Šeprtlja tvoja
Malo sam te ljubila
Pa grickala
Pa tepala
Onda sam te mazila
Pipkala
Češkala
U svom htijenju
Da sve, baš sve
Ti učas moram dati
Tvoja šeprtlja se
Zapetljala
oda puntiću
Kaže tamo ona prometna da je od 2 iljade i druge. Eto ove 2 iljade i 20 posta je punoljetan. Bija je nov ka suza, s 3 godine, očuvan, vozija ga neki barba iz Italije.
Danas je 20. dan kako je na popravku. Moj meaničar se ne javlja, a uvik se lipo javi i reče: „Triba to i to, koštat će toliko i toliko. Jel more?“ Ja amenujen i puntić se sredi.
Prije točno misec dana bijah na parkingu i on ne trza. Zoven rođake oni ošli u pizdu materinu, Slavonija, Zagreb. Stojin i čekan, ma nije prošlo nekoliko minuta, stiže frajer, auto do mojeg. Jedva ga san škicnula i zaključila – zgodan. Ja iman problem s muškima. Stra me i i pogledat. Tako i u teretani, nikog živog ne vidin.
Ja rečen da je crka akumulator i ima li kleme. Sve on to učas sredi. Upali se puntić, no počeja zavijat, cvilit, dere se gospe moja, pa prestade.
- U to neće biti akumulator, već alternator. – reče neznanac.
Ja kažen da gren nama kod meaničara i on na moje veliko čudo reče da ide za mnon. „Bože čuda, pomislin ja!“
- Kako da van platin?
- Nikako.
- Plati će van bog! - puknen staru uzrečicu.
Ma nisan prošla 50 m puntić poče opet cvilit i zadmi se. Stane čovik do mene, taj šta oće da me otprati do meaničara, i reče da ga brzo ugasin da gorin.
- Idite vi, ja ću zvat vučnu službu.
I ode neznanac. I osta ja. I nisan ga ni pravo pogledala, ni ime mu ne znan, ni kavon počastila. Da me sutra pozdravi, ja ne bi znala otkud ga znan. Ima dobri ljudi, stvarno ima.
Eto prošli smo i to, dimljenje i palež. Nisam ništa otvarala. Kako stala, tako presta dimit. Ošlo kvačilo.
I tako ja iskeširan mani i nedavno, točno prije 21 dan krenen za Pulu.
Upalila se lampica motora. Meaničar prije pogleda, kaže kvar: „smjesa benzina“ ništa strašno. No ja do Pule vozila u takvon stahu da san osluškivajući zvukove i rad motora pismu cvrčaka i zujanje dalekovoda čula ka vapaj da je crka.
- Ma crkni, jeba ti pas mater!- mislin ja.
- Samo provaj!
- Ma nemoj dragi moj puntiću!
Čin san se tornala, ostavila auto kod meaničara. I zvala ga u 20 dana samo 3 puta, jer on ima svoj red, kad prima aute, a i rekla san „nije mi sila“. Jbg došla san prikoreda i nije mi sila, a kvar je očito zajeban, kad se ne javlja.
U iščekivanju njegovog zvanja sve me nešto zebe oko srca, jer znan da će doći dan kad će meaničar reć ono čega se najviše plašin: “Otpad.“
Moj puntić je meni jako drag. Mogla san već 100 puta dignut kredit i kupit nešto novo. No ja želin da moj puntić bude moj odl timer, da se vozikamo i družimo još puno godina i zato kad god osjetin nešto da ne valja odma ide svojen doktoru.
Boja mu je izblidila, unutra sav crn od dima cigareta, sjedišta za dubinsko pranje i skupe navlake traže, izvana ga je neko po noći u vrata zguzija – ma ništa to meni ne predstavlja problem. Ja oću baš njega.
- Digni kredit! - kažu frendice.
- E baš neću!!! - odbrusin ja.
Znan da te ljudi procjenjuju po autu, stanu, poslu, plaći… Za me snobovi. Moj puntić je najjadniji i najstariji auto na našen poslovnom parkingu i ja san ponosna na njega.
Proša je malo priko 200 000 i ima da prođe još. Ka prvo nema servo volan i zato ja iman jaka ramena ka Rambo; nema automatsku bravu i čudo tipki, više je mehanike, nego eletronike i to me veseli. Da mi se auto zablokira i zaključa ja bi odma crkla od klaustrofobije. Grijanje je davno crklo, no navikla san i ne triba mi, ionako vozin uvik s otvorenin prozoron. Klimu nije ni ima, i ne triba mi ni ona, samo me zaboli glava.
Moj osobni stav je da elektronika nije sritno rješenje za auto. Malo zagrmi i zblesira se, kap vode i zašteka. Auto ne smi bit svemirski brod, već auto. Vidit ćete da će za nekoliko godina jopet meanika zaminit eletroniku jer se auti sami zaključavaju dok vozač vrišti unutra „izbavite me van“ ili sami staju na autoputu. A da ne kažen kako eltronika reagira na mene kad zapivan iz petnih žila.
U njemu san prošla pol Istre, u njemu pivan i plešen di god krenen, naučila san na njegovu dužinu i širinu, volin kako prede, nije ni prebrz ni prespor – on je moj stroj, moja makinja.
Zajedno smo prošli puno toga. Minjan na njemu sve šta triba prominit. Nije mi ža ni novca ni šta nije nov. Da iman nofca ofarbala bi ga (6 500,00kn), nabrijala ga , prominila gume u debele, trkaće; stavila mali volan i vozila svoje trke sa 60, 70 km/h. Probala san ja na kratkon pravcu, povuče on i 120, al brzo se smirin, jer nije to moj đir.
Reče drugi meaničar da Fijat više neće proizvodit punte. Pas in mater!!! Kako to moru i pomislit??? Kako ću ja minjat dilove??? Mene su tribali pitat.
Danas iščekujen poziv meaničara. Rekla san da minja sve šta triba. Samo da ga popravi.
Odma ću ga provozat baren do Rovinja jer mi fali vožnja koja me opušta, jer mi fali on, moj najlipši puntić, moj mercedes, moja zvijer.
kad bih mogla biti vila
kad bih mogla
biti vila
s planine bih se
sjurila
usput travke
ljekovite
u melem priredila
svaka čuda
umiješala
darak svoj ti
donijela:
srebrom zlatnim
te optočila
plaštom vjere
ogrnula
noćnim smijehom
zatočila
da ti osmijeh
zari lice
podarila ti krila
rajske ptice
ljubila
gdje god te boli
da te nada
osokoli
da te nikad
ne zaboli
kad bih mogla
biti vila
komad svojeg svijeta
bih odlomila
u uzavrelu moru
rane ti vidala
čarobne priče
uz krevet pričala
zvjezdanim nebom
uspavljivala
rosnim jutrom
te umivala
suncem danju
osnaživala:
da iscijelim
sve što boli
ratniku mojem
koji me voli
rat na blogu
Bilo je tu svakojakih vrsta: rat za slobodu govora, rat za prijestolje, rat za komentare, rat za seksualnu naobrazbu i revoluciju, rat za osvajanje nogometnog prvenstva, rat za sigurnost na Internetu, politički rat, rat za osvajanje Vranja i gitarista…, rat pedesetogodišnjakinja s tridesetogodišnjakom, rat za život, rat za preminule, rat za preživljavanje, humanitarni rat, medijski rat, reklamni rat, rat kućanica, pornografski rat, rat za rat…
Neki su bili žućni i digli su veliku prašinu; neki su bili atomski, iznenadni i zajebani da su nas sve ozračili; neki potihi, skriveni u ruho majoneza, pekmeza i cvilidreta; neki izravni i dosljedni; neki božemesačuvaj.
U tin ratovima koji su se raspojasali bilo je i oni koji su bili najavljeni revolucijon, a neki su buknuli iznenada ka požar i zavatili cilu blogosferu da se užgala do usijanja. Vatrogasi su gasili zgariše mjesecima. Medicinari spašavali ranjene.
Ka i u svakon ratu, tako je i tu kod nas neminovna primopredaja oružja tj. pucanje iz rafala svin raspoloživin sredstvima. Svak je puca čim je najbolje zna. Izmejna paljbe bijaše nekad po Ženevskoj konvenciji optimalna, zadovoljavajuća i krajnje primjerena, uzor ratovanja, moglo bi se reć. No često topničke snage našeg ratovanja pucale su i pucale, tenkovi su vrludali bespućima blogerskih livada; partizanske snage su u zemunicama krojile i parale karte ratovanja; ustaše i četnici su se zavukli u dno najvećih dubina Jadrana, u čelične podmornice i svako toliko provirili periskopon da vide kako se diše pa bi se javili taman kad smo mislili da je rat proša. A onda se vratija i Domovinski rat.
Šta oću reć? Rat je sveprisutan na našen blogu i nikad neće ni stat. Samozatajni pojedinci vode svoj boj; ucviljene princeze svoju bitku; profesionalni političari podmeću svoju doktrinu; nakostrušeni vanzemaljci šalju svoje trupe COVIDA 19; militantne skupine provociraju i šalju kontraobavještajne dezinformacije, a pacifisti smiruju tenzije ratujući videima, slikama i romantičnim pjesmuljcima o ljubavi, proljeću, cvijeću, ljepotama života…
Ne zna kad me proglasiše vrhovnom zapovjednicom, no znan da je to bilo u ono vrime kad san zajedno s Kolindom vodila naše trupe u slavni pohod na srebro i da san od tada proglasila mnoge generalice, admirale, vojskovođe… Ko se sića, šta je ko. U svakon ratu su se minjale strategije, činovi, zaduženja, oružja i taktike ofenzive da se neprijatelj zblesira.
No, no, dosta o meni. Ja san i tako na tronu i boli me briga ako je koga briga ili nije briga.
Ajmo opet o meni.
Neke san ratove vodila bjesomučno, neke onak i bi i ne bi, neke san kapitulirala. Sve to ide u ratni staž. No moj najveći rat je moj Vranjo i njega se ne odričen, iako san ga se već 100 puta odricala, a nesritnjeg Franju pokopala.
Bilo je ratova koji su bili van mojih ratovanja, rekli bismo međugradski, građanski, blogerski (jer moji su svjetski, hahahahaha koja asocijacija). Katkad i nisan ni bila svjesna, katkad se uplela, katkad zaplela, katkad ignorirala. Mislin da nije lako pratit sva događanja na blogu ni samom Blogiju čiji je to posa. No on mora znat da je blog ratište s izmjenom razmišljanja, teza, antiteza, vjera, stavova, uvjerenja… i da je rat neminovan, opravdan i vrhovna zapovjednica je za rat uvik spremna.
Jopet san se zaplela u ratnoj doktrini. U biti ja san veliki pacifist i žestoka bojovnica. Ne dan na svoje i branin vojake moje. Mnogi moji ratovi bili bi promašeni da me nisu vojnici pratili. Svaki njiov korak zabilježen u komentaru bija je poticaj da ratujen i dalje.
Zato mislin da triba pustit svima da ratuju. A ako se kome omakne i neprimjereno oružje, nedozvoljena strategija, ništa nije strašno ako se ratnička koplja bace, ako se popuši lula mira. A tu je i Blogi, tampon zona, Umprofor i plave kacige da stvar izgladi.
APDEJT
No zaboravila san najvažniju stvar, ne razumiju svi blogerske igrice zajebancije. To je rat koji ima svrhu: ubit vrime, nasmijat se do suza i zabavljat ostale. U tim igricama ne bi se niko smija nać ranjen i povrijeđen. Tu nema zlih namjera, humor i crni humor su jednostavno humor. Najbolji ratni lijek i poticaj za opstanak.
Moj ratnički pohod na ovom blogu, dakle ajmo opet o meni, je takav da nikog ne degradiram, nikog ne provociram, nikog ne delitam (osim ako vrijeđa blogere), nikog ne vrijeđam, nikom se ne ulizivam (osim svima), nikog ne želim rastužit, nikog naružit. Tako funkcioniram na poslu, u radu s dicon i tako živin svoj đir. Rekla bi moja najbolja frendica: „Jebe mi se!“ A to znači da ću ostat vrina sebi i da me nikakav anonimac Dream Of Stone koji me ne voli, ni ikakav Toma Juda koji me delita jer sam u kompi s Rođom ne mogu izbacit iz takta. Kad naletin na Tomin dobar post, ja komentiram, a on nek briše. Boli me đon.
Ja ode ne degradiram ni DreamOf Stona ni Tomu Judu, samo konstatiram da ima oni koji me ne vole i to je dobro, i to je ok. Nije dobro kad te svi vole.
Ne priznam klanove, spletke, ogovaranja na blogu, komentiranje tipa ja tebi ti meni, zakučice i petljancije bez kraja i konca. Kad mi se čita – čitan, kad mi se komentira – komentiran, kad mi se ne da – ne da mi se.
A samo da se zna da rič „kreten“, „debil“ i sl. na blogu katkad znače i umiljato prozivanje kao šta je moja ujna mome ujaku tepala:“Tikvane, glupane, majmune!!!“ , a ja mom Vranji: „Blesane!“
I pred konac ovog posta želin pohvaliti našeg najjačeg ratnika Eura i Lastu (Euricu) koji nas svaki dan naoružaju smijehom da lakše vodimo svoje svakodnevne bitke.
I da skratin priču: „Ratujte u miru blogerskom!“
Moja nova ratnička kamuflaža. Nikad ne bi bila rekla da ću ja furat po gradu šešir. Al život pred nas stavlja izazove i iznenađenja i bit ratovanja je bit na sve spreman. Ja se sa šeširom osjećam tako glupo da van ne mogu opisat no vitiligo me natira da buden kvazi dama.
P.S. Srića božja da san u školi srednjoj i na višoj imala ONO i DSZ te vježbe NNNI.
ONO - OPĆENARODNA OBRANA
DSZ - DRUŠTVENA SAMOZAŠTITA
NNNI - NIŠTA NAS NE SMIJE IZNENADITI 17.07.2020. u 12:59 | 24 Komentara | Print | # | ^
špijunaža
U ratu u kojen nama pravila, važna, prevažna je kamuflaža, sposobnost prijetvornosti kako bi se špijunski zadatak obavio na najbolji mogući način. Svaka vojnikuša u mojen rovu zna se maskirat u damu, animir damu, prostitutku, sponzorušu, poslovnu ženu, udavaču, glupaču, znanstvenicu, pravnicu…
Tečaj brze kamuflaže odvija se svake godine u Tajnoj kući br. 13 pod budnin okon Tete majstorice od zanata. Tetač ima zlatne ruke i još ni jedna špijunka nije prokazana, ni jedna nije omanula. Ni jednoj od stra nisu pale gaće!!!
Slavna V fotografira i printa lažne putovnice, osobne iskaznice, matrikule, xice, vozačke dozvole, diplome… Sve naravski uz potvrdu Jamesa Bonda i dozvolu našeg MUP-a, Vlade i slavnog Patka. Naravski da Rodjaci sve tribaju amenovat, oni su provjera koja kaže:
- Maksa je dobra. Ratuj.
- Skidaj to, ne valja. Skinut će te.
- Pravi drugu masku, nisi autentična.
Za potribe ratišta i inozemnih visokokotirajućih posjeta i pregovora o ratovanju Meline ratnice bile su u bezbroj situacija koje nalažu maskiranje. Nije bilo uvik lako, al uz Tetač prošle su sve izazove.
Iz arhive ratničkih pohoda izdvajamo samo djelić njenih špijunskih zadataka kada je uz masku morala i znati taktizirati, šprehati sve jezike, plesati sve plesove i biti na visini zadatka.
Kad je ratni bal, nek je maskenbal!!! Kom krivo, kom pravo.
POGOVOR
Najjača, najbolja i najžešća špijunka naše blogerske vojske je slavna Anabelina, Anaboni, Donabelina... kako je od dragosti Mela zove Anči ili Ani su 4 pištolja. Ona je izvojevala dugododišnje pobjede na bojišnici kad su je pokušali raskrinkati ka animir damu sa svarovskim sandalama, kad su je osudili da na zadacima ne prakticira oralni sex, kad su je pokušali staviti na tron, a ona to nije tila... Uvik je imala svoju filozofiju, svoj đir i svoj stav. Kud ona projuriša, trava ne raste.
Imala je ona jedne prilike zadatak da kontrolira i koordinira stanje na blogerskoj bojišnici. Ja i nekoliko blogera i blogerica zajebavali smo se do kasno u noć valjajući gluposti. U gluvo doba noći, negdi oko 2 ure, kad normalan svit spava, ona je uletila s komentarom."Pobogu Mela pa imaš više od 100 komentara!"
To je značilo da finimo i odemo leć, kodni znak, šifra spat.
Kupus je reka: "Evo ga na dobili smo i brojač posjeta!"
Ja san zacenila, sve u kući probudila. Zato ja volin moju Anči koja drži sve pod kontrolon i ne da nepravdi da caruje.
A Zvonka je dezerterka, to već znate.
16.07.2020. u 10:19 | 19 Komentara | Print | # | ^
neobjavljena
s veseljem otvaraš poruke moje
čuješ zov srca iz dubine
radošću šalješ poruke svoje
letiš k meni do moje visine
u dodiru ruku osjećam blagost
na usnama pišeš ljubavni ples
dok me ljubiš, osjećam dragost
u duši mi napravi urnebes
26.8.2019.
Ima puno neobjavljenih. Tko će više znati koje sam pokazala, a koje skrila???
megdan
... jučer, danas, sutra...
odijevam haljinu
navlačim pancirku
mažem šminku
spremna na sve il' ništa
ne bojim se krvi ni stratišta
koliko ranjenih opet će biti
koliko snova neće se ostvariti
koliko pitanja, a odgovora nema
ljut boj sa sobom i tobom, vječita tema
moram biti spremna na poraz
zanemariti htijenja i maštu
postoji li drugi dokaz
zašto zaobilaziš moju „baštu“
na megdan sam spremna
i uvijek ću biti
na poraz nespremna
znaš me
uživam maštati i sniti
bojim te se
jako
baš bojim
tebe ratniče koji me zaboravljaš
strahujem, baš strahujem
jako
da me i ovaj put ostavljaš
xxx
uzimam stvar u svoje ruke
navlačim ratničke boje
i vizir bez muke
naoružana strpljenjem
čekam u zasjedi
uvjerena da se ovaj put
izboriti za sebe vrijedi
ispod pancirke srce mi preskače
na licu mi mrgudnom ni trunka strepnje
izglumit ću da me nije briga
znam da sam pročitana, otvorena knjiga
u glavi je razum napravio plan
pustit ću te da budeš ratnik slobodan
taktiku boja prepuštam ti sada
ne predajem se ni kad se izgubi nada
xxx
bacila sam ti rukavicu
izazvala na dvoboj
čekam tvoj potez
tvoj ratnički proboj
ti opet imaš čudnu taktiku
opet si mi zbrčkao matematiku
što znači nepročitana poruka
koja je to ratnička logika
nisam zgarište ugaslih ljubavi
nisam osvojena kula i grad
bedeme moje treba osvajati
jučer, danas, uvijek i sad
sretna sam što imam
sebe u sebi
nikome se ne darujem
pa ni tebi
darovanje moje je rat za mene
strategija ratovanja ove žene
glasi:
ako ti se ratuje – ratuj
ako ti se odustaje – odustaj
no moj ratnički pohod
nitko ne ugasi
pa ni ti
ugasio si plamen koji bijaše požar
utopio me u suzama i čežnji
mislila sam da sam te se riješila
no srce me opet vraća k tebi
ako ti značim pokaži to
ako me voliš dokaži to
ne izluđuj me taktikama
hoću-neću
ja ratujem sama za osobnu sreću
nemam vremena za bacanje
prsa o prsa moje je ratovanje
ne skrivam ništa, ne glumim i ne dramim
svojeg ratovanja se ne bojim i ne sramim
jedna poruka na dan
meni ne znači ništa
do li da odustaješ
od ratišta
da me držiš na vatri
na kojoj izgaram
eee ja tako ne ratujem
ja ne varam
kad mi netko znači
on to zna
sretna sam što sam takva
sebi dosljedna
ne slušam savjete
ne javljaj se, izludi ga
moj ratni pohod nije igra
ja znam samo za jednu taktiku:
voli ga, voli ga, voli ga
kako osvojiti tron
Daklen jučer ja otvorin Blog.hr i gle čuda, Mela blog tjedna, a nisan ja. Odmna mi je prisila kava. Sad će bit pizdarija. I eto kako san ja ka vištica i predvidila, počeja je 4. svjetski.
Pošto Mela ima peripetija oko punta koji 14 dana leži kod meaničara jer mu rekla blesača „Meni se ne žuri.“ tako je ona u ladovini svojeg stančića ladovala i odspavala početak rata.
Bidna sad ne zna ni kako je rat počeja, ni ko su neprijatelji, ni kakvin oružjen raspolaže… Raspala joj se vojska u p… materinu. Skinuše je s trona na brzinu i metiše zamjenskog vojskovođu njenog Rođu. Ajde Rođo zna ratovat pa se malo primirila.
Njena kontraobavještajna straža joj je dojavila još u toku jučerašnjeg dana da su je makli. Ratovala je svega nekoliko sati.
- Nemoguće!!!
- Bogme jesu!!!
- Pa to je su svita!!!
- Idi pa vidi!!!
Gđa V je odma demonstrativno stavila reklamu da se Mela ne skida jerbo je žena u godinama, žena koja ima viška kila i nije lipo da se žene po blogu skidaju i degradiraju.
Kupus je oša svojin poslon. 3 svjecski coronalni rat još nije finije. Biće kad se odradi berba i profešta. Bez njega i njegovog amena nema ni kraja ni konca rata. Nek se vrne živ i zdrav!
Mela sad simultano vodi 2 rata, ma šta 2, 3. Po naređenju onog od gore, Blogija i Blognewsa mora napisat post da joj vrate tron. I sad ti piši post kad nemaš inspiraciju. Nije ona Krule da more sipat bisere.
Ovako uz dugo vijećanje i premišljanje Krizni stožer u tajnon sastavu je donija 5 zapovidi koji se blog triba pridržavat:
- Ja san Mela ratnica i ima još ratnica na ovon blogu
- Sve ratnice tribaju bit blog tjedna
- Niko ne smi skidat ratice bez njijove suglasnosti
- Svako degradiranje ratnica bit će kažnjeno
- Kad ratnica započne rat triba ga i završit
Svi su u stožeru klimnuli glavon i to je bija znak printaj, prosljeđuj, šalji dalje.
U ovon ratu, koji to i nije, jer se bojišnica rastegla ka žvaka, Mela je otvorila računalo i rekla:
- Sad ćete vidit boga svoga!
Popljuvala je sve dezertere, a najžešće Melu 2, njenu kopiju, ratnu profiterku koja se ušuljala ka zmija ljutica (inače dvostruka špija, ulizica „cile mile“, žena koja rovari s ciljen koji opravdava sredstva – BIT NA TRONU).
Ko je ta Mela 2?
- to je ona koja živi od slave Mele 1
- ona 120 puta u minuti ode na svoj blog da vidi komentare
- komentira isključivo i jedino samo kada napiše post da bi dobila šta više komentara
- ratuje tu i tamo u pozadini na sigurnon jer se ne želi eksponirat radi vlastite sigurnosti
- bjesomučno surfa po blogu da izviđa ratnu situaciju kako bi bila korak isprid Mele 1
- majstorica je kamuflaže i prijetvornosti
- to je ona koja zna da je rič RAT kodni znak kojin se postiže viđenost na blogu
- kad Mela 1 ratuje ona objavljuje kapitulaciju
- kad je Mela 1 na tronu, ona je želi skinut
Bojovnici molin vas da 1. pronađete tu Melu 2 i da nju skinete i raskrinkate te meni proslijedite na ispitivanje. Sanaciju štete koju je načinila ta kvazi ravolucionarka napravit će Anči po kratkon postupku. Montiran proces osude i presude biće u svin vijestima.
Ne uzbuđujte se, vaša Mela još je debela, još piše pisme ljubavne, još voli svoga Vranju i još je vala bogu ima.
Pozdrav iz mojeg bunkera u kojen su dobrodošli svi (koji su me ugostili na proputovanju sa Zvonkon) i svi moji rodjaci (samo i jedino samo ako imaju ženski privjesak uzase). Solo muškarce ne priman. I nikom ništa ne kuvan.
jedanest veličanstvenih
Posađena kasno, u doba coronaizolacije, još se bidna ni ukorijenila pravo nije, a ima 11 jabučica koje me vesele.
Pravo ni ne znan koja je vrsta, oće biz zelena, crvena ili se pokondira pa požuti.
Misin da će skoro berba, pa da se naoružan, ono pravo ratnički sa beračima.
Pozvala san sve žive da pripomognu:
- Boro je reka da će uzet 7 dana godišnjeg
- Olja će gulit jabuke
- Zvonka će dojahat iz Pule i animirat berače
- ujko će bit pri ruci
- Ivica će dovest šleper za transport u hladnjače
- moji Nijemci će se tornat iz Njemačke
- mama će šefovat i kontrolirat radne snage
- moj kuvar Vranjo će nadgledat nakuvavanje da stvar ne izmakne kontroli
- ja ću pribavit košare (sprte), teće, tegle, boce, šećer, rakiju i ostalo oružje.
No pari mi se da da nije dosta radne snage pa pozivam sve blogere dobre volje da dođu na berbu i ratovanje jer triba:
- napravit marmeladu, pekmez i džem
- slatko od jabuka
- pitu
- čips
- jabučni ocat
- sok prirodni 100% i
- nezaobilaznu jabukovaču.
„Ko ne radi, nema degustacije!“, rekla je moja mama, žena, kraljica.
Posli boja kad se stvar na bojišnici terase smiri bit će big fešta uz karaoke, cajke, metaliku, zabavnjake, plesnjak i iće i piće.
Molin lipo sve koji se žele uloviti u koštac sa berbom koja bi po procjeni mogla bit u kolovozu i trajat će nekoliko tjedana da se lipo pribilježe radi rasporeda poslova na bojišnici.
Molin Tetu da napiše zamolbu Kriznon stožeru epidemiološke službe za grupiranje najmanje 100 ljudi na terasi 4x5 m radi poboljšanja našeg gospodarstva i promocije poljoprivrede koja je ošla u k…
Gas maske i ostale maske su potpuno nepotribne jer mi ćemo se prije posla svi cijepit sa orahovačom, šljivom, medovačom i ostalim cijepnim koktelima iz domaće radinosti. Cjepivo je trajno, provjereno i pouzdano. Patentirat ćemo ga i izbavit Rvatsku iz kolapsa i dugova kad ga dobro prodamo cilon svitu.
Eto tako će završit ovaj 3. svjetski rat. Neki su se zajebali misleći da će nas potuć samo tako.
Doli teorije zavjere i megalomanske korporacije!!! Zaboravili su da je na jednon dilu svita, na maloj terasi procvitala i rodila ratnica moja!!! Nek se je… oni i njihova cjepiva.
jabučica mala
rod mi prvi dala
kad bi ona znala
koliko me obradovala
Moj godišnji je danas počeja tako da san Za rat spremna!!!
Glede toga u svezi s time, samo da ne bude zabune lozinka ovog rata je JABUKOVAČA.
Kad Kupus bude odgovorija: „ A eeeeeeeeee!!!“, to je znak da ste na našoj strani, u našen rovu, podmornici i zasjedi.
Patak ti si pozvan na degustaciju i počasni si general naše eskadrile.
20 godina suživota sa vitiligom
- Daj molim te slikaj mi frizuru.
Joj kako izgledam. Zar se stvarno to tako vidi?
- Što?
- Pa vitiligo. Grozno se vidi. Zar me tako vidite? Meni se čini kad gledam u ruke da nije takav kontrast.
- Pa i nije. Na fotografiji je veći kontrast.
- Dobro. Baš sam se prepala same sebe.
Prije nekih dvadeseta godina, ako ne i više na plaži sam ugledala oko 30 ljudi sa vitiligom koji u životu nikad nisam vidjela. Pomislih: „Bože, što ovi gubavci rade tu?“ Nisam ni znala što je vitiligo. Nisam ni znala koja sam primitivka.
U trudnoći sam dobila prve točkice bijele kože. Počelo se polagano širiti po rukama i ostalim dijelovima tijela. Pronjuškala na Internetu i zgrozila se fotografija na kojima vidjeh crnce. Malo se utješih što sam ipak bjelkinja.
No nisam dramila. Nisam ni bila tužna. Nisam ni pročitala pismo do kraja moje frendice iz Australije, mikrobiologinje koja se bavila genetskim inženjeringom, u kojem je objašnjavala što sve mogu. Uočila sam da je sve što se nudi upitno, kancerogeno il se mogu cijela dati izbijeliti poput Michaela Jacksona što ne bih učinila za sve blago ovog svijeta.
Živim s vitiligom već 20 g. točno onoliko koliko ima moje dijete. Objašnjeno mi je da je okidač stres, najčešće u pubertetu, trudnoći ili klimaksu. A i da postoje genetske predispozicije. Neki rekoše da ima veze i sa štitnjačom. Moja više ne radi.
U našoj obitelji nitko to nema pa smo njuškajući i prisjećajući se sjetili da ima neki mamin daljnji rođak, mamina sestra je dobila tek nedavno zbog stresa u obitelji, a imao je i moj stric kojeg jedva poznajemo. Kasnije vidjesmo na Internetu i njegov sin. Tako sam i s mamine i s tatine strane imala to u genima. Eto nismo ni znali. Autoimuna bolest, tijelo uništava samo sebe.
U braku tome baš i nisam pridavala neku veliku pažnju. Svake godine na ljeto, kad bih dobivala boju, osvanuo bi neki novi dio. Ja sam to samo konstatirala i ne baš previše razmišljala.
Najgore mi je bilo što sam se prepala da ne smijem na sunce, na more. No kreme sa zaštitnim faktorom 50 dozvoljavaju mi da čak i u podne otplivam. Ipak to ne prakticiram često jer moje idealno vrijeme je poslije 16h kad je UV zračenje manje. Dogodilo se nekoliko puta da zaboravim namazati stražnji dio vrata i odem do grada, pa sam poslije imala velike plikove. Pazim da ne zaboravim. Dio bez pigmenta je bez zaštite, osjetljiv i mogla bih lako dobiti rak kože.
Volim more, volim sunce i ne želim ga se odreći. Znam da ljeti razlika u boji kože postaje velika, al nije me briga. Ja ne želim cijeli život biti u hladu ni skrivena pod suncobranima kako bi ta razlika bila manja. Zimi je razlika manja, podnošljiva.
Najvažnije mi je koliko god to mogu sačuvati lice od izloženosti suncu. I ovu malu razliku u boji ja itekako vidim. Ne znam bi li mogla podnijeti da mi je lice jako šareno.
Kad poželim biti lijepa stavim puder. No ne radim to često, ne šminkam se svaki dan. Moji kolege i moji učenici i prijatelji navikli su se na mene ovakvu. Vole me vidjeti sređenu, al ja nisam frik da se svaki dan šminkam. Ostale dijelove kao vrat, prsa, ruke, noge… ne premazujem puderom. Ne pada mi na pamet. Puno posla.
Pri susretu s ljudima ja kao veseljkuša uvijek srdačno pružim ruku, i dobijem stisak ruke druge strane. Samo jednom se dogodilo da smo nas nekoliko žena sjedile u jednom redu, jedan svećenik, dakle učen čovjek, svakoj je pružio ruku osim meni. Baš me je povrijedio.
Zanimljivo je to što sam jednom poželjela srce od vitiliga na sebi za našeg Random Hearta, blogera koji skuplja slučajna srca. I srce se uistinu pojavilo. Bila sam sretna.
U periodu kad sam se spojila na spajalicu za upoznavanje naznačila sam naknadno da imam vitiligo iako su mi frendice govorile da je to nevažno. No ja nisam željela nikoga ušokirati. Kasnije sam se ušokirala kad sam skužila da rijetki uopće čitaju profile. Dosadilo mi je objašnjavati što to ja imam, što je to, da nije zarazno, da nije opasno…
Sada sve više ljudi viđam s vitiligom. Naglo se proširio. Što je uzrok? Tko zna? Ja sve nekako mislim Černobil je kriv za sve. Nekog ili nešto moram okriviti.
Moji prijatelji iz Njemačke mi rekoše da njihova frendica svake godine ide na Crveno ili Mrtvo more (ne znam točno jer mi nije bilo važno zapamtiti) i da joj se vitligo povlači. Ja jednostavno ne istražujem načine kako da to spriječim, niti me zanimaju nikakve eksperimentalne kreme i injekcije, ni ništa slično. Prihvatila sam to. I ne zamaram se previše.
Trenutno kolaju po Internetu fotografije predivne manekenke afroamerikanke koja ima vitiligo. Dobro je mislim netko zaradio tko se prvi dosjetio. Lijepo je to da se skinu predrasude, da se upozna različitost i da je lijepa žena lijepa žena i s vitiligom. No čim je novac u igri malo sam skeptična.
Samo me zanima jedna stvar. Kad se okrene muškarac za mnom jel se okrenuo zbog mojih sandala, frizure, haljine, nogu ili zbog vitiliga.
Hahahahaha. Šalim se.
Ja sam sretna što u jednom dijelu svojeg poučavanja o različitosti i prihvaćanju drugačijih u svojoj sam školi odličan primjer.
Najslađe mi je kad mali prvašići dođu i kažu:
- Teta a što vam je to?
- Ništa strašno. Gubim pigment.
- A što je to pigment?
- Boja kože.
- Aaaaaaaa.
- I ne boli me, nije opasno i nije prelazno.
- Dobro.
I da na kraju budem posve iskrena, moram reći da sam sigurno zbog vitiliga izgubila mnoge prilike za ples, upoznavanje i trajno druženje s muškarcima. Na žalost u muškim očima kod žena estetika je važna, prevažna. Rijetki su oni koji te gledaju kroz oči.
I jedina stvar koja me brine, baš brine, kako ću ja namazati svoja leđa kad se na njima pojave bijele fleke?
03.07.2020. u 01:00 | 29 Komentara | Print | # | ^
