solitudine
zrake
I nisi me nikada vidio da plačem
I nismo se sreli, razvučeni u podne
I oboje želimo nemoguće
Da sam dijete, da si dijete
Suptilnost
Večernje su zrake ispitivačke
Beton progovara
U škripi zaokreta tramvaja
Nalazim svoje pokisle osmijehe
I nisi me nikada čuo da vičem
U nekim hodnicima neshvatljivosti
I nismo se sreli, kolijevka je prošlog života
U meni zaljuljala se
Prekovremeno
Čujem zipku i njen blues.
I nismo se nikada zaigrali života
Koncerta uvečer
Od poljubaca ruku
I svira taj blues iznad naših glava
Ali nisam dijete, nisi dijete.
Suptilnost
Jutarnje su zrake osuđivačke.