili psiholog, koji će posle iskustva holokausta i nacizma, na ovakav način govoriti o bilo kojem narodu. Mi psiholozi govorimo o vrednostima, orijentacijama koje deli najveći deo pripadnika jednog naroda, pri čemu su to promenljive stvari. Najagresivniji narod početkom XIX veka u Evropi verovatno je bio francuski; Napoleon je otišao do Moskve i spalio je, osvojio je Španiju, a ko danas misli o Francuzima da su agresivni. Znači, to se menja, nacionalni karakter ne postoji, ali negativno definisan nacionalni karakter je koren svih zala na ovome svetu. Ono što je tu užasavajuće je da je taj čovek uzdanica Koštuničine politike na Kosovu, on je član delegacije i nosilac najtvrđe struje u njoj. Taj čovek treba da ide da pregovara o ravnopravnosti svih građana Kosova. Javno sam rekao da je najmanje što njegova stranka može da uradi to da mu oduzme mandat. Ako ona to ne uradi, onda se ona indirektno solidariše sa njim. Mora se sankcionisati ispad koji je u izvinjenju dobio svoju potvrdu.

Napadi na Rome su uglavnom maskirani u nešto drugo, sem kada se dese u najdrastičnijem obliku, kao kada skinhedsi ubiju nekog Roma. Na fudbalskim utakmicama se viče - Cigani, Cigani, kao uvreda. Zamislite da je pripadnost jednoj naciji sama po sebi uvreda. To je kao kada bi povik - Norvežani, Norvežani, podrazumevao da je uvredljivo biti nazvan Norvežaninom. Juče i danas u parlamentu se nije pojavio nijedan predstavnik nijedne od romskih partija, ni gospodin Šajn ni gospodin Đurić. Meni je jako žao što njih dvojice nema, jer ja bih voleo da ljudi pogledaju u lice te žive ljude. Neka njima u lice kažu da postoji nešto problematično u njihovom mentalitetu i baš me interesuje šta bi to bilo.

U slučaju Mirjane Karanović imate osobu koja je jasno stavila do znanja da ne prihvata šovinističke i nacionalističke podele i to nekima smeta. Svi smo videli kojom brzinom je onaj mladi teniser doveden do tačke da pokazuje tri prsta posle pobede. Svega nekoliko nedelja pre toga rekao je da je svejedno da li si Srbin ili Hrvat. Sa rastom popularnosti, on se očigledno prilagođavao dominantnom obrascu. On može da pokazuje šta god hoće, on je odličan teniser i mlad čovek, ali nisam siguran da mu je potpuno jasno kome se obraća i šta je simbol podignuta tri prsta tokom proteklih ratova predstavljao za ljude neke druge nacije i vere na prostoru bivše Jugoslavije. Dakle, u slučaju Mirjane Karanović u pitanju je jedan gotovo patološki šovinizam, u okviru kojega vi ne smete ni na filmu da igrate pripadnika druge nacije. Tu je čak pobrkano nešto što se zove simbolizacija i realno. Za vreme Koštuničine vlade šovinizam je ponovo postao prihvatljiva stvar. Tome je doprinela njegova kosovska fiks ideja, jer to je sada postala fiks ideja, i šovinizam se legalizovao, pre svega u odnosu na Albance.

Demokratska stranka, iz silne želje da participira u vlasti i da ne ispadne nelojalna, o G17 neću ni da govorim, prosto kaska za događajima, očigledno sasvim nevoljno. Još nije došao trenutaka u kojem će oni jednostavno reći - e, ovo je tačka posle koje mi više ne možemo da vas pratimo. Tako smo dobili vladu kakva ne postoji nigde u Evropi. Koštuničin savetnik kaže da je Crna Gora pseudo država i za to ne snosi nikakve sankcije - nisam primetio da je izgubio posao ili da je Koštunica rekao da se sa time ne slaže, znači slaže se. A onda predsednik države zove predsednika Crne Gore, zove ga i Božidar Đelić, potpredsednik vlade, i oni se izvinjavaju Crnoj Gori. To je u redu, ali Đelić sedi u toj vladi. A onda svi u glas kažu - ne, mi se u stvari fantastično slažemo i tu nema nikakvih problema.

Koštunica je u stvari kao Luj Filip, kralj-buržuj, čovek koji je na kratko vreme restaurirao francusku monarhiju. O toj restauraciji je pisao Balzak i sve te njegove silne karaktere danas imate tačno preslikane u našem društvu. Koštunica je čovek koji pokušava da vrati vreme koje se više ne može vratiti. Ako se mnogi očajni i depresivni slušaoci sada pitaju - hoće li uspeti ta restauracija, moj odgovor glasi - neće, ona je istorijski gubitnik. Ja ću odmah reći i zašto. Zato što ne postoji više nikakvo okruženje koje bi vas u toj restauraciji podržalo, sem ako su vam uzor burmanski generali, protiv kojih ovih dana protestuju i bosonogi sveštenici. Znači, nemate alternativu, nemate šta drugo da ponudite i ovo će proći onako kako je Luj Filip prošao sa svojom restauracijom monarhije. Kao što znate, Francuska je danas republika, a tako će biti i u Srbiji. Samo gubimo dragoceno vreme. Poslednja istraživanja pokazuju da koalicija Koštunica - Velja Ilić trenutno ima 14 odsto podrške, a LDP, na primer, ima 10 odsto. Koštunica ima vrlo malu podršku građana Srbije i utoliko je tragičnije ovo što on radi, jer on zapravo nema podršku za to. Tako da Koštunica po meni završava političku karijeru kao čovek koji je izdao sve ideje septembarskih izbora 2000. Građanima je trebalo dosta vremena da to shvate. Ne znam zašto kod nas sve ide užasno sporo. Znači, radi se o jednom čoveku koji, kada se završi kosovska priča i zato je se on grčevito drži – više nema šta da kaže.

Oni su promenili sopstveni zakon o državljanstvu i dodali tu klauzulu da svi Srbi mogu da traže državljanstvo. To je moguće u dosta zemalja, koje smatraju da svi pripadnici jedne nacije u jednoj nacionalnoj državi automatski imaju pravo da postanu njeni državljani. Pri tome, treba napraviti reviziju glasačkog prava i razdvojiti ga od državljanstva i o tome sam govorio u parlamentu. Naravno da je to urađeno zbog Crne Gore i na pritisak prosrpskih stranaka u Crnoj Gori, koje postaju sve slabije i koje hoće da drugom delu Crne Gore pokažu da imaju veliki uticaj u Beogradu time što su uspele da to dobiju. Odgovor će biti zakon o ekskluzivitetu, koji će najverovatnije biti usvojen u Crnoj Gori, po kojem Crna Gora ne dozvoljava dvojno državljanstvo. Država ima pravo da to uradi. Svi Nemci imaju pravo na nemačko državljanstvo, ali moraju da se odreknu svakog drugog. Tako da mi ulazimo u jedan ružan, novi konflikt sa Crnom Gorom, umesto da se ipak selo i dogovorilo sa crnogorskim predstavnicima. Ali ko da sedne?

Koštunica, njegovi mediji i saradnici govore o današnjoj vlasti u Crnoj Gori kao o banditima, švercerima i lopovima. Ja nemam posebno mišljenje ni o jednoj tranzicionoj vlasti, da budem pošten, ali na ovakav način govoriti o legalno izabranim predstavnicima jedne susedne i bliske države stvarno je neverovatno. Jedan sudija iz Barija u Italiji stalno podiže tužbe protiv Berluskonija i Đukanovića, koje tužilaštvo redovno odbacuje. Naši mediji o njemu više govore nego o bilo kojem živom, a ja mislim i o mrtvom, Italijanu. Teško da se o Leonardu Da Vinčiju pisalo toliko puta koliko se pisalo o tom sudiji. Čovek je možda i u pravu, ali on nema nijedan dokaz za to što priča i on zato priča koješta. On je najslavnija italijanska ličnost u Koštuničinim medijima, jer on je krunski dokaz da su u Crnoj Gori na vlasti samo bitange i lopovi. I stalno se obećava veliki sudski proces, na kojem će se Đukanović pojaviti u lancima i bukagijama.

Takve stvari Koštunica osobito voli, ali ne primećuje da takve probleme, ali nešto jače, imaju Ratko Mladić ili brat Radovana Karadžića, Luka Karadžić, koji je pijan ubio jednu devojku i čeka suđenje. To nekako nisu prestupi o kojima vredi razgovarati, jer ti ljudi su dokazane patriote. Vojislav Koštunica ni u jednom trenutku nije javno rekao zbog čega je optužen Ratko Mladić i šta on lično misli o tome, recimo o Srebrenici. Mi smo u šaci jednoga čoveka bez podrške, sa fiks idejom da na kosovskoj priči ostane u političkom životu Srbije i čovekom koji je možda najizrazitiji primer kako jedna uskogruda, populistička i nacionalistička politička priča u Srbiji uvek Srbiju dovede u temeljni politički ćorsokak.

U korenu te politike je slom. Vi hoćete da uđete u Evropsku uniju, a napadate sve evropske zemlje zbog njihovog stava o Kosovu. Ako bacate fatvu na zapadnu civilizaciju koja vam oduzima Kosovo, onda je konsekventnije reći - neću da uđem u to društvo. Tu je veliki problem pasivnost Demokratske stranke, koja još uvek participira u toj vlasti i još uvek veruje u evoluciju te vlasti. Ona podseća na nekakvu sirotu, poštenu devojku koja se našla u javnoj kući i sve vreme viče - ovo ne valja. Mislim da u ovom trenutku kriza ide ka svom vrhuncu, jer Koštunica neće ispustiti priliku da se, kada u decembru ili januaru kosovska kriza dođe do vrhunca, pokaže kao zaštitnik srpske nacije. I ovo sa državljanstvom je odmah komentarisao u tom smislu - ja sam zaštitnik srpske nacije. To je taj srednjevekovni model. Sećate se imperatora koji je od pape dobio naziv - Branilac Vere. E, to je Koštunica - Defendor Serbie. Sa svojih 10, 13, 14 odsto glasova, on i dalje misli da je taj branilac nacije, iako mu je nacija okrenula leđa. On je izgleda i 5. oktobar shvatio kao istorijsku misiju koju mu nudi narod. Nije video da je njegov izbor za kandidata bio posledica dogovora unutar DOS-a, u smislu da je on kao nacionalista najzgodniji da pobedi Miloševića. Naravno da smo znali da je on nacionalista i da će kao takav dobiti najviše glasova.

Bojim se da će sledeći izbori biti vrlo slični septembarskima 2000. Opet će Srbija odlučivati kojim putem želi da ide, da li želi koaliciju radikala i DSS, u kojoj će radikali biti dominantni, ili će glasati za reformske stranke, koliko god one međusobno bile posvađane. To je trenutak koji se približava. Ne verujem da će ova vlada dugotrajno opstati, suviše je pocepana i ideološki podeljena. Ne vidim Srbiju koja kroz sledeću godinu stabilno plovi sa ovako podeljenom vladom, na čelu sa čovekom čija je politika u vezi sa Kosovom poražena. Nezavisno Kosovo u bilo kojem obliku je Koštuničin poraz. Zanimljivo je pitanje da li on taj ishod vidi kao poraz. Ja mislim da ne, jer on sebe vidi kao kneza Lazara koji gine za najviše principe. Sve to postaje jako udaljeno od načina na koji ja shvatam kontakt s realnošću.

Navešću vam jedan primer. 1968. su studentske demonstracije uzdrmale De Gola i on je raspisao referendum sa pitanjem podrške svojoj politici. De Gol je taj referendum izgubio i, bez obzira na to što je imao parlamentarnu većinu, on je rekao - braćo Francuzi i sestre Francuskinje, nećete me, doviđenja. Otišao je u svoje rodno mesto, nedeljom išao na misu, nije hteo da daje intervjue, živeo je tu sa svojom ženom i tu je i umro. Nedavno su ga Francuzi izglasali za najvećeg političara u svojoj istoriji, i to zbog dve stvari – njegove uloge u Drugom svetskom ratu i zbog odlučnog rešenja alžirskog pitanja. Bilo bi dobro da Koštunica čitavu svoju kosovsku politiku stavi na pošteni referendum sa pravim pitanjem - da li način na koji se ja borim ima vašu podršku. Nažalost, u Srbiji političke zablude predugo traju i svi plaćamo cenu sopstvene inertnosti. Koštunica odlazi u političku istoriju kao čovek koji je pokušao da igra novog Miloševića. Zoran Đinđić vam nikada ne bi rekao da je on branilac srpstva. On je sebe video kao političara koji treba da modernizuje Srbiju, i svaki njegov govor sadrži tu misao – sada imamo istorijsku šansu. A njega su ubili. Srbija se uvek deli na reformatore i antireformatore i Koštunica nesumnjivo pripada antireformatorima. Po svojoj prirodi, po svom poimanju Srbije, politike, po svom viđenju Evrope, on je pravi antireformator. Kraj njegove ere će još jednom otvoriti pitanje gde zapravo ide Srbija. Kao u Ajzenštajnovom nemom filmu, Krstarica Potemkin, kada ona dečija kolica krenu niz stepenice i pojavi se međunatpis - Rusijo, Rusijo, kuda si krenula. Ljudi se pitaju da li će se sve završiti izborima na kojima će Koštunica dovesti radikale na vlast. Da li će Srbija postati Mjanmar, u kojem ljudi proklinju zapad i tvrde da su kineski automobili najbolji na svetu i da naši seljaci prave najbolju proju. Da kada potpišeš ugovor vredan preko milijardu nisi dužan da ga staviš na uvid građanima. Neverovatno, svi narodi u Istočnoj Evropi su bili srećni što konačno mogu da donesu odluku da postanu liberalna demokratija sa tržišnom ekonomijom. A Srbija će ponovo o tome glasati 2008.

Zapad nas vuče kao najgoreg đaka u razredu. Mene je sramota zbog toga. Mi nešto lupamo, a onda Solana kaže - ma sve je u redu. Izgledamo kao onaj rođak, malo prljav i neobrazovan, u solidarnoj i velikoj porodici koja ga redovno poziva na večere, iako ga baš ne vole mnogo, ali kao - šta da radimo, naš je. Tako i oni. Znači, stalno se trude, kao ovo sada - dobro, Srbija ipak može da potpiše ugovor o stabilizaciji i asocijaciji po hrvatskom modelu – to ne razumem, po čemu je taj model hrvatski. Ili - dobro, nisu uhvatili tog Mladića, ali šta da radimo, tamo ga mnogi podržavaju. Mene je od toga sramota, ne od toga što idemo u Evropu, nego što nas tamo vuku. Ranije smo mi radili na tome, a oni su nam samo pomagali. Ne mogu da zamislim kako na sledećim izborima građani glasaju za potpunu izolaciju, presecanje veza sa Hrvatskom, sa Bosnom i Hercegovinom. To je u stvari pseudodilema jednog dela naše intelektualne elite. Iza toga se krije neviđena inferiornost, užasan strah od zapada. Vi to ne razumete, mrzite ih, ali ih se i plašite. To je nekako tužno, naša mlada generacija to nije zaslužila. Tako da je naša inferiornost u stvari samo inferiornost tih ljudi.

Oni su uvek iz te žablje perspektive posmatrali ogromne uspone evropskog duha. Ali mi smo imali generacije političara krajem XIX veka, na primer Jovana Ristića, našeg verovatno najsposobnijeg ministra spoljnih poslova, koji su želeli da budu deo toga. Jovan Ristić je bio najveća sirotinja, a doktorirao je na Hajdebergu. On se nije plašio Evrope i zgrabio je pruženu šansu, a ovi sada neće šansu, jer se plaše da bio šta učine s njom. To su ljudi bez sopstvenih biografija, bez naučnih radova i, kao za Domanovićevim slepim vođom, i mi za njima ulazimo u tu jamu. Srbija u ovom trenutku stoji zato što je Koštunica uspeo da je skrene sa pravca razvoja kojim je krenula 2001, to je nedvosmisleno. On nema problem sa nasleđem devedesetih i sa, kako ga on vidi, tragičnim junakom srpske istorije, Slobodanom Miloševićem. On ima puno razumevanja za njega. Konačno, on je otrčao na razgovor sa njim, navodno na nagovor generala Pavkovića, dva dana pošto je izabran. Posle nam je pričao o tom susretu, ali nisam baš najbolje razumeo zašto je on otišao tamo, a da pre toga nije razgovarao sa nama iz DOS-a. I nikada nismo tačno doznali o čemu je razgovarao sa Miloševićem. Nama je rekao da mu je Milošević delovao jadno, skoro tužno, da mu je pokazivao kuću u kojoj živi, u kojoj mu ne radi slavina. Tada mi je sve to delovalo banalno, i taj susret i način na koji nam ga je Koštunica prikazao.

Solženjicin je napisao jednu novelu, koja mi se nije dopala kada sam je pročitao prvi put. To je Odjel za rak, još je postojala Jugoslavija i mi smo je čitali u hrvatskom prevodu. On je tu Rusiju naslikao jednom užasnom, drastičnom metaforom. Rusiju pod Staljinom prikazao je kao odeljenje za rak, na kojem ljudi umiru. E, neki od ovih koji su na vlasti voleli bi da od Srbije naprave odeljenje za rak. Postoji neki rak u svemu tome. Način na koji oni promovišu kriminalce i ubice je nedostojan civilizovanih ljudi. To više nisu političke već civilizacijske razlike. To je kao da pišete roman u kojem je Osama Bin Laden divan i nežan čovek, a ne odgovoran za smrt 3.500 ljudi u Njujorku. Vi ste time sebe izmestili van civilizacije. Mislim na tabloide tipa Kurir, Pres, koji humanizuju jednog notornog ubicu. Ali ljudi na to ne reaguju, oni i dalje kupuju te novine. I to pokazuje da ovde vlada nešto kancerogeno.

Ima raznih teorija zašto je to tako, a jedna je da mi nismo doživeli katarzu. Narodi ne doživljavaju katarzu, čak se i pojedincima to retko dešava. Narodi se vremenom distanciraju od sopstvene loše prošlosti. Neki ljudi preuzmu odgovornost, pa dođu druge generacije koje postanu kritične. Ja mislim da je uzrok u tome što je politički program koji je iznedrio Miloševića u stvari bio jako duboko ukorenjen u ovome društvu i da zato ova zemlja od njega teško odustaje i nije spremna da se suoči sa njegovim posledicama. Tek sada je neko reagovao na takozvani intervju sa Ulemekom. Javnost jeste stala u zaštitu Mirjane Karanović, ali u principu se ne reaguje.

Zoran Đinđić se pretvorio u neku vrstu amajlije, u krstić oko vrata. To je pogrešno i ja uvek kažem - čekaj malo, nemoj samo da plačeš, uzmi pročitaj ono što je on govorio, pa se za to bori, to je njemu spomenik. Slika Zorana Đinđića je postala kao krst koji ljudi drže pred nečastivim, drže se za njega kao za poslednju nadu. Ma ne tako, pogledaj šta je on govorio, pa ti reci to isto, bori se tako. Znate šta je on stalno govorio - moraš da radiš, spavaćete posle, nemojte sada da spavate. Zamislite Koštunicu da to izgovori. Gospode bože, pa roditelji kritikuju svoju decu. Vole ih najviše na svetu, pa koliko ih kritikuju. Domanović, Sterija Popović, Duško Radović, šta, oni nisu voleli svoj narod, mučenici. I Đinđićevo nasleđe mora trezvenije da se pogleda. To nasleđe polako postaje ikona na zidu i meni to smeta. To je lepo, ali nije dobro za Srbiju. Hajde da pogledamo šta je rekao, ne moramo sve da prihvatimo, ali hajde da pogledamo suštinu onoga za šta se zalagao, jer on lično simbolizuje reformski deo Srbije. U tom smislu on jeste naš lider i naša inspiracija. Ali on ne može da bude inspiracija, ako nikada ne govorimo o njegovim konkretnim idejama. Naravno, to bi najpre morala da uradi njegova stranka. Bože, šta je on sve o Koštunici govorio, a oni bez ikakvih problema sede s njim u koalicionoj vladi i ponavljaju ono što on govori. Meni je to tako teško da gledam, jer znam koliko ga je Koštunica spoticao. Sedi, znate, Koštunica u Palati federacije, a Zoran neće da ide. Ja kažem - idi, a on kaže - neću da idem tamo, ako hoće neka dođe on kod mene u vladu ili da se nađemo negde drugde, neću da mu idem tamo kao nekom monarhu. Koštunica je tamo sedeo kao na prestolu.

Pogledajte ovo sada sa Rusijom. I Đelić je rekao da je ruski kapital prvi među jednakima. Au, a što nemački ili italijanski kapital nije prvi među jednakima. Kako smo došli do toga. Srbija se tetura kroz svoju tranziciju, ali nema jedne izrazite ličnosti koja bi je kroz tu tranziciju vodila, a ima čoveka koji je protiv tranzicije. Dok ne napravimo tu ravnotežu, da su oni koji nas vuku napred bar jednako sposobni kao oni koji nas opstruiraju, Srbija neće moći napred. I kada se iznedri u gnezdašcu neko ko bi možda mogao Srbiju da povede, tipičan je Čedomir Jovanović, onda imate najkonzistentniju kampanju protiv jednog čoveka koju sam ja video u svom životu. Samo zato što oni slute da bi on možda mogao, pošto je nesumnjivo inteligentan i politički vrlo talentovan, da bude lider Srbiji. Znači, treba satreti u korenu mogućnost da se takav pojavi. Ni slučajno ne sme da se rodi još jedan Đinđić, pa da Srbija ponovo počne da liči na evropsku zemlju. Vi uopšte ne znate šta će Koštunica sutra da uradi. Hoće li da traži da izađemo i iz Interpola, hoće li da traži da nam kalibar bude ruski, a ne natovski, hoće li da nam objasni zašto je izbor predsednika Srbije polarizovanje Srbije, a svi ostali izbori nisu. Onda pomislim - koga će zanimati ove naše nesreće, period od 2003. do 2007-8. To je samo pet godina, moja Svetlana, i kada ja budem davno mrtav, mojim praunucima taj period ništa neće značiti. Ali ja živim u ovom vremenu i vaši slušaoci žive. Znaš, voleo bih da ih ohrabrim, ali vaša emisija ima jednu notu pesimizma baš zbog svoje analitičnosti. Analiza često ne daje ohrabrujuće rezultate. To je kao analiza šahovske partije koja je u toku, pa ti kažu - gubiš partiju, predaj je sutra, kako god da igraš, gubiš je.

Mnogo je, znate, tih putnika kroz politiku, koji dođu i nestanu. Meni srpska politička scena liči na jednu veliku železničku stanicu, kroz koju stalno neko prolazi. Tako će i sve ovo što sada gledamo nestati uključujući i tvorca naše trenutne propasti, Vojislava Koštunicu.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije slušate novinara Mišu Vasića. On počinje odgovorom na pitanje - ko je Đuro Bilbija.

Miša Vasić: Čovek je ušao u istoriju kao dopisnik Večernjih novosti iz Moskve negde 1993. ili 1994, kada sam na svoje ogromno zaprepašćenje na drugoj, trećoj strani video lepo uokvireni, dobro istaknut članak o tome kako između Moskve i Lenjingrada postoji podzemna pećina, toliko velika da kroz nju lete transportni avioni. Ja se potpuno zgranem, pa čitaj ponovo, pa su mi kasnije kolege iz Novosti objasnile da je on to malo preterao loše shvativši nekakav science fiction tekst. To spada u komične epizode, ali kada jedan takav Đuro Bilbija postane istovremeno glavni urednik dva dnevna lista, Kurira i Glasa javnosti, koji je postao neka vrsta Kurira light, pa kada počnu da drmaju i jedni i drugi sa 400 pitanja i 400 odgovora - onda se tu već lepo vidi da u tom pseudoludilu ima i te kakvog sistema. To je kulminiralo gnusnim napadom na Miru Karanović. Onda sam u jednom dosta jasnom i preciznom članku u Danasu, gde sam počeo da tezgarim, ukazao na te svinjarije, na šta su Đuro Bilbija i uredništvo Kurira i Kurira light našli za shodno da mi upute otvoreno pismo, u kojem su me nazvali novinarom službe. Uobičajeno brkićevsko, mislim na Milovana Brkića, baljezganje. Sada sam ozbiljno u dilemi da li da tužim Kurir za jedan dinar odštete. To rade Francuzi, traže samo da se kaže - izvinite, gospodine Vasiću, vi niste saradnik službe, odnosno mi smo to izmislili. Neću da budem Mile Isakov, koji je jedini državljanin Srbije koji je dobio pismenu potvrdu od službe da nije saradnička veza. Mislim, da ja to tražim od Radeta Bulatovića napismeno kao Mile, neću, isto kao što neću da, kao Voja Šešelj, tražim od Srpske akademije nauka potvrdu da sam Srbin. Njih dvojica su stvarno izuzeci u istoriji: jedan dobio napismeno da je Srbin, drugi napismeno da nije saradnik službe. Pa, mislim, ljudi, alo, nemojte me.

Osim baljezganja, tu postoji jedan jedini argument gde se mene optužuje da sam ja morao znati da je njima taj slučaj Mirjane Karanović bio podmetnut. Pazi, sad je njima nešto podmetnuto, oni ne čitaju svoje novine, urednici, dežurni urednici, glavni urednici, nego neko donese tekst i oni ga hladno puste. I ne samo što puste, nego objave ogromnim slovima na prvoj strani - Mira Šiptarka. Sad, ja sam napisao jedno pismo, ne znam da li će izaći, Kuriru i Danasu na tu temu pitajući gospodina Bilbiju kako oni to uređuju novine, o čemu se tu radi, kada se njima razne stvari podmeću, a mene se pri tom optužuje da radim za razne službe, i meni bliski, pa su im one to podmetnule, a oni su kao svaka Srpčad, naivni i plemeniti, pristali to da puste. Ja se izvinjavam, ja sam, evo, od 1969, skoro 40 godina u ovom poslu i ne sećam se novina u kojima se tekstovi pre objavljivanja nisu čitali.

Svetlana Lukić: Pretpostavljam da redovno pratiš, po službenoj dužnosti, 400 pitanja i 400 odgovora.

Miša Vasić: Pratim, naravno, moram. To je isto tako jedna vrlo zanimljiva priča pošto se Ulemek Legija sad setio da priča, ako je istina i ako se dade proveriti, o onome o čemu je trebalo pričati pred sudom za suđenje za ubistvo Zorana Đinđića, Ivana Stambolića, za Budvu i na suđenju zemunskom klanu. On ništa od toga nije bio rekao na sudu i pri tom ispaljuje razne apsolutno fantastične priče. E, sad se to naravno u nekakvoj beogradskoj pravosudno-policijskoj čaršiji tumači kao pokušaj pritiska na Vrhovni sud, u šta ja nisam uveren. Vrhovni sud, takav kakav je, suviše je ozbiljan dućan da bi podlegao takvoj vrsti pritisaka, preko nekih Bilbijinih novina. Imam utisak da je ta cela stvar usmerena više u pravcu predizborne kampanje i već svega toga, tim pre što su počeli da se javljaju razni antonići, koji uzimaju Aleksandra Simovića i njegove nebuloze od odbrane - ja čuo, neko mi rekao, čini mi se i tako dalje - kao najozbiljniju svetu istinu. Antonić je u malom zakašnjenju, mislim, to se radilo sa Legijom kada se onomad bio predao, pa su isti takvi kao i on vrištali okolo kako će sada Srbija progledati. Mislim, ako će Srbija progledati od onoga što bude ispričao jedan Aleksandar Simović, onda neka progleda Srbija, ćao Srbijo, divota, uživanje.

To je sve ona jedna te ista uobičajena priča koja je započela još krajem 2002, početkom 2003. To je dogma Demokratske stranke Srbije, da budem sasvim precizan, po kojoj je Đinđić bio kriminalac i maltene to što je ubijen možda je i zaslužio. To je cela ona priča tipa Dejan Mihajlov, Antonić i Vukadinović, cele te ekipe. Suština je u osnovnom političkom sukobu u Srbiji i to između nacionalista i svih drugih, patriota i svih drugih, jer ko god po njima nije patriota on je dakako izdajnik, špijun i saradnik svih službi kao ja, ili neprijatelj srpstva vaskoliki kao ti, Ceco. Mislim, stvar je tu potpuno jasna, međutim, ono što mene zabrinjava je ta jedna gebelsovska upornost u ponavljanju i recikliranju laži, otpada i gadosti u koju su se uključili čak i neki ljudi od kojih to nisam očekivao, nemoj me terati da ih imenujem, ali ko čita novine zna, iz razloga političkog oportuniteta, zamora, ne znam čega sve. Ne bih ulazio u to, treba njih pitati, i tu se sada stalno prosejava i vrti iznova ta cela priča o tomr ko je ubio Zorana Đinđića. Pa Čeda i Beba, sad smo dodali Batića, pa zašto li su ga ubili.

Svetlana Lukić: Ko je dodao Batića?

Miša Vasić: Mislim da je Aleksandar Simović dodao Batića, pa se za to uhvatio Slobodan Antonić, svaka mu čast na izboru inspiracije. To je sve postalo, u svojoj sistematskoj tupavoj, tvrdoglavoj upornosti, jer nemaju drugi argument osim upornosti i osim sistematskog ponavljanja istog, kažem - gebelsovska matrica. Što god je neverovatnije i što ga duže ponavljaš, više će ljudi poverovati. Metod je ispravan, videli smo rezultate, i vidimo ih, ja se nadam da ih nećemo videti u toj meri i dan danas. Sad se desilo, mene se optužuje da ja pokušavam da utičem na Vrhovni sud time što sam ukazao na par nekakvih svinjarija. Pri tom, jedna kampanja koja nosi gigabajte tekstova, radio signala i televizijskog signala, to nije uticaj na Vrhovni sud. Alo, ljudi, vodeći naslov udarnog intervjua prvog nastavka, kaže - Đinđićev ubica prebačen avionom u London. Što to nisi rekao na sudu? Što to govoriš sada? Pa kako prebačen, pa niko ga ne pita kako je prebačen, je li to išlo kroz onu podzemnu pećinu? Legija će sve kazati kada bude došlo vreme i ja se iskreno nadam da će to vreme već jednom doći, ali to očito nije ovo vreme, kada on daje svojih 400 glupih odgovora na 400 glupih pitanja. Moram sada da citiram Bebu Popovića sa glavnog pretresa za ubistvo Zorana Đinđića, kada je on rekao Legiji u suočenju - vi ste, gospodine, napravili glup pakt sa glupim ljudima, e, pa sad, izvolite lizati posledice glupog pakta sa glupim ljudima. Ako mislite da će vam to uspevati i dalje, iskreno da vam kažem, čini mi se da neće. Ne potcenjivati čitaoce, ne potcenjivati publiku.

Što god ja mislio o Radetu Terziću, a to mišljenje nije preterano laskavo, to je moja lična stvar i njegova, ali ono za šta ga tuže, da je bio pripadnik zemunskog klana, zbog čega je dva meseca sedeo u pritvoru, da mu dokažu ne mogu, nema šanse. Moja lična pretpostavka je da je Rade Terzić gađan da bi se pogodio neko drugi preko njega. U prvom redu, naravno, Čedomir Jovanović, jer se očekivalo među tupavim dogmatama našim da će Rade Terzić da kaže ono što bi oni najviše voleli da on kaže - jeste, naredio mi Čeda da pustim ove dripce. Druga meta odmah iza Čede je Mioljub Vitorović, sadašnji zamenik tužioca za ratne zločine, a u to vreme zamenik IV opštinskog tužioca, koji je bio nateran naredbom, kao i njegova šefica Biljana Radovanović, da se ne žali na pritvor. Međutim, vrlo je zanimljivo u toj celoj pritvorskoj priči oko Zemunaca iz 2001. da niko ne pominje vanraspravno veće IV Opštinskog suda, koje jedino može da pusti nekoga iz pritvora. Da li će se tužioci žaliti ili neće, to vanraspravno veće ne obavezuje. Njih ne dira niko, ali su zapeli za Mišu Vitorovića i Čedu Jovanovića. Na Čedu je jasno zašto, a što se Miše Vitorovića tiče, podsetiću zašto.

Miša Vitorović je bio zamenik specijalnog tužioca koji je davao završnu reč za Stambolića i Budvu i koji je u toj završnoj reči direktno imenovao Slobodana Miloševića kao inspiratora političkih ubistava. To ih jako boli, zašto, ušlo je u prvostepenu i ušlo je u pravosnažnu presudu, u izreku i obrazloženje i to je pravosnažno potvrđeno, da Slobodan Milošević jeste politički ubica, tačka, gotovo, nema dalje razgovora, šta god mislio Ivica Dačić i ostali. To je gotovo, završeno je, ćao. E, to Mioljubu Vitoroviću nikada nije oprošteno, zbog toga mu nije produžen mandat zamenika specijalnog tužioca i morao je da pređe u ratne zločine uprkos odličnim rezultatima u nekima od slučajeva specijalnog tužilaštva. Pomenuću trgovinu ljudima pre svega, gde se jako istakao i postao međunarodni instruktor na evropskom nivou za tu tematiku. Pa drumska mafija i bilo je još nekih stvari koje je taj čovek odlično uradio, ali ono mu nije bilo oprošteno. To je bilo u vreme kad je SPS kao nevladina stranka podržavao vladu Vojislava Koštunice, pa sad ne znam ko je kome tu plakao na ramenu i ko je koga rešio da teši i da ga drži za ručicu, ali očigledno je o tome reč. I šta smo na kraju dobili? Jedino što je ostalo protiv Radeta Terzića je da je on doneo odluku da se Legija Ulemek ne goni zbog onog incidenta sa policijom u klubu Stupica, u junu 2001. Međutim, tu sad dolazimo u vrlo delikatnu situaciju, a to je da je okružni javni tužilac, što je Rade Terzić bio tada, u posedu diskrecionog prava da s obzirom na konsultacije, s obzirom na to da je on predstavnik države, može i ne mora potpuno diskreciono i bez ikakve odgovornosti da pokrene ili ne pokrene određeni krivični postupak. Oklej, sad polako proizilazi da je tadašnji vrh pre svega policije, ali i pravosuđa došao do zaključka da je bolje ne ljuljati čamac s tim Legijom. Otprilike, manja je politička šteta ako ga ne budemo gonili nego ako ga budemo gonili, a i svi su živeli u tom strahu božijem od Crvenih beretki.

Mislim da će se tu Rade Terzić odbraniti potpuno uspešno, tim pre što je već stavio do znanja, na posredan i neposredan način, da je to bila stvar nekakvog dogovora na vrhu, koji on kao državni činovnik ima da poštuje. Prema tome, ja mislim da oni Radeta Terzića ne mogu da uhvate nigde i nikako i da ga je trebalo pustiti na miru da se bavi svojom advokatskom praksom, jer će taj Rade Terzić za koji mesec presaviti tabak i odrati državu Srbiju za debelu odštetu za ova dva meseca pritvora i protivpravnog i nezakonitog proganjanja. Ja mislim da on jeste protivpravno i nezakonito proganjan, šta god da ja inače o Radetu Terziću mislim.

Svetlana Lukić: Maločas si rekao šta je mogao da bude cilj, koga su oni gađali preko Radeta Terzića.

Miša Vasić: Gađali su, u svojoj gluposti trusta pilećih mozgova Demokratske stranke Srbije, i nisu pogodili, naravno, jer ne mogu da pogode, jer ovaj čovek je sedeo u zatvoru dva meseca, a Rade Terzić nimalo nije glup - i ćutao. Nema bolje odbrane u takvoj situaciji nego ćutati, jer kad nevinog čoveka zatvore, što god više priča više će se uplatkavati, koliko god bio nevin. Stara advokatska teorija, to sam čuo od Srđe Popovića i još negde, tokom suđenja disidentima krajem 60-ih i početkom 70-ih bila je - sediš i ćutiš, pa neka oni izvole se baviti dokazivanjem. Rade Terzić je to izveo briljantno, mislim, nije reč rekao. Oni su se jako razočarali i sad ne znam koliko je perja letelo između njih u međuvremenu, kad su ovi jedni koji su uradili radnju pitali onoga ko im je savetovao da tu radnju urade - dobro, šta ćemo sad da radimo, pa kaže - ne znamo šta ćemo. Čovek ćuti, neće da optuži ni Čedu, ni Bebu, ni Batića, ni Gorana Vesića, ne znam ko je sve bio popularan u tom trenutku i neće da kaže - oni su mi naredili. Jer, ako prizna da su mu naredili, on je priznao zloupotrebu službenog položaja i naravno da jedan Rade Terzić, koji je odličan pravnik, neće sebe da uplatka na taj način. On će da ćuti, to mu je najjednostavnije, a kasnije ćemo da vidimo čija nana crnu vunu prede i ko kome dođe koliku lovu. I to je još jedan dokaz gluposti vladajuće koalicije u ovoj državi. To je kombinacija gluposti i arogancije, to što oni pritvaraju koga god hoće, kako hoće i uz naravno obaveznu televizijsku sliku.

Mislim da je to jedan dinkićizam. Drugovi radikali su ovih dana u skupštini lepo ukazivali da u trenutnoj koalicionoj raspodeli vlasti, ne ovoj nego i iz prethodne vlade, G17 Plus drži UBPOK, odnosno SBPOK sadašnji ili Službu za borbu protiv organizovanog kriminala, putem njenog načelnika Spasića. Od kad je Dinkićev čovek tamo došao na čelo, imamo ono što se od Sablje nije ponavljalo jedno izvesno duže vreme, a to su ona hapšenja na televiziji gde su zamagljena lica policajaca, to razumem, to i treba, ali se lice pritvorenika, odnosno čoveka koji je u tom trenutku, da budem potpuno precizan, zadržan policijski na 48 sati, vidi vrlo jasno. Onda smo imali tu smešnu scenu sa Radetom Terzićem, kojega sve televizije prikazuju kako ga vode u zatvor sa lisicama, ali kad je izlazio iz zatvora samo par vernih tabloida ga je slikalo. To je bilo sa Goranom Kljajevićem, koji je u tom smislu podjednako skandalozan slučaj. I kad jednog dana Goran Kljajević bude izašao, šta ćemo onda uraditi, jer koliko ja čujem, stečajna mafija se ne drži najbolje kao slučaj. Ima tu čitava gomila procesnih zamerki, od kojih su neke navodno fatalne.

Svetlana Lukić: Kad smo već pominjali Terzića, toj priči pripada i silaženje sa planine Mihajlovića, koji se izgubio u tim maglama, pa se pojavio i opet nestao u vidu lastinog repa.

Miša Vasić: Ja lično sam bio zapanjen Mihajlovićevim intervjuom u Poligrafu kod Jugoslava Ćosića. On je odjednom počeo da pokazuje njemu potpuno nesvojstvenu nervozu. Ja Dušana Mihajlovića znam godinama kao čoveka vrlo smirenog i promišljenog, a sada tu počinje jedno vrdanje i jedno koprcanje, lisica kojoj je jedna noga ostala u kljusama, to je bio nekakav moj utisak. Čekaj, polako, Dušane, ćuti, šta si imao da dolaziš uopšte? Ali to je bila jedna, ja ne volim da koristim tu reč pošto je radikali toliko koriste u svojim skupštinskim i medijskim manipulacijama, nervoza. Jednostavno, to je bio Dušan Mihajlović na kojeg ja nisam navikao. Pretpostavljam da ima raznih teorija na tu temu u koje se ja neću upuštati, jer sam do dana današnjeg sačuvao jednu, što bi rekli Kinezi, 80 prema 20 odsto pozitivnu sliku o Dušanu Mihajloviću iz najgadnijih vremena. Po svemu sudeći on jeste, hajde da kažemo, lobirao kod Cana Subotića da potpomogne njegovu predizbornu kampanju Crna ovca iz 2003. ujesen, u čemu nema ničeg lošeg. Ljudi, za Caneta smo videli da je težak 600 miliona ovoga trenutka i nije Dušan jedini koji je pokušao da klepi Caneta i klepio ga za neku kintu. Razumimo se, ja sam čovek realista, što god slušaoci Peščanika o tome mislili, ja sam uveren da političari imaju pravo da probaju da klepe bogataša za neku kintu. To se radi u celom svetu, vazda se radilo i radiće se, hvala na pitanju, mislim, neka Druga Srbija misli šta hoće. Ja apsolutno nemam primedbu moralne prirode na to, ali imam drugu primedbu. Umesto da je Dušan izašao i rekao ovako - jesam, tražio sam, čovek mi dao toliko i toliko i šta hoćete, molim, eto, jesam li ja jedini. Šta rade Koštunica, Velja Ilić, svi redom, zar nemaju svoje tajkune koji su tu i tamo doprinosili, a o Bogoljubu Kariću koji je doprinosio svima i o Miloradu Miškoviću koji verovatno doprinosi svima takođe, da ne pričamo, ali ja u tome ne vidim ništa nepolitičko, nemoralno i, ne znam kako stoje poreski propisi, nelegalno. Neka to vidi uprava prihoda da li se plaća ili se ne plaća finansijski doprinos političkoj kampanji, neki PDV ili nešto, ali ne vidim u tome problem.

Nevolja je u tome što mi još nismo imali tajkuna, koji će na bazi čistog srca, prosvetljene duše da fljusne lovu nekakvoj političkoj stranci, a da od nje ne očekuje ništa. To još nismo imali na celoj ovoj planeti uključujući čak i onog milijardera američkog koji je grdnu lovu fljusnuo nekakvim humanitarnim organizacijama, zašto - pa da se oslobodi od poreza. Zašto ne donesete normalne poreske propise kojima se doprinosi nauci, umetnosti, Jugoslovenskom dramskom, Peščaniku, Vremenu, otpisuju od poreza, kao i pri kupovini umetničkih slika, skulptura i jako skupih automobila. Tako je po celom belom svetu. Donesite takve propise, pa će stvari biti jasne. Nemojte nam držati situaciju permanentno uzburkane blatnjave vode u kojoj može da bidne, ali ne mora da znači, pa će mi da vidimo koga će da 'apsimo, a koga nećemo.

Plašim se da će tako proći i ova duvanska afera sa Canetom, sa svim ovim raznim likovima. Iz nekog razloga oni idu od 1996, a to je počelo 1991, odmah. Iz nekog razloga, verovatno iz razloga zastare, mi još uvek nemamo pravnu kvalifikaciju za šta oni ljude tuže, pa će onda da ispadne da je nešto otišlo u zastaru i onda imamo čuveni argument Bracike Kertesa, koji potpuno iskreno užasnut kaže - pa ljudi, to je sve bilo za državu. Onda dolazimo na onu staru istu priču da je ta zmija imala samo jednu glavu, a ta jedna glava počiva u miru pod lipom u Požarevcu.

Ja stalno gledam skupštinu, stalno imam uključen drugi program, kad god njihove ekselencije narodni poslanici zasedaju i smatraju i ukazuju. Nikakve razlike tu više nema između prethodnih skupština i ove skupštine, mislim, nemamo onu konstruktivnu dinamiku koju smo imali u vreme vlade DOS-a, sad me nazovite dosmanlijom. Ovde imamo jedan šou, gde je napisan scenario, napisane dijalog liste, gde je potpuno jasno da je reč o televizijskom šou, to je jedan rialiti šou, jedan Big brother u skupštini i nije nikakvo čudo što su gospoda njihove ekselencije urliknuli, stali na zadnje noge i počeli da vrište kad se pojavila mogućnost da se delovi sednica ne prenose. Njih skupština zanima jedino i isključivo zbog TV prenosa i ni zbog čega drugog. Ma zabole njih ona muška polna stvar za zakone, za politiku države, za Kosovo, za bilo šta. Ne, dokle god mi možemo da balegamo izravno u živom TV prenosu. I to se najlepše vidi na primeru Srpske radikalne stranke, koja je po običaju najorganizovanija u toj stvari. Imamo permanentne: Krasić, povremeno Nikolić, Nataša i imamo povremene srpske radikale koji se pojavljuju za govornicom sa napisanim sastavom koji onda sriču. Tu je očigledno da drugovi radikali imaju jedan, ja sam uveren, tajni priručnik koji im se deli, gde prva rečenica glasi - svaku rečenicu počinješ sa - mi, srpski radikali, svaki put kad pominješ Voju Šešelja kaže se profesor doktor Vojislav Šešelj, zarez, koji trune nevin u Hagu, zarez, i nja-nja-nja, što god je on bio rekao bilo o čemu, njegova stota knjiga, sve. I tu se oni snalaze fenomenalno, plivaju kao ribe u toj vodi, zašto - jer su tu vodu sami natočili u akvarijum.

Onog trenutka kad bi neko stekao građanske hrabrosti, snage da kaže ovako - ma nema više prenosa, nego hajde vi malo da radite, produktivnost Narodne skupštine Republike Srbije bi porasla za 250 odsto. Ali ne, skupština je postala jedan šou koji služi u svrhu predizborne kampanje i uzajamnog pljuvanja, podjebavanja i šta se već tamo sve radi, što sve čoveka u krajnjoj liniji i zamori. A taj Toma Nikolić kao predsednik skupštine bio je jasan signal Voje Koštunice - nemoj da mislite da ste vi jedini na svetu, imam ja još udvarača, ja sam poštena devojka, mogu da biram. Tu je reč o takozvanom, kako se to zove, koalicionom potencijalu, mislim, svaka kurva ispred železničke stanice ima koalicioni potencijal, hvala na pitanju, to joj je posao. Sad imamo tu nesrećnu situaciju sa Kosovom, da citiram Vojina Dimitrijevića koji kaže - po tim kosovskim stepenicama se Sloba Milošević još 1987. popeo svima nama na grbaču i na glavu, pa je sve tako i završilo, e, kaže, sad kad ovi počnu da se penju to će biti cirkus i haos potpuni.

Imamo onog nekakvog, kako se zove, iz Prokuplja, onaj Hadži Andrej Milić, komandant Srpske garde cara Lazara koji će tu sad da oslobađa Legiju sa specijalcima, on će da ode da rastera NATO sa Kosova kao mačke s jebišta, to će biti katastrofa, mislim, kad srpski patrioti na čelu sa Hadžijom krenu. To se sve naravno kolportira po novinama i na kraju, šta će da urade - uradiće isto ono što su uradili 17. marta 2004, krenuće sa litijom od Saborne crkve do Hrama svetog Save i to će biti kao u ranom srednjem veku, kada ih opkole varvari, Huni, ajvari i ostali. Onda oni, šta će jadni, kad vide da su najebali, onda šta rade, prave litiju, bičuju se usput. Ja samo očekujem da vidim Voju Koštunicu i ove njegove kako se bičuju, puze na kolenima moleći Boga da se Kosovo vrati u Srbiju. To su uradili 17. marta. A tada se ne prave litije, radi se nešto drugo. Šta se to drugo radi, ja da im objašnjavam neću i ne mogu, nije moja struka, jako mi je žao.

Svetlana Lukić: U Srbiji je prošle nedelje skoro neprimetno prošla jedna istorijska godišnjica, godišnjica održavanja VIII sednice. Održan je jedan skup u Institutu za savremenu istoriju, na kojem je izgleda bilo veoma malo učesnika iz Srbije. A i kako bi ih bilo. Mnogi takozvani naučni i kulturni radnici, koji su podržavali pobednika VIII sednice Slobodana Miloševića, još uvek sede u akademiji, institutima i na fakultetima. Jedan od organizatora skupa bio je i Dejan Jović. Dejan predaje političku istoriju na univerzitetu Stirling u Škotskoj i sa njim smo razgovarali o ovoj istorijskoj sednici.

Dejan Jović: Ljudi se rado sjećaju nekih ranijih dana i ta jedna nostalgičarska dimenzija ima i političku relevantnost. Vidjeli ste i na samoj VIII sjednici, sada smo se mogli prisjetiti, 20. godišnjica je, da je Miloševićeva struja baš insistirala na tom povratku u mladost. Često se zaboravlja ta generacijska dimenzija u čitavoj priči, ona je dosta važna u politici. Vidite, 1984. godine prvi puta se bira novo predsedništvo Jugoslavije, prvo poslje Tita. Tu ne dolazi do prodora nove generacije, ali dolazi do prodora jednog novog principa. Ti ljudi koji su izabrani nisu predstavnici Tita i saveznog vrha, nego predstavnici svoje republike i pokrajine. Onda, 1986. u svim republikama, naročito u Srbiji i Sloveniji dolazi nova generacija političkih lidera sa Kučanom i Miloševićem, kasnije se u Hrvatskoj probija Stipe Šuvar i jedan broj drugih. Ante Marković je takođe na neki način nova generacija. E, sad, je li to dobro ili nije? Ljudi koji nemaju političkog iskustva u tako kompleksnoj zemlji često žele sve na brzinu rješiti. Posle VIII sjednice sve je moglo ići ovim smjerom ili onim, stvar je jednostavno odluke tadašnjih vođa da krenu smjerom koji je završio tako kako je nažalost i završio. Ona je omogućila radikalizaciju političkog diskursa i, na primer, Bogdan Bogdanović upozorava odmah da je na VIII sjednici došlo do prodora radikalnog govora, da je glavna rječ koja se upotrebaljava tamo: beskompromisnost, odlučnost, jedinstvo. Često ljudi zaboravljaju da nije na Gazimestanu prvi puta pomenuta mogućnost da bi moglo doći do bitaka. Recimo, Milošević govori i na VIII sjednici o mogućnosti da dođe do bitaka.

Međutim, nije VIII sjednica pala s neba, u 80-im godinama do tada već dolazi do radikalizacije političkog prostora, pojavljuju se zahtjevi za radikalnim egalitarizmom u cjeloj zemlji, a narodne mase umjesto da traže više slobode i više pluralizma, nažalost traže više reda, više autoriteta, žale za Titom i traže novog Tita. I u tom smislu se naravno jugoslavenska situacija iz tih godina razlikuje mnogo od situacije recimo u Čehoslovačkoj. Kad me pitate za važnost VIII sjednice, ja mislim da je to jedna vrsta najave konzervativne revolucije, a to znači revolucionarne metode su obnovljene, politika se više nije vodila samo po nekim pravilima ili u okviru nekih racionalnih foruma, nego je sve dopušteno. A konzervativna u tom smislu što ona zapravo budućnost vidi kao povratak u bolju prošlost, i u tom smislu se veže naravno sa nostalgijom kod jednog broja ljudi, čak i starijih, koji nisu bili zainteresirani da sami budu revolucionarni vođe u tom trenutku, ali im se svidio taj jedan radikalni govor, jedna radikalizacija koju je Milošević ponudio na VIII sjednici.

Ako pažljivo pratite simboliku narodnih protesta tada, ne govorim samo o kosovskim Srbima, govorimo i o Albancima i simbolici koju su takođe i oni koristili, malo je tamo zahtjeva za slobodnim medijima, privatnom inicijativom i ovim nekim vrijednostima koje se obično vežu uz liberalno-demokratski poredak. Nasuprot tome, tu su Titove slike, parole iz revolucionarnog razdoblja ili želje za radikalnim akcijama, za hapšenjima - uhapsite Vlasija, na primer. Slušajte, te su ideje bile prilično radikalne, ta ideja jednakosti, jedne radikalne jednakosti. Koncept bratstva se napušta, nema više parole bratstvo i jedinstvo, ali ima jedinstva, a nakon toga retorički se to jedinstvo pretvara u slogu, jer sloga ima jedan tradicionalistički i djelom nacionalni prizvuk, za razliku od jedinstva. Sad na primer, ako vi imate u tom govoru parole kao što su - beskompromisnost, žustrina, odlučnost, jedinstvo, i ako za to imate određenu priličnu podršku kod naroda, onda ne možete ništa drugo očekivati nego jednu radikalnu akciju. Prije neki dan bilo je predstavljanje neke knjige ovdje o VIII sjednici, pa je profesorica Ljubinka Trgovčević spomenula Jelenu Lovrić. Jelena Lovrić je pisala tekstove da je to poligon za mogući rat, dakle, bilo je ljudi koji su se ozbiljno zabrinuli. Međutim, ono što je meni zanimljivo, ja sam listao novine iz septembra 1987. kad se sve to događalo, kao da je postojala neka vrsta partijske direktive da se ni tom događaju, a ni događajima koji su prethodili ne daje preveliko značenje, da se ne bi dodatno uzbunula javnost i u Hrvatskoj i drugdje, da se ne bi stvorio masovni pokret i u Hrvatskoj, pa gdje smo stigli onda. Tako da, paradoksalno je da, recimo, kad se dogodilo ubojstvo u paraćinskoj kasarni, to je bilo 3. septembra, šest vojnika je ubijeno, Delo slovenačko je donjelo tu vjest kao jednu potpuno nevažnu vjest na dnu prve stranice, a Vjesnik ju je također objavio kao petu ili šestu po važnosti toga dana. E sad, retrospektivno gledano, taj događaj je strahovito doprineo radikalizaciji ne samo u Srbiji nego i u Hrvatskoj. Ja se sjećam vrlo dobro zgroženosti mnogih ljudi, običnih građana, ja se sjećam protesta i bojkota Albanaca i albanskih trgovina u Zagrebu, ja se toga sjećam, to je bilo.

Jedan vojnik, Aziz Keljmendi, neočekivano je na spavanju u sred noći pucao na jednu grupu svojih kolega, drugih vojnika i ubio je šestoricu. Jedan je bio iz Beograda, jedan je bio iz Zagreba iz ulice u kojoj ja živim usput rečeno, tako da se ja sjećam tih događaja koji su bili vrlo dramatični. Sad, naravno da su oni izazivali uznemirenost, izazivali su strah, izazivali su neizvjesnost i izazivali su na neki način, može se razumjeti u tom kontekstu, želju da se takve stvari zaustave. Na tom strahu i neizvjesnosti kasnije došlo je do velikih manipulacija koje su vodile u nasilje. Ja mislim da je proizvodnja straha bila jedna od najproduktivnijih grana političke industrije u to doba.

Milošević o Titu govori na sam dan VIII sjednice, na jednoj posebnoj sjednici koja je posvjećena 50-godišnjici Titova dolaska na čelo Partije, to je 1937, pa 1987, dakle 50 godina. I on koristi zapravo taj govor da sebe predstavi kao glavnog nasljednika, interpretatora titoizma. Međutim, u tom govoru Milošević reducira Tita na samo jednu Titovu stranu, on govori samo o takozvanom mladom Titu, samo o Titu koji pobjeđuje u ratovima. On koristi eksplicitno samo epizode iz Titovog života koje se događaju u II svjetskom ratu. Podsjeća izravno na Kadinjaču, žrtvovanja na sremskom frontu, na Sutjesku i Neretvu, ali ne govori ništa o Titovoj politici kompromisa. Tito je u prvoj mjeri po mom mišljenju čovjek kompromisa, naročito u kasnijoj svojoj fazi, izbegavanja konflikta kad god je moguće, čak popuštanja na potpuno neprincipijelnoj razini svima kojima je god moguće, čak i ako je to potpuno suprotno principima u koje on sam vjeruje ili onim principima kojima međusobno vjeruju suprotstavljene strane. Tako da takvo reduciranje Tita zapravo već pokazuje smjer Miloševićeve akcije, a to je smjer beskompromisnosti, revolucionarnosti i povratak u razdoblje prije 1966. Takvo predstavljanje Tita takođe omogućava Miloševiću da dođe veoma blizu onim ljudima koji žele rehabilitirati Rankovića, koji su bliski policijskom aparatu, nostalgični za vremenima prije 1966. i dovodi ga blizu Dobrici Ćosiću, koji također onda smatra da je smjena Rankovića i smjer kojim je zemlja krenula nakon toga bio u biti pogrešan.

Svetlana Lukić: To je ovde omiljena tema jednom delu javnosti, a to je kada se Dobrica Ćosić kači na taj Miloševićev voz?

Dejan Jović: Mislim da je njegova uloga daleko manja nego što on misli i daleko manja nego što jedan broj mojih kolega misli. Sa stanovišta Miloševićeve pozicije, on se oslanjao isključivo na tu vlast, nije sljedio po mom mišljenju nikakve ozbiljne savjete koje bi dolazile izvan krugova tog nekog porodičnog kabineta. Njegova intelektualna podrška je bila Mirjana Marković i njeni prijatelji sa univerziteta i ja ne vidim da je uloga Dobrice Ćosića ili Srpske akademije nauka na samoga Miloševića bila ogromna. Ona je bila ogromna u radikalizaciji srpskog javnog prostora, koji je jednim djelom podržavao Miloševića, a kasnije se od njega pomalo odmaknuo i onda je čak u nekom trenutku podržavao i radikalnije političke struje, čak i protivnike Miloševića, jer su smatrali da je previše Jugoslaven i previše vezan za socijalističku tradiciju i neuspješan u krajnjem slučaju, neuspješan u ostvarivanju koncepta koji su oni zamislili. Ja ne bih precenjivao ulogu koju su ti ljudi imali. Sad na ovom skupu o VIII sjednici kog smo imali, Sveta Stojanović je bio i iz publike je govorio i zanimljivo mi je bilo čuti njegove uspomene na prvi njegov susret sa Miloševićem u maju 1992. Bio je Dobrica Ćosić prisutan, zajedno su išli razgovarati, njegov zaključak je bio da je Milošević saslušao šta oni imaju da kažu, rekao je - kako da ne, profesore Stojanoviću, naravno, drago mi je da se vidimo, ali nije rekao niti jednu rečenicu komentara. Iz čega gospodin profesor Stojanović, a i ja zaključujemo da je Milošević smatrao da su oni potpuno nerelevantni i da misli da ga oni zapravo smaraju.

Raspad Jugoslavije je jedna od centralnih tema u akademskom svjetu, a i političkom na zapadu, naročito u 90-im godinama, zato što ne možete objasniti međunarodnu politiku uopće ako ne gledate na raspad Jugoslavije, ne možete objasniti potrebu Evropske unije na primer, da ima zajedničku vanjsku i bezbjednosnu politiku, ne možete objasniti američku novu doktrinu interveniranja u suverene zemlje iz ideoloških razloga, čak i protiv volje Ujedinjenih nacija. Ne možete objasniti ni rusku politiku povratka. Pretjerano je apsolutno kad smatramo da smo mi u centru svjeta. Mislim, u normalnim okolnostima niko ne gubi niti jednu minutu sna zbog toga šta se događa u Zagrebu i Beogradu u normalnim okolnostima, ali ovo je bio poligon na neki način za promjenu spoljnopolitičkih orijentacija nakon kraja hladnog rata i najveća kriza koja se dogodila u Evropi i u svjetu u 90-im godinama. Tu ima vrlo različitih interpretacija, od toga da je Jugoslavija se raspala zbog ekonomske neuspješnosti, ali problem te interpretacije je u tome da se ona raspala u trenutku kad je ekonomski se počela oporavljati. Mi se svi sjećamo dobro vremena Ante Markovića i poleta i entuzijazma koji je on stvorio u cjeloj zemlji, ne samo u Hrvatskoj, odakle je bio i u Bosni, odakle je rodom. Onda da se Jugoslavija raspala zato što je neko izvana htio da se ona razbije, to je vrlo popularna interpretacija i kod nas i drugdje. E sad slušajte, koliko ja znam Amerika je podržavala Markovića vrlo, vrlo dugo i ja ne vidim nikakve želje da bi neko razbijao Jugoslaviju da bi stvorio rat, za koji ne zna šta bi s njim. Oni nisu znali niti kako da intervenišu, niti šta da rade sa tim. Mislim da je raspad Jugoslavije primarno, ne sasvim, ali primarno naših ruku djelo i treba za to da uzmemo odgovornost i da o tome raspravljamo među sobom.

Onda postoji interpretacija da multinacionalne države ne mogu opstati i da su se sve redom raspale. Prvo, nije tačno da su se sve redom raspale, nije se raspala Velika Britanija koja ima takođe četiri nacije, nije se raspala Kanada, nije se raspala Španija, nije se raspala Belgija još uvjek, sad vidjećemo šta će biti kasnije, ali nije se raspala. Za razliku od toga, raspale su se socijalističke multinacionalne države, možemo razgovarati o razlozima tome. Onda imate interpretaciju da se Jugoslavija raspala zbog toga što je postojao ustav iz 1974. Ustav pišu neki ljudi, da su ti ljudi nekako drukčije htjeli, da je bila politička volja i ustav bi bio drukčiji. Ustav sam po sebi nije faktor. Ovo je sad smješno, kaže - mi smo zapisali u ustav da je Kosovo dio Srbije. Ustav nije nešto što je nepromjenjivo potpuno, osim ako niste Amerikanac, pa ga onda nikad ne mjenjate u 200 godina. Onda imate interpretaciju da se Jugoslavija raspala zbog ličnosti Miloševića i Tuđmana i da smo imali Havela ne bi se raspala, ali nismo, nego smo imali njih i da je održavana samo zbog Tita, da je Tito stvorio Jugoslaviju i kad je on umro, to više nije bilo moguće. Sad, naravno, ličnosti imaju ogroman značaj i nije sasvim svejedno ko je tu, međutim, takođe postavlja se pitanje zašto mi nismo imali Havela ili zašto Češka nije imala Miloševića i Tuđmana. Onda takođe imate jednu interpretaciju koja jako insistira na nacionalizmu. Nacionalizam je uvjek naravno postojao, bio je važna alternativa komunizmu i socijalizmu. U trenutku samog raspada nacionalizam je bio u porastu, ali meni se čini da on tada još uvjek nije dominirao. Nacionalizam je stvoren i potican, ali ja odbijam tvrdnje da u Jugoslaviji samo su ljudi mislili o tome kako da mrze jedan drugoga. Naročito tu ideju o etničkoj mržnji odbacujem u potpunosti. U Jugoslaviji nije bilo etničke ljubavi vječne, ali nije bilo ni etničke mržnje. Pa to je normalno, većina ljudi niti voli nekoga, niti mrzi, nego je manje više ravnodušna prema drugome i to je sasvim normalno stanje. Interpretirati da je tu postojala neka velika mržnja, pa da se samo balkanski narodi ubijaju zbog te mržnje je po mom mišljenju pogrešno.

Moja argumencija temelji se prije svega na priznavanju važnosti i doprinosa koji su dali svi ovi drugi ljudi. Ja ne spadam u one koji će reći - slušajte, ovaj svjet je pun kretena, moji kolege nemaju pojma. Treba priznati da su mnoge od ovih stvari koje sam spomenuo ranije apsolutno bile doprinjele našem razumjevanju stvari. I ekonomska kriza je doprinjela i promjene u međunarodnim okolnostima i kulturalne razlike i postojanje nacionalizma i ličnosti i ustav i sve su to bili elementi. Međutim, ono što sam ja htio dodati, jedan moj mali dodatak tom već postojećem mozaiku je da malo pogledamo također i na ideologiju, marksističku ideologiju u krajnjem slučaju, posebno jugoslavensku interpretaciju marksizma nakon 1948, koja je zapravo bila u velikoj mjeri antietatistička i time je smatrala da država treba da odumre. Što je socijalistički projekt uspješniji to je država slabija. Jugoslavenski komunisti su iskreno u to vjerovali i mnogi ljudi su ih u tome iskreno podržavali. To je bila jedna, možete reći iz današnje perspektive, možda utopija, ali sve je utopija, liberalna demokracija je utopija, utopija je da živimo u slobodnom društvu. I ta ideja da bi država trebala oslabiti jeste primamljiva i poštena, ali na drugoj strani nosi neke opasnosti, a to su opasnosti da u jednom trenutku ta država više nije u stanju da izvrši svoju glavnu funkciju, a to je funkcija zaštite građana.

Mi plaćamo porez i pristajemo da ograničimo svoju slobodu, da poštujemo zakone, zato što vjerujemo da je to cjena koju plaćamo za neku vrstu zaštite, da nas policija zaštiti ako sutra neko dođe na vrata i hoće da nas ubije ili opljačka, da nas vojska štiti od toga ako to neko hoće da napravi izvana. Država ništa drugo ne treba da radi nego da koristi narodne pare, poreze, za tu vrstu zaštite naše slobode, da možemo da radimo unutar kuće, unutar države ono što želimo kroz demokratske mehanizme. E, sad, ako država to više nije u stanju efikasno da radi, nego za razliku od toga smatra da je najbolji oblik zaštite da podjeli oružje široko, konceptom opštenarodne odbrane ili da podjeli odgovornost za političku vlast na različite male grupe, pa do razine deset radnika u takozvanim OOUR-ima, onda tu postoji jedna opasnost - što ako se pojavi stvarna opasnost, da stvarno neko hoće da izvede revoluciju nasiljem, ko će zaštititi onda našu slobodu. Jugoslavija se našla krajem 80-ih u toj situaciji da su na jednoj strani alternative, uključujuči i nasilne i radikalne ideologije, postojale sve jasnije i sve nasilnije, a s druge strane, građani su osjećali da države više nema da ih štiti. Ja mislim da je u tome jedan od razloga raspada Jugoslavije. Sad, nažalost, neki su to razumjeli kao da ja smatram da su jugoslavenski socijalisti ili komunisti ili ljevičari krivi za rat i za sve ostalo. Ali raspad Jugoslavije je jedna tema, rat je drugo. Rat je bio tako krvav zbog toga što je u njemu sudjelovalo 50 ili 70 vojski različitih. Vi ste imali privatne vojske, imali ste privatne osvete, imali se privatne ratove. Britanska država, ja živim duže vreme u Britaniji, ona dopušta separatizam kao političku doktrinu. Ja živim sad u Škotskoj, tamo je na vlasti partija koja otvoreno kaže kraljici u lice kad je došla u posjetu Edinburg - mi želimo da se odvojimo, to je dopustivo, ali ako oni bi krenuli sutra da uzmu oružje u ruke, to ne bi moglo nikako da završi osim zatvorom i to vrlo ozbiljnim i oduzimanjem oružja i sprečavanjem nasilja. Jedna stvar je šta vi hoćete politički, ali nasilje se mora sprečiti.

Spriječiti nasilje ne može individualna ličnost, to mora da radi država i jugoslavenska država se našla u situaciji krajem 80-ih da to više nije mogla uspješno da radi. I dovoljno je bilo da imate 2-3.000 nasilnika ili čak i manje, pa da radikalizirane političke vođe krenu u jedan tako grozan, užasan, haotičan i anarhičan rat, koji je stvorio takve velike nesreće. Postavlja se međutim pitanje zašto se Jugoslavenska narodna armija također raspala i zašto se sve raspalo, i porezni sistem i pravni sistem. Iz zatvora su pušteni ljudi koji su bili pravomoćno osuđeni, jer kao eto, sad je novi sistem, pa oni sad postaju narodni heroji. Zaključak koji ja predlažem je da moramo vidjeti razloge zašto se to sve raspalo. Po mom sudu situacija bez države zapravo daje otvoreni prostor za nasilje svake moguće vrste. Pa gledajte, još uvjek u postjugoslavenskim zemljama se radi o uspostavi normalnih država, vi imate i 2003. ubojstvo Zorana Đinđića, koje je pokazao da i 2003. država nije bila jača od privatnih grupa i da je zapravo bila preuzeta, da je država bila instrument kojim su upravljale kriminalne, podzemne grupe. Pogledajte hrvatske generale, pa tu ne možete otkriti je li to pripadnik mafije ili je to pripadnik države. I druga stvar, ako vi gledate budžet Evropske unije kad se radi o pristupanju zemalja Evropskoj uniji, znate, većina tih para koje Evropa daje ide za uspostavu normalnih funkcionirajućih efikasnih država, carine, policije, reformu vojske, pravosudnog sistema, za uspostavu transparentne administracije, birokracije.

Pogledajte Čehoslovačku, pogledajte i Poljsku čak, otpor socijalizmu tamo je bio želja za većom slobodom i građanskim društvom. Za razliku od toga, jugoslavenski socijalistički koncept je bio po definiciji antidržavni, pa je otpor njemu bio prodržavni. Kod nas su ljudi protestirali ne zato da se dodatno uvede samoupravljanje, šta su recimo poljski radnici tražili, Solidarnost se temelji na tome u prvoj fazi i do 1989. tamo se govorilo o samoupravljanju kao modelu i tražilo se više jugoslavizma. Ali naši naravno, kad protestiraju protiv sistema i smatraju da on ne funkcionira, oni zaokreću drugdje. Gde drugdje? Okreću se ili na neke stare proetatističke staljinističke koncepte ili na nacionalnu državu, i Milošević u tom smislu, a i Tuđman, su vođe takvih prodržavnih pokreta, koji su odgovor na antidržavni koncept, adržavni, da kažem malo blaže, koga su imale prethodne političke elite. Druga stvar je ta što ste vi mogli u Poljskoj za sva zla da krivite Sovjetski Savez. Ovdje vi to više niste mogli, jer ovdje Sovjetski Savez nije bio gospodar, nego ste ovde morali naći drugog krivca. E sad, ko je taj drugi krivac? Možete da krivite Jugoslaviju kao takvu, možete da krivite Srbe ako ste Hrvat, ili Hrvate ako ste Srbin ili Albance ako ste Hrvat i Srbin, ili Bosance ako ste Slovenac, ili Slovence ako ste Bosanac. Znači, imate prostora ovde da krivite - ne samog sebe, to niko neće, taj koncept ne postoji, taj film još nismo gledali, nego da krivite uvek nekog drugog. I taj drugi je ovdje, doma - ali ne ja.

Nacionalizam je jednim djelom naravno i zapadna politička doktrina, ideja nacionalnih država nastaje na zapadu, ona je povezana sa liberalnom demokratijom i u tom smislu nacionalne države su čvršće, uspješnije i stabilnije na zapadu nego bilo gdje drugdje na svjetu. U tom smislu, ako vi gledate recimo sudbinu nacionalizama u bivšoj Jugoslaviji, meni ne izgleda nimalo nelogičnim da je slovenački nacionalizam uspješniji od bilo kojeg drugog. Slovenija nije tolika iznimka samo zbog toga što je to etnički kompaktna teritorija, jer i Kosovo je relativno kompaktna etnička teritorija, međutim razlika je u tome što Slovenci znaju gdje su im granice - tko je unutra, tko je van. Taj nacionalizam je nekako konsolidiraniji, tako da kažem, jasniji je, jer je bliži zapadu, jer ima i liberalno demokratske elemente i tako dalje. Kako idemo dalje prema jugu i istoku, tako su te nacionalističke ideje više vezane sa neliberalnim političkim doktrinama i uopće nemaju pojma gdje su granice i tko je unutra, tko je vani. Ako vi pogledate na primer makedonski nacionalizam, vi ćete vidjeti da tamo pola makedonskih nacionalista smatra da zapravo bi najbolje bilo da postanu dio bugarske države. Jedan broj njih smatra da velika Makedonija je idealna, jedan broj njih smatra da treba dići zid između njih i zapadne Makedonije i da treba postupiti po izraelskom principu. Znači, oni nemaju uopće jasnu sliku, makedonski nacionalisti, o tome gdje je makedonska nacija i šta je makedonska nacija. Ja mislim da je sa srpskim, crnogorskim i albanskim nacionalizmom, jednim djelom bošnjačkim nacionalizmom, prilično slično. Srpski nacionalisti prvo smatraju da je njihova granica cijela Jugoslavija, onda da je to Karlovac - Karlobag, i onda dva druga mjesta koja više ni u Hrvatskoj nitko ne zna. Da, Virovitica. Onda nakon dva mjeseca imate ideologiju - slušajte, to je cijela Bosna, ali nije Hrvatska, neka ide, pa neka se povuku ovi Srbi iz Krajine, nema veze, nećemo mi ništa, šta sad ima veze. Onda nakon toga je - nije baš ni cijela Bosna, ali je svakako Srbija s Crnom Gorom, onda ide iza toga - ma dobro, neka ide i Crna Gora, ali Kosovo ne ide. Sad, slušajte, to je jedan konfuzan projekt. Šta je to srpski nacionalizam, da li može neko da nacrta granice toga. Vi ćete dobiti deset različitih karti, i onda naravno, ako počnete rat na osnovu deset različitih karata onda ćete se povlačiti i svaki put objašnjavati da ste se povukli, ali samo na svoje granice. A gdje su vam granice, to vam nitko od njih ne može jasno objasniti. A da ne govorim o kosovskim Albancima, da li ujedinjenje s Albanijom ili ne, da li da se priključe ove općine koje su u Srbiji ili ne. Kad pitate albanskog nacionalistu - dobro, nacrtaj mi mapu, vi ćete dobiti pet mapa od pet ljudi, a možda i pet mapa kod istoga čovjeka u roku od pet minuta. A Hrvati su negdje između toga, znate, Hrvati su malo manje konsolidirani bili nacionalisti, kasnije su se konsolidirali od Slovenaca, pa onda ste imali Tuđmana, koji je smatrao prvo da je cijela Bosna njegova i na osnovu istorijskog prava, ja se toga sjećam kad je pokazivao mape i govorio - vidite kako izgleda Hrvatska, kao kifla. Ja svojim studentima kažem - Croatia ne dolazi od reči kroasan, zvuči dosta slično i izgleda slično, ali nije. A onda, poslje toga nije cijela Bosna, ali Hercegovina jeste cijela, a onda 1994, kad je i to postalo nerealno, onda dobro, ostajemo u avnojevskim granicama. Ali od 1994. na dalje to se više ne dovodi u pitanje. Avnojevske granice se dovode simbolički u pitanje, još uvijek se smatra kad se prođe granica kod Neuma da je to jedna država, iako morate da izvadite pasoš, ali vi znate da je vjerovatno onaj tamo carinik i policajac takođe Hrvat ili se odnosite prema njemu kao da je Hrvat, pa ga ne tretirate ozbiljno. Ako hoćete da odete iz Splita u Dubrovnik, morate da prođete kroz bosansku teritoriju. Iako sad grade most preko Pelješca, pa možda i nećete morati.

Živimo u području gdje države dolaze i odlaze, znate, ja svojim studentima to često kažem koji su rođeni u Britaniji, a imam i američke studente i kažem im - znate šta, većina vas i vaši roditelji su rođeni, vaši djedovi i pradjedovi su rođeni, osim ako ste u Irskoj rođeni, i vjerovatno ćete umrijeti u dubokoj starosti u istoj zemlji. Morate malo da se zamislite i da shvatite da većina Evrope nije takva. U Evropi većina ljudi je u svom životu osjetila promjenu pasoša, promjenu ideologije, građanske ratove, separatizme i nasilje. Jugoslavija u tom smislu nije iznimka, ali je možda najburnija teritorija Evrope, tako da ta konfuznost je jednim djelom time uvjetovana, druga konfuznost oko države uvjetovana je još uvjek retorikom koja je skeptična prema državi. Znate, to je paradoksalno, ali pola nacija u bivšoj Jugoslaviji je dobilo državu, a većina nije htjela. Da ste išli pitati Makedonce na referendumu, ne u okolnostima zastrašenosti, propagande, kada vi niste smjeli da dođete na televiziju i kažete - ja sam protiv nezavisnosti Hrvatske ili protiv nezavisnosti Slovenije, ali u normalnim okolnostima da ste vi pitali Makedonce žele li oni nezavisnu državu, bili bi vam rekli – ne. Isto je sa Bosancima ili u Srbiji, u krajnjem slučaju. Slušajte, Srbija je sada obnovila državnost bez referenduma i bez jasne svjesti da li ljudi stvarno žele srpsku državu ili žele Srbiju i Crnu Goru ili žele Jugoslaviju. Znači, konfuznost je još uvjek prilična, međutim, ja mislim da je razlika između Hrvatske i Srbije za sada u tome što se u Hrvatskoj završila po mom mišljenju i postkomunistička i postnacionalistička tranzicija. Naime, što pod tim podrazumjevam?

Tranzicija je gotova i faza konsolidacije počinje onda kada na vlast ponovno dođu iste one partije ili čak možda isti ljudi koji su vladali prije, ali više ne žele taj stari sistem vratiti nazad, a i ne mogu ga vratiti - možda bi oni htjeli, ali ne mogu više. Tako da na primjer, tranzicija u Poljskoj ili Češkoj, Mađarskoj je zapravo završila onog trenutka kad su bivši komunisti došli na vlast, ali nisu više uveli niti Edvarda Gereka, niti Janoša Kadara, niti nikakav takav režim, nego su nasuprot tome ostali dosljedni liberalno-demokratskim principima. A ista stvar je i sa nacionalističkom tranzicijom. U Hrvatskoj, meni se čini, mi smo imali situaciju da su bivši komunisti došli na vlast 2000. i nisu uveli nikakav komunizam, a HDZ je došao na vlast 200, ali nije uveo tuđmanizam, nego je napravio odmak od tuđmanizma. I to daje ipak neku sigurnost. Sanader je ipak u tom smislu napravio veliku izdaju tuđmanizma, veliku izdaju tuđmanizma. Za Srbiju tu još ima prostora. Paradoksalno je da zapravo mi moramo da vidimo šta bi se dogodilo, možemo da zamislimo, da SPS i radikali dođu na vlast. Pitanje je da li bi se uveo sistem iz 90-ih nazad ili ne bi, ali tek onda kada bismo bili sigurni da SPS i radikali na vlasti ne znače povratak u Miloševićevo razdoblje ni u jednom aspektu, tek tada bismo mogli reći - okej, ta zemlja je završila svoju postkomunističku i postnacionalističku transformaciju. Ja se nadam da će se to dogoditi brzo. To ostaje da vidimo.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Dejan Jović, a jedna od primedaba na Peščanik jeste da stalno pričamo o prošlosti, o toj VIII sednici, o 12. martu, 5. oktobru, ratnim zločinima, a nikako o budućnosti, odnosno o onome od čega se živi, o parama, o korupciji i sličnim stvarima. Pa to je malo teško, jer većina ljudi koja govori u ovoj emisiji misli da još uvek u vrhovima vlasti, policijske, vojne i izvršne, u ovoj zemlji sede ljudi koji su ili činili zločine ili čuvaju ratne zločince, da sede ljudi koji su 12. marta učestvovali u atentatu na premijera i time u stvari sproveli puč u ovoj zemlji. Onda je pomalo suvišno pričati o korupciji. To je kao kad biste se čudili što je Arkan pljačkao pumpe. Pa naravno, kada je čovek ubijao po Vukovaru i istočnoj Slavoniji, onda je zaista glupo čuditi se što je još pljačkao i benzinske pumpe. Mi smo odlučili i to smo najavili još u prošloj emisiji, da napravimo film o atentatu na premijera Đinđića. To smo obelodanili na promociji u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, odakle ste prošle nedelje čuli jednu malu reportažu. Evo, danas ćete na kraju Peščanika slušati Nadeždu Milenković, našu kreativnu direktorku, koja svojim rečima na tom skupu objašnjava našu nameru da snimimo ovaj film.

Nadežda Milenković: Ovaj deo koji je meni zapao da vam kažem se obično najavljuje kao akcija prikupljanja sredstava, pa se kaže kao - nama nedostaju sredstva. Prvo, odmah da vam kažem, sredstva nam ne fale, fale nam pare. Znači, sredstva imamo, sve ono čime se film pravi, imamo bogu hvala pameti i znanja, iskustva, pre svega ovih sjajnih žena, i neke časti i hrabrosti, a tamo gde će da škripi je to što se zove - pare, novac ili kako kulturno da se izrazim. I onda smo razmišljajući o tome kako da prikupimo ta sredstva i ko u stvari treba da finansira jedan ovakav film, shvatili da njega treba da finansiraju svi kojima je stalo. Jedna Ceca, ja ih baš i ne razlikujem, jedna od njih dve je lepo rekla da ovaj film treba da finansiraju ljudi koji su išli iza kovčega Zorana Đinđića. To su ljudi koji svakog 12. marta odu na Novo groblje, a posle gledaju neke specijalne emisije i uredno plaču kod kuće. Mirko Đorđević je u jednom Peščaniku divno rekao, pa je to budući slogan ove akcije, a to je - ako nećemo mi, ko će i ako nećemo sada, kada. Onda smo došli na ideju da se ta akcija zove - euro po glavi slušaoca. Kad bi svaki slušalac uplatio po euro, to bi bilo ihi-hi za film i da pretekne i da radimo još svašta drugo. Kad izađete videćete, mi smo male uplatnice prigodno za poneti spremili, samo fotokopije, ne brinite, i ono, ko ne popuni ne može da izađe. I to je naša, znači, želja da vas pozovemo da svako uplati 1 euro, kad plaćate struju koju sigurno plaćate, i RTS koji prigodno ide uz to. A zašto euro, pa euro pre svega zbog toga što je to, osim što je moneta nekim ljudima koji je imaju, nama simbol puta kojim je Đinđić poveo Srbiju. A sa druge strane, ako sada ne skupimo to u evrima i ako ne snimimo i ne uradimo ovaj film, sledeći put ćemo skupljati pare u rubljama.

Svetlana Lukić: Do sada je na račun za finansiranje filma uplaćeno 160.000 dinara. Ako imate mogućnosti i volje da nam pomognete, možete na našem sajtu na adresi www.pescanik.net da pogledate uplatnicu. Hvala vam što ste slušali Peščanik, doviđenja.