oda puntiću
Kaže tamo ona prometna da je od 2 iljade i druge. Eto ove 2 iljade i 20 posta je punoljetan. Bija je nov ka suza, s 3 godine, očuvan, vozija ga neki barba iz Italije.
Danas je 20. dan kako je na popravku. Moj meaničar se ne javlja, a uvik se lipo javi i reče: „Triba to i to, koštat će toliko i toliko. Jel more?“ Ja amenujen i puntić se sredi.
Prije točno misec dana bijah na parkingu i on ne trza. Zoven rođake oni ošli u pizdu materinu, Slavonija, Zagreb. Stojin i čekan, ma nije prošlo nekoliko minuta, stiže frajer, auto do mojeg. Jedva ga san škicnula i zaključila – zgodan. Ja iman problem s muškima. Stra me i i pogledat. Tako i u teretani, nikog živog ne vidin.
Ja rečen da je crka akumulator i ima li kleme. Sve on to učas sredi. Upali se puntić, no počeja zavijat, cvilit, dere se gospe moja, pa prestade.
- U to neće biti akumulator, već alternator. – reče neznanac.
Ja kažen da gren nama kod meaničara i on na moje veliko čudo reče da ide za mnon. „Bože čuda, pomislin ja!“
- Kako da van platin?
- Nikako.
- Plati će van bog! - puknen staru uzrečicu.
Ma nisan prošla 50 m puntić poče opet cvilit i zadmi se. Stane čovik do mene, taj šta oće da me otprati do meaničara, i reče da ga brzo ugasin da gorin.
- Idite vi, ja ću zvat vučnu službu.
I ode neznanac. I osta ja. I nisan ga ni pravo pogledala, ni ime mu ne znan, ni kavon počastila. Da me sutra pozdravi, ja ne bi znala otkud ga znan. Ima dobri ljudi, stvarno ima.
Eto prošli smo i to, dimljenje i palež. Nisam ništa otvarala. Kako stala, tako presta dimit. Ošlo kvačilo.
I tako ja iskeširan mani i nedavno, točno prije 21 dan krenen za Pulu.
Upalila se lampica motora. Meaničar prije pogleda, kaže kvar: „smjesa benzina“ ništa strašno. No ja do Pule vozila u takvon stahu da san osluškivajući zvukove i rad motora pismu cvrčaka i zujanje dalekovoda čula ka vapaj da je crka.
- Ma crkni, jeba ti pas mater!- mislin ja.
- Samo provaj!
- Ma nemoj dragi moj puntiću!
Čin san se tornala, ostavila auto kod meaničara. I zvala ga u 20 dana samo 3 puta, jer on ima svoj red, kad prima aute, a i rekla san „nije mi sila“. Jbg došla san prikoreda i nije mi sila, a kvar je očito zajeban, kad se ne javlja.
U iščekivanju njegovog zvanja sve me nešto zebe oko srca, jer znan da će doći dan kad će meaničar reć ono čega se najviše plašin: “Otpad.“
Moj puntić je meni jako drag. Mogla san već 100 puta dignut kredit i kupit nešto novo. No ja želin da moj puntić bude moj odl timer, da se vozikamo i družimo još puno godina i zato kad god osjetin nešto da ne valja odma ide svojen doktoru.
Boja mu je izblidila, unutra sav crn od dima cigareta, sjedišta za dubinsko pranje i skupe navlake traže, izvana ga je neko po noći u vrata zguzija – ma ništa to meni ne predstavlja problem. Ja oću baš njega.
- Digni kredit! - kažu frendice.
- E baš neću!!! - odbrusin ja.
Znan da te ljudi procjenjuju po autu, stanu, poslu, plaći… Za me snobovi. Moj puntić je najjadniji i najstariji auto na našen poslovnom parkingu i ja san ponosna na njega.
Proša je malo priko 200 000 i ima da prođe još. Ka prvo nema servo volan i zato ja iman jaka ramena ka Rambo; nema automatsku bravu i čudo tipki, više je mehanike, nego eletronike i to me veseli. Da mi se auto zablokira i zaključa ja bi odma crkla od klaustrofobije. Grijanje je davno crklo, no navikla san i ne triba mi, ionako vozin uvik s otvorenin prozoron. Klimu nije ni ima, i ne triba mi ni ona, samo me zaboli glava.
Moj osobni stav je da elektronika nije sritno rješenje za auto. Malo zagrmi i zblesira se, kap vode i zašteka. Auto ne smi bit svemirski brod, već auto. Vidit ćete da će za nekoliko godina jopet meanika zaminit eletroniku jer se auti sami zaključavaju dok vozač vrišti unutra „izbavite me van“ ili sami staju na autoputu. A da ne kažen kako eltronika reagira na mene kad zapivan iz petnih žila.
U njemu san prošla pol Istre, u njemu pivan i plešen di god krenen, naučila san na njegovu dužinu i širinu, volin kako prede, nije ni prebrz ni prespor – on je moj stroj, moja makinja.
Zajedno smo prošli puno toga. Minjan na njemu sve šta triba prominit. Nije mi ža ni novca ni šta nije nov. Da iman nofca ofarbala bi ga (6 500,00kn), nabrijala ga , prominila gume u debele, trkaće; stavila mali volan i vozila svoje trke sa 60, 70 km/h. Probala san ja na kratkon pravcu, povuče on i 120, al brzo se smirin, jer nije to moj đir.
Reče drugi meaničar da Fijat više neće proizvodit punte. Pas in mater!!! Kako to moru i pomislit??? Kako ću ja minjat dilove??? Mene su tribali pitat.
Danas iščekujen poziv meaničara. Rekla san da minja sve šta triba. Samo da ga popravi.
Odma ću ga provozat baren do Rovinja jer mi fali vožnja koja me opušta, jer mi fali on, moj najlipši puntić, moj mercedes, moja zvijer.
